Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Свети Владика Николај: Рат и Библија (9)

Објављено 03 април 2016

nikolaj velimirovicСВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

РАТ И БИБЛИЈА

ГРЕСИ СТAРЕШИНА ПРОУЗРОКУЈУ РАТ И ГУБЕ РАТ

КЊИГЕ О ЦАРЕВИМА И ДНЕВНИКА

Јесте ли запазили, генерале, како у време Судија Израиљевих греси самога народа изазивају рат и губе рат? Као муве на рану, тако су суседна племена нападала на духовно израњављени народ израиљски. Ниједан рат није био изазван грехом великих Судија. Јер су ови били Богом изабрани и Божјом силом наоружани људи, који су уздизани на вођство, да народ исцеле од греха и да га следствено ослободе туђинског јарма.

Другим речима, да поврате унутрашњу духовну слободу у душама људи, којој неминовно следује спољашња, физичка слобода, као израз или символ оне прве. У време пак Царева Израиљевих постизала је народ ратна несрећа најчешће због грехова самих тих царева. Својим безакоњима цареви су вређали Бога, и Бог је попуштао рат на њих и предавао их у руке непријатељима њиховим. Истина било је и добрих царева, но не много, и за њихово време или није било рата никако, или ако га је и било он се свршавао сјајном победом над противником. Ево неколико примера:

Цар Саул беше победилац у свима ратовима све док стајаше одано уз Бога и држаше заповести Божје. Али чим одступи од Бога и оде да тражи савета у врачара, он би побеђен у рату против Филистеја, те у очајању сам себе прободе мачем.

Цар Соломон беше мудар и праведан цар до у старост. Због тога би успешан у свему. И не беше рата за време његово. Али у старости он згреши, јер се поведе за идолопоклоничким женама својим. Због тога му се мало доцније царство расцепи у два дела, који непрестано ратоваху међу собом. И рече Господ Соломону: што се то нађе на теби, и нијеси држао завјета мојега ни уредаба мојих које сам ти заповједио, зато ћу отргнути од тебе царство и даћу га слуги твојему (I Цар.11, 11). Тај слуга беше Јеровоам, старешина коњушара царевих. А Соломонов наследник у Јерусалиму беше му син Ровоам. И рат бјеше између Ровоама и Јеровоама до његова вијека (I Цар. 15, 6). Цар Ровоам син Соломонов чињаше што је зло. Па удари на њ Сисак цар мисирски, удари на Јерусалим, јер згријешите Господу. У Сиска беше силна војска: тисућа и двије стотине кола и шездесет тисућа коњаника; а осталој војсци не бјеше броја (II Днев. 2, 2-3). Шта се догоди? По закону греха Ровоам је требао бити сатрвен. Али је милост Божја дошла и ублажила тај закон. Због чега ова интервенција милости Божје? Због покајања цара и кнезова. Јер тада се понизише кнезови Израиљеви и цар, и рекоше: праведан је Господ. Чим дође покајање, дође и милост од Бога. И рече Бог преко пророка Семаје: понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење... да познаду шта је мени служити, шта ли служити царствима земаљским. И Сисак опљачка Јерусалим, а другога зла не учини, јер му не допусти Господ. Јер још у Јуди бјеше добра (II Днев. 12).

Цар Ахав син Амријев чињаше што је зло пред Господом више од свијех који бијаху прије њега (I Цар 16, 30). Због царевих греха пусти Бог трогодишњу сушу и глад на земљу Израиљеву. Но то не уразуми цара, и он се не покаја. Зато наступи рат. Ударише Сирци на Ахава, и цар Ахав погибе у рату и лизаше пси крв његову (21, 19; 22, 38), како му беше прорекао пророк.

Јудејски цар Охозија чињаше што је зло пред Господом. Па како свако зло тражи себи равно, то се и овај зли цар удружи са себи по злу равним царем Израиљевим Јорамом. Удружише се и пођоше у рат на Сирце. Али бише побеђени, па се обојица дадоше у бекство. И када помислише да су се спасли, бише оба стрелама убијени од Јуја, доцнијег цара Израиљева.

Цар Јоахаз, син Јујев, чињаше што је зло пред Господом. Зато се разгневи Господ на Израиља и даде их у руке Азаилу цару Сирском... И цар сирски поби Израиљце, и сатр их, те бише као прах кад се врше (II Цар. 13, 2-7).

Цар Менаим чињаше што је зло пред Господом. Због тога асирски цар Фул зарати на њ. Уплашени Менаим сабра од свога народа хиљаде таланата сребра, и тако се привремено откупи од непријатеља, и Фул се врати дома.

Цар Фекај чињаше што је зло пред Господом. Због тога зарати на њ Тиглат-Чилесар, цар асирски, који освоји многе градове и пределе земље Израиљске, уз то Галилеју и сву земљу Нефталимову, и пресели народ оданде у Асирију (I Цар. 15, 29). А на Фекаја се диже буна, и он би убијен. (Узгред буди речено, да је и Фекај дошао на престо на тај начин што је као војвода царски, дигао буну на свога цара Факију и убио га. Како он другоме, тако други њему).

Цар Осија чињаше што је зло пред Господом. Зато на њ удари Салманасар, цар асирски. И Осија му поста слуга те му плаћаше данак (I Цар. 17,3). Али опази Салманасар, да Осија тајно ради да се одметне од њега, па свезавши баци га у тамницу. Потом Салманасар потпуно покори Самарију и одведе у Асирију у ропство народ Израиљев.

Тиме се завршава самосталност и слобода народа Израиљева.

Јудејски цар Манасија чињаше што је зло пред Господом. И заведе Манасија цео народ те чинише горе него народи које истријеби Господ испред синови Израиљевијех (I Цар. 21,9). Зато доведе Господ на њих главаре од војске цара асирскога, те ухватише Манасију у трњу, и свезавши га у двоје вериге мједене одведоше га у Вавилон (П Днев. 33,11).

Цар Јоахаз чињаше што је зло пред Господом. За то удари на њ Нехаон, Фараон мисирски, и ухвати га у Ривли у земљи Ематској, и свеза га, и земљу оглоби са сто таланата сребра и један талант злата. Па одведе Фараон Јоахаза свезана у Мисир, где овај умре као сужањ.

Цар Јоаким би постављен за цара Јудиног од Фараона Нехаона. И он чињаше што је зло пред Господом. За то удари на њ Навуходоносор, цар вавилонски, потуче га, па га веза у вериге и одведе у Вавилон.

Цар Јоахин, син Јоакимов, чињаше што је зло пред Господом. Због тога дође Навуходоносор и опколи Јерусалим. А Јоахин изађе и предаде се са матером својом цару вавилонском. И цар вавилонски одведе га у Вавилон а благо из Јерусалима покупи, и пресели сав Јерусалим све кнезове и све јунаке, десет тисућа робова, и све дрводеље, и све коваче, не оста ништа осим сиромашног народа на земљи (II. Цар. 24, 14). Над тим сиромашним народом постави Навуходоносор за цара Седекију, сина Јоахинова.

Цар Седекија чињаше што је зло пред Господом. Зато Навуходоносор удари и последњи пут на Јерусалим, покори га, храм запали, запали и град, Седекију ухвати жива, синове његове покла пред њим, а њему ископа очи, па га веза у вериге и одведе у Вавилон.

Са Седекијом изгуби се за навек царство Јудино и постаде провинцијом вавилонском.

Тиме се завршава самосталност и слобода народа Јудејског.

Није ли из овога, генерале, јасно као летње сунце:

1.            Да греси старешина народних проузрокују рат и губе рат; и

2.            Да због греха и безакоња богоборних старешина народних страда и сам народ и пропада држава, самосталност и слобода народна?

 

- Наставиће се...

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu