molitvoslovm

Старац Серафим из ман. Згодачице о припреми за Св. Причешће (Видео)

Објављено 23 фебруар 2018
staracserafimАРХИМ. СЕРАФИМ О ПРИПРЕМИ ЗА СВ. ПРИЧЕШЋЕ

О. Серафим (Ћировић), духовник ман. Згодачица, рођени брат старца Саве Вазнесењског из Овчара, говори о новотаријама у Србској цркви, које уводе поједине владике и свештеници по питању служења Св. Литургије и поста пред Свето Причешће. Старац Серафим био је (као и цела његова породица, која је примила монаштво), духовно чедо св. Владике Николаја и прави духовни потомак богомољачког покрета, под његовим духовним руководством. У овом кратком снимку можемо видети како се монаштво св. Владике Николаја односило према припреми за свето Причешће и новотаријама ''учених'' владика и свештеника које они уводе у Србску цркву.

Архимандрит Серафим је рођен 1925. године као друго дете Николе и Ангелине Ћировић у селу Годачици. Осим оца Серафима Никола и Ангелина су имали још четворо деце: Здравка, у монаштву Саву, игумана Вазнесења Овчарског, Душанку, у монаштву монахињу Серафиму, Миланку, у монаштву монахињу Параскеву и Десанку, која се убрзо по рођењу упокојила. Одрастање у благочестивој и богомољачкој породици оцу Серафиму је од раног детињства у срце усадило љубав према Богу и монаштву.

По доласку из Другог светског рата у којем је провео 4 године, преживљавајући сва страдања свога народа, враћа се у родну Годачицу код родитеља. Пошто су брат и две сестре већ били отишли у манастир он одлучује да остане са родитељима као утеха, иако је у дубини своје душе већ био одлучио да ће бити монах. Отац Никола, осетивши ту жељу свога сина даје му благослов и Душан (мирско име оца Серафима) 1951. године на Лазареву суботу одлази у манастир Вољавчу у месту Страгари код оца Касијана у Шумадијску епархију.

Замонашен је исте године на Велику Госпојину и добио је име Серафим по светом Серафиму Саровском. У Вољавчи проводи наредних 19 године напорно радећи на обнови манастира, али и као парохијски свештеник. Године 1969. враћа се у родну Годачицу где са благословом тадашњег епископа жичког др.Василија Костића заједно са својим родитељима, братом и сестрама на очевом имању почиње изградњу манастира Згодачица. Касније и родитељи примају монашки чин отац као монах Николај, а мајка као монахиња Ангелина.

Осим свакодневног богослужења и радова на изградњи манастира отац Серафим је обављао и дужност парохијског свештеника за Годачицу и околна села. Читав свој живот отац Серафим је неуморно радио како на изградњи манастира, тако још више на изградњи своје душе и жељи да угоди своме Господу Исусу Христу којега је од ране младости заволео. Остаће упамћен као смирени монах по угледу на свога небеског покровитеља светога Серафима Саровског, који га је и одвео ка љубљеном Господу за којим је читав живот чезнуо, увек певушећи своју омиљену мелодију: Срећан биће само тај ко заслужи рај.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски