molitvoslovm

Хиландарски игуман Мојсије: Папски календар је проклет

Објављено 11 јануар 2019
HilandarmСВЕШТЕНИ САБОР СВЕТОГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАР, СВЕТА ГОРА
ПАПСКИ КАЛЕНДАР ЈЕ АНАТЕМИСАН

Напомињемо овде да је нови календар анатемисан 1583. у Цариграду, 1587. исто у Цариграду а 1593. осмим каноном тога сабора у Цариграду  ''искључује се свако из цркве ко би се дрзнуо да прихвати папски календар''.

Поштовани читаоци, празнујемо други по значају хришћански празник - Божић, није на одмет да се подсетимо како су наши стари, србски подвижници благочашћа, у јединству са Свима Светима, расуђивали по питању календара, који се, како знамо, ломи управо по питању празновања непокретних празника - на првом месту Божића, јер је одлукама Првог васељенског сабора одлучено када се Пасха има празновати па у ту светињу нико не сме да дирне јер би потпао под осуду Сабора.

Међутим, здрав разум нам говори: ако су Свети Оци питање празновања Пасхе сматрали толико важним да се о њему расправљало на Васељенском Сабору и утврђено је да се има празновати по Јулијанском календару, зашто би по питању празновања Божића, Богојављења, Преображења, Успења, Благовести и осталих празника било другачије? То јест, како то да Пасха има да се празнује по Јулијанском а сви остали празници могу по папском - Григоријанском календару, како неки уче? И да ли Благодатни огањ, који силази на Велику суботу по Јулијанском календару силази само ради Васкрса-Пасхе или можда и ради осталих празника? Да ли можда Бог даје Огањ и да би показао који је то исправни календар који земаљска Црква у спомен на живот и страдање Господа нашег Исуса Христа треба да користи, и освештава целу творевину, укључујући и време?

Послушајмо шта кажу богомудри хиландарски старци...

 

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
БЕОГРАД

Ваша Светости, оци Архијереји Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе Христос, живот вечни дарујући и Царство небеско поклањајући свима вернима, који исправно верују и познају истину.

У данима смутње, када је Грчку православну цркву посетио папа Латинске јереси, Јован Војтила Павле, а архиепископ Грчке православне цркве, г. Христодулос, отпутовао у Москву да помогне доласку јересијерарха и у православну Руску Цркву, до нас су стигле гласине да Српска православна Црква жели да уведе нови календар. Пошто су и раније допирале такве гласине до наше обитељи, Свештени сабор стараца на свом петом редовном заседању ове године, одлучио је да се обрати овим писмом вама српским архијерејима.

Знамо, Свети оци архијереји да вам није непознато лоше искуство грчке, румунске и бугарске цркве увођењем новог календара, што је изазвало поделу цркве на више делова што би нас много жалостило кад би се, не дај Боже, десило то и Српској православној Цркви, јер у том случају који би део Цркве манастир Хиландар примао, а који не би, као и то код кога би хиландарци могли да иду, а код кога не?

Као што смо се радовали помирењу са одељеним делом Цркве у расејању, тако и нас боли још незацељена рана на Српској православној Цркви, а односи се на питања ''Македонске Цркве'' и Мирашевог раскола. Не би смо волели, да се ране не само не зацељују него отварају нове?!

Радује нас проглас-објава епископа шумадијског, Г.др.Саве, сл.бр.Е-173 од 10. фебруара, 2001., у коме даје до знања свештенству и монаштву епархије шумадијске ''да нико и никада није покренуо идеју да се у СПЦ уведе нови календар''. На тај начин горе споменути архијереј, Г.'др.Сава, показује се достојним наследником блажене успомене његовог предходника Г. Валеријана, поборника старог календара, а такође и патријарха Варнаве, епископа жичког Николаја, оца Јустина Поповића и многих, многих других.

Паралелно са овим било је и штампање календара ''Вековника'', чији је аутор протођакон Љубомир Ранковић, а издавач Глас Цркве-Ваљево, а са благословом епископа шабачко-ваљевског Г. Лаврентија, даје мишљење у предговору где сматра ''да би било добро да наша црква прихвати нови календар'', као и многи разговори.

Напомињемо овде да је нови календар анатемисан 1583. у Цариграду, 1587. исто у Цариграду, 1593. осмим каноном тога сабора у Цариграду  ''искључује се свако из цркве ко би се дрзнуо да прихвати папски календар''.

vassabor

Што се, пак, тиче измирења латинског поглавара са браћом Грцима треба напоменути следеће: није он сам од себе из срца тражио од Грка извињење за крсташке ратове, насилно превођење у римску веру православних Грка, геноцида и других злодела, већ на подстрек самог архиепископа Г. Христодулоса који је у свом поздравном говору између осталог рекао: ''DEN MAS ZHTHSATE TOULAXISTON MIA EUGGNWMHN '' него је ''ПАПА'' у свом говору одговорио на латинском језику, а у српском преводу би гласило ''ТРАЖИМО ИЗВИЊЕЊЕ ОД БОГА'', не опроштај, не покајање, него само једно профано извињење, не од грчког народа, не од Грчке православне Цркве, не од жртава злочина по његовом благослову, ВЕЋ ОД БОГА. А, и како би могао да тражи опроштај, јер би на тај начин погазио своју лажну догму о непогрешивости папе, у питању је био само један театрални гест како би се обмануо верујући народ Божији.

Нека би дао Бог и Васкрсли Господ наш Исус Христос да ова искушења не дођу на Српску православну Цркву молитвама Светога Саве првог архиепископа српског и осталих српских светитеља и међу њима Светог Василија Острошког чудотворца и исповедника православља који је пропатио од језуита и унијата.

Желећи успешан рад Светог архијерејског сабора, а на добробит Српске православне Цркве и народа, целивамо ваше Свете деснице и просимо ваш Свети архијерејски благослов.

Игуман манастира архимандрит Мојсије (+2010)

са својим у Христу братством (Арит. прот. 38, 29.4.2001.)

 

mojsije

Високопреподобни архимандрит Мојсије, игуман Свете царске лавре Хиландара, упокојио се у Господу у недељу 21. марта 2010, у 87. години живота.

Блаженопочивши отац Мојсије рођен је као Станислав Жарковић 10.02.1923. у Каменици крај Ваљева. Потекао је из побожне породице, од оца Светозара и мајке Зорке. На његово духовно усмерење утицао је богомољачки покрет и личност Светог владике Николаја Велимировића. У манастир Жичу дошао је пред рат и био искушеник који је стасавао и сазревао поред Светог владике. Замонашио се 1947. Рукоположен је у јеромонаха за Божић 1949. Сабрат манастира Хиландара постао је 1964. године дошавши на Свету Гору из манастира Каленић.

Члан Свештеног сабора манстира Хиландара је од 1986. године. У периоду до избора за игумана Хиландара више година је извршавао послушање антипросопа – представника Светог манастира у Свештеној општини Свете Горе. Братство Светог манастира Хиландара изабрало га је за игумана 24. новембра 1992. године. Свечано је уведен у древни хиландарски игумански трон и преузео духовно руковођење братством, дан након манастирске славе Ваведења Пресвете Богородице, 5. децембра 1992. године.

Блаженоупокојени отац Мојсије је био други игуман по обнављању општежића у Светом манастиру Хиландару. За време његовог игуманства, Хиландар је 1998. прославио 800 година од оснивања. Током деведесетих, као духовник је извео целу једну генерацију монаха, утврђујући својом кротком природом и личним примером општежиће. Познат по својој благој нарави и љубави према свима био је вољен и уважаван од стране братства али и целе Свете Горе. За своје 63 године проведене у монаштву, био је познат као тих и повучен монах, посвећен молитви и изванредан познавалац богослужења и типика. Светогорски старци су често истицали игумана Мојсија као пример смирености и ревности за богослужење.

Пред очима Свете Горе просијао је у време када је као манастирски антипросоп, и поред дужности у Свештеној општини и бриге око конака у Кареји, учествовао у сваком богослужењу. И под старост, носећи на својим грудима игумански крст, а на својим плећима одговорност за своја духовна чеда, иако нарушеног здравља био је први на богослужењу. За осамнаест година његовог руковођења Свети манастир Хиландар доживео је препород и благослов увећањем братства какво није забележено у новијој историји. Посебно су га волели радници који раде на обнови Хиландара од последица пожара 2004. који је уједно био и једно од највећих искушење за време његовог руковођења манастиром.

Поколење његове духовне деце његовим молитвама и духовним руковођењем, понело је Обнову Хиландара чији се плодови већ сада могу видети. Господ му је допустио да назре васкрсавање обновљеног Хиландара, као што је некада Боговидцу Мојсију благословио да са горе Навав види обећану земљу и да с миром преда дух свој. У миру је и блаженопочивши хиландарски отац и игуман Мојсије предао дух свој у наручје Господње, пете недеље Великог и Часног поста.

Сахрана Високопреподобног архимандрита Мојсија биће обављена у понедељак 22. марта, у Светом манастиру Хиландару.

Вечни покој и блажено успење подај Господе свештенослужитељу твоме Мојсију. Амин.

Извор: www.hilandar.org 

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски