molitvoslovm

СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ОЧУВАТИ И СЛУЖИТИ НЕИЗМЕЊЕНУ (Видео)

Објављено 11 март 2015

liturgijam

СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ОЧУВАТИ И СЛУЖИТИ НЕИЗМЕЊЕНУ

"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха". (Св. Василије Велики, Канон 90).

Поштовани читаоци, овде доносимо неколико текстова из пера наших уважених владика, на тему богослужбене реформе коју покушавају да спроведу и у нашој помесној цркви и која се спроводи по угледу на реформу католичке мисе (после 2. Ватиканског концила), под изговором ''повратка ранохришћанској литургији''.  

Такође, као мали допринос расветљавању овог питања, доносимо и видео снимак разговора са архим. Никодимом Богосављевићем, који је написао књигу на тему литургијске реформе: ''О Литургијској обнови, препороду и реформама'': https://www.youtube.com/watch?v=QNO7EKYTCuU 

 

spcsabor

ОДЛУКЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ

О БОГОСЛУЖБЕНОМ ПОРЕТКУ

1. Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 23/10. маја 1986. г. под АСБр. 8/ зап. 92:

„Убудуће на подручју Срп. Прав. Цркве може се служити на црквенословенском и српском говорном језику.  На српском језику може се служити само употребом Служебника у издању Св. Арх. Синода.“36

- под АСБр. 51/ зап. 103:

„Умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви.“

2. Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 21/8. маја 1991. г. под АСБр. 1024/ зап. 592:

„У погледу богослужбене праксе у Српској православној Цркви, држати се одлуке Св.  арх. сабора  - АСБр.  24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. г. која, између осталог, гласи: ...без обзира на праксу у другим православним црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа “Архијерејског чиновника”.“37

3.  Одлука Св. арх. синода од 29/16. априла 1992. г. под СИН. 1406/ зап. 952:

„Усвојити предлог Њ.С. Патријарха српског Г. Павла и умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да, услед великог страдања Српске православне Цркве и верног јој народа у Босни и Херцеговини, позову им подручно свештенство и монаштво, као и све верне на строги пост у времену од 22. до 28. јуна 1992. године, како би тако припремљени могли приступити Св. Тајнама Исповести и Причешћа на Видовдан ове године.“

4. Одлука Св. арх. Сабора од 23/10. маја 1995. г. под АСБр. 31/ зап. 102:

„У случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи.“

5. Одлука Св. арх. Сабора од 6. октобра/23. септембра 2006. г. под АСБр. 8/ зап. 55:

„На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске православне Цркве, образовати Комисију за проучавање литургијских питања... Умолити високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег - устаљеног црквеног поретка.“

6. Одлука Св. арх. Сабора од 15/2. и 24/11. маја 2007. г.- под АСБр. 48/ зап. 24 и АСБр. 80/ зап. 166:

„Ставити у дужност Комисији Светог архијерејског сабора за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава...  У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено умолити преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.“

7. Одлука Св. арх. Сабора од 29/16. маја 2008. г. под АСБр. 762/ зап. 529:

Поновљен је потпуно исти текст одлуке са мајског Архијерејског Сабора из 2007. У Саопштењу за јавност са редовног заседања Св. Арх. Сабора у мају 2008. у вези са богослужењем се каже: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предањаи живог сведочења Цркве у савременом свету, Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете литургије и других богослужења у духу вековног литургијског предања наше Цркве.“

liturgijam

Бр. Сл.

18. априла, 2007.

Манастир Светог Преображења Господњег,

Милтон, Канада

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Београд, Србија

ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

ТРАДИЦИОНАЛНО И САВРЕМЕНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха". (Св. Василије Велики, Канон 90)

На основу акта САС бр. 1898/зап. 1224, од 9. октобра 2006. године, достављамо наш одговор и наша размишљања и проучавања на задату тему, са молбом да их уврстите у рад редовног засиједања Светог архијерејског сабора, ове године.

Прије свега, желим да се захвалим Светом архијерејском сабору на повјерењу с којим ме је именовао у "Комисију за проучавање литургијских питања". Поздрављам идеју Високопреосвећеног Митрополита Г. Јована да покрене ову важну тему. Крајње је вријеме да се о овоме озбиљно позабавимо ради јединства у богослужењу, и смиривања страсти које су се узбуркале због увођења неких новина у литургијску праксу.

Нека питања из акта Митрополита Јована нисам обрађивао, препуштајући их пажњи осталих чланова Комисије. (Отварање и затварање Царских двери; изостављање Јектенија за оглашене; облачењe свештеничких униформи и одежди и ношење митри, нарочито).

Са упориштем у догматичком увјерењу да је закон заједнице важан дио Цркве, ниједан се епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа. Зато је Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа, као наследницима сабора Апостола (Улога служећег свештенства у очувању јединства Цркве, др Димитрије Станилое, Догматика 2, страна 165). Догматика Архимандрита о. Јустина Поповића обилује сличним примјерима, па ријечима ап. Павла упозорава: "Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по науци света, а не по Христу." (Догматика 3, стр. 65)

Није ми намјера да држим лекције Оцима, него да, као свештенослужитељ, искажем оно што знам и осјећам. Како би се правилно схватила и вредновала моја запажања, напомињем да сам у манастирима од давне 1962, а свештенослужитељ од 1971. године. Многи заговорници новог поретка се нису били ни родили када сам ја почео да служим, тамо гдје се чувала традиција, љепота српског богослужења. Традиционалном поретку сам се учио у Карловачкој богословији и у манастирима: Студеници, Преображењу, Савини, Острогу, Тавни - поред искусног Владике Лонгина, али и кроз студије, проучавајући типик, и остале богослужбене списе...

Они који настоје да "поправљање" богослужбеног поретка поткрепе "научним" разлозима, оптужујући друге за незнање, нису у праву. Разложност свог настојања неки виде у "временима смутним (турско ропство и комунистички период), у којима се мислило о преживљавању, а сад је час да се вратимо Старом поретку". Да ово не може бити никакав разлог, говоре нам примјери у историји. Док је Црква била гоњена, чувала је своје предање, догмате и поредак. Онога момента када је Црква (Миланским едиктом, 313) добила слободу, настале су јереси и нереди у Цркви, те су сазивани Васељенски и Помјесни сабори, и установљена су правила Светих отаца, којих се морамо строго придржавати. Сматрамо за праведно да се морају сачувати до сада, од Светих отаца, на саборима изложена правила (канони) (4. Васељенски Сабор, Канон 1). А Св. Апостол Павле каже: "Гдје престаје љубав, почиње закон."

Овај нови покрет "враћању" на старо, ја бих прије назвао старом, никад завршеном борбом између схоластика и мистика, у којој истрајавају и сва наша национална трвења. Томе, свакако, треба додати гордост (мати свих гријехова); жељу да се поставимо изнад оних светих који су служили по том стародревном, слободно рецимо аутентичном српском поретку, и који су довели себе, кроз света богослужења, до циља – опроштаја гријехова и Царства небеског. Имам на уму и најновије светитеље: Светог Николаја (жичког и охридског) Српског, Петра Сарајевског, Платона Бањалучког, Саву Горњокарловачког, Аву Јустина Поповића и Светог исповедника Варнаву Хвостанског. Ако њима није сметао тај и такав литургијски поредак, који је све доскора био званичан, и општеобавезан, типиком прописан, зашто да га ми данас "исправљамо"?

Заговорници промјена ће рећи како управо желе повратак старом поретку. То је незнатно тачно. Ево зашто: Црква је живо биће, и ми знамо да је на почетку било ломљење хљеба, без чина и поретка какав примјењујемо данас (Дап 2,42–46). Хоћемо ли се сада вратити и на тај, најстарији поредак? Уосталом, све до осмог вијека ми немамо литургијске рукописе – тврди проф. др Јован Фундулис (Литургичке недоумице, стр. 44).

Многи су превише брзи и оштри у осуди литургијске праксе, претходних вијекова и литургијског живота тога времена, као да у њему Православље није било довољно – каже протојереј–ставрофор Др Недељко Гргуревић. (Евхаристија као жртва, стр. 12). Све до 4. вијека је било уобичајено да се Епископи жене, а и ђакони, после рукоположења (види Анкирски 10. канон), па хоће ли се неко и на то сада позивати?

Многима се, изгледа, "знање" примило тако што су прочитали поједина мишљења, углавном страних литургичара, нарочито под утицајем "Зои" покрета у Грчкој, а заправо нису заживјели у богослужењу. Има свештеника, нажалост и владика, који не знају да служе бденије, вечерње, јутрење; мало ко од њих, почев од студената теологије па до заговорника "враћања стародревној пракси", присуствује богослужењима. Они, махом, нису завршили богословију, нису јели, како се каже, "богословски пасуљ", па се нису уходали у богослужбеном циклусу. Потпуно су несклони да признају сопствено незнање, а склони да за незнање друге оптужују. Бојим се да је то главни разлог толике шароликости у богослужењу.

Бацајући у презир наше учитеље и духовнике, професоре и велике игумане – протојереја др Лазара Мирковића, игумана студеничког Јулијана, троношког Антонија, или жичког Доситеја, те старца Дамаскина, нашег Свјатјејшег Патријарха Павла, блаженопочивег епископа Саву, великог познавалаца типика и богослужбеног поретка, и све претходне патријархе, потом Светогорце редом – стварају разорну могућност да једнога дана и нас и њих неко презре и одбаци. Докле све то води? До бесконачног рушења ауторитета?

Не заборавимо ни историјски разлог. Док је Православна црква била јединствена, са једним календаром, није било ни раскола ни разногласја у богослужењу, само је свака помјесна Црква имала понешто специфично - на пр. Крсна слава, Божић... Узмимо, на примјер, Евхологионе, служебнике и чиновнике тога времена, и увјерићемо се да је тако. Ето како, на очиглед мале ствари, могу довести до великих проблема.

Иако се "нови теолози" (условно речено, јер многи од њих имају оскудно практично знање, или су то знање стекли изван српске традиције) позивају на враћање старој традицији, немају за то никакво оправдање. Зар Јерусалимска Патријаршија, Света Гора, Руска Патријаршија, и готово сви наши манастири српски, не чувају ту традицију? Зар се данас не признаје и ниподаштава то предање, на чијим изворима смо се сви ми учили? У богослужење су увели новине само они којима је и календар неважан, а ти су, мање–више, и заговорници безусловног екуменизма. Колико год приговарали нама да смо од Петра Могиле (1646) попримили неке неправославне ствари, очигледно је да се ови нови "реформатори" све више примичу западној, римокатоличкој традицији. Превиђа се да смо ми, Срби, и пре Петра Могиле имали штампана издања требника (Ђорђа Црнојевића, 1495. и 1523, и Божидара Вуковића, у Млецима, 1519, и у Горажду, 1540). Они су користили грчке изворе и старе словенске требнике и приручнике, и очували богослужбени поредак онакав какав смо ми наслиједили. Па коме се то данас жели дати предност, без провјере? Некима који нам хипотетички представљају богослужбени поредак (види: Литургичке недоумице, стр. 28 и 35), или онима који су то кроз светотајински живот проживјели?

Уосталом, те новине стварају неред, а међу служитељима – људске горчине и неспоразуме. Наш народ неће попустити пред најездом савремених реформатора. Иако је наш напаћени српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растјериван, духовно и морално сатиран, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вјере и свог српског идентитета. Он је остао вјеран својим обичајима и православној традицији. Вијековима је наш народ одолијевао и притисцима грчких владика, фанариота. Такав народ неће лако прихватити примјесе страних богослужења ни данас. Знао је и Свети Сава колико је значајно бити самосвој; написао је (Законоправило) Крмчију, дао типике: Студенички, Карејски и Хилендарски – да би се по њима сви једнообразно управљали. Користио је Јерусалимски типик из манастира Св. Саве Освештаног које је као узор св. Архиепископ српски Никодим увео као литургијско правило у СПЦ; исто тако и Синајски узор. Вјерујем да је Свети Сава знао и све друге типике, а надасве праксу!

Нови покушај разнообразија није ништа друго до нова шизма, која за нас православне Србе, нарочито, може бити погубнија него она римска за цијело хришћанство. Примјер нам је раскол у Америци, од чега и данас носимо последице. Уосталом, већ смо направили раздор, и већ је Србију преплавио такозвани "покрет старокалендараца", који стварају подјеле и свађе по нашим манастирима. Старокалендарцима, ми дајемо материјал за дјеловање. Понављају се, дакле, разлози самовоље, самољубља и прелести, исти они који су довели до анатеме 1054. године. То је била само кулминација нечег што је почело много раније, ставом о папској превласти – непогрешивости. А код нас као да се сада заговара правило да је сваки епископ Христос, односно да је сваки епископ папа, "без кога нема спасења"!

Усредсредимо се само на сопствено понашање. Погледајмо наступе нас, браће једног Сабора: колико је ту међусобног ниподаштавања и омаловажавања, игноранције! Сутра треба да будемо једно срце и једна душа, што од нас Христос захтијева (Дап 4,32). Здружени у једно тело (1 Кор 12,13). Јесмо ли заиста у стању да то будемо? Овакво наше држање доприноси расулу и расколу у Цркви.

ПРАКСА

Иако ће о овоме бити ријечи касније, само да упитам: зар љепоту и хармонију учествовања вјерника у богослужењу кроз појање не нарушавају они који читају наглас молитве? Лијепо и дуго његовано српско народно појање се игнорише, изопштавају се они који би се пјесмом укључивали у активни ток литургије. Уосталом, Свети Симеон Солунски свједочи "да молитве које говори Архијереј, говори тајно, чак и ону заамвону" (Литургијске недоумице, тр. 38 и 39). На крају, зар је мало оних који могу пратити и сасвим разумјети молитве док их свештеник, окренут леђима чита? (За професора црквеног појања на Богословском факултету не може бити биран онај ко нема квалификације, докторску титулу из музике, а бивши декан тог истог факултета нијe имао ни богословију ни теолошки факултет!)

Но, вратимо се теми. Вјернику је, дакле, љепше да присуствује богослужењу ако понешто пјева; учешћем, он доживљава литургију као да је дио ње. Уводећи новине, искључујемо народ из благољепија, премда се за њега молимо ријечима: "Благослови оне који воле љепоту дома Твојега" (молитва другог антифона и заамвона молитва). А шта да кажемо за молитву, у јектенији: "...за оне који се труде, поју, и за присутни народ, који очекује од Тебе велику и богату милост." Ваљда су стога неки и заамвону молитву замијенили, и читају друге молитве. (Протестанти су, како би остварили свој циљ, оспоравали аутентичност свега онога што им није одговарало, чак и посланице Апостола Јакова. Замислимо се над собом!)

Протојереј Сергије Булгаков, бивши професор на Светосергејевској Академији, сматрао је: "зарад екуменских контаката, православна богослужења се морају прерадити." У свом чланку "На бунару Јакова" (1933. године), Булгаков пише да се, "зарад молитвеног зближавања с протестантима, у заједничкој молитви треба одрећи помињања Богородице и светих." Ето данас су он, Булгаков, Митрополит (титуларно) Пергамски, и литургичар Јоанис Фундулис, постали највећи умови и правило које треба поштовати?

Свети Јован Златоусти, у раздобљу од само тридесет година, скратио је Литургију Светог Василија Великог, да народ не би предуго стајао на молитви. Да ли је безобзирност разлог што ми сада продужавамо литургију, уводећи у њу крштење или вјенчање? Шта ћемо са народом који је дошао у цркву због Литургије, а не због нечијег крштења, вјенчања, или чак парастоса?

Овако разнообразни, не можемо да служимо заједно. А срамота је, то сам већ једном рекао, да – или не знам поредак дотичног брата, или остајем уз традиционални поредак, упркос скорашњој новини домаћина. Зато, вратимо се старој, Црквом освештаној и у типику записаној, Српској пракси, и сви ћемо скупа Богу да се молимо, попут оних који су својом вјером себе и друге Христу привели.

Неријетко се чује да одступање од раније традиције не значи јерес, јер Црква живи, није статична. Одлика нас Православних, који постојано стојимо у вјери предака од којих смо примили предање, и за шта смо, уосталом, и Заклетву положили, јесте да се држимо тог Предања, а на то нас обавезује и Заклетва (види Архијерејско исповедање).

Што нам је потребна нова литургичка пракса, када смо имали ону којој није било замјерке? Зашто да нам неки, који нису завршили богословију, или наш Богословски факултет, буду узори? Не треба дозволити да они стварају нове "хибриде" у нашим богословским установама. Зар ми немамо своје узоре, попут протојереја Лазара Мирковића, од кога смо готово сви научили служење? Данас литургику предају неки који никада нису богослужили, цивили, или пак они који љуљају и кандила на полијелеју, и уводе свој богослужбени "поредак", нарочито у освештани чин свете Литургије! Некада је била пракса и Саборска одлука да богословске предмете предају, литургику нарочито свештена лица како би и примјером могли показати оно о чем предају. (Данас на Световладимирској академији литургику предаје син чувеног професора Џона Мајендорфа, Пол. Он је био ђакон, и зарад другог брака напустио ђаконски чин, а ли не и катедру).

Новотарија би било и на другим богослужењима и молитвословљима, да Литургија за неке није једина света! Зар да ти и такви (као што су професори Крстић и Милошевић, Пол Мајендорф), који уздижу др Зизјуласа изнад аве Јустина, рецимо, треба да нам буду узори, а да одбацимо оне који су своју вјеру свједочили и онда када се за то гинуло, или без чина и достојанства остајало?! Оцу Јустину и Светом Владики Николају диви се и признање одаје цијели свијет, и не само православни, па зар нам требају бољи узори!? Светост Патријарха нашег Павла је ваљда најбољи примјер свештенослужитеља и ревнитеља у литургији и богословском поретку, и не треба нам бољих узора.

А сада, прођимо мало кроз поредак, из угла наших и грчких литургичара.

ЛИТУРГИЈА

У старој, доскорашњој пракси, света Литургија је почињала овако: Обојица се (свештеник и ђакон) клањају трипут, подижући руке, молећи се у себи, и говорећи: "Царе небески..."

Ова молитва се изговарала три пута, а одговарало се, двапут са "Слава на висини Богу", и једанпут са "Господе, усне моје отвори". Тако стоји у Служебнику, у издању Светог синода 1962. и издању САС 1983. године. Тако свједоче и сви чиновници до сада, па чак и најновији (издање Епископа жичког, 2006). То пише и у Јератикону (издања из 1962, 1977. и 1987; текст који смо користили приликом израде Литургикона, 2000. године).

Први пут је у издању Служебника из 1986. године неко дописао: "Царју небески..." (једанпут). На моје питање зашто тако пише, сада блаженопочивши Патријарх Герман је рекао: "То је грешка. Треба трипут, као што се и клањамо, и трипут руке да подижемо, три стиха изговарамо, и трипут да говоримо Царе небески."

За оне који тврде да није догматски исправно трипут се обраћати Богу у Трећем лицу, одговор гласи: зар трипут не изговарамо и "Христос Васкрсе", "Свети Боже", "Господе који си у трећи час" и, на крају, "Господи помилуј", на сугубој јектенији?

Велики типик и Пентикостар јасно кажу: "...подижу руке своје увис к небу и говоре: Царе небески..." (осим Пасхе, и све до Вазнесења; види Васкрсеније). А тамо пише: "Пред почетак литургије свештеник не говори Царе небески, већ Христос Воскресе, три пута, а затим Слава во вишњих Богу и Господи, усне моје..."

Аналогија. Ако се на Васкрс трипут изговара "Христос васкрсе", па се испред Великог входа трипут, после молитве, "Нико од везаних телесним похотама...", говори трипут "Ми, који Херувиме тајанствено изображавамо...", уз одговор ђакона "Као они који ће примити цара..."; или ако се, при молитви Трећега часа, "Господе, који си у трећи час..." изговара трипут, а ђакон двапут одговара "Срце ми чисто саздај..." и једанпут "Не одбаци ме од лица Твога..." – аналогно томе треба де се вратимо освешталој традицији и останемо при подизању руку, уз речи "Царе небески...", трипут.

Код питања отварања и затварања Царских двери, треба поштовати Типик, који наглашава да се Царске двери отварају само када служи Архијереј. (Поједини у својим новотаријама иду дотле да су скинули Царске двери, заједно са иконом Благовијести! Примјер је Богословија у Крагујевцу).

Кад говоримо о грешкама, осврнућу се и на српски превод Молитве првог антифона: "Господе Боже наш, чија је моћ недосежна и слава несхватљива..." Црквенословенском "непостижимаљ" примереније је српско неизмјерива или недокучива. Ова молитва, коју нисам исправљао у Литургикону, требало би да гласи: "Господе Боже наш, Твоја је моћ неисказана а слава недокучива, милост неизмјерна а човекољубље неизрециво..." Овако стоји у преводу Епископа Иринеја (Недеља свете Педесетнице, еп. Иринеј, Ујвидек (Нови Сад), 1942)

Блажена. У посљедње вријеме, нарочито испред редовних блажених 6. или 8., неки читају: "У царству Твоме...", све до "Блажени милостиви", које настављају да пјевају са тропаром.

Нема разлога да се и ту уводи нешто што ниједним типиком није предвиђено. Ако типик одређује пјевање блажених према величини и значају светих: празника и недјеље (великим празницима су антифони), зашто је онда потребно додавати и остала блаженства? Неко је с правом рекао да је много више блаженстава него их је побројано у (Мт 5). На примјер: "Благо онима који се држе путева Господњих" (Пс 8,32); "Благо ономе који се не саблазни о мене" (Мт 11,6); "Благо ономе који бди и који чува хаљине своје" (Отк 16,15). Ријеч "благо" поменута је у Новом завјету 23, а у Старом чак 125 пута.

Дакле, како Минеј, или Октоих (Триод или Пентикостар) прописује, блажени су на 8, и почињу од "Благо милостивима", а ако нема Блажена из Минеја, на 6, и почињу са "Благо миротворцима". Осталa блаженства, предвиђена су на Изобразитељној, која претходи Литургији.

Трисвета песма. Док се пјева "Свети Боже", свештеник говори молитву, тихо: "Боже свети, који у светима почиваш..." Ова молитва очигледно опредјељује нас на молитву, док народ пјева: "...Ти сам, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних."

Кађење је објашњено у свакој од поменутих књига на исти начин: док се пјева "Алилуја", или прије, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу с тамјаном... и кади. Свакако, боље је да се кади док се пјева "Алилуја", нарочито уколико хор (или појци) знају то да пјевају дуго (косно). А ако не знају, без много буке, како је и предвиђено, може се кадити и док се чита Апостол. На Светој Гори се само на празничним литургијама пјева свечано "Алилуја", и тада се кади. У друге дане кади се за вријеме читања Апостола (Лит. недоумице, стр. 55).

После читања Еванђеља држи се проповјед. Проповјед би требало да је на овом мјесту, али она изостаје из неких, рекао бих практичних разлога. Проповјед првенствено треба да буде Омилија на Јеванђеље, да објасни прочитани одјељак Јеванђеља. Господ је прво прочитао зачало од Исаије... "након тога поче им говорити..." (Лк 4,16–27). Ово је принцип, а и смислено је да свештеник, проповједник, себе растерети после изговорене проповједи, и потом се усредсреди само на молитву. Међутим, наше проповједи понајчешће нису у тијесној вези са Еванђељем, него се односе на горуће проблеме и служе као поука хришћанима. Остаје, дакле, да се проповијед одложи за крај Литургије. Ово има и другу, практичну страну: проповјед ће чути и они који су закаснили на богослужење. Сматрам да није погрешно да се проповјед са поуком народу изговори на крају свете Литургије, како се углавном и дешава. То мисли и Свјатјејши Патријарх Павле, на основу сопствене праксе (Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књ. 1).

Усрдна јектенија. "Рецимо сви из све душе..." Ту се молимо да нас "...Бог услиши и помилује." Кад се стигне до "Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...", чита се молитва Усрдног мољења: "Господе Боже наш, прими ово усрдно мољење од слугу Твојих... и ниспосли милосрђе своје на нас и на сав народ Твој који очекује од Тебе богату милост." Молећи се за оне који очекују од Бога велику милост, доказујемо да није ријеч о заједничкој, већ о личној молитви свештеника, коју он изговара тихо. То свједоче сви поменути зборници.

Нејасан је разлог зашто се ова молитва преноси на крај јектеније, јер се у наставку молимо за Епископа; "за слуге Божије, браћу овог светог храма..."; "за блажене и незаборавне свете патријархе..."; "за осниваче храма, и за све до сада преминуле..."; "за оне који плодове доносе", па тек "за присутни народ, који од Тебе очекује милост" – дакле за све за шта се свештеник већ тајно молио. (Приликом парастоса – о усопших приношенија, говори се Јектенија за упокојене. Овде се такође читају и молебствија за болесне.)

Типик упозорава: "О Христовим празницима и недјељом не чини се помен мртвима." Ову погрешну праксу свакако треба изобичајити, а заупокојене литургије пренијети у суботу, како је предвиђено уставом. Ту се не показа ревност "ревнитеља поретка", већ се у многим нашим градским, и сеоским црквама нарочито, одржавају парастоси недељом.

Јектенија за оглашене. Многи данас произвољно избацују јектенију за оглашене. Но, иако немамо катикумене и оглашене старог времена, имамо оне који су некрштени, па нам је дужност да се за њих молимо, молитвом: "Господе Боже наш... погледај на слуге своје оглашене... и у погодно време удостој их бање пакибитија..." Ово се завршава возгласом: "Да и они са нама славе..." Затим позивамо некрштене да изађу. Дакле, све знане и незнане. Наша је дужност да их опоменемо, изашли они или не. (Не смијемо олако давати причешће, без провјере. Ко може бити сигуран да неко од оглашених (некрштених, невјерујућих) није у реду за причешће?) Одмах после... "а ви који сте верни, опет и опет, у миру Господу се помолимо", чита се молитва Прва верних: "Благодаримо Ти, Господе... који си нас удостојио да и сада станемо пред Твој свети жртвеник и припаднемо Твоме милосрђу за грехе наше и незнања народна." Потпуно је анахроно ову молитву читати после Премудрост, а испред самог возгласа: "Јер Теби приличи свака слава." Итекако има смисла да ову молитву тихо чита свештеник док се изговарају прозбе, на узглашење ђакона "Премудрост: Јер Теби приличи свака част..."

На јектенији која следи, "Опет и опет...", кад ђакон служи, продужава ову јектенију, док се свештеник моли: "Опет и много пута Теби припадамо... да погледаш на нашу молитву... и дај нам да невино и неосуђено стојимо пред светим жртвеником Твојим..." Ту се свештеник моли и за: "...овима који се моле с нама, напредак у животу, и вери и разуму духовном..." Очигледно је то молитва свештеника, лична, за све који су у храму, да их: "удостоји Небеског царства Твога..." Док се тако свештеник моли, народ се моли "Господе, помилуј." Смисао је у томе да предстојник узноси молитве, а не да се сви скупа молимо наглас "Господе, помилуј," занемаривши своју личну молитву. После возгласа "Да свагда чувани влашћу Твојом...", свештеник се моли: "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан... да служи Литургију Теби..." Па се даље молимо: "...погледај на мене грешнога и непотребног слугу Твог, ...не окрени лице Твоје од мене..." Дакле, цијела молитва је искључиво молба свештеника за себе. Ако би је ко и разумио, њено гласно читање наудило би колебљивима у вјери. Не би могли да схвате како је то свештеник непотребан и недостојан... За то вријеме народ хорски пјева (ако зна, а требало би да зна): "Ми, који Херувиме тајанствено изображавамо, и животворној тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу одбацимо..." Смисао овога је да се не ћути, и да народ попуњава празнине док свештеник (ђакон) кади, одлази до мјеста предложења, и узима свете Дарове и износи их на вход.

Не постоји разлог да се овдје не пјева Херувимска песма док се молитва чита гласно. Зашто да вјерници само ћуте и слушају, као на позоришној представи, кад могу да остваре живо учешће у Литургији кроз пјевање? О овоме је подробно писао свјатјејши Патријарх Павле, у дјелу "Да нам буду јаснија нека питања наше вере" (књ. 1, стр. 126–138). Издвајамо само двије реченице из овог исцрпног текста: "Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитве коју свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они са њом упознају изван Литургије" и "... да се при дугом читању пажња слушалаца замара, одређено је да се после неколико псалама читање прекине, да би се пажња освежила певањем појединих стихова..."

Уочено је и то да понеко на Великом входу само начини вход са "Благочестиви и христољубиви род наш, да помене Господ Бог у царству своме." Овдје се изоставља и "Архијереј", "свештенички и монашки ред"; "Настојатељ храма", "Благоверни и христољубиви род наш" и, на крају, "Све вас православне хришћане..." И у грчком Јератикону се овдје моли за блажене ктиторе, приложнике храма, свештенички ред, ђаконство у Христу. По којем типику, литургици или правилу се ово изоставља на нашем Богословском факултету?

На крају Великог входа, "Допунимо молитву своју Господу..." Молимо се за "Предложене часне дарове; за овај свети храм, за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе... Да нас избави од свљкиа скорби, гнева и нужди (сваке невоље, гнева и нужности – опасности)." Излишан је додатак потребе – нужде, и слични. Треба нагласити да се после ове прозбе (ма како је изговорили), свештеник моли тајно: "Господе Боже Сведржитељу... који примаш жртву хвале од оних који Те свим срцем призивају, прими молитву и нас грешних... и оспособи нас да Ти за грехе своје и за незнања народна приносимо... и да Благи Дух благодати Твоје сиђе на нас, и на ове предложене Дарове, и за сав народ Твој." Јасно је да је ово молитва свештеника који се моли за оне који Бога срцем призивају. Зашто је онда читати гласно? Да порази народ: за незнања народна и своје грехе? Боље да се за то вријеме народ смјерно моли: "Господе, помилуј." Поготову ова молитва, пренијета на крај испред возгласа, нема смисла, јер се не односи на "Пресвету, пречисту, преблагословену... Богородицу," којом се завршава ова јектенија.

На Символу вере свештеници држе над Светим даровима дарак, машући. Потом ђакон узме рипиду или један дарак, и вије над светим даровима. Ово има смисла – да нешто не упадне у свети путир (нарочито у тропским крајевима). За нас је довољно што ми машемо изнад Светих дарова док се исповиједа вјера, изображавајући тако хуку и таласање ваздуха када је Дух Свети у дан Педесетнице сишао на Апостоле.

Док свештеник говори "Благодаримо Господу", народ пјева "Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једнодушној и нераздељивој."

За то вријеме свештеник се тихо моли: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити..." Ово је једна од, можда најважнијих и најсадржајнијих молитава, и то, поново истичем, лична молитва свештеника Богу: "Благодаримо Ти и за ову службу коју си изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела и безброј анђела... који лебде." Ту се мољење прекида возгласом: "Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи..."

Док народ пјева пјесму анђела "Свет, Свет, Свет Господ Саваот," свештеник се моли тихо и са страхопоштовањем: "Са овим блаженим силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси, и пресвет, Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети..." Ово је молитва изузетне садржине, коју свештеник са страхопоштовањем изговара. Тако је некада народ на Хориву, док је Мојсије разговарао са Богом, клечао, и није смио погледати у небо. Молитва се завршава ријечима: "Узевши у своје пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде својим светим ученицима и Апостолима, рекавши (гласно): Примите, једите..." Зар сама садржина ове молитве не говори да треба бар показати руком на Свете дарове? Чак и на грчком... На то упућује и појашњење на Литургији Светог Василија Великог: "...узе хлеб у своје свете и пречисте руке и показа га Теби Богу и Оцу..." У старим грчким и нашим рукописима налазимо директне потврде за гест показивања дарова свештеника и ђакона... Тако и Ава Јустин, у свом преводу Литургије Златоустове каже: "Кад ово говори, ђакон држећи орар трима прстима, указује свештенику на Свети дискос; тако исто указује и он кад свештеник говори; пијте из ње..." Тако исто мисли и Еп. Иринеј (Ћирић), нагласивши да тако Грци не раде.

Не постоји ни један разлог против показивања на Дарове приликом узглашења: "Примите, једите, ово је Тело моје..." и "Пијте из ње сви: ово је крв моја..." Након ових ријечи, на Литургији Светог Василија Великога слиједи: "Ово чините у мој спомен..." При узношењу се изговара: "Твоје од Твојих Теби приносимо од свих и за све." Подижу се путир и дискос, узети рукама унакрсно. О овоме такође подробно говори и Патријарх Павле. (Нека питања... књ. 3, стр. 175 -187).

Запазио сам да је, у овој посљедњој молитви узношења, погрешно на српски преведено "Теби приносимо због свега и за све". У свим језицима, грчком, црквенословенском, и енглеском, стоји правилно, "Теби приносећи од свих и за све" (...we offer unto thee in behalf of all and for all). Ову грешку прештампавали су сви потоњи служебници, чак и чиновник Епископа Хризостома. Треба, дакле, то исправити у следећем издању. Код Еп. Иринеја стоји: "...за све и свега ради" (Недеља свете Педесетнице, стр. 320).

Молитва трећега часа: "Господе, који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Духа свог, Њега, благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо." Ово је молитва велике духовне садржине и поткрепе - јачег наглашавања епиклезе. Не видим разлог да се избацује зато што је нема у савременим грчким служебницима. Ми знамо (постоје и снимци) како је Ава Јустин служио, како је Свети Владика Николај служио. Ако њима није сметала ова молитва, зашто би нама сметала? (Код Грка заиста нема Молитве трећега часа. Њу је Цариградска патријаршија избацила из свог издања Служебника, а то су учинили и украјински унијати).

Ја сам за свој Литургикон пронашао ову молитву на грчком, благодарећи Митрополиту Сотириосу, и на његов предлог је објавио и на грчком тексту Литургикона. На моје питање да ли је потребна, Митрополит Сотириос је одговорио: "Постојала је у нашим старим Јератиконима (Евхологионима). Сада је не користимо." Но, у току заједничке, свеправославне литургије (јуна 2000) у Манастиру Милтону, и он сам је подизао руке, и ту молитву изговарао.

Молитва: "Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, такође је молитва свештеника Богу." Она сведочи старину, док се још није било рашчистило за кога се молимо, а коме се молимо: "Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери."

Причешће. Свештеници се причешћују у олтару, са епитрахиљем и под фелоном, честицама агнеца ХС. То нам говоре Литургика, Типик и сви служебници. Упркос томе, понеки практикују да свештенике причешћују било којим делом агнеца, а народ чак и честицама које су принете за здравље или за покој и опроштење грехова. Не треба, дакле, причешћивати свештенике ван олтара (пред дверима), нити другим делићима агнеца осим ХС. Вернике треба причешћивати са остала два дела – НИ, КА. Тек после причешћа треба спустити преостале честице (мрвице) у свети путир, уз речи: "Омиј, Господе, Светом Крвљу Твојом, грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих."

О причешћу је доста писано. Свјатјејши Патријарх Павле је дао најбоље решење у књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере" (књ. 3, стр. 361). Поменимо и Св. Јована Златоуста: "Они који намјеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савјести, с постом и молитвом." (Бесједа на Божић.) Тако исто мисли и Ава Јустин, и каже: "Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћавају душу од сваког греха и нечистоте... Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду". (Догматика, О. Јустин, 3 део, стр. 569).

Моје је мишљење да само свештеник зна свачији духовни узраст, и ко је достојан да се редовно причешћује. Да није тако, не бисмо читали у молитви пред причешће: "Нека ми причешћивање Светим тајнама Твојим, Господе, не буде на суд или на осуду..." Без припреме се нико не може причестити, осим у случају тешке болести, и опет уз изразе покајања. Ако би се ова пракса напустила, на причешће би долазили и неки који су тога јутра пушили, јели, и ко зна шта чинили; примајући Свети огањ у себе, грешник се доводи у опасност да, намјесто гријехова, буде спаљен и сам. (И овим поводом истичем да треба придати већи значај Молитви за оглашене. Знам да данас нема оглашених у некадашњем смислу ријечи, али итекако има – некрштених, невјерних, сујевјерних, оних који гатају, врачају, и који су окићени којекаквим амајлијама насупрот хришћанској вјери и обичајима. Стога је неопходан већи опрез према свима који приступају Светом причешћу.)

Извјесно је да нема свако потребу за духовном терапијом, и не узима свако лијек ако за то не осјети потребу. Тако је и са Светим причешћем. Уосталом, Благодат светог причешћа није аутоматски проводник или канал кроз који се без личног учешћа задобија благодат. (Веронаука у кући, Београд, 1996, стр. 144)

Послије причешћа, како је и писало у ранијим служебницима, одмах пошто се сакупе све честице у путир, а прије "Спаси, Боже", чита се Молитва благодарења: "Благодарим Ти, човекољубиви Господе..." Потом, руком благосиљајући, свештеник каже: "Спаси, Боже, народ свој..." Не знамо зашто је у савременим служебницима ова молитва пренета на крај јектеније а испред самог возгласа: "Јер си ти освећење наше..."

Не треба сметнути с ума да је црквено појање "украс и музичко одјејање свештених химни, и да је у служби богослужења, и да се уклапа у целу литургијску климу" (Литургичке недоумице, стр. 151).

Још једном наглашавамо ријечи молитве: "...за оне који се труде, поју и очекују од Тебе велику и обилну милост." Зар заиста има смисла ускраћивати народу појање зарад, наводно, "бољег разумијевања садржајних молитава?" Придржавајмо се Светог Апостола Павла: "Молимо вас, пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама и вашим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају" (1 Сол 5,12). Поштујмо, дакле, поглавара нашег, Свјатјејшег Патријарха, и свете претке наше, да би Благодат, милост и мир од Бога Оца били са свима нама.

Отпуст. И у овој прилици понеки произвољно, без икаквог реда набрајају: светитеље, преподобне, па опет светитеље, мученике...

Отпуст је такође прописан, и има свој смисао: "(Васкрсли из мртвих) Христос истини Бог наш, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехвалних Апостола (храма и дана), светог оца нашег Јована Златоустог (или Василија Великог), светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Василија, Петра (сада још може и) Николаја и Варнаве (тако су заступљене све српске области); светих и прведних богоотаца Јоакима и Ане, и свих светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив."

На отпусту се не спомињу, осим кад је дан њихов: преподобни, исповедници, мученици, већ само литургичари.

О ОБРЕДИМА НА ЛИТУРГИЈИ

Осим општих парастоса, славе храма (када се реже славски колач), нема других чинова у склопу Литургије. Каткад их је бивало. У недостатку редовних свештеника, догађала су се масовна крштења окупљених на Празник. Данас тога нема, а ако се деси изузетак, требало би одслужити Литургију у неки радни дан.

Дан за парастосе је, већ сам нагласио, субота.

Уколико се води рачуна гдје ће се смјестити која молитва како не би дошло до прекида Литургије, онда нема мјеста вјенчању или крштењу на светој Литургији. Ионако је тај чин приватна ствар фамилије, а не општа литургичка обавеза цијеле Цркве. Онима којих се не тиче, ремети заједничку молитву, нарушава ред и поредак свете Литургије, уноси немир и пометњу.

ДУХОВНИК И ДУХОВНИШТВО

Сваком свештенику, ако има благодат Пресветога Духа, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, дато је право да буде и исповједник. Умјесто да му се чита нека посебна молитва за духовништво, треба водити рачуна о томе које све особине свештеник има, и не дозволити произвољство. (Моје је мишљење да појединим, такозваним духовницима, који неријетко саблажњиво дјелују на вјернике, то треба забранити.) Сваком свештенику, пароху, повјерено је спасење његове пастве. Он своју паству најбоље познаје, најбоље осјећа када и како кога да исповиједи, и на шта да обрати пажњу. Недопустиво је исповиједање преко телефона, аудио–записима, и слично. Исповијест је непосредна и лична, и ако неко избјегава свога свештеника, треба казнити таквога вјерника, или недоличног свештеника.

Напомињем да сам се дотицао само оних дијелова текста који у појединачној пракси имају неке нове облике и интерпретације, а остало нисам коментарисао. Подробно објашњење свега споменутог запремило би цијелу књигу. Уосталом, све је већ објашњено – у Типику, Литургици, Практичном свештенику, и другдје.

ЗАКЉУЧАК

Тешко би било све побројати и детаљно се позабавити овако великом темом. То нам није ни био задатак, већ само да укажемо на основе значаја Тајне над тајнама, која служи за искупљење и спасење. Када бих писао уџбеник или приручник, обрада ове теме би обиловала кудикамо подробнијим објашњењима из, још увијек, оскудне литургичке литературе.

Све у свему, питање "модернизације" Литургије није ново, а није ново ни то да се увођење промјена у утврђени поредак образлаже "повратком на старо". Али упркос свим тим покушајима, или можда баш захваљујући њима, јасно се оцртава линија органског развоја Литургије, потврђена црквеном традицијом.

Цар Јустинијан је својом 167. новелом покушао да "све врати на старо" само зато што су неки тадашњи свештеници прескакали читање молитава, али није успио, јер то није био одговор свештеничком небреженију. Сва класична дјела светих тумача Литургије, попут Св. Николе Кавасиле и Св. Симеона Солунског, недвосмислено потврђују праксу тајног читања одређених молитава. Тако Кавасила, пишужи о антифоним молитва на Литургији, каже да "док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм". Св. Симеон Солунски пишући у "Књизи о храму" о Литургији, такође истиче да у доба појања антифона свештеници стоје у олтару, тајно приносе молитву. Који од Светих отаца говоре друкчије? И куда се даље може ићи од Светих Отаца?

Ову линију одбране Светог Предања и Свете Литургије као дијела Светог Предања, пратимо и до нашег времена, до периода нове, треће струје у "модернизацији" Литургије, која потиче од грчког братства "Зои", које је прерађивало богослужење по протестантском обрасцу – да би народ боље видио и разумио. Ниједан од нових великих светаца Православне Цркве, почев од Св. Јована Кронштатског, аутора низа литургијских коменатара, преко Светог Владике Николаја и Аве Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да није учествовао у реформи литургије, него се строго држао Светог Предања. О том поретку свједочи и блаженопочивши Митрополит Јосиф, у својим Мемоарима.

Ако нарушимо принцип поштовања Светог Предања, нарушили смо сами темељ Православне Цркве. Тако је то и са црквеном традицијом на општем, свеправославном плану; тако је и са црквеном традицијом на националном плану. Да је наша, српска, светосавска традиција, органски дио свеправославне, да су заједно дио Светог Предања наше Православне Цркве, те да је једнообразије препознатљив квалитет, одсјај саме суштине Цркве, покушали смо показати и тиме што смо се служили литературом различитих помјесних Цркава: не само српским текстовима, него и грчким, руским, румунским... Православна духовност Српске Цркве почива на светосавском темељу. Тај темељ одређује гдје ћемо у нашој духовној грађевини поставити носеће зидове и стубове а гдје само преграде или украсе. Литургија је сами центар окупљања вјерника. Ту за импровизоване преграде нема мјеста. Ту се свака нова цигла, свака преграда олтарска и друга, полаже се много пажње, и њено мјесто мора имати пуно оправдање и пуни смисао, а свака извађена цигла руши грађевину Цркве.

Чини ми се да се суштина промјена које се сада, нажалост, заговарају од стране неких архијереја, неких од нас, који бисмо сви – и појединачно и као Сабор – морали да БРАНИМО и ЧУВАМО Свето Предање и светосавску традицију, може, поједностављено, свести на следеће: умјесто УЧЕШЋА вјерника у Светој Литургији, акценат се ставља на ПОСМАТРАЊЕ чина Литургије како би је он тобоже боље разумио – и научио; то најбоље илуструје намјера да се одређене молитве, које, према досадашњем поретку, свештеник чита тихо, за себе (јер се односе искључиво на њега, његов однос са Господом којем служи, његову достојност да Му служи), сада читају наглас, да би их сви чули. Тако се пажња вјерника са своје молитве и свог УЧЕШЋА у заједничкој молитви, преусмјерава на ПРАЋЕЊЕ, односно ПОСМАТРАЊЕ друге особе која се моли. ВЈЕРНИК ТАКО ОД УЧЕСНИКА ПОСТАЈЕ ПОСМАТРАЧ, а сама Литургија се од Тајне над Тајнама претвара у позориште. Између свештеника и вјерника се ствара непремостив јаз: то више није заједничко учествовање у истом чину. Самим тим, и Литургија губи своје основне атрибуте, своју саму суштину и своју природу. А Црква са таквом Литургијом – гдје један изводи нешто на сцени а други то посматрају – није више Црква.

Не треба наглашавати како овај концепт наликује ономе што се, као процес, током вијекова дешавало у отпалом, западном крилу Цркве, најприје код римокатолика, а онда, још изразитије, код протестаната. Овдје би, међутим, на крају, требало подвући да методологија аргументације оних који заговарају промјене, њихова тврдња да је посриједи повратак на старе, аутентичне облике литургијског окупљања, заправо представља напад на Свето Предање, или да, у најмању руку, одражава неразумијевање Светог Предања. Ево и зашто. Позив да се врати "на старо", заправо је крајње произвољан, јер то "старо", као форма, као начин литургијског окупљања, није прецизно дефинисано, пошто све до осмог вијека и немамо сачуваних литургијских текстова. Исто тако, том "старом" није, у континуитету од првог па до осмог вијека, тачно одређен тренутак на временској скали. А о томе да би баш та и та форма (све и кад би била прецизно дефинисана), у баш том и том времену (све кад би и оно било тачно назначено), била онај прави, аутентични облик, поготово не може бити говора. Јер управо је данашњи облик Литургије Црквом утврђен, кроз Њену традицију, дакле, кроз Свето Предање као процес предат нама. Унутар тог процеса било би погрешно и неприкладно издвајати један једини тренутак, јер би сам тај чин означио насилни прекид традиције, крај Предања. Оно што се од стране заговорника промјена назива враћањем на старо, заправо је накнадна реконструкција онога што је тобоже било, накнадна памет којом се, у суштини, мијења (или тачније: укида) само једно: Свето Предање. И по томе се види да ове промјене заговарају углавном они који Литургијом нису живјели.

Зато бих, на самом крају, још једном подсјетио да ово питање које обрађујемо није "техничко" или "стручно" питање које се тиче само "стручњака" или "познавалаца" некакве "стручне" материје. У питању је сама суштина Цркве, њен живот, наш живот у вјери, у Христу. У својој личној пракси, током 36 година свештенослужења, од којих 23 године служим као архијереј Српске цркве у расијању, поштујући и примјењујући наш стари, утврђени литургијски поредак, никада нисам имао ни најмањег проблема или неспоразума у честим саслуживањима са архијерејима других православних цркава. Међутим, данас, овдје, са некима од вас не умијем да служим Литургију, и зато ово питање повезујем са питањем опстанка и останка нашег у вјери праотаца, у вјери православној. Разнообразије је симптом да Црква престаје бити Црквом. Ако то не увидимо и не признамо, лажемо сами себе, лажемо Христа Господа.

Иста је ствар и са свим оним што Свету Литургију прати, што је њен саставни дио. Исто је, дакле, са светим тајнама Исповијести и Причешћа, и припреми за њих, њиховој органској вези са Литургијом. Кад се узме у обзир да у ромокатолицизму данас постова скоро и нема, јасна нам је слика коју нам либертвилски литургичар, свештеник др Недељко Гргуревић, даје у својој књизи "Евхаристија као жртва/Литургијско богословље" (Србиње – Либертивил, 2004): "Данас живимо у духовно јако контраверзном свету, у свету који је 'презаузет' земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положаја у друштву..., политичког престижа и утицаја, спортом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа и своју Цркву има мало времена".

Ово стање презаузетости полако обузима и нас. И управо зато треба очувању, бризи за Свету Литургију, у оквиру бриге над Светим Предањем, чији смо чувари понајприје ми који сједимо овдје, приступити са дужном пажњом. Јер, и при приступању светом Причешћу, треба да смо свјесни да то чинимо са молитвеном свијешћу о својој грешности.

Стога, понављајући ријечи са почетка, које слиједе из увјерења да је закон заједнице важан дио Цркве, да се ниједан епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа, и да је зато Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа – дакле, нама, данас и овдје – ја вас позивам да у свом суду будемо разумни и одговорни. Да сами у себи још једном утврдимо да нам је традиција неопходна како бисмо уопште могли да вреднујемо. Ако сопствену традицију одгурнемо, одрекли смо се и своје памети, за правило лудост изабрали. Призовимо се да смо ту да бисмо заступали и бранили једноставну и неопозиву чињеницу: Свети Сава и хиљадугодишње српско искуство, које је изродило толике светитеље, најбољи су гарант да Црква поштује и држи исправну традицију и у савременој пракси Цркве.

Цвети, 2007 Епископ канадски Георгије

Манастир Милтон, Канада


Литература

1.                Архијерејски чиновник, издање Руске заграничне цркве.

2.                Архијерејски чиновник, издање Епархије жичке, 2006.

3.                Јератикон, званични служебник Грчке цркве, 1962; (Евхологион – уједно служебник и требник).

4.                Служебник, издање Светог архијерејског синода СПЦ, 1962.

5.                Служебник (српски превод), издање САС, 1986.

6.                Литургикон, четворојезично издање Епархије канадске, 2000.

7.                Православна Литургика, др Лазар Мирковић, Први, општи део, и Други, посебни део (дневна богослужења, Св. Литургије и седмична богослужења); Други, посебни део (свете тајне и молитвословља), друго издање, 1965.

8.                Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III, Патријарх Павле, 1998.

9.                Православна догматика, др Јустин Поповић (Први, Други и Трећи део), 1975.

10.              Недеља Свете Педесетнице (превео са грчког српски православни Епископ бачки Иринеј), Нови сад, 1942.

11.              Разматрања боженствене Литургије, Николај В. Гогољ (превео са руског др Емилијан Чарнић, Крагујевац, 1982).

12.              Изјашњење свете Литургије, Никола Вукићевић, Панчево, 1876.

13.              Духовност и заједница у православној литургији, протојереј–ставрофор др Димитрије Станилое (превод Епископа др Митрофана Кодића) 1992.

14.              Православна догматика, Протојереј–ставрофор др Димитрије Станилое (превод Епископа др Митрофана Кодића), 1993.

15.              Древне хришћанске Литургије, Протојереј др Матеја Матејић (друго издање), Рашка, 2002.

16.              Литургије апостолских установа (превео и приредио Епископ жички Хризостом), 2004.

17.              Литургика 1 (Увод у свето богослужење), Јоанис Фундулис (превео са грчког Коста Симић), ЕУО Епархије жичке, 2004.

18.              Евхаристија као жртва–Литургијско богословље, Протојереј–ставрофор др Недељко Гргуревић, Србиње-Либертивил 2004.

19.              Литургичке недоумице, проф. др Јован М. Фундулис, ЕУО Епархије жичке, 2005.

20.              Црквени канони, Зоран Ђуровић, 1977.

21.              Велики типик (устав црквени), протојереј Василије Николајевић (четврто, исправљено и допуњено издање), 1984.

22.              Веронаука у кући, Београд, 1996.

 

hramhristaspasa

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП

ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ

Бр. 251.

12. МАЈ 2007 г.

БАЊА ЛУКА

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

БЕОГРАД

ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ Г. ЈЕФРЕМ

 НАРУШАВАЊЕ БОГОСЛУЖБЕНОГ ПОРЕТКА

Ономе што се у нашој Цркви догађа последњих година, на плану нарушавања црквеног богослужбеног поретка, посебно приликом служења Св. Литургије, у потпуности одговарају ријечи св. Василија Великог: „Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изгнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве....“ (Св. Василије Велики, Кан. 89).

Овим проблемом бавио се Св. архијерејски сабор на прошлогодишњем октобарском засједању. Донесена је обавезујућа одлука да се, поред образовања Комисије за проучавање литургијских питања, у погледу служења Св. Литургије и других богослужења, до даљњег држи устаљеног црквеног поретка (АС. бр.8/зап.55/од 6. 10. 2006). Не само да саборска одлука није испоштована, него смо на сам дан Рођења Христовог ове године, на ТВ екранима могли пратити жалосну новотарску промоцију на истоку Српског духовног простора, а на западу невјешто псевдовизантијско хибридно појање у полупразном храму. На југу, у Св. Саве дедовини, на Васкрс смо гледали још невјештије склопљену симбиозу једног и другог, са примјесом нечег трећег. Овакву слику послали смо у свијет, на жалост наше Цркве и вјерника и радост наших противника. Порука овом Сабору, нашем свештенству и вјерујућем народу била је да су саборске одлуке изгубиле обавезујућу снагу, а сам Сабор ауторитет, и да се његове одлуке мало или нимало поштују.Новотарење се на велика врата увукло у неке наше Богословске школе, сигурно не случајно и не без плана. Свеједно, да ли свјесно или несвјесно, произведен је антагонизам и подвојеност међу богословима и студентима. Остаје нејасно зашто Свети архијерејски синод (који је директно надлежан за школство) није предузео потребне мјере да се стање у нашим духовним школама доведе на своје мјесто и изврши неопходна селекција у наставном кадру. Пријети ли нам опасност да наше школе буду изузете из надлежности Св. синода и овог Тијела, односно Цркве? Евидентно је да су коловође новотарења у нашим духовним школама управо они наставници који су мало или нимало теолози, и који су као неофити заузели висока мјеста у нашој просвети. Узалуд их њихове „мецене“ називају „студиозним“, они су ипак фатални за садашњост и будућност наше Цркве.Наши свештеници су збуњени и разапети између сопствене савјести, свештеничке заклетве и обавезе послушности према Архијереју. Неки су већ жртвовани и осуђени без суда. Код других је, из страха, произведен поданички менталитет, владају се по опасној и неприхватљивој девизи „Ћути и удени се“. Да смо се кроз нашу мукотрпну историју „удевали“ у бивале прилике и неприлике, нигдје нас као народа не би било, посебно не у календарском диптиху светих.На вапаје вјерујућег народа на ове аномалије, мало се ко обазире од њихових пастира, тешко нам је и да прочитамо све њихове жалбе и молбе, а камоли да их чујемо и нешто учинимо, а дужни смо и пред Богом и пред њима.

Мучно стање у Цркви

Свјесно или несвјесно, с планом или без њега, произведено је једно мучно стање у Цркви, па и у овом Сабору. Гријех новотарења отуђио нас је и довео до избјегавања заједничког саслуживања, а ако не саслужујемо, по чему смо браћа и саслужитељи?Већина архијереја с правом избјегава могућу ситуацију, да се нехотично нађе у новом обреду, или да им саслужитељ буде у камилавци са обом или шареној скуфији која неодољиво подсјећа на нешто умањену западњачку тијару. Не стоји констатација једног од апологета оваквог стања, да „је то само доказ да су уношене неке молитве ‘по укусу’, чиме се ипак пројављивала још увек слобода деце Божије - свештених служитеља“. Слобода дјеце Божије, а посебно свештенослужитеља, подразумијева пуну и свјесну одговорност за све што се чини, а посебно у области Св. Богослужења, првенствено Свете Литургије. То је заиста невиђена и небивала самовоља у светом богослужењу у неким Епархијама наше Цркве.Ово је, нажалост, данас стање наше Цркве и овога Сабора. Не смијемо затварати очи пред непобитним чињеницама, нити се уклањати од постојећих проблема. Морамо их решавати и можемо их ријешити само ако буде довољно црквене свијести и добре воље. Гордост и гријех су произвели рушење богослужбеног поретка, жељу да се буде оригиналним, бољим и паметнијим од других. За то се увијек нађе „научно“ оправдање - тако је некад и негдје било. Као да ће нам помоћи упорно копање по црквено-литургичкој археологији, а занемаривање онога што имамо, овдје и сада, и са чим се спасавамо у овом времену. Они који своју браћу називају „незнавеним“, само зато што остају у вјери, предању и традицији Отаца, сами себе изобличавају и суде. Заборавља се основна правно-канонска аксиома, да свако ново правило, по истом питању, старо ставља ван снаге. Овакво правно дејство производе само оне одлуке које су донесене од правних субјеката и црквених ауторитета: Св. апостола, Св. отаца, васељенских и помјесних сабора. У даном случају, у нашој Цркви, ради се о личном произволу који сам у себи налази покриће и оправдање. Ту никога не може оправдати ни једнотомна написана, ни најављена нова дебела „Апологија личног произвола“. Очекивали смо да ће бити заштићен наш освештани вјековни богослужбени поредак, а не брањено оно што је супротно томе.Ако се хтело нешто реформисати онда је требало полазити од себе - нашег приступа Св. Литургији, а за то је било довољно пажљиво ишчитати и усвојити „Извјестије учитељноје“ које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намјерава богослужити. Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља једва да су и чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно правило које је на волшебан начин нестало из новог српског служебника. Да ли баш случајно? Можда, али прије ће бити зато да би се „поправљала и исправила“ Св. Литургија, а не онај који је служи - свештенослужитељ. Ту би најбоље пристајале ријечи Св. Писма: „Љекару, излијечи се сам“ (Лк 4,23). Ваља напоменути да недопустиво дуго нема у продаји српског Служебника, синодског издања. Имамо право мислити да се чека нови, реформисани, преко кога би се покушавало озаконити у богослужењу оно што не може и не смије бити легализовано.Са каквом намјером, и зашто баш сада, кренуше самозвани реформатори у склањање и занемаривање онога што је наше и чиме смо се вјековима спасавали, ми и наши оци, и очеви наших отаца, и најновија плејада српских новомученика, свештеномученика, исповједника вјере, преподобних и праведних - и почеше уводити туђиништину, нама страну и неприхватљиву? Сажаљења вриједни кописти и имитатори који никоме не могу бити идеал и нико их неће опонашати, као бесплодни хибриди који се сами затиру већ у првом поколењу, ипак су способни да произведу смутње и заблуде и нанесу духовну штету са несагледивим последицама. Шта би нам рекао Св. Сава који је поштовао и Русе и Грке, али не остаде ни у Русику ни у Ватопеду, већ нам подиже српски Хиландар и учини га центром духовности, српске националне свијести и аутохтоне културе? А да би све било чино и благообразно, лишено било чијег личног произвола, написао је црквене богослужбене уставе - типике и за Хиландар, и за Кареју, и за Студеницу, и обавезао савременике и потомке да их доследно примјењују. Наша Црква и данас има свој важећи Типик који у континуитету одржава дух, вјеру, мисао и богослужбене прописе Св. Саве. Ту нам није потребан савјет чак ни Мелетија Сирига из Цариграда, који је некад некоме савјетовао „да је само у основноме и главноме потребна једнообразност и јединство, а не у ‘чинопоследовањима’ (= порецима = уставима = типицима)“. За нас је у нашим богослужењима, а посебно у Св. Литургији, све главно и важно.Треба ли говорити колико пута нас Св. канони обавезују да примљено од наших старијих неокрњено предамо млађима, а не само да нас обавезују, него и прописују санкције (Лаодикијски, Трулски, Картагински...).

Чувати неповређене богослужбене прописе

Сви смо се ми приликом презвитерске, а посебно архијерејске хиротоније, врло гласно заклињали, између осталог, да ћемо чувати неповређене богослужбене прописе. Иако остају нејасни мотиви и циљеви овако олаког нарушавања и мијењања наше освештане богослужбене литургичке праксе, последице су већ видљиве и јасне, са тенденцијом катастрофалног исхода. Какво нам је јединство на богослужбеном плану, такво нам је стање Цркве у цјелини. Господа која су била актери новотарења, или су га допустили у својим епархијама, биће директно одговорни за настале подјеле које су већ евидентне, и у будућности ће се само продубљавати.Наша Црква још увијек има болно искуство са америчким и македонским расколом који су имали политичку позадину, а наша садашња распра је далеко тежа, она сеже на терен литургијског, богословског и граничи са догматским. Сјетимо се како је било кобно дјеловање тзв. „обновљенаца“ у револуционим годинама у Русији. Треба ли нам то? Смијемо ли то допустити икада, а посебно сада, када је више него евидентно политичко и национално растакање српског народа и његових вјековних простора. Наша Црква је кроз историју сабирала и одржавала српски народ, чак и онда када смо, као сада, били распарчани и нисмо имали своју државу. И данас, само нас Црква може очувати уједно, вратити изгубљену самосвијест и наш свенародни организам учинити имуним на све негативне утицаје и отровне стријеле које су одапете на нас.Зато никакве подјеле у Цркви не може и не смије бити, посебно не смијемо се разликовати у богослужењима, обредима, приступању и поимању Св. тајни... Морамо бити јединствени и једнообразни на свим Српским духовним просторима, да бисмо били једни другима својим - препознатљиви и прихватљиви.Ово је последњи моменат када то морамо учинити, сада, на овом Светом архијерејском сабору. У преступ се ушло кроз гордост, из њега се излази кроз покајање. Покајати се и принијети плодове покајања и људски је и хришћански, и неопходно је ради нашег спасења. Сада је то много лакше и безболније учинити него догодине. Сада је прави час и вријеме благопријатно. Ко то не могне урадити и покорити се одлукама Сабора, мора бити означен и прозван, мора сносити последице које ће неминовно наступити.Разногласије у битним стваримаКакав је смисао да овај Сабор ради и доноси одлуке које појединци не поштују? Нажалост, да ли само појединци? Прошле године на сабору јавно је речено да се ради о једанаесторици који су пренебрегли глас већине, а што је најважније, глас већине која је у праву. Такво разногласије у битним стварима живота Цркве је недопустиво. Оно мора одмах бити ријешено, иначе рад овог Тијела губи сваки смисао. Зашто губити вријеме на небитним другоразредним пословима, стварајући привид да нешто радимо, ако нисмо у стању одбранити од нас самих, поредак служења Свете Литургије која чини срж цјелокупног благодатног живота Цркве? Рад саборске Комисије за проучавање литургијских питања видимо са задатком, и мандатом, да заштити постојећи освештани црквено-богослужбени поредак, а не да покушава озаконити самовољу у тој области. Ако се није радило тако, постоји опасност уношења додатних разлога за мимоилажења међу члановима Сабора. Зато, непотребно настали спор, треба ријешити одмах у духу већ постојеће скоро хиљадугодишње богослужбене праксе наше Цркве, и тиме заувијек отклонити вјештачки створени неспоразум и дилему у Цркви и народу. Нико нема право производити смутње и забуне, као што нико нема право на ћутање, ако су та жалосна несагласја већ створена.Све је рађено самовољно и без благослова Цркве. Црква мора наћи снаге и одбранити свој вјековни поредак у богослужењу и праксу која се увијек држала. Све се то треба догодити одмах, како не би настала још већа духовна штета, а она је евидентна, колико само ружних „нареканија“ је изговорено и написано, између осталог и на епископски чин. Овде се, с једне стране, губи душа, а с друге руши ауторитет црквене јерархије, па и саме Цркве.Ако одмах не доведемо ствари на своје мјесто, не смијемо бити у заблуди, да ће ово проћи олако и без последица. Сјетимо се како се у наше вријеме болно завршила реформа календара, код зрелијих и духовно јачих народа и организованијих Цркава. Њихови старокалендарци вршљају и по нашим црквама и манастирима и збуњују свештенство, монаштво и вјерујући народ. Дај Боже да они који су произвели старокалендарце, ријеше њихов проблем и у наредном миленијуму, као што ни Руси неће ријешити питање својих старообрјадаца, које су изазвале, иако оправдане и потребне, али неодмјерене црквене реформе патријарха Никона, које су га коштале и положаја и живота. Ваљда и нама, после наведених примјера, историја може бити учитељица живота.У ситуацији у којој се налази наша Црква и народ, морамо се клонити свега што нас може довести у још тежи положај. Зато св. ап. Павле каже: „...Ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега.“ (1Кор. 8,13). Нећу, дакле, чинити ни оно што је дозвољено, ако ће то произвести негативне последице.Питање је шта и како радити, да се последице које су већ на помолу, спријече и заувијек отклоне из живота наше Цркве и вјерујућег народа?Предлажемо да Свети архијерејски сабор, већ на овом заседању, посвети пуну пажњу овој непотребно створеној ситуацији - смишљеном рушењу важећег богослужбеног поретка, и позове његове актере да се, у име Божије, наше Цркве, свога чина и положене заклетве, одрекну сваког „нововеденија“ у црквеном богослужењу и на то обавежу подручно свештенство. Ако имамо довољно црквене свијести и добре воље, а вјерујем да имамо, ово се може безболно ријешити јер то жели и очекује како већина чланова овога Св. тијела, тако и наше свештенство и вјерници. Најбоље је да то учинимо мирно и договорно, са свијешћу да је то заиста једини начин да се створени проблеми безболно превазиђу. Ако такве воље, не дај Боже, не би било, онда се то у Цркви увијек решавало саборном вољом већине која се мора поштовати, а ко то не би учинио, сам себе искључује из нашег сословија. Очекујемо да се то одмах догоди, овако или онако, на опште задовољство и духовну корист јер сваки нови дан, а посебно свака година кашњења, проблем би чинила болнијим и теже решивим. Нажалост, чекало се дуго и наивно мислило да ће се ствари саме по себи ријешити, али нису. Нису ни могле. Ово што сада имамо, резултат је неблаговременог чињења, а били смо дужни ствари назвати правим именом и дотичне појединце ослободити илузије да Црква може дјеловати као друштво слободних стрелаца. Нашим одлагањем проблем је само растао и још више се умножио, на путу је да метастазира. Ријешимо га одмах да не буде касно, ако већ није.

Светом архијерејском сабору одани,

Епископ бањалучки Јефрем

 

hramhristaspasa1

ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ Г. ЈЕФРЕМ

СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ОЧУВАТИ И СЛУЖИТИ НЕИЗМЈЕЊЕНУ

(Православна апологија богослужбеног поретка Цркве од тенденциозних,  реформаторских, (ново)учења умировљеног епископа Атанасија)

Чланак: “Нарушавање богослужбеног поретка“ објављен под нашим именом у “Православљу“ бр. 968 од 15. јула 2007.г., није био намјењен јавности, (а објављен је без наше сагласности) него је уствари наша предсатвка Е. бр. 251, од 12. маја т.г. упућена Светом архијерејском сабору наше Цркве. Намјера је била да се Светом архијерејском сабору скрене пажња на нечувено и небивало нарушавање богослужбеног поретка у нашој Цркви. Свети архијерејски сабор је проблему изнијетом у нашој представци посветио дужну пажњу, и не без потешкоћа, донио одлуку да се, до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вијековном устаљеном поретку.

Није било ни жеље ни потребе да се полемише са члановима Св. Архијерејског сабора, а посебно не са онима који то нису. Управо ти су нашу представку дочекали “на нож“, а нажалост, неки чланови Сабора се и даље ове одлуке не држе. Та чињеница нас је нагнала да се сада огласимо јавно. И они и ја смо се у архијерејској заклетви, приликом хиротоније, заклели следећим ријечима:

“Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна алостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице“. (Наведени текст заклетве превели су митрополит Амфилохије и епископ Атанасије и објавили у часопису “Св. кнез Лазар“ 1/1994.)

Епископ бивши захумско – херцеговачки Атанасије довео је у питање шта значи древни поредак, тврдећи да су новотарења појединаца у ствари тај “древни поредак“.

Стога, покушаћемо да одговоримо на његов текст објављен у наведеном броју “Православља“, изостављајући грубе и непримјерене ријечи на рачун наше смјерности и осталих који се с њим не слажу.

За велики дио одговора служићемо се његовим зборником “Христос – Нова Пасха“(Хиландар – Острог – Тврдош 2007), у коме се налазе светоотачки коментари Литургије до св. Јована Дамаскина, као и древни, грчки, руски и српски пореци служења службе Божије. Сви преводи у књизи су вриједни и Зборнику се у том смислу могу упутити само ријечи похвале. Али, коментари самог приређивача заслужују коментар, и ми ћемо га дати због православне јавности, поготову да бисмо видјели по ком поретку треба служити: да ли онако како је одлучио Сабор Архијереја СПЦ, или онако како служе новотари под изговором “древног поретка“, импутирајући нешто ново постојећој Литургији.

Да унапријед кажемо: ријеч је, прије свега, о Литургији коју служи презвитер, јер се од ње архијерејска Литургија у појединостима разликује.

Тихо читање молитава

Наш опонент се, на страни 25 своје књиге, позива на обнову некаквог “чујног=гласног (тихогласног) појања Св. Анафоре“. Шта то значи “тихогласно“, ваљда је јасно само њему.

Као упркос својим ставовима, он је преводећи древне поретке Литургија, свима помогао да најзад схвате да не постоји ниједна Литургија, од Барберинског кодекса наовамо, гдје се свештеник позива да гласно чита молитве које треба читати тихо. И у Литургији св. Василија и у Литургији св. Јована Златоуста из VIII вијека читамо да свештеник тајно чита молитве Анафоре (“Са овим силама“ до “Узевши хлеб… даде својим Светим Ученицима и Апостолима рекавши“), а тек онда возгласом: Примите, једите…“.

Дакле, Анафора се није појала ни гласно, ни “тихогласно“, него тихо, осим возгласа, који су и данас возгласи. Такође, молитве прије “Особито за Пресвету, Пречисту…“ се читају тајно (страна 245) .

Даље, Византијска Литургија из X вијека каже да молитву која почиње ријечима: “Нико није достојан од свезаних земаљским похотама…“, а за вријеме Херувимске пјесме, свештеник чини за себе“ (тј. тајно).

У поретку Литургије св. Филотеја Цариградског, веома коришћеном на Балкану у XIV вијеку, види се да “свештеник говори тајно молитву Входа“ (стр. 283)2.

У старом српском служебнику из XIII вијека види се да свештеник молитву антифона чита тајно (стр. 405) и молитву Малог входа (стр. 407) и молитву Трисветога (стр. 409), као што и молитве Анафоре поје тајно а не “тихогласно“ (стр. 417) итд, итд.

Зашто више да се објашњава читаоцу који може да узме књигу владике Атанасија и да се сам увјери у ове чињенице. Почев од св. Саве, па даље – св. Арсеније Сремац, св. Никодим Српски, св. Јоаникије патријарх, свети Максим Бранковић и св. Василије Острошки и св. Николај Жички и св. Јустин (Поповић) тако су служили. Због чега ми требамо то да измјенимо?

Свети Сава и ми

 Цијела прича о Светом Сави који, по владици Атанасију, постаде скоро следбеник литургијске реформе, разрешава се једноставно: Свети Сава и његови наследници су, осим неких ситница, служили као ми (тј. ми служимо као они), отварали су и затварали Царске двери, навлачили и свлачили завјесу, тихо читали свештеничке молитве. Владика Атанасије напомиње да је “западно ропство“ проузроковало многе девијације у Литургији. Да ли је можда била у “западном ропству“ Јефимија Љубостињска када је везла завјесу за царске двери у Хиландару? Или је “робовала“ Анастасија, жена Ивана Грозног, која је чинила то исто?

Постоје, рекосмо, ситније разлике, али Свети Сава се није СУШТИНСКИ разликовао у служењу од нас!

Владика Атанасије пише да могу постојати извјесне разлике у богослужењу ако се чува догматско јединство. То јесте тачно, али само у мјери. Рецимо, постоје разлике у богослужењу у СПЦ и на Светој Гори (приликом појања антифоних псалама и још по нешто) али је служење у суштини истовјетно: отварање и затварање царских двери, употреба завјесе, тихо читање свештеничких молитава.

Можемо примјетити да св. Филотеј, иако Светогорац који је ову Литургију записивао на Светој Гори, прије него што је постао патријарх, није избацивао молитву за оглашене, иако оглашених на Светој Гори није ни било (како се чује да неки хоће да те молитве избаце, јер тобоже нема оглашених, и као што су данас у Грчкој многи учинили).

Владика Атанасије наводи да су се св. Поликарп и свети Аникита разликовали око празновања Пасхе, па опет служили заједно. Треба напоменути да је то примјер из ране Цркве, када није било утврђено како се Пасха празнује. Послије одлуке Првог васељенског сабора, тако нешто постало је немогуће. Овакву Литургију, какву сада реформишу, служили су са мањим разликама преко дванаест вијекова, како сам владика Атанасије свједочи на 21. страни своје књиге. Наиме, он напомиње да је већ око 790. године Литургија углавном била као и данас и залаже се за “светопредањску праксу“ служења по “живом, окатом и слушном Св. Предању, уз нормалну слободу покрета, радњи и речи, под условом, наравно, да је садржај Свете Литургије заиста одраз Христовог, Апостолско-светоотачког Предања“. Па зашто онда да је мијењамо?

Литургијска питања нису небитна. Црква Христова је о томе полемисала са јерменским монофизитима, а са римокатолицима се вијековима спорила о квасном и бесквасном хљебу. Има ли разлога да полемишемо око оног што нам је оставио Св. Сава?

Литургијска пракса оца Јустина

Пошто се у уводу своје књиге на много мјеста позвао на богомудре ријечи свог духовног оца и великог српског литургичара и подвижника, архимандрита Јустина (Поповића), вриједило би видјети да ли је залагање епископа Атанасија за гласно читање свештеничких молитава нешто што се среће у начину на који је служио отац Јустин. Не може се срести, што се види из превода Литургије св. Јована Златоуста, св. Василија Великог и Пређеосвећених дарова које је учинио о. Јустин (Манастир Ћелије, 1978). Све молитве које се читају од стране свештеника тамо гдје треба да се читају тихо – читају се тихо: у Литургији св. Јована Златоуста молитву првог антифона свештеник чита ТИХО, као и молитву другог и трећег антифона и молитву Малог входа. Отац Јустин пише: “За време певања тропара свештеник говори тихо ову молитву трисвете песме“. Такође, прва и друга молитва верних, после отпуста оглашених чита се ТИХО, а за молитву Херувимске песме се каже: “Молитва којом се свештеник моли за себе тихо док се Херувимска песма пева“; и Молитва приношења говори се ТИХО; и изговарајући ријечи пред установљење моли се тихо, итд, итд. Тако је у свим осталим преводима Литургија.

Познато је да је о. Јустин с уобичајеним поретком свлачио и навлачио олтарску завјесу, онако како сви презвитери чине када служе. Исто тако је поступао и са царским, јужним и сјеверним дверима, а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика.

Уз ово треба додати да је о. Јустин био изричито против примања Светог причешћа без достојне припреме, која се састоји из поста, молитве и исповјести, како он то каже у својој трећој књизи Догматике: “Пошто у Светој Тајни причешћа причасник прима пресвето Тело и саму пречасну Крв Гослода Христа, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову Свету Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори свети апостол Павле: „Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и из чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11, 28-29).

Побожне пјесмице и причасни

 Владици Атанасију сметају “побожне песмице“ које се пјевају умјесто причасна, који су “есхатолошки усмерени“. Међу тим “побожним песмицама“ свакако су и пјесме св. владике Николаја, за које је о. Јустин, са сузама у очима говорио: “Нека ми опрости свети Дамаскин , али Николај га је превазишао!“ Једну од таквих “пјесмица“, “Царица тишине“ св. владике Николаја, отац Јустин уврстио је у свој трећи том Догматике, у поглављу о Мајци Божијој (можда је зато Догматика оца Јустина избачена са Богословског факултета у Београду, да би умјесто ње била наметнута Зизјуласова).

На страни 24 владика Атанасије нам препоручује студију литургичара новога доба, свештеника Владимира Вукашиновића, о “библијско и светотајинском богословљу у Карловачкој митрополији XVIII века“, у којој Вукашиновић доказује колико је на Карловачку митрополију утицао “унијатски дух из могилијевског Кијева и поунијаћеног Виљнуса, учмали талог сланослатког пијетизма и умртвљујућег формализма“. Свештеник Вукашиновић, који се у овој студији, по владици Атанасију наводно бори против “унијатског духа“ потпуно се надахнуо духом римокатоличке “обнове“ литургије – мисе, духом II ватиканског концила, за који у својој студији о литургијском препороду у XX вијеку има само ријечи хвале. Исто тако, дотични хвали несрећног шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића, који је прије рата предлагао црквене реформе (рецимо, да се сви причешћују из одвојених кашичица) и кога су оштро критиковали сви љубитељи отачког предања. (Такав приступ критиковао је и патријарх Павле у III тому своје студије “Да нам буду јаснија нека питања наше вере“)

Западно ропство

Преосвећени брат Атанасије непрестано прича о некаквом “западном ропству“ Православне цркве, па и Литургије, а заборавља рећи да су литургичари – модернисти са Истока данас у “западном ропству“ римокатоличких стручњака, попут Тафта, Аранца и Матеоса, чија “научна истраживања“ леже у основи преправљене Литургије.

Савремена литургијска реформа почела је од тзв. “Америчке православне цркве“ у коју су новотарије прво уведене. Бивши клирик ове Цркве, син Јована Мајендорфа, Павле, ово питање је подробно објаснио у свом чланку о литургијском путу ОСА (Orthodox Church of America). У том чланку он наводи да, према њиховим испитивањима 80% свештеника гласно чита молитву анафоре, 95% свештеника одобрава често причешћивање, 52% проводи заједничку исповјест, 39% врши крштење у оквиру Литургије, а 21% служи вечерње литургије.

Унијати су, са одлуком својих бискупа, спровели литургијску реформу, сличну оној која се догодила у Америци и, нажалост, дјелимично код Грка, гдје је наишла на жесток отпор вјерујућег народа. Снимак унијатске службе са гласним читањем свештеничких молитава и провидним иконостасом може се видјети на интернету (www.byzantines.net), а унијатски свештеник Давид Петрас (www.davidpetras.com) у свом тексту “Литургијска реформа у Византијској цркви“ објашњава зашто је Епископски савјет унијата донио одлуку да се молитве наглас читају: “Обнова гласног читања свештеничких молитава, нарочито молитве после Великог входа, саме Анафоре и молитве благодарства је обнављање сјећања на оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас на Тајној вечери“.

Петрас се позива на православне модернисте у православним срединама, почев од1905. год. и извјесних предсаборских размишљања појединих епископа Руске цркве (што Руска црква није прихватила) и каже: “Овај захтјев је врло јак у Грчкој цркви. Покрет “Зои“ (“Живот“) доминирао је грчком Литургијом скоро педесте година (1907 – 1960) и захтијевао гласно читање Анафоре. Тај захтјев није ни данас ишчезао“.( Текст Кумаријаниса, члана поменуте Комисије, чије су одлуке изазвале велику пометњу и отпор у Грчкој, објављен је у Васкршњем броју “Видослова“ 2007.године.)

Унијата Петрас каже даље: “Гласно читање свештеничких молитава је коначан корак, коначна одлука да се Литургија обнови. На то нас охрабрује садашња пракса других Цркава и препорука Свете Столице из литургичког упутства 1996.год., параграф 54. Шта то значи? Мислим да то значи живот“.

Доста је напада на оне који служе по Типику наше Цркве, да су под утицајем унијата! Нека нам се објасни како се православни модернисти и данашњи унијати нађоше на истој позицији и зашто се унијати позивају на ватиканске инструкције и на православне модернисте? Доста је било бацања прашине у очи. Св Симеон Солунски и Никола Кавасила кажу да се свештеничке молитве читају тихо, а унијати кажу: гласно. Ко је од православних више под утицајем унијатизма – они који слушају св. Германа Цариградског, св. Симеона Солунског, Николу Кавасилу и друге свете тумаче богослужења или они који слушају унијатске докторе наука. Патријарх Павле, такође, у “Неким питањима наше вере“ (том III, стр. 135) каже да није саветно “произношење наглас молитава произношених тајно кроз толике векове“, и додаје: “Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас“ (том III, стр.135).

Обновљенци у Русији

 Владика Атанасије тврди како су се у Руској цркви спремале реформе Литургије, па су чак и неки епископи, међу њима и потоњи патријарх Тихон, били за њих. Међутим, то је само дјелимично тачно: расправе су вођене почетком XX вијека, али на Помјесном сабору 1918. год. нису прихваћене нити спроведене. Њих су спроводили модернисти – обновљенци, који су укидали Царске двери, износили Часну трапезу пред народ, наглас читали тајне свештеничке молитве. Свети Тихон им се оштро супротставио и послао акт у коме каже:

“Све се ово чини под изговором да Литургија треба да се прилагоди захтјевима нашег доба, да би оживјело наше богослужење и да би се вјерни привукли и вратили у наше храмове. Ми не дајемо благослов за прекршај овакве врсте, за самовољне дјелатности групице интелектуалаца који служе сопствене “Литургије“. Не дамо благослов, јер то не можемо учинити мирне савјести. Божанствена љепота наше Литургије, какву нам је Црква предала кроз своје богослужбене приручнике, књиге и упутства, мора остати недирнута и заштићена од насиља у Цркви, јер је то наше највеће и најсветије благо“.

Обновљенци су сарађивали са комунистима, али главни циљ им је био литургијска реформа, јер им је све старо било “мрачњачко“ и “тихоновско“. Послије смрти патријарха Тихона наставили су да вршљају, али их је Руска црква одлучно сузбијала. Наследници св. патријарха Тихона нису се либили да уђу у борбу против кваритеља типика и самовољних “обновитеља“ Литургије.

Због свега овога, свештеномученик Петар (Пољански), мјестобљуститељ патријаршијског престола, после упокојења св. Тихона Исповједника, 1925. год. потписао је акт у коме јасно стоји:

“Од неког времена у многим храмовима града Москве и Московске епархије примјећује се увођење различитих новотарија приликом држања богослужења, новотарија које често збуњују савјест вјерника, као и одступања од црквеног Типика уопште“.

Затим новоуведене обновљенашке девијације и новотарије наводи у 15 тачака, од којих се многе поклапају са савременим реформаторима Свете литургије. У закључку свештеномученик Петар (Пољански) енергично даје до знања обновљенцима: “Одлучно изјављујем да су те и сличне појаве недопустиве у црквено-богослужбеној пракси… и упозоравам да ће упорни новотари бити с моје стране подвргнути казнама“.Патријаршијски чувар трона митрополит Петар 14. септембар 1925.

Не знамо зашто неке савремене литургијске реформе личе на ове “обновљенашке“. То би требало објаснити и истовремено нагласити да св. Тихон није био обновљенац, те да Литургију Руске цркве није измјенио.

О навлачењу олтарске завјесе

Наши “литургички обновитељи“ све вријеме држе олтар отвореним и никада не навлаче завјесу. Покојни грчки литургичар Јован Фундулис им не даје за право, а нашу словенску праксу никако и ничим не осуђује. (Још једном напомињемо да се ово односи на јерејску Литургију.)

Ево шта каже Фундулис у својим “Литургичким недоумицама“ (Епархија жичка, Краљево, 2005. год.):

“Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења. Тако је завеса, по Светом Симеону Солунском, била символ ‘Скиније небеског Бога, где су хорови анђела и покој светих’ (Ερμηνεία 6, Διάλογος, гл. 133 и 139), значи била је средство за раздвајање трона Божијег и неба, које символизује олтар, од земаљског света, који символизује централни део храма, или наднебесног од небеског, ‘умног’ од ‘чулног’, опет по Светом Симеону Солунском. Завеса је подсећала и на ону другу завесу Шатора од Састанка и јудејског храма, која је делила забран (=άβατον) Светиње над Светињама од Светиње (2 Мој. 40, 3-5). Прво је било обиталиште Божије и ‘покој’ ковчега Његовог, и само је Првосвештеник имао право да једном годишње уђе у њу, ‘не без крви (жртвене – п.п.)’ (Јевр. 9, 7). Тако је и у хришћанском храму завеса делила небо од земље и заклањала тајне ‘како не би народу било могуће да гледа свештенике који служе’, по Исповедању Критопулоса. Због тога се, сасвим исправно, сматрало највећом чашћу коју човек може доживети у овом животу то да се неко удостоји да уђе ‘иза завесе’ у Светињу над Светишама, где ‘Свети Анђели желе… да се вину и виде само лице светог приношења’, по молитви након шестог Јеванђеља службе јелеосвећења, или да се ‘удостоји ући на место где обитава слава Божија и да се нађе иза завесе и да гледа са трепетом Светиње над Светињама’, према молитви Литургије Светог Јакова“.

Ово свједочанство је довољно, иако се даље детаљно говори о употреби и смислу олтарске завјесе, па ипак наводимо закључак професор Фундулиса:

“Дакле, из свега овога закључујемо да навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причастног, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што то сведочи пракса манастира и словенских Цркава, чак и Јерменске Цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Оно се пак показало највиталнијим у литургијској пракси јер је повезано са врло упечатљивим литургијским символизмом. Отварање Часних Двери на позив ‘Са страхом Божијим…’, је сматрано изображавањем померања камена с гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самога васкрслог Христа. Навлачење завесе након великог входа до читања Символа вере, као што се очувало опет у манастирима, у словенским Црквама, у Литургији Пређеосвећених Дарова, и као што је посведочено кодексима и од стране Светог Симеона Солунског и Критопулоса, има свој почетак у древној литургијској пракси Цркве“.

О причешћивању свим честицама

У својој књизи “Свети владика охридски и жички Николај“ (Жича, 2003) владика Атанасије (стр. 137) тврди да “владика Николај очигледно одобрава православну литургијску праксу (коју неки изостављају): да се у Свети Путир ставе све честице са Светог Дискоса и тада се причешћујемо, јер сви и јесу тијело Христово (I Кор. 10, 16-17)“.

Ова пракса, за коју владика Атанасије каже да је православна, није православна, што доказује патријарх српски Павле у своме тексту: “Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово“ (“Да нам буду јаснија нека питања наше вере“, том III, стр. 225-234).

Такође, наводећи истраживања Јована Фундулиса, који се позива на св. Симеона Солунског, патријарх Павле јасно каже:

“ 1. На проскомидији се приноси ‘у спомен Господа’ само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива ‘сједињење путира’ (уливања вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).

2. Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју пређеосвећених, ваде се агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се агнеци приносе у спомен Господа.

3. Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, ‘у њену част’).

4. При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: ‘И учини овај хлеб…’, а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу има више агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже ‘хлебове ове’ (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).

5. При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.

6. У случају да има више агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све агнеце, не честице.

7. Кад раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, а не честице.

8. Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.

9. За вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.

10. Слично на Велики Четвртак оставља се као залог (паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб – Агнец, а не честице.

11. На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: Прими овај залог…

12. Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони. (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује)“.

Такође, цариградски патријарх Пајсије I тврдио је у писму руском патријарху Никону да свештеник који причешћује вјерне не Агнецом, него Честицама за свете “пада у идолатрију“. Само је у XVIII вијеку папа Бенедикт XIV тврдио да се на унијатској литургији све честице претварају у тијело Христово. Патријарх Павле јасно каже:

“Мишљења, да на Дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви“. То је озбиљан и одлучан став који пориче тврдњу владике Атанасија.

Када се молитвено дерзновеније претвара у човјекоцентричну дрскост, то нека он сам одлучи. Ионако је већ и смисао светопредањских тропара почео да мијења, па је у свом преводу “Часослова“ (САСинод, Београд, 2000), у тропару Преподобном умјесто “приљежати же о души, вешчи бесмертњеј“ (“старати се о души, твари бесмртној“) превео као “старати се о вечном животу“. Је ли то и бесмртност душе доведена у питање?

Тропар трећег часа

Тропар трећег часа у Литургији св. Јована Златоуста свештено је наслијеђе словенских православних цркава и, као такво, никоме и ничему не смета. Колико га је поштовао св. Јован Кронштатски можемо закључити из његовог текста у коме је савјетовао вјерном народу да овај тропар чита за вријеме освећења Часних дарова:

“Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш“. Док се пјевају ове ријечи, читава црква, сви који стоје у храму, треба да се моле заједно са онима који свештенодејствују - како би Отац небески ниспослао Духа Светог на нас и на предложене Дарове – и да изговарају у себи молитву: “Господе, Који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Твога, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас који ти се молимо…Срце ми чисто саздај, Боже, и Дух прав обнови у мени… Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене“. У том тренутку ниједна душа не треба да остаје хладна, него треба да пламти љубављу према Богу; а душу, на то опет подсећам, хладе животне бриге и страсти, као што су: уживање, корист, стицање, гњев, непријатељство, мржња, љубомора. Нека ваше душе управо у том тренутку пламте као светиљке, као кандило које гори, као дим тамјана који шири миомирис и пење се у вис“.

Ваљало би се упитати, еда ли смо већи од св. Јована Кронштатског, чија је Литургија Богу васкрсавала мртве?

Наш патријарх Павле каже да су Срби и Руси унијели тропар трећег часа у Канон евхаристије “због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији“( Патријарх Павле, Нека питања наше вере, том III, стр. 184). Не осуђујемо Грке ако га немају, али не морамо у свему да се на њих угледмао.

„Учитељноје извјестије“, то јест Литургијско упутство

Шта је скривило “Учитељноје извјетије“ (Ово упутство је крајем XVII вијека по наредби патријарха Јоакима саставио монах Евтимије, ученик Епифанија Славинецког (веома ученог филолога и преводиоца светоотачке литературе, који је у вријеме патријарха Никона вршио исправљање богослужбених књига), “Учитељноје извјетије“ то дивно литургијско упутство свештенослужитељу , владици Атанасију, па га назива “унијатским“, то нико не зна. Да ли то што тамо пише да се Литургија, осим у крајњој нужди, не смије служити нигдје осим у храму, а владика Атанасије на предавањима говори о служењу Литургије на ливади, гдје нема ни царских двери, ни завјесе? Да ли зато што пише да лице које се рукополаже за свештеника треба да буде “часно, писмено и зналац Светог Писма и других црквених правила“, а неки су почели да рукополажу скоро људе са улице, ниподаштавајући богослове као необразоване у њиховом кључу? Да ли зато што свештеник не смије да служи Литургију без пуних одежди? Да ли зато што свештеник који има гријех на души, не треба да литургише док се не покаје и исповједи своме духовнику? Да ли зато што треба са свима да се помири прије служења? Да ли зато што треба да се уздржава од брачних односа прије и послије служења (као и лаик уосталом).

Да ли је унијатско упутство то што пише да треба да се чува од расијаности, раздражености, преједања, препијања, претјераног спавања? У “Учитељном извјестију“ вели да свештеник треба да се стара “да има све оне врлине које ће очистити савјест његову од гријехова, а срце његово да је чисто од свих тјелесних пожуда“. Је ли то “унијатство“?

Да ли је унијатство то што свештеник уочи Литургије треба да одслужи вечерњу и да размишља о страдањима Господњим и Васкрсу, читајући молитве припреме и акатисте? Да ли фали нешто упутствима о томе у коме стању треба да буду богослужбени предмети и сасуди? Или какав да буде евхаристијски хљеб (“простом водом умијешен, добро испечен, квасан, непресољен, свјеж и чист“), или вино (“мора имати вински укус и мирис, за пиће пријатно и да је чисто, непомијешано ни са каквим другим пићем“)?

Да ли су штетна упутства о специјалним случајевима који се могу десити са Светим Даровима у току служења Литургије (нпр. ако хитно позивају свештника да причести умирућег)?

Нека нам се објасни зашто је “Учитељноје извјестије“. Писање овог Упутства било је изазвано ширењем латинског учења о тренутку претварања Светих Дарова у Тијело и Крв Христову. Латинско учење су ширили следбеници Симеона Полоцког, и патријарх Јоаким је наредио ученом монаху Евтимију да састави Упутство које ће се штампати на крају сваког Служебника (види на http://www.brocgaus.ru ). Владика Атанасије примјећује да га у руском “карманом“ издању нема, (а било би чудо да га има, јер тако умањени – џепни формат то и не дозвољава), дакле, зашто је „Учитељноје извјестије“:  “типични производ и намет на вилајет оног новодобског западног ропства православног богословља“, а коришћење дјела римокатоличких литургичара за вршење реформе православне Литургије (Роберт Тафт, Хуан Матеос, Мигуел Аранц) није “западно ропство“!

Толико, тек да се зна да Свето Предање није увијек оно што неки тврде да јесте. А непоштовање одлуке Сабора, јасно је, зна се куда води и каква “теологија“ подстиче да се Сабор презре. Sapienti sat, или, на српскоме, паметном доста.

Циљ овога одговора јесте, да поновимо, да се православна јавност упозна са оним што представља предањску праксу Литургије, а не полемика с владиком Атанасијем и “иже с њим“, који реформе изводе у име обнове “древног поретка“.

Сви реформатори ово добро знају, али хоће другачије. Зашто? Но, како каже Посланица источних патријараха из 1848. год. – у Православној вјери Свето Предање чува сав народ Божији, а не само Епископи. Стога и чујемо и видимо велика таласања и узнемиреност нашег народа и свештенства, како вапије да им се у Литургију и вјеру не дира. И ми смо, служећи Богу и његовом народу, хтјели помоћи да Свето Предање остане неокрњено и чисто у свој његовој пуноћи.

На крају, једно незаобилазно питање Преосвећеном (умировљеном) Атанасију и осталој Господи новотарима: са чијим благословом и дозволом су се тако острашћено упустили у реформу Свете литургије и зашто тако хистерично бране своје поступке који се никако и ничим не могу одбранити? Нема сумње да су њихови поступци горки плод неблагословене самовоље, чије ће последице бити још горче са непредвидивим крајњим исходом. Да се то не би догодило, што сматрамо да није никоме намјера, са смирењем приклонимо своје главе под благослов Цркве који се на нас у даном случају излива преко, за све, обавезујућих одлука Светог архијерејског сабора наше Цркве.

Јефрем, еп. бањалучки

Коришћена литература:

1. Епископ Атанасије, Христос – Нова Пасха, Хиландар – Острог – Тврдош, 2007.

2. Божанствене Литургије, Манастир Ћелије, 1987.

3. Отац Јустин Поповић, Догматика III, Манастир Ћелије, 1978.

4. Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере I – III, САСинод, Београд,

1978.

5. Владимир Вукашиновић, Литургија и култура, Гутембергова галаксија, Београд, 2004.

6. David Petras, Liturgical Reform in the Byzantine Church, http://www.davidpetras.com

7. Paul Meyendorff, Liturgical Path of Orthodoxy in America, http://www.kiev-orthodox

8. Сергеј Носов, Обновљенаштво 20-их и 90-их година XX вијека: нераспадива

прејемственост (“Верујем Господе и исповедам, Образ Светачки, Београд 2005)

9. Јован Фундулис, Литургичке недоумице, Епархија жичка, Краљево, 2005.

10.Свети владика охридски и жички Николај, Жича 2003.

11.Часослов, САСинод, Београд 2000.

12.Два века у Кронштату, Образ Светачки, Београд, 2006.

13.Св. Јован Кронштатски, Божанствена Литургија, Добротољубље, Нови Сад, 2000.

14.Учитељноје извјестије (у црквенословенским служебницима)

 vaseljenski-sabor2

 

УРЕДНИШТВО БАНАТСКОГ ВЕСНИКА

О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И ПРОМЕНАМА У ЊОЈ

Увод

Света литургија је језгро Цркве. На њој све почива, и без ње ничег не бива. Божанска благодат која кроз Литургију делује освећује твар и држи је у постојању. У њој се испуњава изворно човеково позвање да буде свештеник који Богу благодари „о всјех и за всја“.

Преко ње се, кроз Тело и Крв Христову, људи - крштени у име Свете Тројице - сједињују са Богом и узајамно. Прволитург сваке Литургије је Христос Богочовек, Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје.

 Зато што је Литургија - срце Цркве, с њом се није играти. Сви знамо шта је човечанству донело играње са језгром материје - атомом, и видимо куд га води играње са језгром живота - геном. Пошто је Св. Литургија, како рекосмо, срце Цркве, треба бити опрезан кад се њој приступа, поготову - с намером да се она, иста (осим у ситницама) већ више од 12 векова, мења. Зато је овај чланак очински и братољубиво подсећање на неке од чињеница у вези с тим.

Ко је почео савремену реформу Литургије?

 У древна времена, Свету Литургију су украшавали и дорађивали свети и богоносни људи. Литургијске реформе у 20. веку, међутим, нису се одвијале тако. Први реформатори Литургије били су руски „обновљенаши“, расколници који су устали против Светог Тихона, патријарха руског, и стали на страну бољшевика са „старом литургијом“ као остатком „мрачне прошлости“, кад је Црква била реакционарна (а они су хтели „револуцију у Цркви“). Архиепископ Евдоким Мешчерски, један од вођа обновљенаша, писао је да су лењиновци „скинули с народа ропске ланце и дали му слободу“. Тражили су жељени епископат, литургијску, догматску и канонску реформу. Литургијска реформа је требало да изгледа овако:

1. Избацивање црквенословенског и увођење руског језика у сва богослужења.

2.Укидање иконостаса и отворени олтар. Један од вођа обновљенаша, владика Антонин Грановски, љути непријатељ Светог Тихона, говорио је: „Народ захтева да гледа, да види оно што свештеник чини у олтару за време богослужења... Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен“. Свештеник Јегоров, следбеник обновљенаша, изнео је Часну Трпезу пред народ „да би сви све могли да виде“. Сергеј Носов, изучавалац обновљенства, истиче: „Богослужење на говорном језику, укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас тзв. Тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјана на свакој Литургији без поста и, пожељно је, без исповести - све су то богослужбена новачења“.

 У сличном правцу је, на Институту Св. Серија у Паризу, наставио протојереј Сергије Булгаков, у младости марксист, а затим - теолог, који је тврдио да постоји „Света Софија“ као неко „женско начело Божанства“. Он је сматрао да се, зарад екуменских контаката, православна богослужења морају прерадити. У свом чланку „На бунару Јакова“ (1933. године), Булгаков пише да се, зарад молитвеног зближавања с протестантима, треба у заједничкој молитви одрећи помињања Богородице и светих.

 Трећа струја модернизације Литургије потиче од грчког братства „3ои“, које је прерађивало богослужење по протестантском обрасцу да би народ боље видео и разумео. Ниједан од нових великих светаца Православне Цркве, почев од Светог Јована Кронштатског, аутора низа литургијских коментара, преко Светог Владике Николаја и оца Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У РЕФОРМИ ЛИТУРГИЈЕ, него се строго држао Светог Предања.

 О тајном читању молитава

 У раној  Цркви,  молитвама анафоре (узношења) Часних Дарова, који се од хлеба и вина претварају у Тело и  Крв  Христову,  могли  су  да присуствују само посвећеници - крштени  у име Христово и без канонских препрека за присуствовање Литургији верних. Наиме, оглашени (катихумени) су удаљавани одмах после слушања Речи Божје, као и хришћани под епитимијом. Литургијске молитве су се читале наглас, али њихов садржај био је познат веома уском кругу људи. Није било никаквих штампаних служебника који би могли да дођу до руку незнабожаца. У свом тумачењу Еванђеља по Јовану, блажени Августин каже да оглашенима нису у потпуности откривали учење о Светој Тројици и о Евхаристији. Када су аријанци пред незнабожачким - световним - судом тужили Светог Атанасија Великог, оптужили су га да је у једном аријанском храму он просуо чашу с њиховим причешћем. Чувши да се о Евхаристији расправља пред незнабошцима, папа Јулије 1. пише епископу цариградском Јевсевију, склоном аријанцима: „Постало нам је познато да се истрага о Светој Чаши и Трпези водила пред префектом у присуству  пагана, Јевреја и оглашених.   Мислили смо да је то немогуће док нам није документима потврђено“ (А.  Рудзјански:  Хришћанство  и древне школе езотерије, Вера и знање, 1914, Москва). Сабор александријских  епископа  устао је у  одбрану Светог Атанасија упућујући на речи Писма да је „добро   чувати   тајну   Цареву“ (Тов. 12,7) и да Господ забрањује да се светиње дају псима и бисер свињама (Мт. 7,6). Излагање учења о Светим Тајнама пред паганима може их навести на подсмех, а оглашене на сувишну радозналост. Пагани су хришћане оптуживали за људождерство. Било би лако оповргнути ту оптужбу: само је требало довести представнике римских власти да присуствују Евхаристији. Али, хришћани су радије умирали него да то учине.

 Када је цар Константин примио Хришћанство, и кад је империја почела да се христијанизује, одвајање олтара завесама у најсвечанијим тренуцима Литургије и тајно читање појединих молитава постали су начини да се укаже на светост и величанственост тренутка. Уосталом, како каже најпознатији римокатолички изучавалац православне литургике, Роберт Тафт, ранохришћанско гласно читање молитава и данашња таква пракса немају везе једно с другим. Јер, рани хришћани нису имали звучнике, па су молитве наглас читане могле да чују само деца која су била најближа олтару; Друго, молитве су произношене изнад Часне Трпезе, у погнутом ставу, а то уопште није доприносило њиховој чујности. Читање наглас није било нешто с посебним литургијским циљем, него су и Јевреји и пагани све своје молитве читали наглас, чак и личне, па су хришћани тај обичај само преузели. И за време свеноћног бденија, сваки од верника је наглас читао своје молитве, и ометао често чтеце и свештенике, па су епископи, попут Никите Ремезијанског, морали да опомињу народ да, ако већ произносе своје, то буде тихо и пристојно. Већ од краја 5. и почетка 6. века молитве народне се читају тајно. Цар Јустинијан је својом 167. новелом покушао да све врати на старо, али није успео.

 У чувеној књизи Јована Мосха „Луг духовни“, наводе се светотајинствени разлози због којих је Црква увела садашњу праксу:

 «Авва Григорије, који је некада био чувар царске палате, нам је испричао да је у Хозевитском манастиру живео брат, који је напамет знао молитву епиклезе. Он је једног дана био послан да из просфорнице донесе просфоре у цркву и како се кретао према храму са просфорама у рукама, он је напамет певушио молитву епиклезе. Исте ове просфоре су ђакони ставили на диск, а затим на проскомидију.

 Литургију је тога дана служио авва Јован, прозван Хозевит, који је касније постао епископ Кесарије Палестинске. У време епиклезе он није видео, као што је то обично бивало, да Свети Дух силази на предложене дарове. Пошто је авва Јован био веома тужан јер је мислио да Свети Дух није сишао ради његове сопствене грешности, ушао је у проскомидију плачући и бацио се лицем према земљи. Тада му се јавио Ангео Господњи и рекао:

 „Откако је брат доносећи просфоре у цркву изговарао молитву епиклезе, просфоре су били освећене и потпуно преображене“.

 Од тада је старац установио правило да нико од нерукоположених не сме знати молитву епиклезе напамет, а да је свештеници не смеју изговарати било када и ван освећеног места.“»

 И још:

 «Бивши управник земаља Африке, христољубиви господин Георгије, који је посебно уважавао монаштво и био сажаљив према сиротињи, а сам је обилно поседовао све добродетељи које су Богу миле, испричао нам је да у његовој постојбини, а био је из Апамије, друге сиријске покрајине, постоји село Гонаг које је четрдесет миља удаљено од града Торакса. У области тог села, на удаљености од једне миље, нека деца су напасала стадо. И, као што се то обично дешава са децом, зажелеше да се мало поиграју. Док су се играли, рекоше међу собом:

 „Хајде да служимо Литургију и да принесемо просфоре“.

 И како се овај предлог свима допао, одредише једног међу собом који ће тобож бити свештеник и другу двојицу која ће тобож бити ђакони. Онда сви заједно дођоше до једног равног камена где и почеше да се играју. На камен, као жртвеник, положише хлеб, а вино у један земљани суд. Испред камена стаде један дечак који је имао улогу презвитера, а друга двојица са стране имајући улогу ђакона. Док је „свештеник“ узносио молитву светог приноса, „ђакони“ су махали својим појасима уместо рипидама. Десило се да је „свештеник“ знао тачно и напамет молитву светог приноса, јер је био обичај да дечаци стоје испред олтара, док свештеник наглас узноси ову молитву, па су тако могли да је чују и да је запамте. После свештеника, пре свих осталих лаика, причешћивали су се дечаци.

 Пошто су дечаци у игри извршили све како треба по црквеном поретку, пре него што су се дотакли освећеног Агнеца да га раздробе, са неба је сишао огањ који је сагорео освећене Дарове, чак је сагорео и онај камен тако да није остао ни најмањи траг нити од камена, нити од онога што је освећено на њему. Када су ово видели, дечаци су као мртви пали на земљу немајући више моћи ни да се покрену, ни да призову икога у помоћ. Како се увече у одређено време нису вратили у село јер су без икаквих осећаја лежали на земљи, родитељи су кренули из села да виде зашто се деца не враћају. После дугог тражења, нашли су их расуте по земљи без могућности да распознају своје родитеље и разумеју шта су их они питали. Видевши их тако ни живе, ни мртве, свако је узео своје дете и однео у село. Сви су они били крајње забринути видевши своју децу у таквом стању. Остатак дана, као и целу ноћ, родитељи су дечацима постављали питања, али нису могли да добију никакав одговор. Тек сутрадан дечаци су почели, мало по мало, да долазе к себи, а онда су испричали шта су учинили и шта им се десило. Тада су их родитељи и остали становници села одвели до места где се све одиграло, али сем трагова ватре, тамо ништа друго нису нашли. Затим су отишли у град и о свему обавестили месног епископа. Овај је, задививши се озбиљношћу овога што се десило, одмах кренуо на место догађаја. Тамо је саслушао све оне дечаке и својим је очима видео трагове небеске ватре. Тада је на том месту саградио прелепи манастир и све оне дечаке задржао у њему. А на месту где је сишао небески огањ саградио је храм и на остацима оног камена поставио свети жртвеник.

 Исти овај христољубиви кир - Георгије, који нам је о овом догађају причао, казао нам је да је у поменутом манастиру упознао монаха - једног од оних дечака који су били учесници чудесног догађаја.“

 Како каже Роберт Тафт, претпоставка да су се евхаристијске молитве читале наглас да би их народ чуо је „романтични анахронизам“. Најстарији рукопис целе православне Литургије, тзв. „Барберинијев кодекс“ (8. век) има јасна упутства које се молитве читају тајно. Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили, никада нису наглас читали свештеничке литургијске молитве; ни Св. Сава, ни Св. Василије Острошки, ни Св. Петар Цетињски - нико их није тако читао. У доба кад је толико писмених људи, и толико књига о Литургији, зашто би се уводила пракса гласног читања тајних молитава, кад свако, ко то жели, може с њом да се упозна?

 Сва класична дела светих тумача Литургије, попут Св. Николе Кавасиле и Св. Симеона Солунског, недвосмислено потврђују праксу тајног читања одређених молитава. Тако Кавасила, пишући о антифоним молитвама на Литургији, каже да „док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару ТИХО И ЗА СЕБЕ изговара молитву за присутни народ и за свети храм“. Св. Симеон Солунски, пишући у „Књизи о храму“ о Литургији, такође истиче да у доба појања антифона „свештеници стојећи у олтару, ТАЈНО ПРИНОСЕ МОЛИТВУ“.

 Који од Светих Отаца говоре другачије?

 И куда се даље може ићи од Светих Отаца?

 О иконостасу, отварању и затварању двери и навлачењу завесе

 Чује се да некима смета и иконостас. А иконостас јасно има свој библијски прототип. Још у Старом Завету (Изл. 26,31-33), по Божјој заповести, улазак у светињу над светињама био је  направљен у виду четири стубића и троструког пролаза, са завесом на којој су били извезени   херувими. Иконостас су православни доживљавали као јављање Божанског Света, а троја врата на њему као симболички приказ троструких врата Небеског Јерусалима (Откр. 21,13). Свети Симеон Солунски каже: „Стубићи у иконостасу означавају одвајање чулног од духовног и као да представљају свод који раздваја духовно од чулног; а то што се они налазе око жртвеника Христовог значи да постоје стубови у Цркви Његовој, који Њега проповедају и нас утврђују. Зато се изнад стубића налази космит који означава савез љубави и јединства у Христу, светих који су на земљи са онима који су на небу. Зато се поврх космита, на средини између светих икона, изображава Спаситељ, а с једне и друге стране Његова Мајка и Јован Претеча, анђели и апостоли и остали свети, тако да све то представља и Христово пребивање са свецима на небу и Његово обитавање сада са нама као и то да Он треба опет да дође“. Код монофизита (Јермена, рецимо), који нису са православнима већ миленијум и по, не постоји иконостас, али постоји завеса, која се навлачи у одређеним деловима Литургије, нарочито за време анафоре. Дакле, то је више него древна литургијска пракса. Што се тиче отварања и затварања двери, још од доба Светог Максима Исповедника видимо да је ова пракса постојана. Он наглашава да је затварање двери после читања Еванђеља оно што „показује пролазност свега материјалног и ступање достојних у духовни свет, то јест у брачну одају Христа, које ће се десити после оног страшног разлучења и још страшнијег Суда“.

 Мали и Велики вход са отварањем двери јасно описује и објашњава патријарх Павле, у тексту „Кад се царске двери отварају за Мали и Велики вход“: „Кад служи сам свештеник без ђакона, по прочитању молитве Никтоже достојин, он треба да отвори двери, узме кадионицу и окади све по реду, остави кадионицу па прочита херувимску песму трипут, уз по један поклон, онда целива крст, антиминс и престо, па одлази у проскомидију“ (Нека питања наше вере бр. 3).

 Склањање и навлачење завесе такође има свој дубок смисао.

 Грчки литургичар Јован Фундулис јасно каже: „Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења“. И још каже Фундулис: „Навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причастна, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што то сведочи пракса манастира и словенских Цркава, као и Јерменске цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Отварање Часних Двери на позив „са страхом Божјим“ је сматрано изображавањем померања камена с гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самог васкрслог Христа“.

 Дакле, предањска пракса Цркве и у овоме је јасна.

  Тропар трећег часа

 Молитва трећег часа у току Епиклезе такође смета некима; у њој се свештеник моли Господу да, као што је у оно време, послао у трећи час Духа Светога на Своје ученике и апостоле, Њега не одузме од нас, него да услиши оне који Му се моле. Ова молитва присутна је у православним (пре свега словенским и румунским) служебницима, понегде и од 12. века. Тек 1895. године Цариградска патријаршија је избацила из свог издања Служебника, а то су учинили и украјински унијати. Том молитвом се наглашава како значај Духа Светога у епиклези и претварању Дарова, тако и у обнављању срца и умова оних који свештенослуже.

 

 Патријарх Павле, у свом чланку „Треба ли свештеник на Св. Литургији да руком указује на Св. Дарове на „Примите, јeдите“...“ каже да смо ми и Руси унели „тропар трећег часа у канон евхаристије, због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији“. Грци тај тропар немају: ми их због тога не осуђујемо; но, нема никакве потребе да у свему подражавамо Грцима, кад већ осамсто година служимо с тропаром трећег часа у канону евхаристије.

 О римокатоличком утицају

Бранитеље предањске Литургије неки оптужују за потпадање под утицај римокатолика. А да ли је тако? Није! Још пре 2. ватиканског концила, од Тридентског концила, римска миса изгубила је своје првохришћанско достојанство и лепоту. Проскомидије није било, и народ није доносио просфоре, него је свештеник сам, у току  o f fertoriuma, припремао хлеб и вино за мису; нестале су јектеније; није било ни малог, ни великог входа; ни свештеног копља, жлице, звездице; ни Еванђеља на олтару; наравно, нестала им је и епиклеза. Сада римски свештеник све време служи окренут народу, часна трпеза је свима на видику, хостију више не деле само свештена лица, него и обични цивили (код нас је почело од давања права ђаконима да причешћују). Иконе су склонили из нових храмова, склонили су статуе - све подсећа на протестантске молитвене домове.

 Где је више римокатоличког и протестантског утицаја - у предањској православној Литургији или код модерне верзије? Тако је и код причешћа. У „Катехизису Католичке Цркве“, који је 1994. год. издао „Глас Концила“ и који важи за све римокатолике, у поглављу „Седам сакрамената Цркве“, одељак 1389, каже: „Црква, ипак, живо препоручује вјерницима да свету Еухаристију примају у неђеље и светковине, или још чешће, па и сваког дана“. Кад се узме у обзир да у римокатолицизму данас постова скоро да и нема, јасна нам је слика коју наш либертвилски литургичар, свештеник др. Недељко Гргуревић даје у својој књизи „Евхаристија као жртва / Литургијско богословље“ (Србиње - Либертвил 2004.):

 «Данас живимо у духовно јако контроверзном свету, у свету који је „презаузет“ земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положају у друштву или блиској и важној организацији, политичког престижа и утицаја, спортом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа и своју Цркву има мало времена. Суочени смо и у литургијској теологији, иако су теолошки коментари и писања често на здравој основи, са скоро утопистичким осликавањем евхаристијског живота са светим Причешћем, који се некако механизовано популарише са утиском да је без напора на дохвату руке. У оваквој ситуацији намеће нам се питање: да ли је наш начин живота и наше време право време, ако је икада право време за велико одступање и попуштање, или скоро потпуна елиминација дисциплине која се уклапа у оквире учења Цркве? Дисциплина о којој је овде реч јесте продужетак и допуна самодисциплине или испитивања самог себе пре приступања светом Причешћу. Чини се да није право време, јер данашњи ниво морала и хришћанске вере није на већој висини, ако није и на нижој, од нивоа какав је био када се ова пракса почела увлачити и уводити у Цркву. Због тога упоређење данашње, „нове праксе“ и штетно занемаривање стања душе са оним какво је било у раној Цркви, уопште се не уклапа у оквире прихватљивог. Овај проблем скоро да није постојао у раној Цркви или, ако је постојао, следило је чишћење од греха: кроз опроштај за грехе и препород, како каже свети Јустин Мучник. Свакако да је овај проблем у древној Цркви био много мањи од данашњег.“»

 Одступајући од раније праксе, која није, као што је познато, дала жељене и потребне светотајинске резултате, заступници олаког причешћивања у наше време недопустиво га чине неважним - а тиме и безвредним, нарочито у Православљу на Западу. Можда теоретски то и не изгледа тако како јесте, али у пракси понекад иде до светогрђа. Изгледа да се не обраћа довољно пажње на узнемиравајућа сведочења и податке који наводе на врло дубока размишљања, од којих наводимо једно: „Да ли је замајац клатна отишао предалеко“.

 Православна црква се сада суочава са новим проблемом. Пре извесог броја година причешће је нуђено присутнима на свакој Литургији, међутим слабо ко се одазивао на овај позив. Али, у настојању да што више људи приступи светом Причешћу, захтеви за припрему су скоро избачени или измењени. Сада није необично читати у епархијским листовима о великим редовима људи који чекају да приме Причешће. Али,нажалост, не води се довољно рачуна јесу ли ови људи достојни и припремљени? Затим, када су се последњи пут исповедили? Понекад се намеће питање јесу ли православни хришћани? Поставља се и питање да ли посте како прописује Црква? Моје је искуство следеће. Присуствовао сам врло свечаној Литургији под великим шатором. Непосредно до мене стајала је група људи који су разговарали о добром доручку који су имали тог јутра. Затим, православни су својим неправославним сабеседницима (којих је било у групи) објашњавали неке детаље на светој Литургији и пред крај Литургије видео сам све њих да су пришли и причестили се сви из наведене групе. Да ли је најважније што су се причестили?!

 Овоме ће писац додати своје искуство са следећим коментаром. Случајно сам се нашао у једној неправославној цркви, за коју ми православни сматрамо да је ближа нама него многе друге. Било је подне у строгом центру града са неколико добрих ресторана, доба после ручка. Свештеник је стајао испред олтара и делио „причешће“ свакоме који му је пришао из дугачког реда формираног испред солеје. Можда ће неко помислити, свештеник је одслужио Евхаристију. Међутим, Евхаристија није била претходно одслужена. Помислио сам, па ово је врло интересантно. Остао сам до краја „причешћа“. За то време продефиловало је, у некој професионалној журби са службеним ташнама и коферчићима у рукама, преко три стотине „причесника“. Пошто је све прошло, пришао сам делиоцу причешћа и упитао га: „Да ли су сви ови људи Ваши парохијани и да ли их све познајете? Да ли су сви крштени хришћани?“ Врло мирно ми је одговорио: „Скоро никога од причешћених не познајем, стога не могу одоговорити да ли су хришћани. Међутим, за мене је важна њихова жеља да се причесте, што им ја и моја црква омогућујемо“. Чини ми се, овде се може рећи само: какво изненађење? Бојим се да се и у Православној цркви не догоди нешто слично са форсирањем „нове праксе“. Додаћемо и то да то није нека скривена црквица, него велика и позната црква добро лоцирана у огромном граду. Још нешто. Та црква је раније водила рачуна кога причешћује.

 Међутим, видљиво је докле се дошло под изговором „да препознају Христа“. Ово смо навели само због тога да покажемо куда може да води неопрезно попуштање у овом пољу.

 Надамо се да ће се ускоро почети увиђати духовна опасност за све веће увлачење, надамо се несвесно и неопрезно, у давању светог Причешћа. Како се сазнаје и види, ово се чини скоро исфорсираним давањем Причешћа и са дозом неке пастирске пасивности. Можда ће се, ипак, јединственије почети размишљати шта нам треба чинити у нашој ситуацији. У поменутом чланку професора Томаса Хопка, „Евхаристијска заједница“, наведени су неки детаљи дискусија вођених на једном „пастирском скупу“, где је један дискутант приметио: „У старо време људи су се уздржавали од причешћа из навике, док сада приступају светом Причешћу, исто тако из навике. Други саговорник је нагласио: „Када су наши родитељи прилазили неколико пута годишње да се причесте, они су били потпуно предани Христу. Сада када ми идемо често да се причешћујемо, неупоредиво смо инфериорнији у односу на њих у нашој духовној снази, у нашој приватној и личној оданости и молитви и нашем моралном понашању.“ Сматрамо да „морално понашање“ треба да је укључено у богослужбену обнову. Ако се не буде ишло тим путем, онда „литургијска обнова“ нема своје пуноће, нити ће постићи свој циљ. Значи, треба гледати на обе стране, што је једини пут да се сагледају добре и лоше стране оба мишљења и става и на основу тога доносити закључке. Основа за приступање светом Причешћу је дубока вера и морални живот који ће нас учинити да стварно видимо и распознамо Господа у светом Причешћу и с Њим се сјединимо. При приступању светом Причешћу, треба да смо свесни да то чинимо са молитвеном свешћу о својој грешности.

 Иако је напред наведено „морално понашање“ некако узгред поменуто, али можда другачије шваћено, ипак је ово велико звоно за узбуну. Наравно да се овакве ствари најчешће не објављују. Ипак се надамо да ће ускоро наступити време када ће се моћи мирно и трезвено говорити о недостацима „прошлости“, како и почињеним грешкама „литургијске обнове“, боље речено, „нове праксе“, како је неки називају. Може се рећи да је из „прошлости“ већ прилично уклоњено од онога што је било погрешно, непотребно, претерано или нагомилано. Треба очекивати да ће и „литургијска обнова“ испловити из опасних вода у које је прилично упловила. Полазна тачка за „обнову обнове“ је прихватање чињенице да се свето Причешће спустило на нешто што је најлакше добити, као да се добија нека најобичнија ствар.»

Коначни циљеви реформе

На самом почетку литургијске реформе, Сергије Булгаков је тврдио да треба да се приближимо протестантима тако што ћемо мање помињати Богородицу и свеце у својим молитвама. Други ватикански концил је римокатоличку конфесију сасвим протестантизовао, тако да су остали само православни. Одатле неки реформатори предлажу укидање иконостаса, читање наглас тајних молитава и, једном речју, изједначавање у потпуности лаиката са клиром. Протестанти немају светотајинско свештенство - пастир је само учитељ; зато сада имају и „бискупине“ и „пасторине“. Овим нико не жели да каже да то неко у СПЦ чини свесно; али, зна се да је чак и пут у бездан поплочан најбољим намерама. Наш народ је навикао на Свето Предање Цркве - јер, од када смо крштени, молитве се тајно читају где треба, и постоји олтарска завеса, и олтар није простор да у њега свако улази. Тако су служили и Свети Сава, и Свети Арсеније Сремац, и Свети Василије Острошки, и Свети Николај Жички, и владике новомученици Петар, Сава, Платон, Доситеј, Јоаникије и исповедник хвостански Варнава. Зар ћемо се одрећи њиховог Светог Наслеђа уводећи реформе које није потврдио нико од Светих Отаца својим свештеним тумачењима? Зашто? Уместо да народ просвећујемо и учимо, ми га још дубље збуњујемо и уводимо у стање збрке. Зашто да нам критеријум православне Литургије буду руски и грчки обновљенци, антитихоновци и зоисти, а не Света Гора Атонска? Уз то, са отвореним дверима и гласним читањем тајних молитава данас највише служе Украјински унијати.

3акључак

Нема сумње да сви који желе „обнову“ Свете Литургије на уму имају добро Цркве и народа. Но, без озбиљне саборне припреме и укључивања стручњака не само из СПЦ, него и из свих осталих сестринских Цркава, овај процес може бити штетан, ако не и погубан. Свети Сава и сви свети Срби од нас очекују највишу пастирску одговорност као и Велики Архијереј Христос, Прволитург сваке наше Литургије. Њему, са Оцем и Духом Светим, се помолимо да нам дометне вере и разума, да знамо каквим путем ићи и доћи до циља. Нова пракса у Српској Цркви није ништа друго него неблагословена самовоља појединаца. Управо зато је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве и донео одлуку о останку при старој пракси у погледу богослужења и других светих радњи.

 

Уредништво „Банатског Весника“


Коришћена дела:

1. Патријарх Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998.

2. Проф. Др. Јован М. Фундулис: Литургичке недоумице, Краљево 2005.

3. Др. Недељко Гргуревић: Евхаристија као жртва (Литургијско богословље), Србиње - Либертвил 2004.

4. Јован Мосха: Лимонар или Духовни луг, Манастир Соколица 2001.

5. Катехизам Католичке Цркве, Загреб 1994.

6. Обновљенаштво: Протестантизам по „источном обреду“, Москва 1996.

7. Casimir Coucharev: The Byzantine – Slav Liturgy of St. John Chrysostom Ontario, Canada 1971.

 

 

ЕПИСКОП КАНАДСКИ Г. ГЕОРГИЈЕ

ГОРДОСТ СТАЛНО ВРЕБА

Тешкоћа је пуно, у свијету и у вијеку, у народу и у Цркви...

         Невјероватно је то што се, у посљедње вријеме, поједини умни и учени теолози, као да су посвршавали све друге послове у Цркви, окренуше реформи Литургије! Испаде да су нам секте, које преплављују Србију, мањи проблем...

Никада не бих, попут појединих владика, могао да насрћем на оно што је освјештано вијековима, на богослужбени поредак какав Срби познају од Светога Саве до данас. (Нећу помињати имена тих владика, довољно ће бити то што сваки од њих добро зна да баш на њега мислим.)

Устаљени вјековни поредак наједном је постао мрзак и одбојан, зато што је „из турскога ропства", „из учења Петра Могиле", „из украјинског унијатског утицаја"... Једино се слажем да је словне грешке требало исправити...

Поједини архијереји су се не само оглушили о одлуку Светог сабора Српске православне цркве да се, док „Комисија за проучавање литургијских питања" (чији сам члан) не да своју коначну ријеч, „држе устаљеног богослужбеног поретка", него су већ написали и приручнике за нови начин служења...

Несхватљивоје да у насртају на традиционални поредак предњаче неки којима је отац Јустин Поповић био учитељ!

Сукоб новотараца и традиционалиста утицао је и на појаву удружења „Законоправило", које разложно брани традиционално богослужење, јер су тако служили и Свети Владика Николај, и преподобни Ава Јустин, између плејаде светитеља који су на свој начин освјештали тај поредак...

Уосталом, ако бисмо стварно хтјели да се вратимо на стародревно, изворно, првобитно богаслужење, онда бисмо се вратили у катакомбе, на гробља. Не би нам биле потребне ни цркве, ни одежде, ни златне митре, ни крстови, већ само комад хљеба, као у вријеме апостола. Ту бисмо се окупили, евоцирали успомене на Господа Исуса Христа, којег, ето, „оци наши убише", а потом бисмо разломили хљеб, лопили мало вина, и то би било све.

ПРОВЈЕРЕНИ ПУТ СПАСЕЊА

Мој принцип није да паметујем, већ да сачувам оно што сам наслиједио од свога епископа, који ме је рукоположио, као и од духовника који су ме учили. Апостол Павле каже: „Сјећајте се старјешина својих који вам проповједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову" (Јев. 13, 7).

Дакле није само довољно шта су они учили него и како су живот скончали. Није довољно да знамо само њихово учење, него морамо имати на уму и како су скончали. Ми се данас превише ослањамо на оне који нас уче, чак и кад њихово учење није вјером проживљено, а још не знамо њихов свршетак!?

Ко себе ставља изнад светих учитеља и духовника, гордост је мјерило његова разума. Онако како ја цијелога живота служим, до прије само десетак година служили су сви!

Како се служи на Светој Гори, како се служи у нашим манастирима свакодневно - довољно је за спасење. Тако су се спасили многи, па нека се и ми тако спасавамо.

Свети Василије Вслики, писац Литургије, као да је знао да ће неко да се лати измјена па доноси правило: „Пракса, која има дужу традицију и не противи се Закону Божијем има силу закона." А у тропару овог светитеља стоји, између осталога, „человјеческија обичаји украсил јеси".

Теолози треба да се баве питањем измјена - које су, вјероватно, имале озбиљне практнчне, мистачке и теолошке разлоге. Зло је када неко прочита једну књигу, или, још горе, без иједне књиге, сам по себи, хоће да устроји свијет и поглед на Цркву. Боже, помози и сачувај Цркву своју од јеретичког и сваког другог насртаја, од људи који у центар вјере стављају свој разум а не разум Цркве.

Извор: Владика Георгије, Ковчежић успомена – мој пут ка Богу, Источник, 2011, стр. 147-150.

 

hramhristaspasa2

ПРЕДЛОГ САБОРА СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ СРЕМСКЕ

Сагледавајући живот и рад Свете Српске православне Цркве, њену садашњу позицију и улогу, осећајући одговорност за историјски тренутак у коме су се православни народ и Црква нашли, желећи добро Цркви, Јерархији и Православном народу; ми свештеници Српске православне Цркве, Епархије сремске вођени нашим Епскопом и дугогодишњом праксом карловачке митрополије, ( где је увек пред заседање Сабора архипастир са својом паством сагледавао сва дешавања у повереној му дијецези) пред мајски Сабор одржали смо Сабор свештенства Епархије сремске.

Сабор је одржан дана 17. априла 2008. године у просторијама ЦО Сремска Каменица, на челу са нашим духовним оцем и пастиром Епископом сремским Господином Василијем. Преносимо Вам закључке седнице и коленопреклоно, упућујемо:

П Р Е Д Л О Г

Светом Архијерејском Сабору српске православне Цркве да на пролећном заседању Сабора, маја 2008. године узму у обзир наше предлоге.

Посветити пуну озбиљност питањима нас и наше пастве, која је уздрмана свим дешавањима која колају нашом Црквом а која су проузрокована не поштовањем одлука овог Сабора. Ово посебно подвлачимо, зато што су се уназад неколико година појавили појединци који су мимо одлуке Сабора СПЦ, дакле, својевољно, увели новине у до сада устаљени вековни поредак служења Свете Литургије, која чини срж целокупног благодатног живота Цркве.

Овом приликом подсетићемо да је у Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла, одржано је, од 14. до 25. маја лета Господњег 2007., редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора учестовали су сви епархијски архијереји СПЦ.

Сабор је овде посебну пажњу посветио литургијском и богослужбеном животу Цркве, у циљу ОЧУВАЊА њеног вековног молитвеног ПРЕДАЊА и живог сведочења у савременом свету.

Сабор је ставио у дужност Комисији за пруочавање литургијских питања да настави започети рад и да резултате рада достави Светом Архијерејском Сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовно искуство осталих помесних Православних цркава… У међувремену, док не дође до прихватања резулата рада Комисије у свим епархијама СПЦ у погледу служења Свете Литургије и других богослужења ДРЖАТИ СЕ УСТАЉЕНОГ ВЕКОВНОГ ПОРЕТКА наше Цркве .

Свештенство Епархије сремске посебно забрињава понашање појединих епископа који шире и нека нова учења, као што су рецимо: погрешна учења о томе да је душа смртна и да Царство Божије на постоји, да су светитељи Христови бајка, итд.. Исти ти Епископи, изнад свега, бахато одбацују и не поштују одлуке Светог Архијерејског Сабора и у својој епархији служе противно типику ширећи противканонско учење да „Сабор није изнад епископа“.

Ширећи ова погрешна учења ти епископи саблажњавају верна чеда Христова, а оне млаке и слабе у вери вуку у погибељ вечну. Највећи проблем појављује се у изменама у Светој Литургији. Ми ћемо овде набројати измене које су уведене у циљу „ реформе богослужења“, јер то највише и потреса Цркву :

1. Не узимају време – не читају молитве:

Царе небесни, Трисвето, Оче наш, затим молитве: ”Господе пружи руку своју…, Ући ћу у дом твој… ” (наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).

2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.

3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ”За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо”, говоре: ” За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо”.

4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.

5. Уместо исправног: ”За оваj свети храм…”, изговарају: ”За ову свету цркву…”

6. При изговарању: ”Помињући, пресвету, пречисту… и сав живот свој Христу Богу предајмо”, свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.

7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ”Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо”, изговарају: ”Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо”.

8. При изговарању речи: ”Горе имајмо срца” подижу руке у правцу запада, а на речи: ”Заблагодаримо Господу”, клањају се у правцу запада.

9. Не дозвољавају да народ пева: ”Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј”, већ само: ”Достојно и праведно јест”. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ”Достојно је и праведно Тебе певати…”, која се по правилу чита тајно.

10. При изговарању речи: ”Узмите, једите, ово је Тело моје…”, не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ”Пијте из ње сви…” не показују руком на свети путир, како је исправно.

12. Не дозвољавају да народ пева: ”И молимтисја Боже наш” два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.

13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ”Срце чисто саздај у мени…”, и ” Не одбаци ме од лица Твога…”

14. Читају наглас молитву Eпиклезе: ”Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу…” а треба тихо.

15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ”Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују…” и ”Још Ти приносимо ову разумну службу…”

16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: ”Помени, Господе, град овај…”

17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.

18. Избацили су молитву: ”Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш…”, која се чита тихо и долази испред ”Светиње светима”.

19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.

20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.

21. Не читају молитве пред причешће верника: ”Верујем Господе и исповедам …”

22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.

23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.

24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ”Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни”, већ само: ”Тело и Крв Христова” ( као римокатолици ).

25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.

26. После Литургије кад се скидају одежде, не читају: ”Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе…”, трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ”Непостидна Заштитнице хришћана…” Господи помилуј 12 пута, ”Часнију од херувима…”: Слава, И сада, и мали отпуст.

27. Вернике причешћују без претходно извршене припреме: постом, молитвом, покајањем (које се пројављује кроз опраштање свима који су нас на било који начин увредили – што представља у ствари чин помирења са Господом), исповешћу и молитвеним правилом пред Свето причешће.

Све ово набројано ( а и много више које нисмо написали) доводи до смутње у нашој Цркви, како верника тако и свештенослужитеља.

Због оваквих негативних утицаја у нашу Цркву, молимо Свети Архијерејски Сабор да својим ауторитетом заштити православни народ и свештенство од ових и других разних НОВОТАРИЈА. Да сачува канонско јединство и канонски поредак, Саборност и Светосавље наше Свете Цркве.

Умољавамо Свети Архијерејски Сабор да на овогодишњем заседању уврсте у расправу и још неколико врло битних ствари а које се тичу целе наше СПЦ . :

ДОПУНА ИЛИ ПРЕДЛОГ ЗА ИЗРАДУ НОВОГ УСТАВА СПЦ.

ЈЕДНООБРАЗНОСТ ОДЕВАЊА СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА ( мантије, одежде на сахранама итд.)

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ О ПОТПИСИВАЊУ „РАВЕНСКОГ ДОКУМЕНТА“

+++

УЗДИЗАЊЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕМСКЕ ДОСТОЈАНСТВОМ МИТРОПОЛИЈЕ ( вођени вишевековним континуитетом карловачке митрополије сматрамо да године 1713. одређени су, не случајно, Карловци за седиште Српског православног митрополита и од тог доба носи име Српско-православна митрополија карловачка чија је, нажалост, цела историја испуњена борбом за одбрану православне вере и народних, привилегијама зајамчених права. Од тада, карловачка митрополија, следећа скоро два века постају симбол српске послекосовске обнове, неугасиво кандило српске културе, уметности и духовности илити “Сион српског православља”.Прву организацију Српске цркве у Аустроугарској извршио је избегли патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић на основу привилегија које је добио од цара Леополда првог. Први назив је Крушедолска митрополија а послије Карл. митр. Када је царица Марија Терезија укинула потиско – поморшку границу око 100.000 Срба одселило се у Русију између 1752 и 1764. У борби за очување Православља у Карловачкој митрополији посебно су се истакли митрополит Павле Ненадовић (1749-1768) и Стефан Стратимировић (1790-1836). За време митр. Јосифа Рајачића митрополија је постала патријаршија (1842-1848-1861).

Умољавамо Свети Архијерејски Сабор да својим ауторитетом заштити свештенство и Црквене управе у Епархији сремској од насилне активности Пореске Управе којима се грубо крше верска права и слободе Цркве и њених свештенослужитеља, које су загарантоване Уставом Републике Србије. Горе поменута Управа без икаквог права врши невиђену хајку на свештенство, покретајући процесе принудних наплата и обрачунавање незаконитих пореза на основице за осигурање свештеника, третирајући их као пореске обвезнике. Службеници ове Управе упадају у црквене порте, пописују имовину и личну и Црквену, доводе грађане као сведоке, обрачунавају лихварске затезне камате, измшљају непостојеће обавезе и на тај начин уносе немир у све нас. Требали би да прихвате чињеницу да СПЦ није порески обвезник у смислу чл.8 Закона о порезу на додату вредност. Самим тим не могу се уводити било какви порези, доприноси нити намети када је у питању црквена имовина и њена канонска делатност као верске организације.

Сведочећи чињеницу да православни народ након ратова, верских прогона и геноцида који је преживео, расељавањем са вековно православних простора Балкана, све теже живи уз констатацију да на почетку 21 века велики број недужног православног живља нема елементарне услове за живот а много их је гладних и босих ; предлажемо Светом Архијерејском Сабору да се у СПЦ започне ИЗРАДА ЈЕДИНСТВЕНОГ СОЦИЈАЛНОГ ПРОГРАМА. Тиме ћемо створити основу за изградњу поверења и јединства Јерархије са православним народом у оквиру Цркве на овом надасве важном питању.

Сабор свештеника Епархије сремске дели боли страдајућег народа на Косову и Метохији. Свети Архијерејски Сабор својим угледом нека издржи у борби пред званичницима УН, како би православни народ који страда у нелегално самопроглашеној државо „Косово“ имао све услове за физички и духовни живот.

Само доношењем јасних и недвосмислених, обавезујућих одлука, Свети Архијерејски Сабор ће , сигурни смо, осигурати да Српска православна Црква у овом надасве озбиљном историјским тренутцима, одговори свим изазовима, као јединствена на читавом свом канонском подручју и у свим својим деловима широм Васељене. Овим би се сачувало Саборснот, Светосавље и Православље, јединство организације јерахије са хришћанским православним верујућим народом; Јединство имовине, поштовање Устава и осталих црквених прописа, Канона , Саборских и Синодских одлука, као и чвршће везе са осталим помесним православним Црквама.

Поштујући епископски карактер наше Цркве, не смемо заборављати Саборност не само као принцип јерархијски, већ и црквеносамоуправни. Преко овог принципа обновиће се органско јединство Цркве, Јерархије и Православног народа са вечним Архијерејем Господом Исусом Христом као Главом Цркве.

Желећи Светом Архијерејском Сабору успешан рад у овим тешким тренутцима за Цркву, нашу државу и верујући народ, упућујемо свим члановима Сабора, Господи Архијерејима топле поздраве Јерархије и верника Епархије сремске.

Свештенство Епархије сремске

Текст објављен у 935. броју НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ „ПРАВОСЛАВЉЕ“

 

hramhristaspasa4

МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ВАХОС

БОГОСЛОВЉЕ ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ

У нашим црквеним круговима се данас често говори о тзв. литургијској обнови, која се схвата као покрет за поновно увођење древног богослужбеног типика и древног литургијског Предања. Упркос томе што су, у новије време, били предузимани многи покушаји литургијске обнове, они нису успевали да се одрже, што је последица чињенице да су предузимани само ради промене спољашње праксе, а да је, притом, у суштинском смислу, богословље Цркве било пренебрегавано. Међутим, ако се, при покушају литургијске обнове, не поима сама еклисиологија богослужења, као ни богословље којим се храни богослужбени живот, и ако се, уз то, не поимају подвижничке и исихастичке димензије сваке такве промене, онда таква обнова не може да успе.

На пример, говори се о повратку древној црквеној пракси честог причешћивања. Но, ако не будемо размотрили разлоге због којих су Хришћани почели ретко да се причешћују, односно ако будемо пренебрегли подвижничку димензију причешћивања, онда ће та конкретна обнова, ако и када буде предузета, бити спровођена као механичка акција и механичка обнова, управо због тога што се причешћивање Светим Даровима не збива без одређених предуслова.

У Папској цркви, после Другог ватиканског концила, покушали су да спроведу такву литургијску реформу, односно да поједноставе свој литургијски живот. Но, будући да се у овом покушају Папска црква одвојила од догмата, литургијске промене на крају нису донеле ништа верноме народу.

Упркос добрим намерама оних који се боре за литургијску реформу, има извесних ствари у погледу самог покрета литургијске реформе и начина његовог спровођења, које стоје у вези са спољашњим и практичким изменама (Луитургије), а којима не можемо бити задовољни. Управо је због тога неопходно да укратко размотримо богословље такозване литургијске обнове.

У ономе што следи, испитаћемо ову тему у светлу богословља Цркве и изнети нека размишљања које, заправо, показују каква би требало да буде истинска литургијска обнова, јер обнова која је рђавога квалитета не само да неће успети, већ ће да произведе и духовну штету.

Реформа спољашње богослужбене праксе без унутарње обнове Хришћана је јалова

1.  Мора да постоји усредсређени и озбиљни напор такозваних литургијских реформатора да се обнови сам хришћански народ (Цркве), и да самим Хришћанима заиста буду потребне измене спољашњих практичких правила, а не да те измене буду тек нека заповест одозго, нити, пак, последица адекватнијег културолошког прилагођавања. И, заиста, данашњи реформатори у Православној Цркви не говоре о литургијској обнови као о обнови народа (Цркве), што подразумева покајање, преумљење и заједничење са Богом. По поимању Цркве, суштински је важно најпре појмити шта јесте Црква, ко јесу њени истински удови (чланови) и како онемоћали уд (члан) може изнова да постане дејствени уд (члан) Цркве.

На Светој Гори, где се подвизавају монаси, сваки монах на свој начин и по мери својих снага, живећи у матици свецелога исихастичкога Предања, нема потребе ни за каквом литургијском реформом. Иако могу да постоје извесне незнатне измене у вршењу служби и тропара, ипак, не постоје никакви обрасци нити ступњеви измена којима би требало да теже парохијске цркве. То је због тога што се на Светој Гори предност даје унутарњој обнови, при којој духовно препорођени човек, обновљени Хришћанин јесте онај који чини новима иста богослужења, односно - не постоји потреба да се мењају богослужења да би се, наводно, избегла рутина и презасићеност. На Светој Гори монаси живе богослужења у перспективи своје сопствене промене, тако да се богослужења, сваки пут изнова, јављају за њих као нова.

Повратак древним богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили

2. Мора се озбиљно размотрити зашто су многе литургијске праксе ишчезле током времена и зашто је Црква, преко својих пастира, неке праксе одбацила, а неке прихватила. На пример, Црква је увела кашичицу за причешћивање верних Светим Причешћем. За ово постоји одређени разлог који морамо да узмемо у обзир. Даље, зашто је Црква раздвојила Свету Тајну Брака од Свете Евхаристије? И за ово постоји озбиљан разлог који се мора појмити. Није могуће вратити се древним богослужбеним праксама, а да се, истовремено, не размотре разлози који су подстакли Свете Оце да начине такве промене. А ово није задатак само богословске науке, већ, пре свега, богословља схваћеног у отачком смислу.

У покушајима повратка једноставности ранохришћанске Литургије, не сме превићати историјски развој и богатство Литургије

3. У нашим покушајима да спроведемо литургијску реформу морамо бити објективни да бисмо могли да појмимо у целини дух једноставности који садржи Света Литургија. Ово говоримо из перспективе да литургијску реформу обично схватамо као нешто што нема (непосредне) везе са нашим личним животом. Другим речима, литургијска обнова се своди селективне модификације Литургије. Они који се залажу за повратак једноставности древне Литургије, превиђају богатство каснијег богослужења које је сама Црква, кроз Свете Оце, развила, и такви (реформатори) своде литургијску обнову искључиво на спољашњу форму.

Уопште се не може тек тако изменити литургијска пракса коју је сама Црква установила. Не може се скраћивати и, тиме, чинити угоднијом Божанска Литургија, и не могу се, при том, превиђати сви остали елементи који су Литургији током времена били придодати, као што су свештеничке одежде, различите свештенорадње... Не може се, такође, заборавити ни начин црквене управе, макар он био и преузет из неког каснијег предања које није (непосредно) апостолско. Пре извеснога времена, било је и оних који су тражили да се снизи иконостас у црквама, као и оних који се залажу да се уведе гласно читање (свештенослужитељских) молитава, без разумевања разлога због којих је Црква увела тајно читање извесних молитава, и, такође, без икаквог поимања разлога због којих су и неке друге праксе биле укључене у Божанску Литургију.

Ма какве се измене Литургије буду спроводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије,  нећемо имати никакве духовне користи

4. У многим случајевима све ове модернизације Литургије стоје у вези са искључиво спољашњим поимањем онога што се изговара или шта се чини на Литургији. ...Морамо да нагласимо да овде суштина није у спољашњем, разумском поимању богослужења, већ, пре свега, у погружавању у само срце Литургије. Из предањске перспективе гледано, човек се не састоји искључиво од интелекта, нити, пак, интелект представља средиште његовога битовања. Постоје и друге моћи које карактеришу и употпуњују човека као личност, као што су умна (ноетичка) способност, слобода, љубав...

Према томе, пуко логичко поимање богослужења није довољно. Неопходно је да духовно узрастамо у учествовању у Божанској Литургији. А добро је познато да дух богослужења јесте - жртва, жртвоприношење и вољно самоумањење (кеносис). Служећи Божанску Литургију, ми се укључујемо у кеносис, у вољно самоумањење Господа Који се смирио до Жртве на Крсту и до силаска у ад. Тако ова жртвена љубав Христова постоја прототип сваке истинске љубави која, по својој природи, јесте самоумањење, распеће, жртва и жртвоприношење.

У самом срцу Божанске Литургије изговарају се речи Христове: „Узмите, једите, ово је Тело Моје... пијте од ње, јер ово је Крв Моја...“. За Хришћанина који редовно учествује у Литургији искуство Божанске Литургије и учествовања у евхаристијском Жртвоприношењу јесте у томе да научи да жртвоприноси своје тело и своју крв, да би други могли да живе, по примеру Христовом. Такође, у Божанској Литургији чујемо и ове речи: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све“. То је приношење које јесте учествовање у самом духу (онтологији) Божанске Литургије.

Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није литургијска реформа, већ напредујуће посветовњачење

5. Надамо се да они који се залажу за литургијску реформу имају на уму неопходност сједињавања, са једне стране, пунијег учествовања и приопштавања верних Хришћана ономе што се стварно збива током Литургије, и, са друге, учествовања у духу богослужења и опитног поимања литургијских знамења и символа.

Не своди се, дакле, све само на спољашње манипулисање елементима Литургије, то није једносмерна улица. У исто време, морају да се улажу напори за исцељивање моћи и енергија душе. Јер, основна препрека за (пуније) учешће у Литургији није типик нити језик, нити Символ вере, нити било шта томе слично, већ, пре свега, наше страсти као противприродно дејствујуће енергије душе. Из овога следи да сваки покушај повратка древним (литургијским) праксама мора да се усклади са трудом нашег опитног учествовања у Светим Тајнама.

Као што знамо из отачких списа, Хришћани на различит начин учествују у Светим Тајнама у складу са различитим ступњевима њиховога покајања. На пример, Св. Василије Велики у својим канонима разликује пет ступњева Хришћана који се кају: плачуће, слушајуће, кајуће, стојеће (у цркви) и причаснике Светим Даровима. Свака измена у пракси и повратак древним (литургијским) формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси какву Свети Оци описују, није литургијска реформа, већ пре једно напредујуће посветовњачење, будући да се спроводи у рационалистичко-просветитељском духу.

Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији

6. Постаје јасно да је подвижнички живот неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији. И када год говоримо о подвижничком животу, увек имамо у виду човеков труд да спроводи у дело заповести Христове и да задобија црквени ум, да преображава своју самољубиву љубав у љубав несебичну, и да се од самољубља уздиже до љубави према Богу и љубави према ближњима.

Богослужбени живот без овог подвижничког живота постаје само једна религијска функција која не преображава личност човекову. И управо из тог разлога ми не можемо да литургијску обнову одвајамо од подвижничког, ниптичког (стражитељског) и исихастичког живота.

Карактеристично је то да је Св. Василије Велики (који је био монах и који је саставио подвижничка правила и одредио начин монашкога живота) спроводио литургијске промене у које је укључио свеколико богословље којим је живео. Када читамо молитве које је он саставио за Свету Литургију која носи његово име, схватамо да их је писао Богом просветљени Отац Цркве. И Св. Григорије Палама, који је разрадио свеколико исихастичко богословље, био је, такође, писац литургијских молитава. Он је богословствовао о Литургији и Светим Тајнама, он је присно сјединио Свете Тајне Цркве са молитвом срца, како то видимо у Предању Цркве. Исто срећемо и код Св. Никодима Светогорца.

Он говори о честом причешћивању, али истовремено он је опитник и представник свеколиког филокалијског Предања. Такође можемо да укажемо и на пример блаженог Николе Кавасиле, који је написао Тумачење Свете Литургије и који је поистоветио Свету Литургију са животом у Христу, Тумачење у коме говори о подвижничком животу, о преображавању умне (ноетичке) способности кроз молитву, о успостављању власти над мислима и о преображавању воље кроз испуњавање Христових заповести.

У Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним животом у Христу

7. Божански богослужбени живот Цркве, а нарочито његово средиште Божанска Литургија није повезана (само) са садашњим временом, нити она напросто нуди само нешто за овај садашњи живот, већ, пре свега, стоји у вези са оним што ће доћи. Божанска Литургија стоји у присној вези са опитом и ишчекивањем живота који ће дођи, а који већ јесте присутан, али га још увек и ишчекујемо (у његовој пуноти). Другим речима, Божанска Литургија нам не даје да живимо искључиво животом будућности, који је раздвојен од садашњости и да се тиме задовољимо, нити, пак, тежи да оствари сву нашу срећу овде, већ нас подстиче да ишчекујемо и да чезнемо још већом чежњом. Митрополит Пергамски Јован живо наглашава да не смемо да есхатологизујемо историју. Кретање које опитујемо у Литургији није напросто кретање од ствари вишњих ка стварима доњим, већ је и кретање ствари доњих ка стварима вишњим.

Другим речима, у Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним насладошћењем кроз живот у Христу, у будућем еону. Карактеритична је молитва Св. Василија Великог после Божанскога Причешћа: „Испуни се и саврши се, колико је то у нашој моћи, тајна Твога Домостроја спасења, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт, видесмо изображење Твога Васкрсења, испунисмо се Твојим бескрајним животом, насладостисмо се Твоје непотрошиве сладости: благоволи да све нас удостојиш ње и у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твог, и Твог Светог и Доброг и Животворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“.

Измене Литургије не могу бити резултат закључака богословских симпосиона, већ плод делања Светих

8. Постаје јасно да измене Литургије не могу бити резултат никаквих синодских одлука, нити резултат разрада или закључака никаквих симпосиона, већ само плод делања Светих. Црква дела кроз своје Свете. Сматрамо да Црква пише Свето Писмо и да Црква тумачи Свето Писмо. А то се, свакако, збива кроз Свете који су живи удови (чланови) Цркве. Све велике промене које су се збиле у Цркви и у црквеној историји биле су дело Богом просветљених људи - Светих Отаца. Они су установили нешто ново што је њихова паства прихватила. Промене су се, кроз зрачећу личност одређенога Светитеља, шириле на читаву Цркву.

Видимо да се исто дешава и са утицајем монашкога типика на општи типик парохијских цркава. Истински дух православнога Предања, који се до данас сачувао у свештеним манастирима, правилно и обновитељски утиче и дејствује на ове опште типике, управо у време када је Хришћанима средиште све више почео да бива овај свет. Црква је Тело Христово. И као што људско тело прихвата све што му користи а одбацује све што му шкоди, исто то се дешава и у Цркви. Црква је, током векова, одбацивала све оно што су (у живот Цркве) покушавали да уведу непросветљени људи, док је, истовремено, прихватала све оно што је духовно здраво а што је дошло од Светих Људи. Зато можемо да кажемо да Црква сваку литургијску промену прихвата или одбацује у зависности од духовнога стања онога који ту промену уводи.

Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исихастичким Предањем Цркве и када долази од духовно обновљених људи

9. Литургијска обнова мора да стоји у вези са препородом читаве црквене заједнице, то јест мора да има свој утицај и на породични и друштвени живот Хришћанина. Ако било која литургијска обнова има за последицу само побољшање (приватних) осећања Хришћана у храму, али се не дотиче стварности живота изван храма, онда она није од Духа Светога. Стога, уместо да говоримо о литургијској обнови, било би боље да говоримо о обнови евхаристијског етоса, који утиче на Хришћанинову личност у свакоме аспекту његовог живота.

Ако етос и дух Божанске Литургије не стоје у вези са управом Цркве и нашим међуличносним односима, ако ми изван Литургије настављамо да живимо световним начином живота, онда таква литургијска обнова остаје на маргини и површини нашега живота, и не дотиче се нашега срца, што, у крајњем исходу, неће донети духовни мир немирној души човековој, већ ће га само још више дезоријентисати.

Све оно о чему смо говорили има за свој циљ да се нагласи чињеница да је литургијска обнова смислена и суштинска само онда када стоји у вези са духом православнога богословља и када је надахнута евангелским и исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи и када за свој циљ има духовно обновљење људи. Без овог, свака литургијска обнова ће подсећати на ватиканске литургијске реформе или протестантске редукције и минимализам у име једно-ставности. А грехота је да се они који живе у богатом Предању Православне Цркве окрећу ватиканизованом или протестантизованом Хришћанству. 

Митрополит Јеротеј Влахос

са енглеског: Матеј Арсенијевић

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски