Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Свети Владика Николај: Рат и Библија (13)

Објављено 11 април 2016

nikolaj velimirovicСВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

РАТ И БИБЛИЈА

ОД ЧЕГА ЗАВИСИ ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД РОПСТВА

Питате ме, генерале, од чега или од кога зависи ослобођење једног народа од ропства?

На ово питање европски писци историја нису ни покушали да одговоре. Како се на пример руски народ ослободио монголског јарма? Или, како се балкански народи ослободили турског јарма? У историјама се не спомиње ни главни узрок нити главни узрочник ослобађања тих народа. Кажу: претерани зулуми завојевача изазивали су устанке и проузроковали ослобођење!

Но, ако су зулуми завојевача проузроковали ослобођење после 200 или 400 година робовања, питамо се, како то да зулуми завојевача, много страшнији на почетку робовања него икада доцније, не проузроковаше ослобођење робља на самом том почетку, док је још заробљени народ држао слободу у свежој успомени? Какав је то одлучни чинилац ступио у живот Руса после 200 година робовања, а није га било на почетку или у средини робовања? Или, какав је то одлучни чинилац постојао код Срба уочи Устанка Српског, а није га било одмах после битке на Косову?

Све су ратне Историје површне и невезане, ако у сукобу између два народа не узимају у обзир трећега чиниоца — Створитеља народа, Промислитеља. Отуда се и пише тако много а каже мало. У Библији, у такозваним историјским књигама Библије, напротив, написано је мало а речено је све, све што је важно и пресудно у разјашњењу ратова. Због тога су ове историјске књиге у Библији образац писања историје ратова. Оне су зато и ушле у зборник Библије, и остале као свете књиге, да би за навек послужиле роду човечјем као непогрешан тумач узрока пада и узрока дизања, узрока борби и ратова, победа и пораза, робовања и ослобођења, мира и благостања једнога народа. Нагомилавањем безбројних детаља у модерним историјама мало се доприноси објашњењу ратова. А боље је, мислим, са што мање дата објаснити један рат него ли са гомилом дата не објаснити га. Библија са минимумом дата даје савршено објашњење свакога рата, у њој описаног.

А сад на Ваше питање. Мало час видели смо, како један народ заслужује да буде бачен у ропство. Посмотримо сад, како један заробљен народ добија поново слободу. Узмимо у разматрање оне исте случајеве, споменуте мало час. Тамо смо видели на шест јасних примера, шта је био узрок и ко узрочник заробљавања народа израиљског. Да видимо сада у тим истим случајевима, шта је био узрок и ко узрочник ослобођења народа израиљског од шестократног робовања.

У књизи о Судијама најпре се говори уопште, како Господ подизаше Судије у народу Израиљеву, и како Он преко ових Судија избављаше народ из ропства. Јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху, који их цвијељаху (Судије 2, 8). Као узрок ослобођењу, дакле, наводи се народно уздисање ка Господу, то јест покајање, а као Узрочник ослобођења сам Свевишњи Господ, који се сажали.

Пређимо сад на појединачне случајеве. После осмогодишњег робовања под Хусан-Рисатаимом вапише синови Израиљеви ка Господу, и подиже Господ избавитеља синовима Израиљевим да их избави, Готонила, сина Кенезова, млађег брата Халевова. И бијаше на њему дух Господњи, и суђаше Израиљу; и изиде на војску, и предаде му Господ у руке Хусан-Рисатаима цара месопотамскога; и рука његова надјача Хусан-Рисатаима. И земља би мирна четрдесет година (Суд. 8, 9-11). Потом Израиљ паде поново у ропство, које трајаше осамнаест година.

После осамнаестогодишњег робовања под Еглоном царем Моавским вапише синови Израиљеви ка Господу; и Господ им подиже избавитеља, Аода, сина Гире сина Венијаминова (Суд. 3, 15). Потом Израиљ, због грехова својих, опет паде у ропство, под Мадијане, за седам година.

После седмогодишењег робовања под Мадијанима повикаше синови Израиљеви ка Господу (Суд. 6, 7). И Господ ослободи народ преко Судије Гедеона. По том Израиљ, због грехова својих, поново паде у ропство, под Филистеје, за осамнаест година.

После овог новог осамнаестогодишњег робовања под Филистејима завапише синови Израиљеви ка Господу говорећи: сагријешисмо ти што остависмо Бога својега и служисмо Валима. А Господ рече синовима Израиљевим... идите вичите оне богове које сте изабрали, нека вас они избаве у невољи вашој. А синови Израиљеви рекоше Господу: сагријешисмо; чини с нама што ти је драго, само нас сада избави (Суд. 10, 10, 14, 15). Тада се Господ смилова и избави их преко избраника Свога, судије Јефтаја. По том Израиљ, због грехова својих, паде опет у ропство под Филистеје, и робова четрдесет година. И онда би избављен од Господа преко Судије Самсона.

И тако даље редом, кроз све Књиге о Судијама и кроз све Књиге о Царевима Израиљевим.

Шта видимо из ових библијских примера? Видимо оно што је библијски јасно. У слободи спољашњој народ је својим немаром и лакомством постајао духовно заробљен. Спољашња слобода била је само златна завеса унутрашњег ропског тамновања. То унутрашње духовно робовање морало је доћи до свог спољашњег физичког изражаја, до свог символа — до спољашњег робовања. Кад је народ бивао у богодарованој му слободи, у миру и благостању, његово је срце одебљавало и отврдњавало према Богу, Јединоме и Живоме, и лепило се за нечистоту греха и за незнабожачке идоле. У слободи је народ отпадао од Бога и ајвански газио закон Божји. Када је због тога народ падао у ропство, његово тврдо срце мекшало је и његов се ум просвећивао. Но то мекшање срца и просвећивање ума није се догађало скоком, одједанпут, но лагано, лагано. У ропству робље је приморано да ћути, да трпи, и да се сећа. Кроз ћутање, трпљење и сећање народ је најзад бивао срцем омекшан, духом просвећен и сећањем научен. Тада је тек наступало кајање, а с кајањем вапијање ка Богу за помоћ, за ослобођење. Чим је наступило кајање и вапијање, у сусрет је гредила милост Божја. Страшни закон греха ублажаван је милошћу Божјом под условом искреног и свецелог покајања грешника.

Дакле, покајање робља бивало је узроком, који је побуђивао Узрочника ослобођења тј. Творца и Промислитеља, да ступи на сцену и промени ток догађаја. Две непријатељске стране на сцени, робови и тирани, не би никад изашли из своје улоге, када се робови не би покајали и када тирани у својој улози не би претерали. Али скрушено покајање страдалника с једне и претерана тиранска гордост завојевача с друге стране, побуђивала је Трећега, Свевидећега и Одлучујућег Фактора на акцију у правцу промене тога стања. И акција овога Трећега бивала је у корист скрушених и покајаних а на штету гордих и безбожних. И тако ропству је следовала слобода.

Ова библијска илустрација робовања и ослобођења израиљског може се, и мора се, употребити и при објашњењу робовања руског народа и ослобођења од Монгола, као и при објашњењу робовања балканских хришћана и ослобођења од Турака, или при објашњењу робовања Шпањолаца и ослобођења од Мавара.

Мислим, генерале, из овога је јасно, какав се одговор може дати на Ваше питање: од чега и од кога зависи ослобођење једног покореног народа од ропства. Зависи, дакле, од покајања народа и од милости Божје; од покајања вапијућег ка Богу и од милости Божје, гредећој у сусрет вапијању покајника. Једно је узрок, а друго је Узрочник ослобођења. Узрок је у души народној, а Узрочник је сам Свевишњи Бог.

Кад Бог не би био Узрочник ослобођења, никада се голоруко робље не би могло извадити испод јарма својих оружаних господара. Ово тврди Свето писмо Божје; ово народи хришћански срцем осећају. Но ово многи незнабожни тумачи историје рода људског и не наслућују.

Јасно је, дакле, генерале, да су најважнији чиниоци у ослобођењу једног поробљеног народа

1)            покајање народа, и

2)            милост и моћ Божја.

 

- Наставиће се...

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu