molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Светлост Христова

Објављено 19 август 2017

preobrazenjedecanimМИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада.

 

 

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским (Солунски) – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена3  светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.

Preobrazhenie Ok 1516 g

Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист  Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.


3 присносуштна – одувек постојећа (светлост) 

 

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, август 2014. 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски