Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Свети Владика Николај: Рат и Библија (16)

Објављено 18 април 2016

nikolaj velimirovicСВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

РАТ И БИБЛИЈА

СВЕТСКИ РАТ У СВЕТЛОСТИ БИБЛИЈСКОЈ

Постоје, генерале, потоци бола, постоје реке бола, постоје мора бола, али Светски Рат претстављао је океан бола људског. Бол је и сећати се тога океана, а како ли је тек било тонути у њему? Тај превелики бол почео је са једном казненом експедицијом.

Сети се, генерале мој, да су из хришћанске Европе пошле две знамените војне експедиције, забележене на листовима историје као казнене експедиције, и то обе у размаку времена свега од 17 година. Једна против Кине 1897-9. а друга против Србије 1914. године па на даље. Карактеристично је, да је у оба случаја погибија по два лица узета као претекст рата.

Два немачка мисионара погинуше у Кини 1897. године, и немачки цар направи због тога читаву узбуну у Европи, и побуди европске Велике Силе на једну казнену експедицију против „Жуте Опасности". Кина је тада лежала у још незалеченим ранама од тек докончаног рата са Јапаном. Европске Силе, дакле, ударе на њу, и свака узе оно што хтедне, или, тачније рећи: како се међу собом с муком погодише. Због те европске вапијуће неправде букне Боксерски Устанак 1900. године са геслом: Кина за Кинезе! Тај устанак Европљани угуше у крви с великом суровошћу и још већом пљачком. У тој казненој експедицији нико уствари није ни мислио да освећује два погинула мисионара, него се мислило на захват земље, на стратегију, на превласт, на трговину и на плен из онога тада још препуног мајдана блага, што се зове Кином. (Европске силе одавно зачикавају Кину, и Кина ће им несумњиво одједном све вратити. Може се рећи, да су Европске Силе, појединачно или удружено биле од 1839. год. у непрестаном рату са Кином. Најпре је Енглеска водила „Опијумски Рат". Њој се придружила Француска 1858. год. А придружила јој се опет због погибије једног мисионара, у овом случају Француза. Наравно, смрт мисионара и овде је само претекст, а главно је захват земље, превласт, трговина и плен. Као да хришћанским мисионарима није дужност — и радост — да гину за Христа, него их тобож треба светити! Нације чији мисионари дају крв своју за Христа треба томе да се радују и тиме поносе а не да воде рат. Мисија хришћанска и није успела у Кини баш због тога што се она водила и води под заштитом дипломатије и бајонета. Из Европе се прети осветом за смрт мисионара, осветом која се, као што недавна прошлост показује, и извршује у најбезочнијем облику). Гле, једва ко и у самој Немачкој да памти имена оних мисионара, због којих се Европа толиким злочином и крвљу упрљала онда.

Друга казнена експедиција, још злогласнија, била је против Србије. У Сарајеву 1914. год. погинуше две кнежевске личности, принц Фердинанд Аустријски и његова супруга. У овом случају, дакле, два политичка мисионара. Убио их је један младић, који је доцније изјавио на суду, да сумња у биће Бога. Овај догађај узме цар аустријски, подржан царем немачким, за претекст једне казнене експедиције против Србије, једне малене државе, која се држала Гледстонова начела; „Балкан Балканцима". И тиме се отворио велики светски рат, чијег тока, свршетка и последица ми смо још живи сведоци. Као и у оним случајевима с мисионарима у Кини, тако и овде казнена експедиција није смишљена толико ради освете погинулог принца и принцезе колико ради захвата земље балканске, ради власти, ради стратегије, трговине и плена, и то све у вези са још даљим грабежним плановима у ближој и даљој Азији.

На почетку Светског Рата Европа стајаше као град, чији грађани беху полили своје куће петролеумом, неко више неко мање. Један младић у Сарајеву баци огањ на тај петролеум, и пожар букну. Је ли он проузроковао Светски Рат? Безумно је то помислити. Он је, ако хоћете, дао један сигнал. Зар велики хришћански цареви и државници да слепо следују сигналу једног недоука? Где је онда мудрост царска, и где утанчана наука државничка? Но онај младић није дао ни сигнал за рат. Његово дело, ма колико грозно и одвратно, узето је само за повод рату. А рат су проузроковали они, који су још пре тога злочина били полили своје домове петролеумом. То јест: европске државе биле су спремне за рат, нека више нека мање, а узроци за рат — као и за нервозне припреме за рат скривали су се у јавним гресима европских народа, споља и изнутра. Споља — у тиранисању и пљачкању других народа по свету, нарочито по Азији, Африци и острвина, и у међусобној мржњи, зависти и трвењу; а унутра — у богоборству, охолости човека према човеку, и неморалу. Једном речју, у безочном презирању и гажењу закона Христова, на који се крштена Европа заклела и примила га с почетка као основ своме животу и својој култури. То је велики и страшни узрок великом и страшном рату.

Погледајмо сад, како је ко прошао у Светском рату. Једна је држава изгубила и рат и себе. То је Аустријска царевина. Друге су изгубиле само рат и нешто од свога имања. То су Немачка, Турска и Бугарска. Треће се отказале рата и прешле на револуцију. То је Русија. Четврте су најпре губиле, но на крају добиле. То су Енглеска, Француска, Италија, Белгија, Румунија и Србија. Пете су добиле, може се рећи, без губљења. То су Јапан и Америка. Шесте су углавном мировале у време рата а ратовале и губиле после рата. То је Грчка. Седме су мировале за време рата, а после рата отвориле крваве револуције. То су Кина и Авганистан, најзад и Шпанија.

Посмотримо сад у светлости библијској оно што је најважније — зашто се коме у рату догодило оно што му се догодило.

У почетку рата Аустрија имаше нешто успеха према Србији и Италији. А ти успеси имају се захвалити оној маси побожног народа у Аустроугарској, тежачког и радничког, који се искрено држаше вере у Христа Господа и који могаше да без икаква стида клечи пред Распећем Христовим. Као што је речено да за време цара Ровоама, који чињаше што је зло, ипак још бјеше добра у Јуди. И у Аустроугарској монархији још бјеше добра, а носилац тога добра пред Свевишњим беше велика маса побожна народа. Али на крају крајева царевина аустријска би побеђена и разорена, и изгуби два цара и многу властелу. А ово се догоди због непокајаних великаша и магната аустријских, који дефинитивно чињаху што је зло пред Господом како у политичком тако и у личном животу.

Немачка у почетку нагло побеђиваше и задобијаше. Она покори целу Белгију, велики део Француске, део Русије, целу Србију и део Румуније. А то би због онога добра што још бјеше у Немачкој код побожних и честитих Немаца. Али на крају крајева Немачка би побеђена, и изгуби све своје колоније, сву флоту, две три провинције и огромно благо материјално. А ово се догоди због цара немачког, који, мада формално проповедаше Христа по црквама, ипак учини што је зло пред Господом, јер веома уцвели и оштети Кинезе, и јер се погорди силом својом па хтеде покорити цео свет, заборављајући неуспехе у томе Александра и Цезара, Могула и Тимура, Калифа и Бонапарте. И учини грех што вођаше рат у име културе немачке а не у име закона Божјег. Уз царев грех беху и греси многих његових научника и државника, који истицаху силу као врховно право народа над народом, и бејаху христоборци и безбожници. Зато Немачка би у рату поражена и осиромашена.

Бугарска, савезник Аустрије, и Турска, савезник Немачке, имаше на почетку успеха у рату, она против Србије, ова против Енглеске. А то би због доброте и поштења народа бугарског, и због јаке вере у Бога народа турскога. Али на крају обе ове савезнице Централне Европе претрпеше страшан пораз, и не само не би им дато, да задрже ишта од захваћених земаља, него изгубише много и од свога предратног поседа. А ово би због цара бугарског и његових великаша као и због вођа турског народа, који чињаху што је зло пред Господом.

Енглеска кроз све време рата имаше страшне губитке. Цвет њене омладине изгибе. Богатство се њено источи. А то би због многих увреда нанетих Христу од њених учених људи; због њених неправедних трговаца у Индији и Китају; због претпостављала интереса трговачких интересима верскоморалним по колонијама; због грехова њене капиталистичке олигархије. Све то беше зло пред Господом. И због тога Енглеска много и за дуго губљаше у рату. Но на крају Енглеска задоби победу. А ово би због смерности њенога краља, због велике побожности и праведности живота огромног броја њенога народа, који у страху Божјем живљаше од свога свакодневног труда; и још због строгог поштовања недеље; као и због великог покајања у време рата, које се проповедало по целој земљи енглеској, још и због превеликог милосрђа енглеског наспрам страдалих малих народа; најзад и због правде неких њених савезника.

Француска имаше велике поразе и губитке за дуго време. А то би због одречења од Христа многих њених масонских великаша, и због лицемерства њених партизанских вођа народних. Много их беше у Француској што чињаху што је зло пред Господом, како с поља у колонијама тако унутра у међусобним пословима. Среброљубље, тврдичлук, атеизам и неморал — ова зла беху се много распрострла по земљи француској, и она служаху на саблазан многим мањим и неискуснијим народима. Али још бјеше добра у Јуди. То јест беше много истински побожна и христоверна народа у француској, нарочито у многобројном сталежу земљорадничком. Беше много молитвености и покајаности у време рата. Побожну народну душу имаше и француски фелдмаршал Фош. А кад завапи народ француски к Богу, заједно са својим великим фелдмаршалом, Бог се смилова и даде француској победу. Благодарећи свему томе, као и благодарећи правди Србије, савезнице Француске, ова изађе из рата као победилац.

Белгија беше одмах прегажена и окупирана од Немаца. И трпеше Белгијанци много и горко под завојевачима од почетка до краја рата. А ово би због тога што Белгијанци чињаху што је зло пред Господом, у односу према простом и примитивном народу у Конгу, и то кроз године и године; због дубоке партијске међусобне мржње и због неморала, па најзад и због тога што белгијански индустријалци беху најистакнутији у фабриковању оружја и оружању народа за рат. Али на крају Белгија доби слободу, и поврати себи све земље које поседоваше пре рата уз огромну оштету од побеђених. А ово би због тога што још бјеше добра у Јуди, тј. што у Белгији имаше и добра народа, који се у време рата кајаше и Богу за помоћ вапијаше. Благодарећи томе као и праведном Вилсону и Србији, и Белгија би од Бога увршћена у победиоце.

Русија имаше у почетку рата велике успехе према Немачкој и према Аустрији. А то због добре душе цара руског и због већине Христољубивог народа руског, који чињаше што је право пред Господом и који ступи у рат не због грабежи него ради одбране нападнуте Србије. По том Русија поче губити и изгуби много. А ово би због безакоња интелигенције руске, која чињаше што је зло пред Господом. Најзад Русија се отказала рата, и њена интелигенција оде да се сама међу собом обрачунава огњем и мачем. И тако Русија, која се огреши о Кину и узе удела у неправди европској према Кини, би прва кажњена од Бога преко Јапанаца у руско-јапанском рату; а у Светском Рату она би тешко кажњена од Бога зато што њена интелигенција узе удела у европском мирнодопском Христоборству. Њу Бог казни и пре свију и жешће од свију због тога што она беше главна Христоносна и најхришћанскија држава на земљи. Она беше најјача тврђава Христова у свету са мисијом да христијанизира пагански свет. Нови Израиљ! Али речено је: кога Бог највише љуби онога највише кара (Јевр. 12, 5).

Два стара народа, Италијани и Грци, поред осталих грехова, уперених против вере у Христа Бога и против закона Христовог, још изневерише своје савезнике, Италија Немачку а Грчка Србију. Због тога Италија би побеђена безмало у свима значајнијим биткама за време рата, а Грчка после Светског Рата у бојевима с Турцима у Малој Азији. Но Италија благодарећи савезницима а Грчка једном делу народа лојалног Србији, своме савезнику, оне обе беху увршћене у групу народа победилаца.

Румунија уђе у рат доцкан, и то с рачуном на добит а не због правде и славе Божје. Зато одмах би тучена и поражена од непријатеља, који јој и престоницу заузе. Ово би због порочности и лакомисленог живота њених богатих бојара, који чињаху што је зло пред Господом. Но на крају Румунија се уврсти у победиоце, и доби, и то много земље доби. А то све благодарећи њеном страдалном и трудољубивом народу и правди њенога савезника Србије.

Србија, најзад, у првој години рата добијаше и губљаше наизменично. По том изгуби сву земљу своју, огромну војску и материјал, и потону у беспримерно страдање, које трајаше пуне три године. А ово би због греха које почини интелигенција српска, затрована љутим партизанством и међусобном мржњом. И би ово и због самога народа, у коме се беше одомаћила крађа, кривоклетство, свађа, псовка, непоштовање родитеља, непоштовање брака и непоштовање недеље, што све беше зло пред Богом. Наро чито ово би због охолости и незахвалности Богу после победе у 1912. и 1913. години. Али на крају рата Србија однесе сјајне победе, и поврати све своје земље, и ослободи и уједини сву браћу своју. А ово би прво због народног исповедања грехова својих предратних, због дубоког покајања и смирења пред Богом и вапијања ка Богу за помоћ, и друго, због праведности и побожности краља српског и све четири велике војводе српске, који чињаху што је право пред Господом. Јер стојећи на фронтовима планинским, или робујући под завојевачем, или скотски живећи интернирани по оборима, у земљама непријатељским, народ српски преброја све своје грехе почињене у прошлости, покаја се горко, и завапи Богу палећи свеће пред светитељима Божјим, својим крсним славама.

Не чудите се што ја овде спомињем и правду неких савезника као доприносни узрок победе. Више је, мислим, Вилсон помогао савезнике својом правдом него златом и челиком. И више је Србија помогла Француску него Француска Србију. А да због правде једнога савезника пред Богом добија и други мање праведан савезник, о томе читамо у Светоме писму Божјем. Када незнабожни цар израиљски Јорам дође заједно с јудејским богобојажљивим царем Јосафатом пророку Јелисеју, да од овога чује какав ће бити исход њиховог заједничког рата против Моаваца, рече му осорно пророк Божји: Шта је мени до тебе? Иди ка пророцима оца својега и матере своје (тј. ка својим лажним пророцима). Па онда додаде: Тако да је жив Господ над војскама, да не гледам на Јосафата цара Јудина, не бих марио за те, нити бих те погледао. Но због праведног Јосафата прорече пророк обојици савезника победу над непријатељем, што се и догоди.

Најзад, скрећем Вам пажњу, генерале, на библијско искуство и тврђење, да бој и оружје не помаже ништа, ако је при том одсутна правда Божја. Јер одсутна правда Божја код једне ратујуће стране неминовно повлачи собом и одсуство Божје помоћи у рату и, следствено, пораз без икаква обзира на многољудство и оружаност. То је тврђење и искуство библијско. Примените то на ратујуће стране у Светском Рату, и задивићете се, како се дословце све догодило онако како је типично описано у Библији. Нем чка, са својим савезницима (Аустријом, Младо-турском и Бугарском) била је најспремнија за рат у сваком погледу. Савезници, на другој страни, били су или полуспремни или сасвим неспремни. О Светскоме Рату (Weltkrieg) озбиљно се говорило, и књиге се писале на деценију или две пре рата само у Немачкој. У другим земљама о томе се говорило или са шалом или са полузбиљом, или пак као о нечем далеком од нас од прилике као што се пре сто година говорило и писало о летећим машинама. У Немачкој деценијама се борио дух Ничеа са духом Маркса, а оба ова духа борила су се против Христа. Дух Ничеа преовладао је у предводећим круговима у смислу — тако да кажемо — Националног Ничеанизма. Побеђени дух Маркса прешао је на мекшу карактером интелигенцију руску. Дворски кругови у Немачкој, великаши, генерали, државници и државни философи, па чак и многи теолози и сва омладина, били су запојени духом тог Националног Ничеанизма, који се кратко и Јасно изразио у речима као: Deutschland, Deutschlаnd! uberalles, или Macht ist Recht.А дух Ничеанизма, било индивидуалног или националног значи рат. И духом ратним, дакле, Немачка је била оружанија од васцелог осталог света. Уз то она је и бројем и оружјем била далеко надмоћнија од непријатеља, с којима се прво сукобила. Па зашто их није победила? Зашто није војска Кајзерова ушла у Париз? Пред своју смрт генерал Фош открио је ту тајну. Он је изјавио, да би Немачка несумњиво победила и заузела Париз само да није учинила једну крупну тактичну погрешку, наиме „што је своје десно крило ослабила пребацивши један део војске на лево". Десним крилом наиме заокружавала је немачка војска Париз, и Париз се почео евакуисати. Али изненадно, из неког непојамног страха и сасвим погрешног рачуна, наступање десног крила је обустављено и од њега је узет један део војске и пребачен на лево крило. То је успорило немачку ратну акцију, то је дало времена Енглеској и осталима, и то је, по мишљењу славнога Фоша, одлучан фактор у дефинитивном поразу немачке војске. Наравно, кога Бог хоће да казни, прво му узме памет, и улије у њега страх. Узме му памет, улије у њега страх, и тако га збуни и порази.

Аустрија је имала и оружанију и многобројнију и спремнију и одморнију војску на Руднику него Србија, па је не само претрпела пораз, него поготову и уништење те своје војске. Италија је имала већу и спремнију војску на Пијави, па је претрпела пораз. Румунија доцкан ушавши у рат, имала је и одморнију и многобројнију војску, па је ипак та војска била сломљена мањом и исцрпљеном војском Макензеновом. Српска војска јурнула је 1918. год. против веће силе немачко-бугарске, па је пробила и победила.

Јасно је као сунце, генерале, да је у Светском Рату свака зараћена страна час губила, час добијала не због броја војске и количине оружја него због нечега невидљивог, неопипљивог, библијског. Свака држава имала је своје бреме грехова, због којих је требала да трпи муке и поразе. И свака је имала неку правоту пред Свевишњим Богом, због које јој је Праведни Судија плаћао неком победом, било моменталном било дефинитивном. Сваки рат па и Светски био је расплата Божја са људима и народима. На најосетљивијим и најфинијим теразијама, на којима се мере не само дела него душе, мисли и осећаји људи, одмерила је Вечна Правда и дала свакоме оно што је заслуживао.

Из овог сумарног прегледа прошлог Великог Рата јасан је следећи наук:

1.            Да је Светски Рат проузрокован богоотступништвом, охолошћу и безакоњима хришћанских народа у Европи;

2.            Да је тај рат изазван христоборним гресима или целих народа или народних вођа;

3.            Да су се у Светском Рату јасно стекли сви библијски ратни мотиви;

4.            Да је онај Трећи, Невидљиви, Свеодлучујући фактор, утерао у лаж све људске планове и сва предвиђања, посрамио наду у број, оружје и културу, и разделио победе и поразе по савршеној правди, тј. по величини вере, и покајања и вапијања к Њему сваке ратне стране.

 

- Наставиће се...

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu