Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Почаст херојима одбране Београда

Објављено 08 октобар 2013
gavrПОЧАСТ ХЕРОЈИМА ОДБРАНЕ БЕОГРАДА

У сећање на 98 година од чувене битке за одбрану Београда, положени су венци на гроб мајора Драгутина Гавриловића и на спомен-костурницу погинулих у тим окршајима, а мајору Гавриловићу откривена нова спомен-плоча на Дорћолу.

Спомен-плочу мајору Гавриловићу открили су председник Скупштине Србије Небојша Стефановић и глумац Тихомир Арсић. Спомен обележје први пут је постављено 1995. године, али је убрзо уништено, што се десило и прошле године на исти датум (7. октобар) када је на иницијативу глумца Арсића обновљен. Спомен плоча постављена је на углу Улице цара Уроша и Мике Аласа у Београду где је 7. октобра 1915. године мајор Гавриловић одржао говор војсци, а одржан је и помен мајору и свим браниоцима српске војске у Првом светском рату.

гаврДрагутин ‐ Гута Гавриловић родио се 25. маја 1882. године у Чачку, од оца Петра, локалног кројача и мајке Милке, домаћице. Завршио је 32. класу Ниже школе Војне академије у Београду 1901. године. Питомци ове класе посебно су се истакли у ратовима за ослобођење и уједињење, а њиховој слави много је допринео и Драгутин Гавриловић. Указом Краља Александра Обреновића, mgavrporodica15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца. Учесник је Балканских, I светског рата и Априлског рата 1941. године. Са 18 одликовања спада међу најодликованије официре српске војске, мада је свој први орден, Златну медаљу „Милош Обилић“, зарадио тек као капетан I класе, за храброст исказану у бици на Брегалници. Тада је, 13. новембра 1913. године и унапређен у чин мајора. У току Колубарске битке рањен је у борбама код села Конатице код Обреновца, а за исказану храброст одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

Гавриловић је имао свега 33 године, када је командовао 2. батаљоном 10. кадровског пука Одбране Београда. Ту ће у јесен 1915. године својом непоколобљивошћу, храброшћу и говором који је одржао својим јуначким војницима, ући у вечност српске историје и у пантеон неумрлих српских хероја.

 

Одбрана престонице

Када је изабрао Аугуста фон Макензена за команданта напада на Србију 1915. године немачки Цар Вилхем II рекао је: „Учинићу велику част храбрим српским војницима: против њих ћу послати фелдмаршала Макензена“. Велико поштовање према противнику показао је и сам Макензен. У његовом саопштењу које је прочитано постројеним војницима пред почетак напада на Србију, каже се: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије“.

gavr

Ојачане снаге Централних сила крајем септембра 1915. године завршиле су вишемесечно груписање за општи напад преко Саве и Дунава. Образована је група армија фелдмаршала фон Макензена, коју су чиниле 11. немачка, 3. аустроугарска армија и 1. бугарска армија. Без обећане подршке савезника, браниоци су били препуштени себи, уздајући се у храброст и довитљивост. Било је само питање времена када ће започети аустро‐угарско‐немачки напад, подржан новим противником ‐ Бугарском. Српска влада молила је савезнике да пошаљу помоћ од 150.000 војника. Уместо подршке, савезници су само инсистирали да Србија „не провоцира” Бугарску. Тако је пропуштена прилика да се бугарској војсци зада одлучан ударац у тренутку кад је вршила мобилизацију и груписање. Србији је упућена само симболична помоћ. Французи су послали ваздухопловну ескадрилу са 6 авиона и 3 обалска топа 138 мм. Британци су у Београд послали 4 батерије са осам топова 120 мм, секцију за подводно минирање са подводним минама и торпедима и 1 торпедни чамац. Русија је послала два морнаричка топа 152 мм, подводне мине и торпеда, 2 моторна чамца, оклопну парњачу „Тираспољ“и око 200 војника. Руска помоћ била је највећа, али изгледа далеко мања него претходне 1914, године. Сви обавештајни подаци указивали на то да ће главни Макензенов удар бити усмерен преко Саве и Дунава, у сектору Београда и Смедерева. Међутим, српска команда је, због опасности која је претила с бугарске границе, за одбрану престонице оставила само Трупе одбране Београда под командом ђенерала Михајла Живковића. Ове трупе чинили су: 10. кадровски пук, 7. пук II позива, три пука III позива, Сремски добровољачки и Жандармеријски одред, 2 коњичка ескадрона, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Стојковића Бабунског и добровољци, чланови Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“ и Соколског друштва, са ограниченим артиљеријским парком. Београд је бранило свега 20 батаљона, тј. око 16.000 људи и 77 топова. Тих дана свој град бранио је и велики број стараца, жена и деце.

Агонија Београда 1915.

До тада невиђено груписање артиљерије било је главно обележје аустријско‐немачке офанзиве која се припремала. Само за напад на Београд издвојено је преко 400 оруђа разних калибара, па и оних најтежих – Шкодиних “мерзера” од 305 мм и Крупових „Дебелих Берти” калибра 420 милиметара. Овако јака артиљеријска подршка била је у складу са обећањима из Беча и Берлина „да ће Србија бити окупана ватром и челиком“. Ради омогућавања преласка река и бомбардовања града, из састава Дунавске флотиле доведено је 8 монитора, 1 патролни и 2 помоћна брода.

gavr

Непријатељска артиљерија почела је да дејствује по српским положајима 5. октобра 1915. До поноћи, уништена је половина топова и хаубица и готово сви српски рефлектори тако да је престоница утонула у мрак. Полуразорени град је 6. октобра свитање дочекао обавијен маглом, која је привремено онемогућила дејство непријатељских топова. Но, око 14.00 часова, кад се магла разишла, настао је прави пакао. Преко 400 артиљеријских цеви, рачунајући и оне на бродовима отпочело је паљбу. Челични ураган поново се спустио на престоницу. Руска обалска батерија на Калемегдану и српска батерија на Великом Врачару буквално су збрисане. Ватра је после 24 часа достигла највећу жестину на местима намењеним за искрцавање, а затим се поново пренела у позадину српских положаја. Током овог времена, на град је пало око 48.000 граната, док неки савременици тврде да је тај број био око 100.000. Посебна линија српских ровова била је ископана плитко и непосредно уз дунавску обалу, практично у води. Ово лукавство омогућило је пешадији да преживи ураганску канонаду. Непријатељске батерије су, терен тукле неколико десетина метара од обале и даље, према граду. Током артиљеријске ватре српски војници су се из заклона на насипу склањали у ровове на обали и тако избегавали сигурну смрт.

gavr

Јуриш у славу

Обале Саве и Дунава, на простору од данашњег Бранковог до данашњег Панчевачког моста, од далеко бројнијих немачких и аустроугарских снага бранили су делови 10. и 7. пука, остаци Сремског одреда (под командом бившег аустроугарског поручника Игњата Кирхнера) и остаци Жандармеријског одреда (под командом натурализованог Немца поручника Ђорђа Роша). Остатак 7. пука и трећепозивци били су укопани на Ади циганлији и бранили тај сектор фронта од немачког искрцавања. У току борби за одбрану Београда од 6. до 9. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон мајора Драгутина Гавриловића. Непријатељске јединице заузеле су су насип иза Железничког моста, на самој обали Дунава и ту се укопале. Жестоко дејство артиљерије протеклих дана претворило је српске положаје у том крају Београда у рушевине, али су храбри српски браниоци и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на појединим местима износило је свега 20 до 30 метара. Задатак бранилаца на овим положајима био је да непријатељу никако не дозволе да утврди мостобран. Тог 7. октобра Рошов Жандармеријски одред који је први напао непријатељске положаје, негде око 14 часова, није успео да потисне непријатеља, чак ни по цену огромних губитака. Испоставило се да је једина могућност да се далеко надмоћнији 59. аустроугарски пук у потпуности одбаци била да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

gavr

Зато је негде између 14 и 14 и 30 часова мајор Гавриловић прикупио три вода свог 2. батаљона, два вода 3. батаљона, остатке Сремског и Жандармеријског одреда пред кафаном „Јасеница“ (Према неким другим изворима то се дешавало испред кафане „Шаран“, на крају Дубровачке улице или испод Бајлонијеве пијаце, док неки извори тврде да је у питању био крај улице Риге од Фере).

Окупљеним војницима мајор је издао следећу заповест: „Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!„

Врховна команда српске војске наравно никада није донела одлуку којим би жртвовала неку јединицу. У овом говору, који се данас и у школама учи као пример јунаштва, та Гавриловићева мисао је само једна веома снажна метафора. Од ње се временом створио још један од многобројних српских историјских митова. Мајор Гавриловић желео је само да овим драматичним и поетичним говором надахне и охрабри и своје борце и самог себе, пред предстојећу битку. Уз громогласни поклич српски војници, окићени цвећем из једне оближње дорћолске цвећаре, кренули су у контранапад предвођени својим мајором. Карађорђева улица, околина Куле Небојша, простор Доњег града и данашњег Зоолошког врта постали су поприште крваве битке у којој је већина српских војника изгинула, а сам мајор Гавриловић два пута је рањен (то му је било заправо треће рањавање, јер је први пут рањен још 1914). Врховна команда је трупама Одбране Београда из Сопота у помоћ упутила Тимочку дивизију II позива. Два батаљона стигла су преко Бањице на Дорћол сат времена након јуриша Гавриловићеве групе, али ове снаге само су спречиле даље напредовање све бројнијих аустроугарских чета.

gavr

У граду сабласног светла

Снажна ватра аустријских јединица на самом насипу уз подршку артиљерије одбила је херојски јуриш остатака српских бранилаца под Гавриловићевом командом. Међутим, жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу постајао је све угроженији и изгледа да је само ноћ спасла аустријске јединице од пораза. У току ноћи између 7. и 8. октобра непријатељ је наставио да пребацује појачања преко Дунава и утврђује свој положај. Сутрадан, Аустријанци су успели да се пробију све до Душанове улице где су се забарикадирали. Настале су тешке уличне борбе које су се продужиле и током ноћи. Београд је био осветљен сабласном светлошћу кућа у пламену, експлозија и лутајућих млазева рефлекторске светлости. Отпор је пружан иза сваког угла и с кровова полуразрушених кућа. Но, под притиском надмоћнијег противника, даља борба је била узалудна, па је непосредно након поноћи командант oдбране Београда наредио повлачење. У ноћи између 8. и 9. октобра, пошто десетковане српске јединице више нису могле да бране прелазе преко Саве и Дунава, почеле су да се повлаче на резервне положаје. Аустријанци и Немци су 9. октобра 1915. године истакли своје заставе на згради Старог двора у улици Краља Милана.

Зауставивши непријатеља на обалама, браниоци нажалост, нису имали снаге и да га одбаце назад. У овим петодневним борбама за Београд, губици српске војске износили су око 5.000 људи, не рачунајући цивиле који су погинули и рањени приликом бомбардовања. Аустријске и немачке снаге имале су више од 1.000 погинулих и скоро 9.000 рањених војника.

gavr

Војници из бајке

После више неуспелих противнапада, српској Врховној команди било је јасно да је битка за престоницу изгубљена. Трупе Одбране Београда повукле су се у ноћи између 13. и 14. октобра на Авалу, али је следеће ноћи непријатељ посео и ове положаје. Тако је српска престоница и званично пала. Истог дана, без објаве рата, у Србију су провалиле 1. и 2. бугарска армија. О српским војницима који су тих октобарских дана бранили Београд генерал Макензен је у својим мемоарима записао: „Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо освојили Србију, нас је то болело више него њене савезнице“. У чувеном јуришу бесмртника на Дунавском кеју мајор Гавриловић био је прво лакше рањен у руку, а потом тешко рањен у врат. Пренет је у чувено превијалиште госпође Вуке Попадићке у Душановој улици број 6. Ту је превијен и потом транспортован једним од последњих возова из Београда у болницу у Чачку. Провео је 24 дана на кућном лечењу, са породицом, да би затим својевољно прекинуо боловање и прикључио се својим ратним друговима који су се повлачили у правцу Јадранског мора и Албаније.

gavr

Немачка почаст Србима

У време када су се први изнурени српски војници искрцавали на Крф, у јануару 1916, немачки цар Вилхелм II посетио је освојени Ниш, где се састао с бугарским царем Фердинандом I. Сутрадан, на повратку, није пропустио прилику да „као први немачки цар, после Фридриха Барбаросе (који је, наводно, током крсташких похода, и то баш 28. јуна 1189, боравио у Београду) обиђе један од освојених бисера – српску престоницу“. Ипак, није заборавио да, као и његов прослављени војсковођа Макензен, ода почаст изгинулим српским војницима. У Кошутњаку је подигнут скроман камени споменик на коме је, на немачком и српском језику, урезано: „Овде почивају српски јунаци.” По освајању Београда Немци су на врху Авале сахранили једног младог, непознатог српског војника, који још није ни успео да добије идентификациону значку. Немци су му на узглавље поболи дрвени крст на коме је било написано: „Непознати српски војник”. Касније, 12. новембра 1936, на овом месту освећен је Мештровићев Споменик Незнаном јунаку.

gavr

Први повратак ратника

Још увек неопорављен од тешких рана мајор Гавриловић се са српским трупама повлачио преко Албаније, искусивши све недаће „Албанске голготе“. Иако лекари нису имали нимало оптимистичке прогнозе његовог здравственог стања мајор Гавриловић је у току повлачења српске војске командовао својим 2. батаљоном који је штитио повлачење дела трупа и истакао се у борбама код Рековца и код Новог Брда 1915. Нарочито је била велика њихова заслуга у борбама на Шимшировом Брду исте године, када су омогућили прелазак Моравске дивизије преко чувеног Везировог моста. Гавриловић и његове десетковане трупе беспоштедно су штитиле од Арнаута своје изнемогле другове и народ који се са војском повлачио преко ледених албанских гудура. На Солунском фронту мајор Гавриловић је, за раније заслуге у Одбрани Београда унапређен у чин потпуковника и одликован Орденом Белог орла са мачевима. Од 1916. до 1918. године са својим војницима се истакао у борбама на Источном и Западном Ветернику, Трнавској Коси и Облој Чуки, за шта је одликован још једном Карађорђевом звездом и два пута Орденом белог орла. Учествовао је и у пробоју Солунског фронта и операцијама за ослобођење Србије и стварање Краљевине СХС. Причало се да га је после пробоја Солунског фронта војвода Бојовић одмах предложио за унапређење у чин пуковника, али да је наводно војвода Степа Степановић био против тога јер је сматрао да је Гавриловић „исувише млад за пуковнички чин“.

Крушевачке године

После I светског рата потпуковник Драгутин Гавриловић био је командант у више места ‐ Кикинди, Вршцу и Сегедину. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920, а потом је постављен за команданта 47. (12) пука који је био стациониран у Крушевцу у касарни „Цар Лазар“. На служби у Крушевцу Гавриловић је провео најлепше године свог живота. Ту се оженио својом супругом Даринком и добио петоро деце: четири ћерке (Милицу, Љубицу, Драгицу и Емилију) и сина Драгоша. Све кћери удале су се за официре, а син је завршио Војну академију и уочи II светског рата добио чин капетана.

Гавриловићев пук је био један од најуспешнијих у Војсци Краљевине СХС. Најуспешније је савлађивао редовну наставу и служио за углед у сваком погледу. Гавриловића су надређени истицали као веома успешног старешину. За најбоље изведену наставну обуку војника у наставној 1925/26. години Гавриловић је одликован Орденом Светог Саве IV реда.Пуковник Гавриловић је у Крушевцу провео пуних 10 година (1920‐1930). У том периоду активно је радио у Аеро‐клубу, био председник Стрељачке дружине „Обилић“ и Соколског друштва. Када је 1930. премештен у Београд, проглашен је за првог почасног грађанина града Крушевца. Ово признање му је уручио угледни крушевачки судија и председник општине Ђорђе Дреновац. Соколско друштво прогласило га је својим почасним чланом. Драгутин Гавриловић је улицу са својим именом у Крушевцу добио тек 2004, када је извршен процес преименовања градских улица.

Отаџбина ‐ мајка и маћеха?

Пуковник Гавриловић, и поред свих хвала, изгледа није баш био омиљен код високих војних власти Краљевине Југославије. Узрок томе могло је бити његово строго војничко држање и његова одбојност према политичким играма тог времена. Његови потомци данас тврде да су извесни високи официри и раније спречавали и успоравали његово напредовање у служби, а да је тај однос кулминирао када је пуковник Гавриловић пао на ђенералском испиту који је полагао у Скопљу (или Штипу, по неким изворима) 1927. године. Колико је био популаран код војске и у народу, толико је био непопуларан код политичара. Према неким непровереним тврдњама он је својевремено био члан тајне организације “Уједињење или смрт “(“Црна рука”, 1911‐1917). Ако је та прича истинита, онда је могуће да је то био разлог што су га поједини високи официри ометали у напредовању. После прекомандовања у Београд 1930. Гавриловић је одбио да по други пут полаже ђенералски испит. Био је постављен за шефа Административног одељења Министарства војске и морнарице. Истовремено је постављен и на место професора на Војној академији. Пуковник Гавриловић је у мирнодопском животу био веома тих човек. Важио је за мудрог, поштеног и часног грађанина. Живео је скромно, али је сву своју децу добро ишколовао и сва су завршила факултете. После пуча од 27. марта 1941, ђенерал Љубомир Симовић понудио је пуковнику Гавриловићу, у знак извињења и надокнаде, унапређење у ђенералски чин и место министра у новој пучистичкој влади. Према сведочењу Гавриловићевих потомака пуковник му је одговорио: „Не желим ни ђенералски чин, ни министарску фотељу. Ја сам само војник.“

Драгутин Гавриловић заробљен је претпоследњег дана Априлског рата, 16. априла 1941. године у Сарајеву. Са многобројним српским официрима у служби Југословенске Краљевске војске интерниран је у Офлаг бр. 62 HIIID у Нирнбергу, а потом у Офлаг бр. HIIIB у Хамелбургу, у коме је остао до краја рата. Док је био у заробљеништву, на његов изричит захтев његова породица одбила је да прима помоћ коју је додељивала влада Милана Недића.

Помоћ браћи Русима

У Офлагу у Хамелбургу заједно су се нашли српски и руски (совјетски) официри. Укупно је у том логору било регистровано више од 18.000 совјетских официра. У немачким логорима за ратне заробљенике најтеже су пролазили Руси (Совјети). СССР није потписао Женевску конвенцију о ратним заробљеницима из 1929. године. Тако су се у току Великог отаџбинског рата у немачким логорима совјетски официри нашли изван оквира међународног ратног права. Чланови КПСС, политички комесари и руски официри јеврејског порекла, често су били стрељани одмах по довођењу у логор. Руси су били у изолованим деловима логора, одвојени од других заробљеника, у трошним баракама, полуголи и боси, без грејања и скоро без хране. Принуђени да раде тешке физичке послове, масовно су умирали. У таквим условима помоћ од стране других заробљеника била је једини спас. Драгутин Гавриловић, који је и сам већ био стар, болестан и изнемогао, био је активно укључен у прикупљање и достављање хране и друге помоћи руским заробљеницима. Српски јунак вероватно се у тим тренуцима сећао руске помоћи из прошлог рата и својих руских сабораца из дана херојских борби на Дунавском кеју. Остао је запис о томе да је пуковник Гавриловић, једном приликом, када му је у време Крсне славе стигао велики пакет из Србије, пун хране, читав пакет дао да се прошверцује Русима у њихов део логора.

Прича се да је пуковник Гавриловић, када је напуштао заробљенички логор, одбио да као најстарији заробљеник изађе први. Изашао је последњи, иако му је старо ратничко срце жудело за Београдом и породицом.

Други повратак ратника

Тужно је оно што се пуковнику Гавриловићу дешавало по повратку из заробљеништва у Србију. Његова судбина постала је парадигма за судбине готово свих српских јунака, метафора за судбину читавог нашег народа. Приче о ономе што му се дешавало у „ослобођеном“ Београду 1945. године контрадикторне су и непотврђене. Многе од тих прича и саме звуче невероватно, а многе од њих су Гавриловићеви потомци последњих деценија упорно демантовали по штампи и другим медијима.

Према једној од тих прича пуковника Гавриловића су неки Скојевци или партизани пљували и тукли још на самој железничкој станици у Београду, по доласку из Хамелбурга, видевши га у униформи Краљевског официра. Према другој причи Гавриловић је претучен од стране комуниста и њихових симпатизера, негде у околини Славије, пар дана по доласку из заробљеништва, у току шетње. Носио је на себи парадну официрску униформу, једино одело које је у том тренутку поседовао. Униформа је била повод за линч, а Гавриловић је од последица тог пребијања умро, неколико дана касније. Праунук легендарног пуковника Милош Маринковић, који је за матурски рад о свом прадеди својевремено добио Награду града Београда, једном приликом је изјавио: „Ништа од тога није тачно. Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Десетог дана срце му је пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је 21. јула 1945, у одрпаној униформи пуковника Југословенске Краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер своју није имао.“ Можемо само да се приупитамо шта ће један частан српски херој, човек у годинама који је, судећи према фотографији снимљеној 1945. године, био заиста болестан и изнемогао, у тзв. сабирном центру. Место му је било код куће са породицом или у болници.

Нова комунистичка власт кажњавала је Гавриловићеву породицу на разне начине. У почетку, док је још био у заробљеништву (1944/45), његове ћерке нису могле да добију посао јер им се отац „није вратио из емиграције“. Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Био је означен као човек „бившег режима“ и комунисти су то тешко праштали.

gavr

Враћање дуга?

Спомен‐костурница Бранилаца Београда из 1915. подигнута је 1931. на београдском Новом гробљу, по пројекту руског архитекте Романа Верховскоја. На врху постамента налази се фигура ‐ представа српског војника, у центру постамента је фигура која представља српски грб ‐ двоглавог орла са крстом и оцилима на грудима, док се уз њен постамент налазе приказ аустроугарског тј. немачког црног орла сломљених крила, као симбол победе Српске војске у И светском рату. У Спомен‐костурници испод споменика налазе се посмртни остаци неколико хиљада храбрих бранилаца изгинулих 1915.

Тек шездесетих година прошлог века, када команда мајора Гавриловића улази у светске војне енциклопедије, комунистичке власти у Југославији попуштају и почињу да уважавају његово родољубље и херојско дело. Наравно, у свим уџбеницима и научним текстовима цензори Савеза комуниста су редовно из цитата његове чувене команде избацивали реч „Краљ“, а често и реч „Отаџбина“. Понекад се и данас речи Гавриловићеве команде цитирају погрешно, у комунистичкој верзији.

Политичке промене у Србији у последњих четврт века омогућиле су одавање почасти херојима српске историје, па и пуковнику Гавриловићу, са далеко више пијетета. На дунавској обали, на шеталишту у близини Спортског центра „Милан Гале Мушкатировић“, подигнут је 1988. Споменик браниоцима Београда из 1915. На овај 3,5 метара висок споменик од бронзе и камена, чији је аутор вајар Коља Милуновић, уписане су речи бесмртног говора Драгутина Гавриловића. У Гавриловићеву част и у спомен на његово херојско дело данас Дорћолска обала Дунава у Београду носи име Обала Мајора Драгутина Гавриловића.

Војска Србије је на згради Команде у Немањиној улици поставила барељефе са ликовима команданта одбране Београда 1915. ђенерала Михаила Живковића и команданта најславнијег јуриша те одбране пуковника Драгутина Гавриловића. Сваког 7. октобра на те барељефе Војска полаже венце.

За показану храброст и самопрегор у рату и миру пуковник Гавриловић је одликован са 18 одличја: Карађорђевом звездом IV реда, Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Орденом Белог орла са мачевима V, IV и III реда, Орденом Светог Саве IV реда, два пута Ореденом Југословенске Круне IV реда и једном III реда, Златном медаљом за храброст, Златном медаљом „Милош Обилић“, Медаљом за војничке врлине и француским Ратним крстом и Легијом части, Споменицом Српско‐турског рата 1912 „Освећено Косово“, Споменицом Српско‐бугарског рата 1913, Споменицом Светског рата 1914‐1918. и Албанском споменицом 1915. Сва његова одликовања његова породица је предала на чување Народном музеју у његовом родном Чачку.

Београд,07.10.2013.

Извор: Патриотски фронт

http://www.patriotskifront.rs/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0/item/184-p-c-s-h-r-i-dbr-n-b-gr-d

 

СРЕМСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕД – ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ СА ДУНАВСКОГ КЕЈА

Ко су били све јунаци одбране Београда у Првом светском рату. Сремски добровољачки одред и многи други.

У прошлом есеју писали смо о судбини великог српског хероја мајора Гавриловића. У тој причи споменули смо још неке, нажалост данас заборављене хероје из времена одбране Београда 1915. године. Овом приликом сећамо се неких од њих. Подсетићемо читаоце још једном и на те потресне дане борби за одбрану наше престонице, речима које су за собом оставили учесници и непосредни сведоци тих догађаја. У овом тексту су коришћени и записи Милана Предића (На Ади 1915), Богосава Војновића Пеликана (Агонија Београда 1915. године) и Свете Миловановића (Последњи браниоци Београда).

Милан Предић (1881‐1972) био је српски драматург, позоришни и ликовни критичар и преводилац. У Народном позоришту у Београду радио је од 1909, а после И светског рата у више наврата био је његов директор и управник. Учесник је оба Балканска и И светског рата. Богосав Војновић Пеликан (1894‐1942) је био самоуки сликар, карикатуриста и новинар. Најпознатији је по својим сликама мотива старог Београда, српских средњовековних споменика и ратних тема. Био је сарадник Музеја града Београда. Учествовао је у Балканским и И светском рату. Света Миловановић, потоњи учитељ, био је добровољац Сремског добровољачког одреда 1915. године.

gavr

Од Риголета до експлозија

Милан Предић, који је као резервни поручник учествовао у Одбрани Београда 1914. и 1915. године, као човек од пера, следећим речима забележио је последње дане релативног примирја и почетак борби за Београд 1915: „Стари фонограф, довучен однекуда, кривио је на грудобрану у понеке расположене вечери свој олупани мегафон, док му је иглица извлачила квартет из Риголета, скачући дуж зареза старе плоче и грумуљица блата… Београд је изгледао као да траје своје старе дане, као да се горе код Москве седи у вечерњем чарлијању… Тако све док једног јутра, рано, уз кафу узету пред шатором, у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се уз прасак, широк, потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера. Од њега почиње оно што се свршило немим ноћним укрцавањем у Драчу…“

Несретна судбина „српског Немца“

Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи 2. светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.

Уличне борбе

Учитељ Света Миловановић, добровољац Сремског одреда у својим мемоарима, овако се сећао последњих борби за слободни Београд 1915. године: „Друга чета Сремског одреда, под командом Кирхнера, развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца 10. пешадијског пука лавовски се коље, на нож, од куле Небојше до кафане Шаран на Дунавском кеју. У Дубровачкој и Цара Уроша улици камаре мртвих; леже мртви и бледи младићи из Сремског одреда. Поубијаше их у момнету када су хтели прећи преко улице. У Банатској улици, на кућу број 40 наши поставили митраљез. На кров исте куће попео се четник Жика Јелић и баца бомбе. Једна граната удара у ту кућу и у минуту убија на месту 40 добровољаца Сремског одреда. Глава Жике Јелића пада на улицу, као крушка, док му труп остаје под рушевинама. Болничара нема! Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ђубре одвозе у болнице. Не знам откуда се ту створи и госпођа Јелена, супруга нашег познатог уметника Добрице Милутиновића. Она скинула са своје куће врата и на њих са једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.Тек око пет сати ујутро, када се мало разданило, видели смо да се не бијемо са Аустријанцима, већ са Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве штче шиљци са њихових шлемова, тамо иза кланичне пруге. Тада нам јавише да је и Игњат Кирхнер тешко рањен.“

Ђорђе Рош ‐ Од Дунавског кеја до Хиландара

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после ИИ светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића.

Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време ИИ светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Отворени гробови

Због великог броја жртава, Београд се тих октобарских дана 1915. полако претварао у једну велику гробницу. Богосав Војновић Пеликан забележио је своја сећања на једну чудну београдску сахрану из тих дана: „Жртава је било много и онај ко замркне није био сигуран да ће осванути. Свакога јутра из рушевина су извлачени лешеви поубијаних грађана, стараца, жена и деце… Сад је Београду било јасно шта му се спрема! После тешке артиљерије дошли су и аероплани да нас дотуку у теме… Тако се на углу Његошеве и Краља Милутина улице, тачно код ИИИ мушке гимназије, одиграо један случај. Око три часа поподне наишао је један спровод са нешто света. Баш када је спровод наишао зачуло се у ваздуху шиштање, као да лети неколико авиона. Подигли смо главе, погледали у небо и изгубили смо се… Некакав неодређен осећај шчепа нас. Неодређен зато јер човек не бива често ударан гранатом да би се на то навикао. Тресак, задах шедита и сумпора, осећај да вас нешто подиже са земље и опет враћа натраг. Кад је све то прошло, на улици је био страшан призор: мртвачка кола разлупана, без крова; између точкова лежао је мртвац, један старији човек, пресечен напола. Коњи, нетакнути, дрхтали су у покиданим кајишима, док је њихов кочијаш, сав раскомадан, лежао по њима. Пратња није могла продужити даље, а жандарми су на рукама однели мртваце до старог гробља и на брзу руку укопали их на почетку улице. Тих дана на староме гробљу код Маркове цркве било је пуно отворених гробова и избачених костију. Кад у гробље падне већа граната она потпуно отвори гроб и кости избаци напоље… После тога примера Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, по пољима, на утрини.“(Богосав Војновић Пеликан, Агонија Београда 1915.године

Хероине из Душанове бр. 6

У Душановој улици бр. 4, у домету и топовских и пушчаних зрна аустругарске војске, становала је за време И светског рата госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћеркицом Јеленом и сестром Јеленом‐Лелом Милутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића. Сестре Вука и Лела одбиле су да напусте Београд и у првим годинама рата су у суседној згради, у Душановој бр. 6, самостално организовале превијалиште, тј. импровизовани тријажни центар. Њих две су, уз помоћ малене Јелене, извесне г‐ђе Олге Јовановић и г‐ђе Ленке, супруге једног од комита који су се борили на Дунавском кеју, не само неговале и лечиле рањене браниоце града, већ су и саме, под кишом граната, у најтежим данима Београда, сакупљале рањенике широм престонице и доносиле их на одваљеним вратима, пошто носила није било, у превијалиште у Душановој 6.

Госпођа Вука је својом храброшћу, још у првим данима рата задивила не само своје суграђане него и саме војнике и официре, који су се налазили на положајима на Дорћолу. Када је, после прве, једанестодневне окупације Београда, у новембру 1914. непријатељ почео да одступа из града, г‐ђа Вука је сама заробила и разоружала 15 аустроугарских војника. Нашла их је, заостале у повлачењу, шћућурене, уплашене. Одсечним, готово војничким гласом, налик команди, успела је да их наговори да јој предају оружје и повела их кући. Спасла их је од српских и аустријских граната склонивши их у своју зграду. Послужила их је слатко и воду, а по уласку ослободилаца у престоницу, Вука је своје заробљенике предала команди града. Српски командант јој је честитао, а Аустријанци су јој били захвални што им је спасла животе.

У својој кући гђа Вука је читавог рата окупљала жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на овај крај града спуштала паклена киша граната. Касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд, Вука је у свом дому окупљала избеглице, сиромашне и убоге из Београда и са периферије, па и из целе Србије.

Гђа Вука Јовановић је преживела рат. Удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените суграђанке.

„Лудачка“ песма

У одсудним тренуцима живота људи често чине необјашњиве, ирационалне ствари. Један такав тренутак у последњим борбама за одбрану Београда описује и поручник Света Миловановић: „Када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима по два завоја за ране, четник Жика Јелић подозриво махну главом и рече: Ово није добар знак. И збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је имала средстава за то. Девет је сати увече. Једна граната удара у четну профијант‐комору и све, коње и кола, разнесе у парампарчад. Неки рањени коњи вриште у стењу… Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један глас запевасмо: Душманска рука пали и руши / У огњу пламте села и град… Официри нас ућуткују, ал узалуд. Дошло нам нешто да певамо и ми певамо… Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: Свјати боже, Свјати крепкиј… Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је не као црквену песму, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо сву памет изгубили… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови…“

Сремски добровољачки одред

У београдској кафани Златни топ, у улици Краља Александра Савез добровољаца је почетком И светског рата почео је упис добровољаца. Од добровољаца, претежно малолетних дечака из Баната и Срема, који су пребегли на територију Краљевине Србије Савез је образовао два одреда: Банатски и Сремски. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године.

У почетку је Сремски одред био бројно мањи. Имао је свега 30 бораца и био је упућен на Аду циганлију, да под командом тадашњег мајора Светомира Ђукића (оснивач Српског олимпијског клуба, 1910, прим. аут.) учествује у одбрани Београда.

Административна јединица у саставу Српске војске Одред је постао тек 1. јуна 1915. године. Тада је добио и своју заставу, ону исту коју је њен командант, поручник Кирхнер пренео на Крф и донео натраг у Београд.

После мајора Ђукића Одредом је командовао четнички војвода Петковић, који убрзо бива смењен због неких грешака у командовању. Команду потом преузима четник‐добровољац поручник Игњат Кирхнер, бивши аустроугарски официр и велики српски патриота. Отада почиње краткотрајна, али јуначка каријера овог малог одреда. У августу 1914. године поручник Кирхнер са 25 својих четника без ичије помоћи заузима караулу на Савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз српске војске преко Саве, на аустријску територију. Четници су напустили ову караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од 19. септембра 1915. године, на пет дана пред своју јуначку погибију Сремски одред добива сасвим другу форму: бива попуњен младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, али су као прекобројни одбијени. Око 250 младића млађих од 18 година, из срца Шумадије, ступају као добровољци у Сремски одред да младим животима бране своју престоницу. У Одред ступају и нови добровољци са територије Аустроугарске, већином младићи из Лике и српских крајева који су некада били под турском влашћу. У одред се пријављују и многи београдски ђаци, студенти, шегрти, мајстори, жандарми и други Београђани који нису имали свој ратни распоред. Одред од тада броји 340‐360 бораца и добија ранг полубатаљона.

Под командом Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунавском кеју 24. септембра у 3 часа изјутра. По борбености Сремски одред су касније поредили са чувеним 2. пешадијским Гвозденим пуком „Књаза Михаила“. У јуришу под командом мајора Гавриловића сви официри Сремског добровољачког одреда, изузев поручника Кезића, који после преузима команду, бивају тешко рањени. Највећи број бораца своје кости су узидали у темеље српске и нове југословенске престонице. Од бораца који су учествовали у одбрани Београда погинуло је или рањено 223 добровољца Сремског одреда. Они који су преживели овај пакао 1915. године, после опоравка распоређени су у друге јединице Српске војске. Рат је преживело свега око 50 четника из овог одреда.

Изгубљена застава

За заставу Сремског добровољачког одреда многи извори неутемељено тврде да је „једна од најстаријих српских застава“. Спомиње се да је то наводно била „једна од Карађорђевих застава из И српског устанка“ предата Одреду 1. јуна 1915. И само по причи, ово звучи крајње невероватно. Међутим, на једној од ретких, ако не и јединих групних фотографија официра и војника Сремског добровољачког одреда види се и њихова застава: српска тробојка на коју је пришивен комад тамног платна са извезеним грбом Краљевине Србије из 1882. године. Пошто је поручник Кирхнер успео да је сачува до краја рата 1918, та се застава између два светска рата налазила у Савезу добровољаца. Немци су по окупацији 1941. забранили рад Савеза и запечатили његове просторије у згради Дома добровољаца у Молеровој улици у Београду и оне су остале до краја рата под стражом немачке војске. Савез је после ослобођења Београда 1944. добио привремену дозволу за рад и вратио се у своје просторије, а документи говоре да је имовина Савеза била у потпуности сачувана. Међутим, министар унутрашњих послова Александар Ранковић забранио је 1947. године рад Савеза добровољаца са лажним образложењем да је „Савез за време рата деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација“. Имовина Савеза тада је конфискована, а картотека и архива су вандалски уништене. И застави Сремског добровољачког одреда се од тада губи сваки траг.

Антрфиле

Повлачење у сузама

„Одступамо… Сузе нам у очима. Груди нам се надимљу и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали би и смејали би се, урлали и цвилили, миловали и уједали… Хтели би да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете! Али шта нам то вреди? Нас је једва 40 а њих на хиљаде… На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се, са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Видимо га. Наш лепи Београд сав је порушен, упламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо на рушевинама и на згаришту остале су нам старе мајке, сестрице, дечица… Ах!, кликнух, Нека! Овако, као сад наш лепи Београд у 1915. години, морала је 1812. изгледати Москва, кад ју је са стена кримловских посматрао велики Наполеон како у пламену гори и дим се са реке диже…“ Овако је поручник Војновић описао тугу и немоћ српске војске у тренуцима повлачења из Београда 1915.

Антрфиле

Споменици и вешала

„Док смо водили борбе око Космаја, Немци, да би се пред светом показали како су се као јунаци борили, подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и у заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи: Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ‐ ратника палих у борбама око Београда 1915. године. Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није ништа сметало да тако исто 27. септембра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између Москве и Балкана, и да о иста обесе једног несрећног младића, добровољца Сремског одреда, те да га оставе да на вешалима виси три дана и плаши сироте грађане, од којих су Кајзер и Ћесар хтели да направе своје верне поданике… Ова вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу и говоре многи виђени Београђани, који су више волели смрт него да постану издајице своје Отаџбине!“(Срета Миловановић, Последњи браниоци Београда)

Најмлађи браниоци Београда

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Београд је заиста пао, али је остао Подвис, остало је Петлово и Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника, прим. аут.) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

На фотографији су били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Криегсгерицхт (Војни суд, прим. аут.)! Знате утврдило се да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици И београдске гимназије. Били су браћа школских и ратних другова Богосава Војновића. Он се у том тренутку сетио како су заправо ова тројица дечака доспела до стрељачког строја. У једном тренутку борби за одбрану Београда појавили су се на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

Данас ниједна београдска школа не носи њихово име, ни једна улица, дечије позориште, обданиште… Они и многа друга деца побијена у Београду тих дана, живела су још само у успоменама својих ближњих и савременика, а онда су и те успомене нестајале, како су са овог света нестајали они у чијим су срцима живеле. Остајале су само оне записане, у нечијим мемоарима, историјским књигама, на надгробним споменицима. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Изговорено нестаје, записано слово траје“).

Почасни плотун над гробом града

Овако је поручник Богосав Војновић Пеликан, касније чувени ликовни уметник, описао растанак српске војске са Београдом, те 1915. године: „У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем, који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац. Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ са драгимБеоградом,

а прва од ноћи робовања која се спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини… Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути!“

 

Никола Гиљен и Јелена Мандић

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“   www.princezaoliverafond.org.rs

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu