Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Вјечнаја памјат: Сергеј Сухарев руски добровољац (1967-4.4.2019)

Објављено 11 април 2019

sregej suharev.jpgБИЉАНА ЖИВКОВИЋ

СЕРГЕЈ СУХАРЕВ РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ

Сергеј Сухарев руски добровољац, војни инвалид о ратним данима у БиХ, о животу, о Русима и Србима

Поштовани читаоци, 4.4.2019. по новом календару, после кратке и тешке болести, упокојио се руски добровољац из ратова '92-'95 и '99. припадник србске 63. падобранске бригаде - Сергеј Сухарев. Молећи се Господу да упокоји његову племениту душу, зато што је дошао да помаже и брани србски народ онда кад му је било најтеже, преносимо овај разговор са њим. Бог да му душу прости!

 

Корачамо непознатим улицама Калуђерице. У сусрет нам иде наш домаћин, 45-годишњи Сергеј Сухарев, руски добровољац у БиХ из Казахстана. Води нас шљунковитом стазом према благом узвишењу и кући где станује са породицом. Подстанари су Сухареви годинама. Борио се, и постао инвалид, жртвујући се за српски народ у Босни и Херцеговини. Сад се све заборавило. Пружа нам шаку без прстију. Рукујемо се!

Сергеј и његова породица, супруга Мара, син Петар (18) и шеснае стогодишња ћерка Марија, живе на ивици егзистенције. У рату у Босни и Херцеговини Сергеј је остао без ока и прстију десне руке. И са много рана. Али, каже, не боли њега то што је остао без ока и пола шаке, него нешто много дубље, и озбиљније. Боли га заборав, равнодушност.

Улазимо у дневни боравак. У трпезарији гори ватра. У кућном амбијенту Сухарових бројни детаљи подсећају на Русију. Некако испреплетано много тога и српског и руског. Марија и Петар оличење су спонтаности и лепог васпитања. Мара је гостољубива Српкиња из Херцеговине. Из домаћина проговара руска природност и искреност. Зачуђујућа!

Боли ме незахвалност!

Најгоре је оним руским војницима који су, борећи се у БиХ, постали тешки инвалиди. Можете да замислите како је у њиховим душама, страдалници без матичне државе, без држављанства, социјалног, без пензије - каже Сергеј Сухарев...

– Мој живот од раног детињства обележен је, рекао бих, тешким крстом. Потичем из веома сиромашне руске породице, чији су дедови, у време стаљинистичког режима депортовани из Русије у Казахстан. Наравно, по казни. Тако су избегли сигурну смрт. Моји преци по очевој и мајчиној линији били су дворјани - дакле, чланови дворске свите у време Романових. Мајка је од древних руских племића Бухаревих, из средње Русије, а отац, такође, из племићке из северозападне Русије - Сухареви. Нико у кући није смео да проговори ко су нам били преци. И право је чудо да смо опстали, јер се зна како су сви племенити Руси, на хиљаде фамилија, које нису успеле да оду у иностранство страдале. Лењин, а касније Стаљин, немилосрдано су их уништавали. Оца Виктора нисам ни запамтио, био сам детенце када је нестао. Срећом, моја мајка Галина је дочекала старост. Сестра Татјана, браћа Павел и Евгеније са породицама живе у Казахстану. Било је веома тешко опстати у Казахстану мојим дедовима, и наравно то се преносило касније и на нас потомке. Рођен сам 1967. Страшно сиромаштво притискало је сваку породицу, неке је раздвојило, неке уништило. Kao веома млад дечак сам морао да се изборим за голи живот! Касније сам добио очуха, Немца који нас је малтретирао. Био сам беспомоћан. Кренуо сам у степу. Чувао сам стоку да бих преживео. Касније сам отишао из СССР.

Ви сте храбри ветеран из рата у Авганистану.

Тако кажу. Тешко је причати о Авганистану, и човек би се много боље осећао када би могао гумицом све да избрише. У Авганистану сам био ангажован више од две године у специјалним јединицама. Иза мене је много тешких дана када сам гледао као су гинули моји другови, пријатељи, саборци. И тај рат у Авганистану, све је било узалуд. Човек не бира где ће се родити, али може да бира како ће живети. Обукао сам униформу у Русији као добровољац, да бих могао да напредујем у совјетској армији. Нисам могао у војци ни корака даље, ако нисам војевао на фронту. У Авганистану сам био од 1985-1987. Иначе, не кријем да сам руски националиста. И не мислим да је то нешто ружно. Човек мора да воли своју земљу, свој народ. Видео сам како су комунисти уништили моју фамилију, претке, руску породицу, села су разорили. Комунисти су највеће зло које је задесило Русију. И сваку државу у којој су се запатили! Требало је моћну царску Русију дестабилизовати. Ни то није случајно. Тадашњи креатори руске Голготе послали су Лењина и сличне болесне умове, креатуре најнижег степена моралности који у себи ништа руско нису имали. Ништа осим жеље да Русија плива у крви, и да убија брат брата! Верујте, има много Руса који слично размишљају. Због страдања руског народа увек ћу се борити против комунизма и његових креатора. И против свакога ко је против мог народа! За Русију, увек бих дао свој живот!

Кажете да сте извесно време, након Авганистана, боравили у Грчкој!

Био сам на острву Касосу. И одлично познајем целу Грчку. Близак ми је грчки народ и њихова православна вера. Било је то у време Пустињке олује, када је САД напао Ирак. Нити сам ја знао грчки, нити су Грци знали енглески. О руском језику да не говорим! Срећом, убрзо су пронашли доктора Димитроса Ефтимијадиса, који је преводио, касније нашег венчаног кума и крштеног кума наше деце! Ја сам говорио, а шта им је он све рекао не знам, једино знам да су ме од тог момента сви Грци заволели, од људи, полиције, државне безбедности. Одмах сам добио папире. До октобра 1992. био сам на Кипру и у Атини, бавио се туризмом, и то успешно.

sregej suharev.jpg

Фото: Биљана Живковић

Напомињете да је једно вече било пресудно да одлучите да отпутујтете браћи Србима у БиХ!

Те вечери моји пријатељи Грци и ја гледали смо на ТВ како у Сарајеву руше православну цркву, и немо смо посматрали крваву свадбу у којој су убијани Срби. Сећам се, како је Биљана Плавшић тада позивала сву православну браћу света да дођу и помогну Србима у БиХ. Када сам видео те беспомоћне недужне људе нешто се у мени ускомешало. Грци су причали да ће сигурно да иду у БиХ, али само сам ја отпутовао! Од срца сам желео да помогнем. А био сам војник. Одмах сам кренуо за српску престоницу. Када год стигнем у неки град, прво одем у цркву. Тако сам у Београду, у покушају да сазнам како да стигнем у БиХ, отишао у Патријаршију, потом у цркву Св. Марка, на Богословски факултет, у Руску цркву. Нико није хтео да разговара са мном о томе. Могао сам одмах да одем у Војну команду, али нисам желео на такав начин да стигнем у БиХ. Десило се да сам био тада на Сајму књига и да је владика Филарет прикупљао неку хуманитарну помоћ за Србе у БиХ. На Сајму сам упознао команданта Црвених беретки ЈНА. Стигао сам у Херцеговину, и потом се прикључио код Коњица чувеној 63. Падобранској бригади. Био сам диверезант падобранац, по чину поручник. И једни сам Рус који је учествовао и борио се у 63. падобранској. Део једнице 63. бригаде којој сам припадао био је лоциран између Невесиња и Мостара. Била је то сјајна, веома способна бригада, и част је припадати јој.

Године 1994. напомињете, било је приличнио тешко у БиХ. Србе су увелико у свету били сатанизовани, омражени, муслимани и Хрвати су имали максималну западњачку подршку, морал у српској војсци је опадао. Појављују се и озбиљне кризе!

Моја јединица је дејствовала на херцеговачком ратишту - у околини Коњица, где су Срби претрпели страшне цивилне губитке. Сећам се једне несрећне офанзиве на Митровдан када је било много убијених и рањених српских војника. Из ове перспективе могу да кажем да је у војсци Републике Српске тада завладала лоша дисциплина, а неки команданти су били корумпирани. Наравно, то се не односи на специјалну 63. падобранску где је владала челична дисциплина и одлична организација. Генерал Ратко Младић је прво успоставио одличну војну контролу, али је то, у извесном смислу, било осујећено. Према мом мишљењу, Радован Караџић је направио грешку јер је хтео за себе, сем водеће политичке, и водећу војну улогу, односно Младићеве генералске командне положаје у војци РС.

