Шарлин Котран - геј активисткиња која је пронашла Христа (ВИДЕО)

Објављено 26 јул 2016
venus3ШАРЛИН КОТРАН
БИВША ЛЕЗБЕЈКА КОЈА ЈЕ ПРОНАШЛА ХРИСТА

Поштовани читаоци, представљамо вам још један превод из наше радионице, још једна душа коју је Господ ослободио окова хомосексуалне привлачности према истом полу. Овај пут то је необична исповест бивше лезбејке (Charlene Cothran) која је била у врху геј лобија у Aмерици и која нам открива како функционише геј лоби по свету, како они котролишу највеће светске медије данас, који су им планови и како је њој Христос помогао да престане да буде геј.

 

 

 

 

Шарлин Котран, геј активисткиња која је пронашла Христа

Кад се осврнем, видим да је ђаво обмануо мене, као што је обмануо многе хиљаде и хиљаде других да поверујемо како можемо бити срећни. У томе је обмана: ''Ово је срећан живот! Ово је геј живот! Ово је геј понос!'' и да смо такви срећни. Ништа од тога није истина! Ништа од тога није истина! Почела сам да организујем друштвене догађаје за обојену лезбејску популацију. Имала сам и две пословне партнерке у томе и одлично смо се слагале. Изнајмљивале бисмо ресторане и позивали жене. Било је то нешто попут мејлинг листе и жене су долазиле из целог региона. Група се звала „Hospitality Atlanta“. Није било необично да скупимо седам до осам стотина жена у неком лепом ресторану. На вратима би била полиција и мушкарцима није било дозвољено да уђу. Одатле смо организовали и своју softball лигу, или понекад пикнике. Била је то велика организација, како смо то тада видели, и зарађивали смо много новца. Деловали смо тако десетак година, а онда смо решили да то више не желимо. Онда смо покренули часопис, јер смо имали чланство. Хомосексуална политичка заједница приметила је да ми својим деловањем можемо да окупимо велики број црних гејева и лезбејки. Кад је часопис почео редовно да излази, почели су да ме зову из геј организација попут „Human rights campaign“ и „Victory fund“, које су и данас веома активне. Ми смо раних деведесетих били важан део њихових активности. Наиме, њих су локални, регионални и национални политичари препознали као богату белачку хомосексуалну заједницу, која хоће да се промене законе у њихову корист. Политичари, међутим, у њима нису видели неку ширу коалицију. Зато је било важно да могу показати Шарлин Котран и њен „Venus“ магазин да гласно кажу како постоји огромна и жива црна геј популација. Зато смо ми били важан део онога што су они желели да представе.

Стратегија је била увек у томе да се убаци један мали корак у врата. Заправо, наш план ишао је на преузимање целине. На пример, тражимо од школске управе да укључе у своју политику мало саопштење против предрасуда, у смислу да неки геј наставник неће бити отпуштен или да неки ученици могу бити хомосексуалци. Дакле, само мало обећање у Статуту школе. У суштини, међутим, план је био у томе да се преузме цео школски систем, као што видимо да се дешава данас, петнаест година касније. То је увек иста стратегија. „Убацити“ неприметно неколико људи унутра а онда, кад буде довољно „наших“, почети и неки крупнији посао. Од мене је тражено да помогнем у томе да у Атланти (Џорџија) прође предлог закона о невенчаним геј заједницама. Пружена ми је обука да бих могла да разговарам са саветницима и градоначелником. Нису бирали само „обојене“, већ и оне који су поседовали некретнине, а ја сам имала кућу у то време, али и оне који су били редовни гласачи, што је било веома важно. Улази смо неприметно, били смо обучени да никоме о томе не говоримо. Све што нам је било потребно јесте да се уђемо и разговарамо са саветницима. Нисмо желели ни да Црква сазна да се ближи гласање о томе. Желели смо да на дан гласања дођу само они имућни гласачи из геј редова. Онда би политичари закључили да то мора проћи. То је била стратегија. Успели су да се инфилтритају у медије. Чак и они који су били тек мали део мог часописа, који су почели са Венус часописом, данас су у некима од највећих медија. Раде за Bloomberg, New York Times, Condenast... То је тако тачно, гејеви и лезбејке воде главне медије у овој земљи. Једноставно је тако. Не знам колико је чак Евангелистичка црква тога свесна, али гејеви и лезбејке стоје иза најважнијих одлука у медијима. Погледајте sitcom комедије. Чула сам да ће свака имати геј ликове. То се данас остварује. Данас геј карактери воде главне емисије talk show типа. Преузимају медије. Зашто? Јер се медији обраћају непосредно умовима младих људи. На овај начин мењате друштво, мењајући умове најмлађих.

Нисам планирала да изађем из свега тога. Све је ишло како треба, било ми је одлично, магазин се већ био уходао... А онда, на врхунцу онога што сам мислила да је моја каријера, умрла ми је мајка. Тако је почела промена коју је Бог за мене припремио. Била сам старија од двоје њене деце и сада сам ја била одговорна за баку с Алцхајмеровом болешћу. Била сам у вези 10-годишњој вези са другом женом, живеле смо заједно у Њу Јорку. И моја бака је почела да живи са нама. Мој живот се увелико променио. Нисам могла да обављам све као раније, да стижем на све те догађаје. Једва сам одржавала часопис, али Бог ми је показивао како изгледа вечност. Кад сам сахрањивала мајку, морала сам да донесем одлуку о куповини парцеле на гробљу. За моју мајку, за баку, а и ја ћу отићи, без породице. Купила сам три места на нашем породичном гробљу и то ме подсећало увек кад бих носила мајци цвеће на гроб: овде ти је мајка, овде ће бити и бака – ту ћеш и ти бити. Кад погледаш на сопствену смртност, то те стварно натера да размишљаш о ономе што је после тог гроба. И ја сам била приморана да размишљам о томе. Имала сам дубоко у себи то зрно праведности од моје 12 године и била принуђена да, са своје 42 године, размишљам где ћу заиста провести вечност. Бити закопана просто није било то, није још био крај. Шта ће бити после? А то може доћи пре него што очекујеш. То је почело да мења начин на који сам гледала на свој геј живот. Наставила сам да објављујем часопис и да одлазим на те догађаје. Ипак, видела сам да људи не обраћају пажњу на оно што бива после, они то избегавају. Никад не бих могла да идем у геј цркву, никад ми то није било блиско. Знала сам да то није стварно, да то није Бог како Га ја разумем, једини Који постоји. Нисам се с тим слагала и тако уопште нисам ни одлазила у цркву, осим кад су породична окупљања или неки црквени догађај. Суочавање са сопственом смртношћу приморало ме да размишљам о духовним стварима. Понекад сам у души желела некога ко би поделио са мном како да побегнем из тог свог заточеништва у које сам била заробљена. У себи сам носила сазнање о Христу, али нисам знала да поново могу бити слободна телом. Увек ме то мучило: могу ли бити слободна телом, могу ли да више не пожелим жену, да никад више ниједну не погледам са жељом, хоћу ли се икада више ослободити тога... То је била моја борба.

Једног дана, била сам у Њу Џерзију, једна жена проповедник ме случајно позвала телефоном, дивна Божја жена, па смо разговарали о својим пословима. Ваљда ју је Бог навео да ме то пита, кад је рекла: „Шарлин, где си ти у Господу?“ У души сам желела да ми помогне у мојој дилеми како да будем слободна телом. А опет, ако с њом будем разговарала о телу онако како јесте, неће ли она побећи од мене, прекинути везу и сваки даљи контакт са мном? Али, то се није десило. Слушала ме а онда је прорадио мој понос, који ме наговорио да јој испричам о својим постигнућима. О томе да сам успела као лезбејка, да сам објављивала, да сам путовала, чак и да ми новац од мог геј магазина омогућава да даље објављујем за њихову заједницу, те да ја живим од тог геј новца. Све ми је то кренуло и она ме пустила да говорим.

Она ми је рекла: „Дозволи да ти нешто кажем. Видим у свом духу да желиш да се вратиш Христу, али да не знаш како да се ослободиш, како да останеш слободна. Осећаш као да те Бог не може употребити због твог јавног лезбејског наступа. Али Бог намерава да употреби баш све то.“ Тада је нешто у мени почело да се откључава и развезује а каменито тло испод мене се провалило да би њене речи допрле до мене. Бог као да ме спречио да говорим, била сам нема неколико минута. Нисам могла да говорим, већ само да је слушам. Сузе су ми текле јер је погодила оно што је било тако истинито. У том тренутку сам желела да будем слободна. Сам Бог ми је рекао: „Данас ћеш изабрати коме ћеш служити. Ти знаш да сам овде, да те волим, да те штитим и избављам из свих ситуација, видела си ме.“ У многим приликама, чак и као неко ко је изван спасења, препознавала сам Божју руку, јер мени не би успевало да Он није помогао. Нарочито након мајчине смрти, дешавале су се ствари с промислом, знала сам да је Бог ту и питала сам се зашто. Мислила сам да је то због баке, никад не би за мене саму јер ја то нисам заслуживала. Али Он ми је показао Себе у свему томе и то је начин како нас придобија: љубављу, љубазношћу и самилошћу. Рекао је: „Све сам то учинио, али данас је дан када ти бираш. Ако изабереш мене, учинићу да будеш срећна с оним што имаш. Употребићу све дарове које сам у теби развио у Своју славу. Али ако ме данас одбијеш, пустићу те да идеш, да одплуташ, па чини што год желиш. А на крају пута долази Суд и зато је данашњи дан дан твоје одлуке.“ Чула сам то веома јасно и гласно, као што чујем сада себе како вам говорим. Говорио је то мом духу. Одговорила сам: „Не, Боже, данас бирам Тебе.“

venus3

Наравно, непријатељ ми је говорио другачије, о томе шта ће бити с мојим приходима, да не могу обуставити Венус часопис. Сви моји дугови су почивали на тим приходима који су долази од објављивања. Имала сам хипотеку, кола, финансијске обавезе, све дугове повезане с приходима. Не знам шта ћу са свим тим. Знам само да морам веровати Богу сада и да морам изабрати Њега. А шта ће бити с већ преузетим ангажманима за које сам плаћена, с одласком у њујоршки Шомбург, с учешћем на геј паради у Њу Јорку. То морам, али шта радити тамо, шта говорити? И тако ми непријатељ стално говори да не могу бити спасена. Не знам шта ћу тамо радити и рећи, али знам да одлазим као спасена особа. Јер, ја данас бирам Господа. И као да је то задало непријатељу последњи урадарац, након чега је пожелео да оде да мучи неког другог. Тада су ми потекле сузе и осетила сам како ме преплављује Свети Дух, као што никада нисам осетила раније. Бог је сломио нешто у мени и ја сам плакала у тим колима. Она је остала на вези и питала ме да ли хоћу да изговорим с њом покајничку молитву. Питала ме то већ претходно, али одбила сам јер ми је толико тога пролазило кроз главу. Али трећег пута је била баш упорна и захвална сам Богу за то. Кад ме трећи пут упитала хоћу ли, пристала сам. Изговорила сам молитву грешника и Бог је тога дана ушао у моје срце.

Након тог уторка, након две недеље, отишла сам у Шомбург. Нисам никога позвала, никоме рекла да се нешто у мом животу променило. Бог ми је већ показао место у Писму где пише да не треба бринути, да ће нам Бог дати у право време праву реч да је пренесемо. Са друге стране, знала сам каква је та геј заједница. Они ће бити бесни на мене. Нећу рећи да се нисам плашила, јер јесам. Била сам учесник панел дискусије, не главни говорник. Били су ту сви издавачи, људи с којима сам раније путовала на разне догађаје. Знали смо једни друге. Издавачи књига, часописа, један је управо издао био нову књигу... Седели смо и делили своја искуства. Домаћин је поставио серију питања. Мислим да су мене питали како сам почела, како је кренуо часопис „Венус“, како смо скупили публику коју имамо, и све друго што се могло испричати. Завршно питање се односило на то како видим будућност свог издаваштва. Знала сам да су то врата која ми је Бог отворио, ту ћу им рећи. Почела сам и рекла да ће се курс часописа променити за 180 степени, да идемо у сасвим супротном смеру. Док је наша мисија до сада била то да охрабрујемо хомосексуалне особе да устану и буду то што јесу у својој заједници, да „изађу из ормара“, да буду поносни и да обавесте своје родитеље и суседе ко су, од сада идемо у супротном правцу. Желимо да хомосекуалци знају да то НИЈЕ оно што је Бог намеравао – у том тренутку се могло чути у публици како пада игла на под. Нисам гледала лево и десно према својим пријатељима, покушавајући да не видим лица. Да будем као пророк Јеремија, да им не гледам лица, већ да само говорим шта Бог каже. Да пустим да то иде како иде и да буде што мора бити.

Рекла сам да то НИЈЕ Божја намера и да ће магазин од сада учити људе како да изађу из хомосексуалности, и не само то – не можеш изаћи својим снагама, већ то захтева посвећен однос према Господу Исусу Христу. Он је то учинио за мене. Било је времена за све нас да говоримо, али потрајало је док тишина није била прекинута. Нисам ни ја желела да је прекидам. Тишина је понекад добра. Нисам говорила ништа неко време, нити су они. Кад се домаћин најзад повратио из шока, кренуло је од следећег говорника. Тада ме мало спопао страх јер је следио коктел одмах после тога, а ја сам себи говорила да се морам извући одатле, да не смем на коктел. Морам брзо и кола и одмах у Њу Џерзи што пре, без икаквих питања, само иди. А онда је Бог рекао: „Не, ако је то твоје призвање, онда је ово место где мораш почети, мораш да останеш и да прихватиш шта год да се деси.“ У реду, размишљала сам, биће хладни као лед према мени, бићу изолована на том скупу. Сви ће бити тамо на другој страни и гледати ме као да сам сишла с ума. Но, ни то се није десило. Док сам тако стајала ту, људи су ми прилазили, једно по једно, и говорили ми: ''Знаш, и ја сам раније одлазило у цркву,  нисам срећан садашњим животом, и желим да га оставим иза себе...'' Једна жена ми је пришла и рекла: ''Знаш шта, ја сам била проповедник али сам склизнула назад у то, и то је једини разлог зашто још увек живим овако''. Једна за другом, душе су почеле да ми прилазе и да се захваљују што сам поделила то с њима и што сам била довољно одважна да то кажем на таквом месту. Знала сам да је Бог имао у плану да подигне не само мој глас, него још многе. Он подиже нови народ који је прошао кроз такво искуство. Ти људи не могу на мене да гледају као на неког баптистичког или пентакосталног проповедника који никад није ходао у таквим ципелама. Иначе би могли да ме погледају и кажу да не знам шта говорим, да говорим из својих предрасуда према њима. Овако, знају да сам била у истом положају као што су они сада, знају да сам била заглибљена у истој плотској борби као и они, али да сам сад слободна.

Има једна песма коју учимо тренутно на хору код нашег пастора. Песма каже: Господ је овде, душо моја, овде... Није реч о некој згради, него о месту душе. Испунио је оно што је било празно и мрачно место у мојој души, и ја сада могу да кажем својој души да је Христ ушао и попунио то празно место. Могла бих то да кажем некоме ко још увек оклева да проговори, свакоме у коме не станује Христ да ту постоји празно место. Постоје они који желе да Га позову, али Он је учтив и неће нам се наметнути силом. Зато мораш да Га позовеш, али Он ће доћи само на место очишћено, на место које Му дозволиш да очисти. Кад ово говорим мислим на оне хомосексуалце који сматрају да могу бити хришћани и хомосексуалци у исто време. То је једна од лажи у којима нас ђаво држи заробљене. То је неистина о којој ме Господ послао да вам говорим: не можете истовремено бити и хришћани и хомосексуалци. Не можете то бити као непокајани хомосексуалци, јер Христ не може живети у вама све док тамо живи тама. То није могуће. Постоји и друга лаж коју говори људима, а то је да никад не можеш бити слободан, да никад неће престати жудња према женама јер си таква тридесет година. Ја сам живи доказ да Дух Свети може и хоће да промени онога ко своје срце у потпуности преда Господу. Кад се молиш, онда се моли да Бог испуни цело твоје срце, а не само да узме од тебе твоју хомосексуалност. То не иде тако. Мораш целог себе да предаш Богу. Он је променио много тога у мом животу, не само моју хомосексуалност. Ја имам и проблем с гневом, којега је такође морао да ме ослободи. Толико тога носимо у себи што мора да се промени, сви ми. Дај Богу цело своје срце и Он ће те изнова учинити целим. Он те апсолутно воли баш таквог какав си.

Једна жена ми је писала и рекла како сматра да грешим. Честита ми, каже, на мојој животној примени, али ипак мисли да грешим јер она зна да је Бог воли такву каква је. Слажем се с тобом, сестро, рекла сам јој, јер се и сама сећам осећања да ме Бог воли још док сам била геј, али сам знала и да сам у греху. Он те воли и такву, али чека да ти заволиш Њега таквог какав Он јесте. А Он јесте на одређени начин, Он је свет и створио је поредак. Свиђао се он нама или не, то је поредак који је Он створио. Он чека само да Га волимо таквог какав Он јесте. А кад одлучиш, изабереш – а избор је оно прекрасно што нам је дао – избор да волиш Бога какав јесте и да просто следиш Његов поредак и Његову реч, Он ће доћи, променити те, и донети ти такву радост и такав мир.

 То је оно што ја имам, имам мир који људи не разумеју, а нити ја сама разумем. Имам мир и радост каквих пре није било, које и други људи желе након шти су ме видели и упознали ме. Добијала сам писама од њих раније кад се моје сведочанство појавило први пут. Ставила сам своје сведочанство на насловну страну магазина. Ако може Опра Винфри да буде у сваком броју свог часописа, могу и ја у једном броју. Кад је изашло то моје сведочанство, добијала сам заиста љутита писма. Једна жена ме питала како се усуђујем да наносим штету геј зајединици, тој истој од које живим последњих тринаест година. Та иста особа јавила ми се две године касније и рекла да никад не би ни помислила да ће ми поново писати о томе да је одлучила да остави иза себе лезбејски живот и да се преда Христу. И такве ствари су оно што читаву ову патњу чини вредном свега тога. Вредном свега тога.

 

Извор: Продукција Pure Passion

Превод и обрада: Православна породица, јул 2016.