molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Писмо патр. Атинагори поводом скидања анатеме

Објављено 21 новембар 2018
1980 DzordanvilПИСМО МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САМОВОЉНОГ СКИДАЊА АНАТЕМЕ СА РИМОКАТОЛИЦИЗМА 1965.ГОД.

Поштовани читаоци, на дан блаженог митр. Филарета Исповедника, понављамо његово писмо патријарху Цариградском Атинагори, претходнику данашњег патријарха Вартоломеја, који је још 1965., као и његов наследник на Цариградском трону, предњачио не само у кршењима канона, већ и православних догмата. У светлу најновијег грубог кршења канона од стране патр. Вартоломеја по питању Украјинске цркве, корисно је прочитати какво је православно учење о црквеној саборности, и какве последице може имати самовољно доношење одлука, на шта га је митр. Филарет упозоравао.



ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ,
КИР КИРУ АТИНАГОРИ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ,
НОВОГА РИМА И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

 

Ваша Светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све савршава у законитом поретку, у јединомислију и сагласности са древним предањима. Ако неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних Цркава, савршава нешто што није у сагласности са ониме што учи цела Црква, тада сваки Њен члан може да изјави свој протест.

15. правило Друкратног Константинопољског сабора из 861.године, признаје достојним ''части која припада православнима'', оне епископе или клирике, који одступе од општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда или отворено учи јерес у Цркви. На такав начин, ми сви постајемо чувари црквене истине, која се увек увек штитила бригом за то, да се ништа што има општецрквено значење не савршава без сагласности свих.

Зато се и наш однос према разним поделама које превазилазе границе засебних помесних Цркава, одређивао не другачије, него као споразум свих наведених Цркава.

Ако је наше раздвајање са Римом, првобитно и добило своје одређење у Константинопољу, после тога оно је било примљено од целе Православне Цркве, и постало је део целог Православног света. Ни једна помесна Црква засебно, и нарочито од свих нас издавна поштована црква Константинопољска, од које је наша Руска црква примила ризницу Православља, не може ништа да промени у том делу без претходне сагласности свих. Штавише, ми, данас владајући епископи, не можемо донети одлуке које би биле несагласне са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, а нарочито, када се питање тиче Запада – светитеља Фотија Константинопољског и Марка Ефеског.

У светлости тих принципа, иако смо ми најмлађи од предстојатеља Цркава, као они који возглављују самостални, слободни део Руске цркве, ми сматрамо за свој дуг да изјавимо одлучни протест против акта Ваше Светости у вези са свечаном изјавом, коју сте дали истовремено са Папом Римским,о скидању одлучења (анатеме – прим.прев) које је прогласио Патријарх Михаило Керулариј 1054. године.

Чули смо много израза узнемирености када је Ваша Светост пред лицем целог света учинила нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. апостолском правилу, при сусрету са Римским Папом, Павлом VI у Јерусалиму. Рећи ћемо право и без оклевања: саблазан је била велика. Чули смо да су после тога многи манастири на Светој Гори одбили да спомињу име Ваше Светости на богослужењима. А сада Ви идете још даље, када Вашим решењем и епископа само Вашег Синода, Ви укидате решење Патријарха Михаила Керуларија, које је потврдио и примио цео православни Исток. Чинећи то, Ваша Светост поступа несагласно са односом према римо-католицизму, усвојеним од целе наше Цркве.

Овде се не ради о овој или оној оцени понашања кардинала Хумберта, не ради се о неком личном сукобу између Папе и Патријарха, које би се лако исцелило узајамним хришћанским опроштајем, не – суштина питања је у оним одступањима од Православља, која су се укоренила у Римској цркви током векова, почев од учења о непогрешивости Папе, коначно формулисаног на Првом ватиканском концилу1. Изјава Ваше Светости и Папе исправно признаје акт ''узајамног опраштања'' недовољним за нестанак како ранијих, тако и ближих размимоилажења. Али то није довољно: тај акт ће ставити знак једнакости између заблуде и Истине. У току векова, цела Православна Црква је исправно веровала да Она ни у чему није одступила од учења Светих Васељенских Сабора, док је у то време Римска Црква примила низ, несагласних са Православљем, новотарија у свом догматском учењу.

Што се више уносило новотарија, то се више продубљивао јаз међу Истоком и Западом. Догматске грешке Рима са краја XI века још увек нису садржале оне заблуде које су они додали касније. Зато би одбацивање узајамних забрана 1054. године, могло имати смисла у тој епоси, али сада – оно служи само као доказ пренебрегавања најважнијег и главног, наиме – објављених после тога нових, напознатих древној Цркви, учења, од којих су нека, будући разлобличена од св. Марка Ефеског, послужила као разлог да Фирентинска унија буде одбачена од Свете Цркве.

Изјављујемо одлучно и категорички:

Никакво наше сједињење са Римском Црквом није могуће док год она не одбаци своје нове догмате, и никакво молитвено општење са њом није могуће обновити без одлуке свих Цркава, које, опет, није могуће док се не ослободи Руска црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама. Јерархија сада возглављена патријархом Алексејем не може да представља истинити глас Руске цркве, јер се она налази у потпуној потчињености безбожној власти, испуњавајући њену вољу. Нису слободни ни предстојатељи неких других Цркава, који се налазе у комунистичким државама.

Будући да Ватикан представља не само религиозни центар, већ и државу, и односи на њим, како је јавно показала последња посета Папе Уједињеним Нацијама, имају и политички значај, не треба сматрати немогућим и утицај безбожних власти на јерархију потчињених Цркава по питању Римске цркве, у ову или ону страну.

Историја нам сведочи о томе да преговори са инославнима у условима притиска политичких околности, никада Цркви нису доносили ништа осим смутњи и подела. Зато ми сматрамо неопходним да изјавимо да наша Руска Загранична Црква, као, несумњиво, и Руска црква, која се сада налази у ''катакомбама'', неће пристати ни на какве ''дијалоге'' о догматима са другим вероисповестима и унапред одбацујемо сваку сагласност са њима по том питању, признајући могућност обнављања јединства са њима само уколико они у потпуности приме православно учење у оном виду, у каквом се оно до сада чувало у Светој Саборној и Апостолској Цркви. Док се то не деси – забране Патријарха Михаила Керуларија остају у потпуности на снази и њихово укидање од стране Ваше Светости представља незаконити и неважећи акт.

Разуме се, ми нисмо против добрих односа са представницима других верисповести, уколико се тиме не издаје истина Православља. Зато је наша црква својевремено и прихватила љубазан позив да пошаље посматраче на Други Ватикански Концил, исто као што је слала посматраче на протестантске конференције Светског Савеза Цркава, ради тога да би имала сведочанство о раду тих сабрања из прве руке, без било каквог учешћа у њиховим закључцима. Ми ценимо добар однос према нашим посматрачима и са занимањем изучавамо њихове подробне извештаје, који сведоче о наступању значајних промена у Римској цркви. Ми ћемо благодарити Богу ако те промене послуже делу њеног приближавања Православљу. Али ипак, док Рим треба доста тога да промени да би се вратио ''апостолском исповедању вере'', Православна црква, која је сачувала ту веру до сада неповређеном, нема шта да мења.

Црквено предање и пример Светих Отаца нас уче да се са отпалима од Православне цркве не води дијалог. Ка њима је скоро увек обраћен монолог црквене проповеди у којој их Црква призива повратку у Њено окриље, кроз одбацивање сваког учења несагласног са Њом. Прави дијалог подразумева размену мишљења, допуштајући могућност преубеђења његових учесника ради достизања сагласности. Као што се види из енциклике (посланице) ''Ecclesia suam’’, Павле VI схвата дијалог као план нашег присаједињења Риму или обнове општења са њим помоћу некакве формуле која, у сваком случају, оставља без икакве промене његово вероучење и, нарочито, његово догматско учење о положају Папе у Цркви. Али свако саглашавање са заблудама страно је целој историји Православне цркве и Њеном бићу. Оно би могло да приведе, не ка јединомислију у исповедању истине – већ ка привидном спољашњем уједињењу, слично сагласности разномислећих протестантских заједница у Екуменистичком покрету.

Да не дође таква издаја Православља међу нас.

Ми усрдно молимо Вашу Светост да оконча саблазан, јер пут који сте Ви изабрали, чак и ако би вас привео уједињењу са римо-католицима, изазвао би поделе у православном свету јер, несумњиво, многа од ваших духовних чада претпостављају верност Православљу екуменистичкој идеји компромисног уједињења са инославнима без потпуног јединомислија у истини.  

Молећи за Ваше свете молитве, остајем Ваше Светости покорни слуга

† Митрополит Филарет

Председавајући Архијерејским Синодом

Руске Православне Заграничне Цркве

15. децембар 1965. Године

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна Породица, подвлачење наше, јануар, 21.1.15.


1 ЈЕРЕТИЧКА ДОГМА О ПАПСКОЈ НЕПОГРЕШИВОСТИ

Ово је дословна одлука Првог Ватиканског концила, донета за време римског папе Пија IX 1870. године:

''Папа је Богочовек и човекобог. Зато нико не може да осуђује њега, или да суди о њему. Папа има божанску власт и власт његова је неограничена. Њему је на земљи могуће и то што и Богу на небу. Што папа учини, и то је као да је Бог учинио. Заповести ње­гове морају се испуњавати као и заповести Божије.

Папи је могуће све, осим греха, као и Богу. Он је толико подобан (личан) Богу, да може издавати заповести како на земљи тако и на Небу. Папа је у свету исто што је и Богу у свету или као што је душа у телу. Власт папина је изнад сваке власти и простире се на небу, на земљи и у аду; да би се “оправдале“ речи написане у Писму: “Све си покорио под ноге његове“. Папи је дата сва власт и нико и ни за шта нема право да се њему противи. Он може да учини све што је њему по вољи. Ако би папа за собом повео у пакао милионе људи то нико од њих не би имао право да пита -“Оче “свети“, зашто то чиниш“?

Папа је непогрешив као Бог и може да чини све што и Бог чини.

Папска врховна духовна власт је и то што и Божија врховна власт , у којој је он и кључар и вратар. Нико нема права да се жали Богу на суд који доноси папа. Воља Бога, према томе, је и папина, који је намесник Бога – први и врховни узрок свих духовних и телесних кретања. Папа има врховну духовну власт изнад свега. Он је опасан са два мача, то јест, има духовну и световну власт над:патријарсима, епископима, царевима и краље­вима. Сви људи на свету су његови поданици. Он је све, изнад свега и садржи све у себи. Што он хвали или пориче, дужни у сви да хвале или поричу.

Папа може да измени природу твари и ни из чега створити нешто: Он има власт из неправде створити правду, без правде и на супрот правди чинити све што му је по вољи. Он може противречити апостолима и запо­вестима преданим апостолима. Он има власт да исправља све што се признаје обавезним у Новом Завету. Може да измени и саме тајне које је установио Господ Исус Христос. Он има такву силу на небесима, да међу онима који су упокојени, има власт проглашавати их светима, кога он хоће, насупрот убеђењима других и противно свим кардиналима и бискупима који би другачије мислили и томе се противили. Папа има власт над чистилиштем и паклом. Он је владика целе васељене. Неограниченом влашћу он чини произвољно све по свом нахођењу. Може да чини боље или како њему одговара. Сумњати у његове могућности је светогрђе. Власт његова је изнад и већа од власти свих светих и од власти анђела. Шта више нико нема право да протествује против његовог приговора или суда. Власт папина је неизмерна и просторно неограничена. Ко одриче врховну власт и поглаварство папи, тај греши против Духа Светога, раздељује Христа и тај је јеретик. Толика је папи дата власт, да је нико не може од њега одузети и дати другоме. Папа има моћ и власт одузимати и раздавати:империје, краљевства, кнежевства и све друго. Власт своју папа прима директно од Бога, а императори и краљеви од њега.

Папа је намесник Бога и ко га одриче, тај лаже. Папа је уместо Бога владар и над добрим и злим анђелима. Ко извршава власт папину, то је као да извршава власт Божију. Нико нема права да се меша у духовну власт Божију, осим посредством папе и његовом дозволом, зато што он представља врата кроз која се улази у вечни живот. Ко тврди да папа није глава Цркве, тај је у заблуди о догмату вере. Ко се не покорава папи то је као да се не покорава Богу.

Све што папа чини Богу је угодно. Папа је намесник Бога и ко га одриче, тај лаже. Папа је уместо Бога владар и над добрим и злим анђелима. Ко извршава власт папину, то је као да извршава власт Божију. Нико нема права да се меша у духовну власт Божију, осим посредством папе и његовом дозволом, зато што он представља врата кроз која се улази у вечни живот.

Папа је господар свега, цар царева и узрок свих узрока. Само он може да разрешава од греха и да заповеда укидање заклетви својих поданика. Папа превазилази сваку величину и сва достојанаства земаљска. Папа је женик и глава Васељенске Цркве. Папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ и у њему је сва пунота власти. Он има власт да се супротстави природном закону. Он је већи од апостола Павла, јер је по свом звању, раван са апостолом Петром.

Он може противречити и посланицама апостола Павла и не покоравати се заповестима и законима његових посланица. Оптуживати Папу то је као и грешити против Духа Светога – што се не прашта ни у овом па ни у будућем веку.

Трострука круна папина означава његову троструку власт: над анђелима на небу, над људима на земљи и над бесовима у паклу. Бог је предао папи све законе, а сам папа је изнад свих закона.

Ако би папа изрекао приговор против суда Божијег, нужно би било да се суд Божији исправи или измени.

Папа је изнад свега и може све''.

-----------------------------------------------------------------

Такво је излагање о непогрешивости папе. Да ли у о овоме упознати многи који су рођени у Православљу? Знају ли о овоме и сами римокатолици, и ко од њих жели да дозна истину?

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

(Преузето из књиге Свети Марко Ефески, Центар за православне предањске студије, Београд 2007.)

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски