Др. Џули Херен: Хомосексуалност – порекло, промена, сведочанства (Видео +18)

Објављено 22 јануар 2016

juliehamiltonДР. ЏУЛИ ХАМИЛТОН

ХОМОСЕКСУАЛНОСТ – ПОРЕКЛО, ПРОМЕНА, СВЕДОЧАНСТВА

Поштовани читаоци, доносимо вам изванредно предавање др. Џули Херен (PhD. Julie Harren Hamilton), породичног и брачног психотерапеута и асистента психологије на Палм Бич Атлантик Универзитету на тему узрока хомосексуалности, као и начина њеног лечења. Снимак такође садржи драгоцена сведочанства бившег хомосексуалца и лезбејке, који данас помажу другима који се боре са привлачношћу ка истом полу.

Предавање је одржано на годишњој конференцији организације за истраживање и терапију хомосексуалности - NARTH.

 

Др. Џули Херен (PhD. Julie Harren Hamilton)

Веома важан догађај у мом животу је када је пре неколико година дошао мој брат и рекао ми да је геј а ја у то време нисам имала идеју како је то могло да се догоди. Био је ожењен осам година и васпитаван је скоро целог живота у хришћанској кући, и ја једноставно нисам могла да повежем како је завршио као геј и његово разоткривање је одвело моје родитеље и мене до открића две организације које су биле веома корисне и оне су ми обезбедиле информације које ћу вечерас поделити са вама. Дакле, прва организација је Егзодус Интернешнeл (Exodus International). Њихов веб сајт је exodus.to. Друга организација је NARTH, Национална асоцијација за истраживање и терапију хомосексуалности. NARTH је секуларна организација сачињена од истраживача и терапеута посвећених разумевању истополне привлачности и начину рада са људима који се боре са нежељеним истополним склоностима.

Дакле, оно што сам научила је да постоје две популарне школе мишљења у вези питања одакле хомосексуалност долази. Али обе школе мишљења су погрешне. Видите, са једне стране, пуно људи верује да је у питању биологија, да су људи једноставно рођени као гејеви. Али знате шта?

Истраживања уопште не показују да је то тако.

У ствари, геј истраживачи сами теоретишу да постоји пуно фактора који доприносе хомосексуалности. А са друге стране, постоји доста људи који једноставно верују да је то ствар избора, да људи бирају да буду геј. Дозволите ми да кажем: ми заиста бирамо своје понашање, али не бирамо наше склоности нити наше страсти. Значи, кад кажемо да људи бирају да се тако осећају, то је потпуно погрешно јер, видите, страсти и склоности су попут осећања, оне долазе из наше дубине, оне нису наш свесни избор.

Дакле, одакле оне долазе? Ако нисте рођени такви и ако нисте изабрали да се тако осећате, одакле то долази? Ја верујем да је то развојно питање, и желим да кажем да постоје бројни фактори који улазе у људски развој а људски развој је веома сложен, и зато не желим да га упрошћавам али бих хтела да вам дам један преглед онога што води неку особу до склоности ка истом полу.

Један од фактора је нешто што називају полни (родни) идентитет. Полни идентитет је начин на који особа види себе у вези свог пола. То може бити о томе колико мужевно младић види себе или колико женствено девојка види себе. Дакле, желим да вам објасним како се полни идентитет формира у животу неке особе. Желим прво да објасним како се он формира на здрав начин, а онда ћу се вратити назад и објаснити шта се дешава у развоју полног идентитета који води у склоност ка истом полу.

Објашњаваћу из мушке перспективе зато што је мало лакша за разумевање, женски развој је мало сложенији. Али, вратићу се назад и описати факторе који доводе до лезбејства. Значи, прво мушки развој.

Када се роди беба, све бебе виде себе као као једну јединку са својом мајком. Значи, све бебе мисле да су једно са својом мајком. Ипак, донекле је беба способна да појми да није једно са својом мајком, да је одвојена јединка. У узрасту од приближно једне и по године, деца такође почињу да примећују разлике између полова, тако да мали дечаци почињу да препознају девојчице као девојчице, дечаке као дечаке, ја сам дечак тата је дечак, мама је девојчица...

У узрасту од око две и по године, суочава се са изазовом да постане способан да почне са одвајањем од повезаности коју има са својом мајком и повеже се са својим оцем и то је темељ односа који почиње да формира са својим оцем и који почиње да развија осећај полног идентитета. Он почиње да развија осећај о томе ко је он као мушкарац. И видите, он посматра свог оца да би одговорио на своја бројна питања. Он тражи одговоре на многа питања, он жели да зна шта су уопште дечаци, како ходају, како говоре, како поступају. Ко сам ја као дечак? Да ли имам све што треба, да ли сам подобан? Да ли вредим? И наравно, све се то догађа на несвесном нивоу.

То се догађа у узрасту од две и по године до четврте, када се он раздваја од мајке и повезује са оцем и посматра оца да би одговорио на сва та питања, и отац одговара на питања тако што проводи време са својим сином, показује интересовање за свог сина, показујући посебан интерес за оно што његовог сина интересује. Он такође одговара на та питања помоћу вербалне подршке свом сину. "Тако сам поносан на тебе, ти си тако добар млади човек, ти си тако храбар и јак, ти си тако посебан" и он преноси те информације кроз физички додир, осећајни додир попут грљења и држања, као и разиграни додир попут мушких игара, рвања...

У ствари, преко физичког додира и заједничке игре, дечак развија осећај свог сопственог мушког тела.

Како даље напредује, негде у узрасту између пете и шесте године, он долази до следеће фазе, то је обично време када деца започињу школовање, у том узрасту он сада посматра мушке вршњаке да би одговорио на иста питања на која му је био потребан одговор од његовог тате. "Шта су то уопште дечаци, како ходају, како поступају, ко сам ја као дечак, да ли сам подобан, да ли имам све што треба, да ли ме прихватате, да ли се уклапам..." И тако, он гледа у друге дечаке да би открио ко је он у односима са њима и сада он жели да буде од њих прихваћен и укључен и потврђен и треба да проведе неколико година прилепљен уз припаднике истог пола.

Знате, ако сте приметили, када су деца у основној школи, она заиста не желе да имају пуно посла са супротним полом, зар не? Знате, девојчице имају "Кудиз" (измишљена заразна болест). Па, то је Богом дана фаза развоја зато што не можемо да постанемо заинтересовани за супротни пол, док прво не схватимо сопствени пол. Морамо да знамо ко смо и шта смо, пре него што можемо бити заинтересовани за супротни пол.

Дакле, дечаци су на "стабилној дијети" мушког контакта или мушке везаности од узраста од око две и по године сво време до пубертета, и ти рецимо десетогодишњаци дају том детету јак осећај ко је оно као мушкарац, тако да када оно уђе у пубертет постаје заинтересовано за супротни пол. Сада има добар осећај ко је он тако да почиње да се интересује за девојке, какве су те девојке, тај интригантни, тајанствени други пол.

Дакле, код дечака који је развио склоност ка истом полу, тј. хомосексуалну склоност, процес попут овога који смо управо описали се не дешава.

Зато допустите да се вратим назад и објасним шта се збива у таквом процесу развоја, али ћу поново рећи, људски развој је веома сложен тако да постоје бројни фактори који учествују и ја ћу вам дати само основни увид. Обично, код дечака који ће развити склоност ка истом полу, у узрасту од око  и по године постоји нешто што га спречава да се одвоји од мајке и да се повеже са својим оцем. Чак и ако нема оца, допустите ми да кажем да сигурно не желим никоме да сугеришем да ће сви дечаци који одрасту без оца бити геј, јасно нам је да то није случај. Постоје бројни фактори који доприносе а ово је само један од њих. А ако дечак нема оца, очинска фигура се може појавити. Али у вези дечака који је стекао привлачност ка истом полу, он или нема оца за кога се може везати или нема оца којег он перцепира као сигурног и срдачног. Дозволите ми да вам сад кажем пар речи о перцепцији. Перцепција је све. Није толико важно оно што нам се дешава већ како перцепирамо (доживљавамо) то што се дешава. Дакле, ако дечак не перцепира да његов отац жели тај однос и да је сигуран и срдачан, онда ће он имати потешкоће у зближавању са њим. Знате, перцепција је под утицајем нашег темеперамента.

Да кажем и пар ствари у вези тога, пример како темперамент утиче на перцепцију је ако је дете преосетљиво, оно ће прихватати ствари више лично него дете које није по природи толико осетљиво, тако да темперамент утиче на то како видимо ствари које нам се дешавају. Обично је темперамент детета које има склоност ка истом полу такав да је оно осетљиво, тако да прима к срцу ствари које му се дешавају, може да схвата ствари лично иако му нису лично упућене.

Такође, деца која су склона истом полу су обично врло паметна и интуитивна. Она придају пажњу сваком ситном детаљу и примећују све што се дешава и склона су да те ствари примају к срцу. Други фактор темперамента је да су понекад више уметници (уметничке природе) него атлете. То су неки фактори темперамента који улазе у то. Дакле, због перцепције он може да перцепира да његов отац не жели однос са њим. Допустите да кажем још коју реч поводом тога. Познајем очеве који воле своју децу веома много, али некако не умеју то да пренесу својој деци на начин на који она то могу да приме и разумеју. Знам очеве који воле своју децу а који су галамџије и помало су експлозивни када се наљуте а двогодишњем дечаку човек који виче може изгледати као чудовиште.

И шта да чини двогодишњи дечак који се одваја од од везаности за мајку и везује се за некога кога он перцепира као чудовиште? Није баш згодно. Такође, познајем очеве који су заиста добронамерни али мисле да је начин на који треба да помажу својим синовима да им говоре да нису задовољили. Другим речима, говорећи ствари попут: "Престани да се понашаш као шоња, баш си нека беба, баш си девојчица, какав мамин син..." Такве ствари, иако су можда добронамерне, за мало дете кад их чује звуче као: "Ја не задовољавам, немам оно што се тражи", и у то време када се формира осећај полног идентитета може настати велика штета. Дакле, из ових разлога обично у узрасту од око  2 и по године, дете има тешкоће да се одвоји од мајке и веже за оца. Али, оно жели да се веже за оца зато што је Бог усадио у срце сваког детета жељу за везивањем, нарочито са својим родитељима, према томе и са родитељем

истог пола. Зато оно чезне за тим и може покушавати да се веже за оца, али ако осети одбацивање, после пар пута ће коначно одустати од покушаја, зато што не можемо да поднесемо превише одбацивања. Тада ће се оно одвојити од оца ако осећа одбацивање, отуђиће се у себи од оца и од онога што отац представља. То се назива "одбрана отуђивањем".

То је као да оно каже: "Добро, ако ме ти не желиш, не желим ни ја тебе" и одбацује оца, као и све што представља оца, а то је мушкост. Дубоко у себи он и даље чезне за прихватањем и воли свог оца, али једноставно не може да прихвати одбацивање и зато се отуђује. Дакле, уместо да се напаја мушкошћу, а то је веома важна фаза, он наставља да буде везан за мајку и напаја се женскошћу. Обично око дечака са склоношћу ка истом полу постоје и друге жене које утичу на његов живот. Углавном је то сестра или више њих, тетка и бака, друге жене у његовом животу, и тада се дешава да он упија сву ту женскост и тако учи све о девојчицама и у вези девојчица. Али он жуди да сазна о дечацима, он жуди да сазна ко је он као дечак, он жели да то сазна, али то не добија. Тако наставља да упија женскост, жудећи за мушкошћу. Све до времена кад постане спреман да пође у школу, он не увек, али углавном има тежак период у контакту са другим дечацима зато што или се осећа уплашеним од других дечака, или се једноставно осећа пријатније са девојчицама јер је с њима одувек био, или ако је развио женске манире он може бити одбачен од других дечака. Тако он полази у школу чезнући за прихватањем мушкараца и жели однос са њима, али по правилу завршиће тако што ће се прилепити за девојчице и имаће пуно девојчица за пријатеље и неће котактирати са дечацима, и те потребе за истополним везама бивају потиснуте. Тако он пролази кроз основну школу гледајући дечаке из даљине, желећи да буде са њима, желећи да га примете и прихвате и воле, али сво време ће добијати све јачи осећај женскости и схватања жена. У периоду пре пубертета он свакако неће бити заинтересован за супротни пол, већ је све чуо о супротном полу и већину живота је окружен девојчицама. Он је радознао и заинтерсован за дечаке.

То је оно што још увек жели да сазна и што му још увек треба. Да вам кажем, када су Богом дане потребе незадовољене, те потребе не нестају, те потребе се или појачавају или узимају други облик. Тако да у случају дечака који има потребу за контактом са истим полом, када стигне у пубертет та потреба није нестала, та потреба се појачала и порасла, попут унутрашње глади, продубљена је. Ево шта се догађа. У пубертету тело почиње да се мења и развијају се сексуална осећања и то је као кад се укрсте жице (кратак спој), глад за мушком љубављу коју му је Бог дао, сада постаје сексуална глад за мушком љубављу. Он осећа да га сексуално привлаче други дечаци и да му треба романтична веза са њима.

То није оно што му је потребно. Њему су потребни здрави не-сексуални емотивно дубоки односи са другим дечацима и са својим оцем. Али, он то осећа као сексуалну потребу. Он то осећа као жудњу за романтичним односом.

Јако је битно схватити колико су та осећања јака. Када би му неки хришћанин пришао и рекао му: "Ти си сам изабрао да се тако осећаш, срам те било, требало би да престанеш!" десило би се да тај хришћанин сместа изгуби његово поверење јер би овај рекао у себи: "Ти не знаш о чему говориш! Овако се осећам читавог свог живота, нисам одабрао да се тако осећам!" Заправо већина њих ће вам рећи да су преклињали Бога да их ослободи. Али то не функционише увек тако јер су то легитимне потребе са којима се треба суочити на праве начине. Бог обично не уклања те потребе, оне имају схврху да се испоље на исправан начин, кроз не-сексуалну везу између мушкараца. Најважнија ствар је схватити да је промена могућа, да је развој здравих односа са осталим мушкарцима једна опција, али не да би се умањила озбиљност ситуације у којој се налази особа која се суочава са тим.

Желим да вам кажем пар речи о лезбејству. Лезбејство је, као што сам рекла, нешто сложеније. Рећи ћу вам да заправо постоје бројне ствари које могу допринети развоју лезбејства.

Представићу вам три најчешће форме и да поновим, постоји и много других облика. Једна форма лезбејства која започиње баш као што сам управо описивала у мушкој верзији, је да је девојчица некако мушкобањаста, дружи се више са дечацима читавог живота, али жуди за женственошћу, она жуди за осећајем сопствене женствености и женским утицајем, код ње је све врло слично путу који сам управо описала код развоја мушкарца. Други тип је девојчица која је много женственија и она је вероватно имала пристојан однос са својом мајком али негде веома рано, можда чак у раном детињству је имала прекид у односима са мајком.

Сада можда имају добар однос али тај прекид се десио, можда је девојчица као беба била хоспитализована или је можда мајка била хоспитализована, или је можда мајка патила од депресије али шта год да је био разлог ипак постоји врло рани прекид везе, чак иако су након тога имали добар однос ипак је остала празнина и лезбејство је за њу нека врста потраге за мајчинском љубављу.

И трећи тип је девојчица која је била повређена од стране мушкарца или је малтретирана и злостављана и за њу је лезбејство заштита од даљег повређивања од стране мушкараца. Такође постоји још један фактор који се назива емотивна зависност. То се у ствари чак може десити између две хетеросексуалне жене које се налазе у вези која је нездрава. Емотивна зависност је када двоје људи постану превише везани једно за друго, тражећи од друге особе да задовољи њихове најдубље емотивне потребе. То је врло нездрава ствар. Оно што се може десити је да иако су две жене хетеросексуалне оне могу ући у врло нездрав однос емотивне зависности. То тада може почети да прелази физичку границу и да у ствари постане сексуализован однос. Опет, постоје многе различите форме и типови лезбејства и ово је само основни преглед. Желела бих да вам дам прилику да од неких људи из прве руке чујете како су искусили слободу и промене у својим животима.

Мајк Инсли - Mike Ensley (Exodus International)

Џули вам је већ испричала већину моје приче. Као и она, одрастао сам у хришћанској породици. Мој отац је био јужњачки баптистички проповедник у време када сам имао три године. И такође споља је то изгледало као савршен дом: није било развода, није било сексуалног злостављања, дроге… Ипак је постојало доста дисфункционалних ствари иза кулиса, мој отац је у ствари био венчан за свој посао, могло би се рећи.

Био је јако ангажован као пастор и то га је често чинило емотивно исцрпљеним када би дошао нашој породици. Најбитније у вези тога је да сам ја његов третман према мени перцепирао као одбацивање и никада нисам осетио ту мушку љубав, нисам се осећао прихваћеним. Мислио сам да воли све друге више од мене, а моја мајка је такође тако осећала према њему као према свом мужу па смо се везали на много дубљи начин него што би стварно требало. Као што видите, ја сам од најраније младости одбацио мушкост и прихватио женственост као свој лични идентитет, као моје сигурно место. Почео сам да се понашам као моја мајка, да причам као она, као мало дете, постао сам веома женскаст. Сада сам захвалан Господу, али верујте ми био сам веома феминизиран као дете. Остала деца у школи су то врло брзо приметила и сво време током основне школе сам добијао имена:"Шоња", "Девојчица", и пуно ужасних других, нарочито кад би ме људи назвали мојим правим именом. То је било толико учестало и није се прекидало да сам на крају почео да верујем да је то можда истина, да од тога не могу побећи. Као што је она рекла, ушао сам у пубертет, та потреба за мушком љубављу, тај осећај да сам другачији и жеља да не будем такав, то ме није напуштало и почео сам да увиђам да ме сексуално и емотивно привлаче други дечаци, и то је било врло страшно за мене због смера одрастања и јужњачко-баптистичког дома и цркве.

Знао сам шта Бог мисли о томе али то није помогло јер ми црква није пружала никакву наду. Сваки пут када бих чуо о хомосексуалности: "Ти гејеви су тако лоши, они ће ићи у пакао, зато пакао и постоји, нема им спаса", осећао сам се скроз проклетим чак пре него што сам и могао да појмим у чему је проблем. Зато сам се осећао као да ме је Бог одбацио, моји родитељи нису знали како да ми помогну, остали дечаци су ме третирали као геја, било је безнадежно. Када сам био у средњој школи, упознао сам девојку која ми је рекла да је лезбејка. То је била прва особа са којом сам могао опуштено да причам о себи. Она ме је увела у порнографију, упознала ме са осталим геј људима и тако је почела петогодишња вратоломија у геј стилу. У шеснаестој сам упознао мог првог дечка. Постали смо сексуално активни током прве недеље од нашег сусрета. Та веза није трајала дуго.

Уронио сам у такав начин зивота јер сам био толико гладан те мушке љубави па иако та веза није успела и није трајала скоро вечно, осећао сам се као да сам најзад добио љубав коју сам одувек желео, на крају крајева то је ипак нешто… У Причама Соломуновим: се каже да човеку који је управо појео обилан оброк чак ни мед више није примамљив, а некоме ко је изгладнео је и нешто горко - слатко. То је за мене била геј љубав. Дакле, водио сам такав зивот упркос томе што су моји родитељи били згранути, када су то открили били су ужаснути. Покушали су да ме зауставе, али нису могли, био сам исувише паметан и лажљив. Имао сам толико сексуалних партнера у тих пет година да више не могу да их се сетим. Био сам веома сломљен, веома напуштен и дошао сам до те тачке, сећам се да сам се погледао у огледало после секса са неким коме ни име нисам знао, мислим да нисмо ни разговарали, али погледао сам се и рекао: "Ко си ти? Не знам више ко си ти. Зар је ово твој живот?" Био сам на месту где сам се проституисао са другим човеком, и ту сам се срео са Господом и имао сам јак осећај Његовог присуства, и као да ми говори: "Ја те не осуђујем. Ти си попут оне жене прељубнице из приче, отераћу твоје тужиоце али потребно је да пођеш са Мном. Имам за тебе бољи живот од овог." То ме није променило истог трена али ми је дало наду и разлог да кренем у потрагу за променом моје сексуалности. Постојала је једна црквена заједница у граду у ком смо живели и они су ме научили како је прошлост утицала на моју сексуалност, о чему вам је Џули већ говорила. Многе ствари које сам вам раније говорио су истините, ја сам очајнички жудео за том мушком љубављу, морао сам да научим да је то нормална потреба и било ми је потребно да будем окружен мушкарцима који ме воле, додирију ме и третирају као једног од дечака, то ми је било потребно да знам. Постојао је човек у цркви који је одбијао да то ради.

Сећам се да сам отишао код директора мушког одељења у једној цркви и испричао му са чиме се борим и рекао да ми је потребан ментор (духовник) а он је рекао да ми нико у тој цркви неће бити ментор(духовник). Потом сам отишао у другу цркву, фактички сам већ одустао. Сећам се да сам налетео на нечију јавну проповед само недељу дана касније и он ме је позвао у њихову цркву. Млади свештеник из те цркве се срео са мном и ја сам му одмах рекао са чим водим битку и он је одмах пристао да ми буде ментор и састаје се са мном сваке недеље. Били су ми потребни ти вршњаци, ти ментори, било ми је потребно што више људи око мене који би ме волели и били стрпљиви са мном јер још увек нисам био потпуни хетеросексуалац. Морали су да ме прате дуго времена кроз многе борбе, кроз многе ружне исповести тог греха од ког сам био завистан и који сам још увек чинио. Али Бог је био веран, учио ме је о себи, каквим човеком ме је створио да будем, о томе шта је у ствари мужевност, о томе какав је Његов план са таквим уништеним људима у нашем народу.

Почетком године ћу славити свој  рођендан и 4 године слободе од хомосексуалног живота.

Дакле, могуће је, Бог може да учини све и учиниће све за своју децу. Ето то је прича о мени и као што сте чули, сада радим за Егзодус и када бих могао да бирам где да будем и шта да радим, ово бих изабрао јер ме је Бог неизмерно благословио и добар је сво време.

Кристина Снирингер (Christine Sneeringer) – Worthy Creations (Exodus International)

Пре свега, одрасла сам у кући у којој је мој отац физички и вербално малтретирао мајку. Посматрајући њихов однос, стекла сам скроз погрешан закључак. Поверовала сам да бити женско значи бити слаба.

Посматрала сам моју мајку као жртву и нисам желела да будем као она, нисам желела да будем жртва. Зато сам мрзела што сам девојчица јер сам мислила да ми је суђено да будем жртва попут моје маме ако прихватим своју женственост. Имала сам старијег брата и млађу сестру и помно сам посматрала свог старијег брата, желела сам да будем потпуно као он. Почела сам да се бавим спортом од најранијег узраста и развила сам врло мушке особине јер сам покушавала да сакријем ко сам.

Док сам расла имала сам три надимка: "Господин, син и младић." Тако су ме обично звали. Моји родитељи су се развели кад сам била у петом разреду и послали су ме да живим код рођака у другу државу, моју млађу сестру и мене, и тада сам сексуално злостављана од стране старијег рођака и као што можете замислити то није помогло мојој већ уврнутој представи о мушкарцима, јер видите у то време све што сам видела је да мушкарац третира жену као објекат своје пожуде или жртву злостављања и зато није чудно што нисам хтела да улазим у то шта значи бити жена. Чинило ми се да момке једино занима секс и заиста је занимљиво приметити да уопштено говорећи, лезбејке покушавају да се заштите од повређивања од стране мушкараца и то је дефинитивно истина у мом случају. Мој први хомосексуални однос је почео кад сам имала 15 година и морам вам рећи да ме је усрећио, испунио је моју животну потребу јер сам први пут остелиа да сам за некога посебна. Нисам била посебна мојим родитељима, моја мама ми је чак једном рекла да сам ја грешка, да није планирала да ме роди. То ми је врло тешко пало али морала сам се помирити с тим да иако она није мене планирала, лично Господ ме је планирао од почетка времена, тако моја Библија каже и захвална сам због тога. У том младом узрасту од  година када нисам имала потврду од других и кад сам се осећала несигурном у вези мог пола, када би ми девојка из моје школе посветила пажњу, то би ме привукло јер су постојали глад и жудња у мојој души за легитимном љубављу од родитеља истог пола, за везивањем за моју мајку. Дакле, знам да сам трагала за љубављу моје мајке у загрљају друге жене. То тада нисам знала, али могу то да видим из ретроспективе. Али у то време, заиста сам мислила да сам таква каква сам, нисам знала за друго и то је био први пут да могу осетити да вредим и мислила сам: "То сам ја" и помирила сам се са тим. Не желим да будем преопширна у вези моје хомосексуалности која је трајала шест година, нећу описивати детаље, брзо ћу скочити до моје задње везе јер желим да схватите како неко ко се осећа тако заробљеним у томе и осећа да је то његова судбина, може икада изаћи из тога и рећи ћу вам да то није лако и надам се да ће те саслушати то што имам да поделим тако да ће те можда једног дана моћи да помогнете некоме да се извуче из тога. У мојим раним двадесетим била сам у новој вези, овог пута са удатом женом и да будем искрена, не поносим се тиме што сам била лезбејка и браколомац али се поносим мојим Спаситељем Исусом Христом који је ипак изабрао да ме посети упркос тим двема стварима. Захвална сам због Његове милости у мом животу, што ме није осудио ради тога, јер нема греха толико великог да је већи од Бога. У то време сам била у црквеном софтбол тиму, и не могу то другачије објаснити него да стварно волим спорт, то је једино објашњење које имам за то како је лезбејка попут мене завршила играјући софтбол са групом баптиста, иначе немам ништа против баптиста, веома сам им захвална, али ето ту сам се нашла. Имала сам замисао да сам добра лезбејка, да имам такмичарски дух и да желим да побеђујем. Неки од вас знају како је то код црквених спортова, они су мало другачији од тих мојих замисли и служе само да би се славио Господ, знате, "Бити светлост у мрачном свету" и све те ствари а ја у својој тами уопште нисам разумела ништа од тога. Занимљиво је да чланови мог тима стварно нису знали шта да раде са мном јер сам ја била толико борбена и стварно желела да побеђујем и они су се жалили на мене мом тренеру: "Тренеру, она псује на терену!"

Замислите ту слику. Хришћански тим из моје цркве ми је рекао: "Кажи да Исусу" и морала сам да се закунем да нећу бацати своје рукавице кад нешто крене погрешно. Они су покушавали да буду светлост у тамном свету у односу на друге градске екипе у градској лиги која није била црквена, а сад су добили таму на свом терену.

Неке жене су схватиле шта је са мном јер су ме још увек називали "Господине, сине и младићу" и деловала сам врло мушкобањасто по свом изгледу и манирима. Тако да су могле рећи шта је то са мном а ипак ме нису одбациле због мог живота и то је оно што сам заиста хтела да чујете, хтела сам да чујете да су ме те жене волеле и да су се молиле за мене. Нисам то чак ни знала, али била сам део "завере" у којој су се молили за мене, јер ја сам стварно мислила да знам шта ми треба да би била срећна и успешна у животу. Захвална сам иако нам није потребна дозвола да би се молили за људе како би Бог учинио нешто у њиховом животу. Захвална сам што су се молиле за мене. Било је то новембра . Када сам предала свој живот Исусу Христу и замолила га да буде мој Спаситељ и желела бих да могу да вам кажем да је тренутно разрешио моју хомосексуалну оријентацију или да је Бог тада махнуо чаробним штапићем "ћири бу - ћири ба, абра-кадабра"... Али то се није десило.

Могу вам рећи да се моја вечна судбина променила у том тренутку али сам још увек имала хомосексуалну оријентацију скоро потпуно недирнуту и тако сам почела да разрешавам те ствари у свом животу и нисам знала како да не будем геј, мислила сам да сам ја таква каква сам, али сам знала да Бог не жели да будем таква. Захвална сам да сам Божијим провиђењем убрзо после тога почела да учествујем у групи за подршку људима који су као ја, са хришћанима који се осећају заробљени својим осећањима и који желе да се извуку из тога, и тамо сам по први пут почела да разумем корене моје хомосексуалности. Ствари које сам поделила са групом о томе како сам имала мучну прошлост, прекид у односима са мојом мајком и како је мој отац био насилан, све те ствари, и тако сам могла да разумем да је то учинило огромну промену у мом животу и чак док бих седела са саветником и пролазила кроз та питања постала сам способна да развијем здрава дружења са истим полом, не-сексуалну интимност са истим полом и заиста се моја сексуална склоност ка женама природно смањила.

Друга чудесна ствар која ми се тада десила је да сам у цркви срела пар добрих мушкараца и не говорим вам о маринцима, говорим вам о људима који су се опходили према мени са достојанством и поштовањем и то ме је охрабрило да по први пут прихватим свој пол. Зато мушкарци, ви имате велику улогу коју требате да одиграте у животу жене као што сам ја, која се осећа заробљеном и осећа несигурност према мушкарцима. Ја сам нашла поуздане мушкарце и данас хомосексуалност више не баца сенку на мој живот и као директор Егзодус Мисије у Форт Лодердејлу, имам велику привилегију да помажем другим људима да се ослободе од тог начина живота. Зато се надам да ће те кроз ово сведочанство бити охрабрени да се као Хришћани правилно поставите према људима око вас како би сте били кадри да испољите љубав и погледате изван њиховог греха и видите њихову потребу за Спаситељем. Хвала вам.

Др. Џули Херен (PhD. Julie Harren Hamilton)

Пре него што завршимо желим да одговорим на питање како хришћанин треба да реагује у вези хомосексуалности, и зато желим да поделим са вама оно што је Џо Далас рекао о томе. Џо Далас је хришћански саветник, аутор, говорник и бивши хомосексуалац и он каже да постоје три типа хомосексуалаца и свакоме од њих треба другачије приступити.

Први тип је милитантни хомосексуалац. Милитантни хомосексуалац је геј активиста. То су људи који траже политичке промене, траже законске промене и имају врло јасну агенду али морам рећи да сви ми по некад чинимо грешку мислећи да су сви хомосексуалци геј активисти. У ствари, врло је мали проценат хомосексуалаца који су геј активисти. Дакле кад су у питању геј активисти или милитантни хомосексуалци, он каже да се требамо одбранити без нападања. Другим речима, бранити оно у шта верујемо и бранити законе у које верујемо је потребно али то требамо чинити без напада на њих. Он је дао тако диван пример, причу која ово илуструје.

Једном је Џо Далас требао да говори на скупу "Чувара обећања" а група геј активиста је чула да ће он тамо говорити и они су изнели разне претње да ће прекинути тај скуп и побринути се да скуп не успе зато што је он бивши геј и сматрају да је то претња за њих. Тада се десило да је група људи из "Денвер бронкоса" помагала око обезбеђења и у основи оно што су они урадили је да су формирали људски појас око парка и нису дозволили геј активистима да уђу и прекину скуп "Чувара обећања". Могли су да стоје изван и да протествују, али никако нису могли да уђу и прекину скуп. То је одбрана без нападања. У ствари, они су отишли корак даље. Како је дан одмицао, један од момака из обезбеђења је отишао унутар парка и донео оданде храну за демонстранте. Показали су Божију љубав.

Друга група су умерени хомосексуалци и то су једноставно људи који желе да живе своје животе и не желе да некога мењају али такође не желе ни да њих мењају. Они су огромна већина хомосексуалаца. Они су једноставно задовољни својим животима. За умерене хомосексуалце, ми морамо бити узор Божије љубави. Није на нама да обилазимо около и проверавамо да ли су хомосексуалци постали хетеросексуалци. Наш главни циљ као хришћана је да будемо сигурни да људи познају Христа, хетеросексуалци или хомосексуалци, основна потреба је да људи упознају Христа а начин на који ће га упознати је да буду изложени Његовој љубави која је у нашим животима. Дакле за умереног хомосексуалца ми би једноставно требало да будемо узор Божије љубави.

Трећи тип је покајани хомосексуалац и то је неко ко је дошао у нашу цркву или малу групу говорећи: "Ја сам геј али не желим да то будем'', или: "Имам те склоности али не желим да их следим, помозите ми!" Њима требамо да изађемо у сусрет, будемо уз њих и кренемо са њима на њихов пут. То није лак процес. Говорила сам као и остали да је промена могућа, али то је дугачак и врло изазован процес, то није инстант ствар и зато оне које траже помоћ треба да волимо и грлимо, плачемо са њима, смејемо се са њима и придружимо им се на њиховом путовању.

На крају, заиста желим да оставим сваког од нас са изазовом да ми треба да примимо Божију љубав, знате ми смо сасуди, као хришћани ми смо сасуди Божији. Желим да упутим изазов свакоме од вас да изађете на места где живите и радите и будете сасуди Божије љубави. Људи су гладни Божије љубави и ми хришћани смо они који можемо допустити Божијој љубави да се излива кроз нас и додирне њихове животе и измени их.

Бог је онај који чини промене, али људима је прво потребан однос са Њим и они улазе у однос са Њим када осете Његову љубав у људском облику.

Извор: Јутјуб, Предавање на годишњој NARTH конференцији

https://www.youtube.com/watch?v=fD426lYvP7U

https://www.youtube.com/watch?v=1pR7uCJwvP0&index=3&list=PL2606D60CE0562593

https://www.youtube.com/watch?v=Lvb6ELLudvU

Превод: Ненад Генералски, Православна породица, новембар 2015.