Јeдина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет.  Старац Пајсије Светогорац

Свети Владика Николај: Рат и Библија (1)

Објављено 22 март 2016

nikolaj velimirovicСВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

РАТ И БИБЛИЈА

У американском граду Вилиамстауну 1927. године, беху сабрани представници многих раса и народа земаљских на конференцији, на којој се са човекољубивом бригом већало о могућности мира међу људима. Њима, својим цењеним пријатељима, посвећује писац, као тадањи њихов сатрудник, ову књигу о рату у светлости Светог Писма Божјег; књигу, на коју ће се у време затишја гледати с равнодушношћу, но, која ће се у време ратне буре тражити и читати с разумевањем...

 
 

1. ВАВИЛОН У ОПАСНОСТИ

Сунце се клонило смирају кад смо се ми нашли на палуби лађе Бостон, која саобраћа међу Њујорком и Бостоном. Прљава и масна вода Њујоршког залива, која се под врелим сунчаним зрацима дању блистала као сребро, под вечерњим зрацима преливала се као растопљено злато. Лађа је пловила од Доњега Града ка Горњем Граду, између Њујорка и Бруклина, и наше друштво седело је окренуто лицем ка Њујорку.

Пред нама је лежао највећи град на кугли земаљској, најужурбанији, најосветљенији и најнеуједначенији. Погледи свих путника, и странаца и домородаца, нехотично су прикивани за многобројне куле, гордо и ружно назване облакодерима.

—           Погледајте наше куле вавилонске! рече ми министар Јустон.

—           Гледам их, одговорих ја; но зар их и ви гледате? Ви који сте овуда толико већ путовали и те куле посматрали?

—           То увек и вазда привлачи... Природно, оно што је велико увек је заробљавало и заробљаваће душе људске.

—           Да, да, добро сте рекли, добаци генерал Кларк. Заробљеници онога што је велико до сада су писали и историје народа, пишући уствари историје великих људи, тих облакодера своје врсте.

—           Значи, генерале, да демократија ту не мења ништа? рекох ја.

Ништа, ништа. У теорији демократија је хтела да славу великог човека подели међу његове многобројне сараднике, у пракси, пак, она је постигла само то, што је пажљивије избројала и измерила принос неславних слави славнога. Али тиме нити је смањила славу славнога, нити повећала славу неславних. Куле су остале куле, а избе избе.

Г. Крен, који ћутљиво посматраше и ослушкиваше, ослови мене и рече:

—           Погледајте ону групу нових кула, тамо у Горњем Граду. Пре шест година кад сте били у Њујорку ту није постојала ниједна од тих кула. А гле сад! Има их око стотине нових.

—           Заиста, одговорих, заиста г. Крене. И још се мени чини, да су те и лепше и стројније од оних у Доњем Граду, зар не?

—           О, несравњено! У овим новим кулама ми Американци смо потпуно постигли свој оригиналан стил грађевинске уметности. То нигде више у свету нема! А оне старе куле,као Вулворт, Сингер, Мјунисипал, просто вређају поглед садашњега поколења.

Тако говораше г. Крен, наш отмени и љубазни домаћин. Благодарећи њему ми смо се и нашли овога вечера на пароброду за Бостон. Позвао нас је к себи у госте, на „викенд", да у његовом селу проведемо недељу. Међу званицама био је и г. Јустон бивши члан владе Великога Президента, генерал Кларк, један Рус, знаменити музичар, Чех г. Писек археолог, истраживач старина по Арабији, уза ме један Балканац, и још више других.

У томе, при последњим зрацима сунца, појави се јато аероплана кружећи високо изнад великог Њујорка.

—           Гле, гле, ено их! ено! три, пет, десет! чуше се узвици са разних страна.

Министар Јустон уздахну, па полугласно изусти:

—           Да, ено опасности нашем американском Вавилону!

—           Ето, од тих црних челичних тичурина зависиће будући рат! узвикну генерал.

—           Та не спомињите рат! револтираше се мирољубиви г. Крен, који је путовао по свих пет континената и по десет пута толико острва, те свуда видео много добрих људи, способних за мир, и стекао много пријатеља.

Одговори генерал:

—           Не спомињем ја рат, г. Крене, зато што волим рат него зато што ће бити рата.

Тада ја упитах:

—           А зар Ви, генерале, не видите никакву другу намену и сврху аероплана изузев злочина?

 —          Готово и не видим. Аероплани, истина, могу вршити и неке ситније мирнодопске службе, и као пренос поште, пренос шаке путника, али је њихова главна и највиша сврха — рат.

Утом ће опет рећи министар Јустон полугласно и замишљено као за себе:

—           Отуда, отуда из ваздуха прети опасност овим нашим вавилонским кулама!

—           А зашто само нашим кулама? узвикну генерал. Не важи ли то исто и за европски Вавилон, или боље рећи — вавилонску Европу?

—           Важи, важи, драги мој Кларк, одговори министар. Европа је чак и зрелија од нас за рат. Важи и за васцели свет. Не видите ли, да је сав свет поново постао вавилонском кулом?

—           Опет и опет вам кажем: ја не верујем у рат! добаци им г. Крен.

—           Не верујемо ни ми, г. Крене, рече чешки професор, али рат долази и мимо нашег веровања или неверовања у њ, од прилике као што долази епидемија грипа.

—           Како то? буњаше се г. Крен. Мислите ли, онако тек... сасвим случајно.

—           Ја не мислим баш сасвим случајно, али мислим, да рат може да плане и без наше воље.

—           Г. Крен се обрну к мени и упита за мишљење, а ја му рекох:

—           Заиста мени изгледа, да рат може да плане и без људске воље, но не и без људске кривице; али пуким случајем не догађају се у свету ни много мање ствари него што је рат.

Докле ми још бејасмо у разговору о том предмету, који је све присутне најживље интересовао, мрак покри земљу, а аероплани почеше исписивати огњем по ваздуху рекламе неких великих трговина из Њујорка, објављујући код које се фирме шта и пошто може купити.

—           Ево сад погледајте, рече ми генерал Кларк, ено вам једне ситне намене аероплана. Да пишу по ваздуху рекламе трговина и фабрика, ха-ха-ха! Но, то је једна тако незнатна и узгредна служба! А главно им је рат, као што рекох. Рат!

Трубе огласише време вечери, и путници се спустише са крова лађе у трпезарију.

2. УСПУТНА ПРЕПИРКА О РАТУ

—           Ја држим да је рат фаталност, рече г. Писек, чешки професор, када седосмо за вечеру. Погледајте, нико не жели рат, па ни генерали, а сви се припремају за рат. Зар то није нека фаталност рода људског?

—           Глупост, глупост а не фаталност! одговори г. Крен. Да смо ми у Америци и Европи истински просвећени нестало би глупости, а с њом и те фаталности. Народи у Великој Азији ругају се нашој ратоборној култури.

Ту г. Крен, пребогат анегдотама из личних доживљаја по свету, исприча како је он у Бенаресу у Индији ишао нарочито ка једном прослављеном монаху, кога је сва Индија сматрала светим човеком.

—           Кад сам му се представио као Американац, причаше г. Крен, монах сажаљиво климну главом и с уздахом рече: О, ви Американци, о, ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете много још страдати! Сва такозвана култура ваша свела се на борбу за моћ, за надмоћ. Тим отровом заражавају се и наши млади људи, који иду к вама на школовање. Нико од њих не враћа се запојен љубављу према вама, но сви се, и несвесно, носе изопаченим идејама вашим о насиљу „ради права", што у суштини не значи ради права него ради моћи. Баш ту неки дан беху код мене два индијска студента, који су се школовали у Лондону. Кад сам их упитао: како наша браћа у Енглеској, они су обојица гневно узвикнули: каква браћа? то су наши душмани а не браћа! Њихова је култура себичност и насиље. Ми у Индији имамо праву културу. Ми се морамо борити против њих, и ослободити од њих. — Ако ћете се борити против њих насиљем, рекох им ја, у чему се онда ви разликујете од њих? И шта вам вреди ослободити се њих споља, кад ето видим да су вас они заробили унутра? С таквом злобом не говоре о људима следбеници благих учења Веданте него пре следбеници ратоборне културе европске. Ослобођење наше од Енглеза, господо, није највеће благо; највеће је благо ослобођење од себе самих. То је смисао Веданте. Отишли сте у Европу само као робови физички, а вратили сте се као двоструки робови, и физички и духовни. — Испричавши ово старац монах опет уздахну и понови: О ви Американци, о ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете имати још много да страдате! Страдање је неизбежно за све оне који се противе Дхарми.

У том тренутку поче у трпезарији да трешти позната црначка музика џез.

—           Чујте само, узвикну гневно г. Крен, чујте само каква нам је музика! Је ли то музика људи просвећених и мирољубивих или необузданих дивљака?

Министар Јустон као да се осети од ових речи увређен у свом националном поносу, па ће рећи Крену:

—           Немојте тако, пријатељу. Какви смо да смо ми американци, ми смо ипак просвећенији и мирољубивији од Европљана. Европа се спрема за нападни, освајачки рат, а ми се спремамо за рат одбрамбени.

—           Стара песма на стари глас! шапну ми на ухо г. Крен.

—           Допустићете, продужаваше министар, ми морамо бити спремни да се бранимо, ако нас ма ко нападне било од стране Атлантика било од стране Пацифика. Наша историја не зна за освајачке ратове. Почевши од Председника Вашингтона па до Вилсона, Америка је водила само одбранбене ратове а не освајачке. Ја не кажем ни да је рат фаталност, како рече професор Писек, нити пак да је рат биолошка потреба ради тобожњег обновљења нације, како то тврди Француз Клемансо у једној својој новијој књизи. Ја велим, да је рат дивљаштво које сила намеће и које се само силом може одбити. То је све.

—           Сви се народи ужурбано спремају за нов рат, драги мој Крене, рече генерал. Па зар само ми Американци да сакријемо главу у песак попут ноја и правимо се невешти?

—           Не реците сви, Кларк, одговори Крен. Који то сви? Индија, Китај и Етиопија не спремају се за рат; а то је више од половине рода људског. Европљани и ми спремамо се за рат, то јест мањина рода људског. Управо једна трећина рода људског!

Тада се генерал окрете ка Балканцу, па као у шали упита:

—           Камо ви Балканци припадате: Креновој мирољубивој већини или ратоборној мањини?

Одговори на то Балканац:

—           Ми припадамо онима који мрзе рат а који се припремају за рат.

—           Управо такав је положај и нас у Америци, узвикну министар Јустон. Ми мрзимо рат, али се спремамо за рат. Спремамо се по нужди, да би у критичном часу одбранили нашу демократију од империјалистичких завојевача.

Крен се јетко насмеши, па рече:

—           Ратни бес уједначује све, пријатељу драги. Ту нити што помаже демократија, ни аутократија, ни монархија, ни република, ни комунизам. Данашња комунистичка Русија исто се тако журно спрема за рат као и енглеска и јапанска монархија, и исто тако као американска и француска република. Него чујте ме и размислите, мени се чини да је тај ратни бес у наше време нарочито обузео белу расу.

—           У томе сам ја потпуно с Креном, рече генерал. Нити је било нити има озбиљне политичке теорије или владајуће странке, која у крајњој линији није или стајала за рат или проузроковала рат. Ниједна политичка доктрина до сада није могла скинути вео са оне страшне мистерије, што се у животу људском назива ратом. Ни политичари, ни државници, ни војници, па ни сами природњаци, нису нам до данас пружили ни издалека једно озбиљно објашњење суштине рата, његових правих узрока и сврха. О томе се до сада или ћутало или пристрасно говорило. Понекад ми се учини, да је рат некако скопчан с дубоким и невидљивим кореном живота нашега на земљи, те ту једино ако би религија могла казати неку озбиљну реч.

Наста тајац. Но једанпут генерал постави овакво питање:

—           Заиста, господо, ко је икад од белих људи написао неко знаменито дело о рату?

—           Ниче и немачки генерали пред Светски Рат, рече неко.

—           Макијавели! одговори г. Јустон с очевидним подсмехом. То је европски философ рата.

—           Наопаки философ! одврати други неко. Слепац који је слепцима показивао пут.

—           Ја мислим, да Макијавели представља квинтесенцију европског поквареног ума, допуни сам себе Јустон.

Цело друштво изрази своју једнодушну осуду учења Макијавелијевог.

Потом ће се генерал Кларк окренути моме најприснијем пријатељу Балканцу, и упитати: да ли гдегод у светској литератури постоји неко друго и боље објашњење мистерије рата него што га је дао рецимо Макијавели.

Одговори Балканац:

— Па постоји библијско објашњење, потпуно супротно мишљењу Макијавелија.

Генерал га погледа испитујућим погледом па потону у дубоко ћутање. Нити хтеде више речи проговорити о рату тога вечера. Само ћуташе и размишљаше, као да се упињаше да поврати у сећање нешто давно знано и заборављено.

Сутрадан позва генерал Кларк мене и мога пријатеља Балканца да се шетамо у чуну по мору испод красне виле г. Крена. С нама у чуну било је још неколико отмених гостију Кренових, које је сам генерал одабрао и у шетњу позвао. Чим смо поседали у чун генерал замоли Балканца, да изложи науку о рату, која је њему позната и која се њему чини једином истином.

И све ово што следује, написано је на основу онога што је тада говорено при шетњи у чуну по Бостонском заливу на Атланском океану, месеца Августа 1927. године.

 

- Наставиће се...

Краљевске регалије
Има само два осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су Патриотизам и Вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никада ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица.   Јован Дучић

 kazacestvu