Ако се добро сећам, Караџић је објавио ратно стање 1995. године, тек онда када су Хрвати напали електрану „Бочац” код Бањалуке. Увек треба да се зна ко води војску, ко државу! У рату, поготово! Можда је то један од разлога неуспеха војске РС. Те околности је знала и злоупотребљавала, војска Алије Изетбеговића. Сусретао сам с у борбама са муџахединима. Они су били праве звери, јаке дисциплине, крвожедни. Муџахедини су хтели по сваку цену да постигну одређене положаје и резултате у борби. Никад нису имали милости и за њих не постоји етика. Био је за њих свети задатак, „џихад у БиХ”, убити што више православаца. Сцене ратне у којима показују зверство су нормалном човеку незамисливе! Језиве!

Све до 1994. били сте на херцеговачком ратишту, убрзо се завршава Ваша војничка каријера.

Рањен сам код Коњица, на терену сам налетео на мину изненађења. Остао сам без пола шаке и без десног ока. Постао сам, дакле, инвалид. У то време сам већ био упознао моју Мару, која је била болничарка, а по потреби, и везиста. После рањавања, пребацили су ме за Невесиње, затим у Подгорицу и на крају на Војно медицинску академију у Београд. Некако сам се опорављао, у међувремену сам формирао породицу у РС. Лечио сам се до јесени 1994. Добио сам војну инвалидску пензију, према одлуци војне комисије у Београду из такозване друге групе са 100 одсто инвалидитета. Али, убрзо смо морали породица и ја да напустимо Републику Српску. После потписивања Дејтонског споразума, издешавали су се неки догађаји по диктату западних сила на које је пристала и РС. Веома ме је заболело; када је међународна заједница 1996. тражила да сви страни војници напусте територију БиХ, и када су муџахедни требали да буду истерани, побунили су се масовно муслимани. Нису дозволили да муџахедини буду протерани. Муслимани су показали колико поштују оне који су ратовали за Федерацију БиХ.

Када се покренуо исти поступак да ми руски добровољци са својим породицама треба да напустимо територију БиХ, нико у Републици Српској није реаговао. Сви су ћутали па и борачке организације. Можда је реаговао само по неки усамљени појединац који је видео - незахвалност и неправду. Иако сам имао држављанство РС, да не бих своју породицу излагао непријатностима, а већ смо добили сина Петра, те 1996. године смо били принуђени да одемо из Републике Српске. Из земље и народа за које сам се свим срцем борио. Знате, много ме више боли тај однос према нама руским добровољцима, него ране, и чињеница да сам остао без ока и прстију. И да када год себе погледам, сетим се страшних тренутака и смрти наших бораца, погибије српских војника, и мојих Руса... Присећао сам се година рата, када смо заједно крварили и велике наклоности, захвалности, наде када би нас Русе у БиХ, поздрављали браћа Срби. Да не заборавим, муџахедини у Босни су остали, изузев оних који су, рецимо, сами пожелели да оду у Санџак, односно Рашку. Неки су се вратили у своје исламске земље. А ми Руси, морали смо да одемо или да будемо изложени понижењу да нас депортују као непожељне грађане! По директиви Запада, наши спискови су прављени по градским општинама. Тешко је то осећање!

sergej suharevi

Сухареви. Фото: Биљана Живковић

Кажете да су сви руски добровољци у БиХ били у сличном положају!

Тако је! Ми Руси морали смо да напустимо територију Републике Српске. Неко је прешао у Србију, неко је остао без икаквих прихода, средстава за живот, потраживши кров над главом у другој држави. Најгоре је оним дивним људима, руским добровољцима који су бранећи Србе постали тешки инвалиди, непокретни. Већина њих живи у Србији. Можете да замислите како је у њиховим душама. Они су сада страдалници, јер нити имају матичну државу, нити држављанство, нити социјално, ни пензију. Када су одлазили из домовине био је то СССР. Та земља више не постоји. О руским добровољцима нико не брине!! Бројни су добровољци који су отишли у суседне балканске државе Румунију, Бугарску, Македонију...

ruski dobrovoljci3

 

Сергеј Сухарев на ратишту. 

Како је изгледао дан када сте напуштали Републику Српску?

Супруга Мара је преко организације „Дуга”, будући да је Петар био беба средила све формалности. Били смо потпуно разочарани. Није било лако путовати са маленим дететом! И супруга Мара која је рођена у Коњицу, морала је да напусти своју матичну државу. Сећам се Мариних суза. Прво су нас послали у неку забит код Подујева. Није било прикладних услова за живот, поготово за Петра. Потом су нас пребацили у Алексинац, где је рођена наша ћерка Марија. Онда смо, ипак, решили због деце и бољих могућности за школовање, да пређемо у Београд. Овде смо подстанари. Мара ради код неког приватника за 16 хиљада динара. У међувремену моја пензија, која је у РС износила око 50 конвертабилних марака смањена је на скоро симболичан износ! То ја наша реалност! Нисам се либио било каквог честитог посла.У Алексинцу сам радио на неколико места, као обезбеђење, или на другим пословима, али ме нису платили. Обећају посао и зараду, дођем радим, а они искористе човека, па га онда забораве! Недостојно части, недостојно људскости. Нисам могао да идем више од фирме до фирме да тражим да ми плате оно што сам зарадио. Нисам могао да поднесем још једно понижење. То је моја руско-српска прича, и не знам колико ће се она допасти вашим читаоцима. Својим животом сам себе доказао, и својом породицом, која ми је најважнија.

Ви сте се због тешког положаја обраћали јаности. Долазили су познати руски новинари, писали о вама, вашој породици. Долазиле се руске телевизије, па се, опет, све заташкавало! Зашто је то тако?

Мислим да су ово смутна времена и о човеку више нико не брине! Слично је и у Србији, српским земљама. Био бих, можда интересантан овде новинарима, уредницима, уколико бих доносио профит, био у делегацијама „Лукојла”, „Гаспромњефта”, када би могли да извуку неку корист за себе. Понекад Србе не разумем. Знам, прошли су тешке године, али они сами као народ ништа не чине. Као да су годинама у летаргији. И увек очекују помоћ од других. Има у свету још малобројних народа, који итекако знају да се изборе за своје националне циљеве, без обзира што знају да у овим глобалистичким антиљудским, нехуманим временима тешко могу да победе Сцилу и Харибду. Видите како се боре Грци. Нешто мора у главама Срба да се промени.

После онога што се издешавало руским добровољцима, наравно, и мени, потражио сам књигу др Арчибалда Рајса. И у потуности сам га разумео. Своју маленкост не желим никако да поредим са тим дивним Швајцарцем, него само желим да кажем да Срби брзо и лако заборављају пријатеље. Од свега то је најтужније. Неки руски добровољци су се помирили са поменутим стањем, и вероватно су очајни. Они ћуте. Не знам, можда је ово и мој последњи интервју који дајем неком новинару. У животу сам научио да верујем у истинско пријатељство и оно је дар од Бога, а декларативно пријатељство без покрића за мене је најобичније лицемерје.      

Руско-српски кум Грк!

Наш кум Димитрос Ефтимијадис, иначе познати грчки кардиохирург Мару и мене је венчао, а децу крстио у цркви Градетин код Алексинца, посвећеној Покрову пресвете Богородице. У непосредној близини је светиња коју су изградили Рејевски (по Толстоју- Вронски, позната грофовска породица). У тој црки која је сада у руинираном стању, сахрањено је срце Вронског. То је величанствени историјски пример како су Руси умирали за српску слободу!

Дали животе за Републику Српску!              

Према подацима Удружења „ЗАВЕТ СрпскоРуски” током рата и Босни и Херцеговини преко 800 руских добровољаца дошло је да помогне српском народу, онда када је било најтеже. Погинуло је у БиХ 40 храбрих Руса, борећи се против Алијине солдатеске, хрватске војске и муџахедина, бранећи српска огњишта. Били су то млади људи, којима је православље и љубав према српском народу била светиња. Најмање троје Руса се води као нестали. Лакше и теже рањених је на стотине.

Споменик руским добровољцима

Пре две године у Вишеграду, на српском војничком гробљу је откривен споменик у славу изгинулих руских доброваљаца у рату у Бих од 1992-1995. На споменику су уклесана имана 39 Руса. Из Русије су том приликом допутовали представници руске војске, Руске православне цркве као и породице пострадалих јунака. Издрадњу споменика су помогли „ЗАВЕТ СрпскоРуски” из Београда и „Српско-руска заједница” из Бијељине. Аутор споменика је вајар Небојша Савовић Нес.

spomenik visegrad

Слика: https://www.rtvbn.com/

Записала Биљана Живковић у скромном дому Сергеја Сухарева 4. новембра 2013. године

Овде се објављује са дозволом аутора.

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu