molitvoslovm

Проповеди митрополита Филарета (Вознесенског)

Објављено 14 август 2014

propovedi-FilaretmsajtmmМИТРОПОЛИТ ЊУЈОРШКИ И ИСТОЧНО-АМЕРИЧКИ ФИЛАРЕТ (ВОЗНЕСЕНСКИ)

ПРОПОВЕДИ

Поштовани читаоци, будући да већ имамо неколико преведених проповеди блаженог митрополита Филарета, решили смо да их све објединимо на једном месту, где ће бити доступне. Како се која нова проповед појави, ми ћемо је стављати на врх странице.

Молитвами блаженаго митрополита Филарета, Господи Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! 

 

 

 

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Свето Јеванђеље је – Књига живота. На жалост, код многих она лежи на полици и покрива је прашина, а неки је код куће уопште немају. За хришћанина св. Јеванђеље треба да буде настолна књига (која стално стоји на столу, прим.прев.)

Ви знате да се неки стручњак-научник или професор из свог предмета, одмах препознаје у многим случајевима. Он узима неку књигу из своје струке, почиње да је прелистава и ви видите да је он као код своје куће, тренутно се сналази и налази то што тражи, и све је то њему познато. Ето такав треба да буде хришћанин по питању св. Јеванђеља. Треба да буде тако да, када он узме у руке Књигу живота – св. Јеванђеље, да буде очигледно да је та књига њему драга и позната.

Сам Господ Исус Христос последњих дана Свог земног живота, упозорио је да ће на Страшном Суду човеку судити слово (реч) које је Он говорио. А то слово налази се у св. Јеванђељу. И ако на последњем суду, где ће Господ тражити од човека шта је урадио добро или лоше у земном животу, ако се тамо покаже да он Јеванђеље није ни знао, није читао, није отварао, онда ће са њиме разговор бити кратак, т.ј. над њиме ће суд бити врло брз. Памтимо то, братије. Каква прекрасна књига – св. Јеванђеље! Ко зна да чита св. Јеванђеље, тај га чита и не може га се начитати.

Св. прав. Јован Кронштатски, св. Теофан Затворник и њима подобни су наизуст знали св. Јеванђеље али су га ипак читали постојано. Св. Теофан Затворник говори да је Јеванђеље Христа Спаситеља – бездан. Што га више читаш, то више остаје недочитано. Ова света књига живота нам се свима предлаже. Не будимо лењи и срамотно равнодушни већ са Божијом помоћи почнимо да читамо св. Јеванђеље свакодневно.

Јул 2014.

БАДЊИ ДАН - БОЖИЋ

Скоро 2000 година је прошло од oне благословене ноћи у којој је небески благовесник објавио велику радост која ће бити свим људима (Лк. 2:10). И у току 2000 година света Црква сваке године, обнављајући празник те Витлејемске ноћи, опет и опет нам говори о томе што се тада десило и о томе да је то заиста велика радост.

Прородно је што нас мисао сада преноси на крилима вере у свети град Витлејем. Тамо је сада право славље над слављима (торжество из торжеств). У време нашег другог, још већег празника – светлог Христовог Васкрсења, сво славље се одиграва код светог Гроба Господњег, а Божић се празнује управо тамо – у далеком Витлејему, код витлејемских јасала. И ми ћемо сада бити помазани светим јелејем – уљем које су нам донели благочестиви ходочасници баш отуда – од витлејемских јасала. Тако да ћемо, не само у духовном смислу, већ и у смислу непосредног општења бити причасницима благодати и освећења Витлејемског празника.

Али, да бисмо како треба оценили оно што се десило тамо, када се Син Божији родио и легао у витлејемске јасле, ево на шта треба да обратимо пажњу: у самом почетку постојања рода људског, када су у рајским насељима живели само Адам и Ева, првоздани људи, они су имали то блаженство о коме ми у нашем садашњем грешном стању чак ни приближно не можемо да имамо представу. Они су имали блаженство да непосредно, лицем у лице, као деца са оцем, разговарају са својим Творцем, Владиком и Господом, Који им се, као одлажући Своје неприступно величанство и такорећи, ''без церемоније'', јављао као Отац вољеној деци и разговарао са њима.

За твар не постоји веће блаженство од тога да види свог Творца и да разговара са њим. И лукави саблазнитељ, ђаво, који је сам отпао од Бога, позавидео је првим људима и из зависти их је прелестио и вргнуо у страшни грех непослушности Богу. Подавши се саблазну, човек је зажелео сам да буде бог; али не само да није постао, већ се, напротив, као окајани грешник, показао одлученим од Бога зато што је грех стао између њега и Бога као зид који их је раздвајао.

Сетите се тренутка Крсних страдања Спаситеља, када је Он узвикнуо: "Боже мой, Боже мой, вскую мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – тада је све потамнело, као да је непрозирни облак закрио сунце, и наступио је мрак и тама која је указивала на то да су наши греси, које је Он узео на себе – оделили Њега од Оца и Он се осетио остављеним од Оца.

И тако, преступивши Божију заповест, човек не само да није постао Бог, већ је отпао од Бога. Али Господ, по неизреченој благости Својој, није хтео да остави своје највољеније створење и смислио је спасење на нарочит начин. За то да би спасла беспоговорно кривог човека, премудрост Божија је спровела такав план, по коме је за спасење човека отпалог и удаљеног од Бога, Сам Господ сишао на земљу да би постао човек – ''Син човечији'', како је Он волео да зове Самог Себе.  Да би у таквом виду био лак приступ ка Њему, као Богочовеку.

А шта видимо при Његовом оваплоћењу? Видимо да, одрекавши се од сваке раскоши и од свега што се на овом свету сматра највећим, најзнаменитијим и најславнијим, Он чак за Себе није изабрао нити какву колибу већ је благоволео да легне у јасле животињске пештере.

Обратите вашу пажњу на оно апостолско читање, које ћемо ми, ако Бог да, сутра слушати на Божанској Литургији. У том читању св. апостол Павле говори о томе да је Бог послао Свога Сина на земљу да би Он искупио нас ''под законом'' и да бисмо ми примили усиновљење. ''Искупил подзаконных'' (Да би искупио подзаконе). Сви ми људи – смо били под законом, били смо под клетвом закона као грешници. Али Он се јавио, узео на себе наше грехе, искупио све нас, под законом и ми сада имамо милост усиновљења Богу.

У Витлејемским јаслама лежи Онај, Ко је Богочовек. Као Бог по суштаству (природи), Он је неприступан и страшан и на Њега не смеју да погледају чак ни ангелски чинови, али истовремено, по људској природи, Он је човек, исти такав као и ми, у свему подобан нама, само апсолутно чист од греха. Зато, као што је Онај Који лежи у јаслама човек и истовремено Син Божији – онда, будући по људској природи Његова браћа, исти такви људи као што је Он – и ми кроз Њега постајемо синови Божији. Он је Син Божији а ми смо Његова браћа по људској природи. У томе је дубоки смисао Његовог оваплоћења.

Ви, вероватно, добро памтите, како се у једном од недељних јеванђеља говори о томе како се св. Марија Магдалина бацила пред ноге васкрслог Спаситеља, познавши Га, а Он јој је рекао да пође Његовој ''братији'' – Његовој браћи, јер Он сматра Себе нашим братом, као човек.

Значи, ако је Он Син, онда смо и ми синови, као Његова браћа. ''Пођи ка братији мојој'', говори Господ, ''и кажи им да ја усходим Оцу Мојему и Оцу вашему и Богу Мојему и Богу вашему.''

Често промичу по површини нашег сазнања те речи на које смо навикли и ми мало обраћамо пажњу на њихов дубоки смисао. Зашто је тако рекао Спаситељ света? "Ко Отцу Моему и Отцу Вашему"? Зато што је Господ, Бог Отац, Њему Отац по самој божанској природи, јер је Он рођен од Оца и раван Оцу и има исту ту божанску природу, као што и човек који се рађа од човека има ту исту природу. А за нас је Он Отац не по природи, већ само по благодати, само по Његовој милости, а не по природи. Ето то Господ и подвлачи, говорећи "Оцу Мојему и Оцу вашему".

Даље Он додаје: ''и Богу Мојему и Богу вашему", али то већ са другим тоном – то Он говори као човек. Као Син Божији, Он је рекао: "Оцу Мојему и Оцу вашему", као да говори: ''Он је Мој Отац по природи а ваш само по благодати''; а речи: "Богу Мојему и Богу вашему", Он је рекао као човек за кога је Бог – Бог, исто као и другим људима.

Треба да памтимо да је Господ на Крсту звао Оца: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – само Својом људском природом а не и Божанском. Том природом је Он и страдао и та људска природа, иста као и наша, је и звала: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил". Само у једном тренутку у Јеванђељу, у тренутку Крсних страдања, Он је, обраћајући се Богу Оцу, назвао Њега Богом. У свим другим случајевима, Он Га је увек називао Оцем, чак и када је, већ као победник, са Крста узвикнуо: ''сврши се!'' – Он се поново обраћа ка Њему говорећи: "Отче, в руки Твои предаю дух Мой". (Оче, у руке Твоје предајем дух Мој).

И тако, ми се код Витлејемских јасала учимо нашем усиновљењу, нашем синовству. Али треба да памтимо на шта нас то обавезује! Да памтимо са безграничном благодарношћу Њему, за то што је благоизволео да саврши то чудесно дело и, уместо да казни беспоговорно кривог човека, Он је не само Сам уместо њега примио казну, већ га је и учинио Својим, по човечанској природи, братом, а по благодати – сином Свога возљубљеног Оца.

Зато, када се будеш поклањао пред изображењем јасала, у којима данас лежи Спасење света, чини то са дубоком благодарношћу за Његову милост и целивај тај свети образ, свестан тога шта ти је дао твој Спаситељ у том чудесном чину оваплоћења и доласка на земљу. Амин.

Јануар 2015

 

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

 

"Днесь Боговместимый храм, Богородица в храм Господень приводится, и Захария Сію приемлет; днесь Святая Святых радуются".

(Данас се храм који прима Бога, Богородица у храм Божији уводи и Захарија је прима; данас се радује Светиња над Светињама)

Управо смо данас слушали како су певали ове речи у којима Црква описује торжествени догађај који се спомиње на данашњи велики празник. ''Данас се радује Светиња над светињама'' – говори Црква. А ми знамо да се у Акатисту Мајци Божијој, у једној Њеној похвали тако и говори: ''Радуйся, Святая Святых большая", т.ј., радуј се Ти, Која си већа од Светиње над Светињама!

Историја овог празника нам говори како су благочестиви родитељи Јоаким и Ана, по обећању и завету своме, довели трогодишњу девојчицу Марију у храм Божији да би је тамо посветили Богу.

Kaко су Њу пратиле дјеве са свећама, и када су је на крају уводили у храм Божији, Њој је сам Захарија првосвештеник изашао у сусрет. И, како говори предање – Она се, још сасвим малена, трогодишња – савршено слободно, по многим степеницама попела до њега; и он је под дејством Духа Светога учинио оно што никада не би учинио у неко друго време, јер Ју је увео у Светињу на Светињама, у ту одају у којој је тајанствено у мраку, обитавао Сам Господ; куда никада човечја нога није ступала, не само обичног човека, већ ни свештеници тамо никада нису улазили, осим само једног дана у години, када је сам првосвештеник имао право тамо да уђе са кађењем и молитвом. Једног дана у години! Али то није био тај дан.

Ипак, по надахнућу Светог Духа праведни Захарија трогодишњу мрвицу уводи у Светињу над Светињама да би се она тамо васпитавала. У другој црквеној молитви се каже: "яко освящена" (као освећена). И црквено предање говори о томе да је она често улазила у Сјатаја Свјатих; о томе да су Јој се анђели тамо јављали; архангел Гаврило Јој се јављао, доносио Јој храну. И зато када читамо о томе како се десио други торжествени догађај – Благовести Пресвете Богородице, онда Јеванђеље наглашава да се, угледавши арханђела Гаврила, Преблагословена Дјева Марија није смутила до тога што га је видела већ се смутила од његових речи јер је он Њој одавно био познат - он јој се многократно јављао у Сјатаја Свјатих. Али сада је Она чула од њега необичан поздрав: "Радуйся, Благодатная, Господь с Тобою, благословенна Ты в женах" (Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама) – ето тај необични поздрав Ју је смутио и Она се замислила шта би могао да значи такав поздрав?

По предању, после Ваведења у храм, Она је постојано живела у храму. Тамо се молила, тамо се трудила, била у Сјатаја Свјатих и, како смо већ рекли, анђели су Јој тамо доносили храну.

А како се ми односимо према Божијем храму? За хришћанина Божији храм треба да буде таквим, какав је био у древности за псалмопојца, који је писао: "Возвеселился о рекших мне: в дом Господень пойдем!" Т.ј. обрадовао сам се када ми рекоше: пођимо у дом Господњи! А да ли је тако и код нас, да ли ми ценимо Божији храм? Стремимо ли ми тамо увек када нам је могуће? Можда имамо некакве препреке? И сами знате да далеко, далеко није увек тако. Конкретно, ево привели су Пречисту Дјеву Марију, довели су је док је била мала девојчица – храм је за њу постао нешто блиско. Она је у њему живела, увек је била у његовој близини. А, нажалост, често бива тако да наша деца ретко, ретко виде Божији храм.

Благословено је оно дете које благочестиви родитељи стално воде у храм! Оно што дете у храму добија у благодатној, светлој, освећујућој, духовној атмосфери храма – то је таква драгоценост којој нема равне!

Оно што млада душа упија у тим нежним дечијим годинама, то ће бити њена скривница, њен духовни капитал и најбољи противотров оној житејској вулгарности и нечистоти са којом ће се она ускоро срести. И, о када би заиста, било тако да наши свети храмови буду увек пуни деце! Али ви и сами стално видите да то уопште није тако, чак ни на велике празнике. На пример, у храму има пуно народа али је деце јако мало.

decahor

Ето над тиме сви ми треба да се замислимо, не само родитељи већ и васпитачи, предавачи, хришћани, сви треба да размисле о томе да треба дати могућност младој души, која се тек отвара, расцветава - да се богати у Божијем храму тим духовним капиталом. Да би човек у своје време могао да га користи и да би то било његово духовно богатство, не само у овом животу већ и у будућем. Треба да размишљамо и да радимо на томе да би наша деца заиста чешће долазила у храм, да би заволела храм и стремила да често буду у њему.

Раније је било, а има и сада таквих породица, где мала деца толико воле Божији храм, нису им тешке његове службе – да не њих родитељи – већ они родитеље воде у храм: ''Пожури, пожури!''

Благословена је та породица у којој тако стоје ствари. Размислимо о томе, возљубљена братијо, постарајмо се да би наша деца одрасла као хришћани, верна чада Православне цркве и да би волела Божији храм са његовом благочестивом и молитвеном атмосфером. Амин.

Новембар 2014

 

СЛОВО ПРИ УРУЧЕЊУ ЖЕЗЛА НОВОПОСТАВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ

 

Преосвећени епископе Марко, наш нови возљубљени сабрате!

Поздрављам те и у своје и у име моје – а сада и твоје -  сабраће епископа који су полагали на тебе руке у великим тренуцима свештене архијерејске хиротоније. Поздрављам те у име свог клира и народа који се молио овде а такође и у име твоје далеке пастве која ће те сада са нестрпљењем чекати.

Данас се над тобом савршило велико дело. Када је Господ наш Исус Христос слао апостоле на проповед, Он им је рекао: «как послал Меня Отец, так и Я посылаю вас»*.(Како је послао Мене отац, тако и Ја шаљем вас). И апостоли, верни том послању, проповедали су Јеванђеље по целој васељени «Во всю землю изыде вещание их и в концы вселенныя глаголы их»(По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове).**. Али када су они отишли у вишњи свет ка свом љубљеном Учитељу, њих су заменилии епископи којима је Црква од почетка предала пуноту апостолске балагодати и овлашћења. Сада си причасник те благодати постао и ти.

Наше време – лукаво време, тешко време; тешко за пастира а тим пре за архипастира. Може бити да у историји Цркве још није било таквих услова у којима се ми сада налазимо. И ето - зато сваки хришћанин, а нарочито служитељ Цркве, треба тврдо да запамти да никако не сме да се ослања на себе, на своје силе, способности и знања.

Онај ко се буде ослањао на себе и своје силе, тај ће доћи у положај који је сликовито описан у светој Библији: ако се човек буде ослањао на сломљени штап, он ће се поломити и пробушити његову сопствену руку...

Ни на један тренутак ми, смирени и грешни служитељи Божији, не смемо да заборавимо да је Господ рекао: ''без Мене не можете творити ничесоже (Без мене не можете чинити ништа). *** Нама припадају само наше немоћи, недостаци и греси а све добро, а тим пре благодатна власт, долази само од Господа Пастиреначалника.

Не једном и не двапут већ много, много пута ћеш осећати на свом архипастирском путу своју немоћ и недостатак својих сила и схватања. Али не падај у униније од тога! Памти, како је говорио велики сверуски пастир, отац Јован Кронштатски: ''Од себе очекуј само грешке, грехе и уопште све лоше а од Бога ћеш добити све добро и сваку помоћ – ако се будеш са вером старао да испуниш Његов свети Закон.''

Висок је архијерејски чин - чин прејемника и носилаца апостолске благодати. Не облачи узалуд Света Црква своје архијереје у такво благољепије у време њиховог свештенодејства, нарочито Литургије. Висок чин, али и одговоран јер на архијереју лежи дуг да управља право словом Истине и да води своју паству ка вечности и спасењу у Христу.

У овим посебним, значајним за тебе тренуцима, хтео бих да ти напоменем речи онога који је био духовни колос, а ми смо пред њиме мала деца. То је апостол Павле. Он је на путу из Милита у Јерусалим позвао к себи своје сараднике и рекао им: ''Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју Он стече крвљу својом''. ****

Дух Свети поставља епископе. Те речи су са једне стране – речи страшне, јер оне указују на одговорност онога који прима рукоположење. Он ће одговарати за своје служење - не пред људима, већ пред Оним Који га је поставио – пред Духом Светим, Духом благодати Божије. Али са друге стране, те речи су охрабрујуће и радосне за нас грешне. ''Дух Свети је поставио епископе''. А ако је он благоволео да постави епископа, то није зато да би га одбацио и оставио беспомоћним! Не, благодат Духа Божија ће увек бити са Његовим служитељем ако само он сам буде прилагао сво старање да заповести Духа и црквене законе испуњава на дужан начин и са свим усрђем... Господ да те настави (научи) и укрепи у твом новом служењу!

Право је рекао синоћ владика архиепископ Виталије, после твог нареченија: Данашње наше торжество (славље) је радосно за нас - радосно зато што указује на то да је жива и да живи наша црква. Усред поплаве неверја, разврата, сваке лажи и злобе, утешно је видети да се број архијереја Божијих умножава...

Тако, предај се свецело Богу и благодати Његовој. И излазећи на служење своје, прими жезал овај ''да пасеши вверенную тебе паству Христову, и послушествующим буди жезл сей в укрепление, непослушным же во исправление, в кротость и послушание! (Напасај поверену ти паству Христову, и послушнима да буде жезал овај на укрепљење а непослушнима на исправљење, на кротост и послушност!)''

Амин.

 

 

О СТРАШНОМ СУДУ

(НА НЕДЕЉУ МЕСОПУСНУ)

Први део 25. главе од Матеја почиње причом ''О десет дјева'', други део те главе је такође прича - прича ''О талантима'' и на крају, закључни део те 25. главе је беседа Спаситеља о Страшном Суду. Управо смо то јеванђелско читање слушали данас на Литургији.

Господ је почео ту проповед речима: ''Када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, онда ће сести на престо славе Своје''. Светитељ Јован Златоусти говорећи о тој 25. глави од Матеја, говори: ''Његова реч бива страшна  зато што Он само небо, сама небеса представља као да су сасвим опустели, зато што и Он одатле одлази на Престо славе Своје и сви свети анђели с Њим одлазе одатле тамо где ће Он савршити свој последњи Суд.

''Доћи ће у слави Својој и сешће на престо славе Своје''.

Не без разлога Господ то наглашава. Он је први пут дошао на земљу у смиреном, пониженом стању, родио се у вертепу (пећини), био положен у јасле, у Свом земном животу ''није имао где главу да приклони''  - по Његовим сопственим речима. На крају је био разапет на крсту и погребен. Његов Други долазак ће бити потпуно другачији. Он ће доћи у слави Својој. Како безначајна, како испразна ће се показати пред Његовом божанственом славом тада свака раскош, свако великољепије, свака земна слава! Он ће доћи у свој слави Својој!

Раније, на гори Тавор, апостоли су видели само мали део његове славе, видели су ''яко же можаху" – онолико колико су могли да приме. Они су видели ризе (хаљине) Његове беле као снег, а лице Његово сијајуће као сунце, у свој слави Његовој. То је био најмањи део Његове славе – каква ће бити та слава са којом ће Он доћи на Свој последњи Суд, када буде дошао да од човечанства затражи одговор на питање како је оно користило то велико дело и ту велику милост коју је Он јавио људима?!

Страшан ће бити тај последњи Суд зато што ће се показати да се од свезнања Божијег није сакрило ништа у животу, у души човека: ни најтајнија помисао, нити нека унутарња одлука или доживљај. Само оно што је било отпуштено, разрешено у покајању на исповести, како говоре Свети Оци, само то ће бити уништено, то неће пронаћи ни објавити Господ зато што Таинство покајања не само да опрашта човеку грехе, већ их и уништава као да их уопште није било.

А све остало ће јавити Господ, јавиће тако да ће и сви људи и сви анђели угледати човека не онаквим, каквим им се он чинио у земном животу, већ онаквим какав је стварно био. Свако је чувао од туђег погледа своје унутрашње доживљаје, нарочито оно што је у њима нечисто, грешно, срамотно. Све ће то, понављам, уколико не буде омивено покајањем - Господ разобличити.

Угледаће нас тада наши познаници онаквима какви смо заиста били, угледаће нас и вероватно ће се ужаснути... Да, и ми сами ћемо се ужаснути зато што, како говори светитељ Теофан Затворник: ''Тада ће царовати истина Божија и при светлости те истине ће човек самог себе осудити, за своје грехе, за своју немоћ, за своје падове, за све у чему је био неисправан''.

Како ће радостан бити први део тог Страшног Суда када ће се Спаситељ света са љубављу обратити онима који ће стајати десно од Њега, и рећи им: "Придите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от сложения мира" (Приђите, благословени Оца мога, наследите Царство које вам је уготовљено од стварања света). Још кад нас није ни било, када је свет био стваран, већ се тада Отац наш небески старао за нас, и још тада нам је уготовио Царство – ''Дођите, наследите га!'' И даље говори: "Ибо Я взалкал и дасти Ми ясти, возжаждался, вы напоили Меня, наг был — вы одели Меня, болен был, в темнице - вы посетили Меня". (Јер кад огладнех дадосте ми да једем, кад ожеднех напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, болестан бејах и у тамници – ви сте ме посетили).

И иако угодници Божији знају Јеванђеље, знају да је то било речено, тако ће потресан бити призор тог неприступног и страшног Величанства, у коме ће засести Цар на Престолу, да ће они, потрешени рећи: ''Господе, када смо те видели гладног, жедног, болесног, ништег, у тамници? Када смо те видели? Ми смо се трудили да помажемо својим ближњима по Твојој заповеди, али Тебе нисмо видели''. И рећи ће им онда Цар: ''Аминь глаголю вам, понеже сотвористе единому сих братий Моих меньших - Мне сотвористе" т.ј. оно што учинисте једном од најмање браће моје, Мени учинисте.   

Обратите пажњу на оно, на шта тако мало обраћају пажњу – на Његову  безграничну љубав када Он те смирене, ниште, болне којима су учинили пажњу, назива ''браћом'' Својом и тако их љуби да све оно што је њима учињено добро, у Својој љубави Он приписује Себи Самом, слично као што се нпр. љубећа мајка када њен син добије поклон, радује као да га је сама она добила – то је особина љубави. Тако Господ Самом Себи приписује оно што су праведни, благочестиви људи учинили Његовој браћи.

Али, ако ће тако радостан бити тај први тренутак Страшног Суда, како ће ужасан и страшан бити други! Када се, сада већ Страшни и Ужасни Судија обрати онима који му буду са леве стране и каже: ''Идите од Мене, проклети у огањ вечни!'' Никада ми о проклетству нисмо читали у Новом Завету, никада никог не срдимо, ко је другачији или против нас, а ту страшну реч ће из Његових уста чути тада грешници, кад Он буде рекао: ''Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен (Коме? Вама? Не, није тако речено, већ припремљен) ђаволу и анђелима његовим!'' Том злобном првоотступнику и његовим следбеницима, тим носиоцима, тим сејатељима зла у животу и свету – њима је било припремљено то а не вама – за вас је било припремљено Царство небеско али сте ви сами себе учинили таквима да другога удела за вас и не може бити.

Какав ужас ће тада настати за те нечастивце, какво ће их очајање ухватити! Они ће покушати да се последњи пут у вечности, још једанпут оправдају, будући да су навикли у земном животу да величају сами себе, да се у свему оправдавају, ни у чему да не окривљују себе, тако ће и овде покушати да се оправдају: ''Господе, када смо те видели потребитог, болесног, у тамници, нагог и нисмо те оденули? Ми смо видели те лезилебовиће, те просјаке, те пијанице – они нису ни залуживали помоћ. Да смо Тебе видели, Теби бисмо помогли''.

Али они ће чути категорички одговор: ''Истину вам говорим: оно што не учинисте једноме од најмање браће моје, то ни Мени самоме не учинисте!''

И ето, тада је и завршио Господ ту проповед о Страшном Суду: ''И ови ће отићи у муку вечну а праведници у живот вечни!'' Како су и говорили Оци, да тај Суд неће бити толико страшан зато што ће сви људи видети какви смо ми, какви смо по унутрашњем садржају живота и своје личности, не само због тога, већ зато што је Судија неумољив! Господ Исус Христос у току свог земног живота никада никога није одбацио, Он Сам је говорио: ''Оног који долази к Мени, нећу изагнати ван'', и после Његовог Вазнесења, сво време трајања људске историје, Исус Христос је, као што је рекао Његов апостол: ''Један и исти у векове!'' Он је веран Самом Себи у бесконачној љубави и милосрђу своме, и како смо већ, не једанпут, говорили није било случаја, нема и неће бити никада таквог случаја да човека који долази к Њему са покајањем, Он не би примио и не би му опростио. Тако нешто не може да се деси!

И ето, тамо ће покајању бити крај и тамо ће Судија већ бити неумољив, како су говорили Свети Оци. Истина, код нас грешних, још увек постоји нада, она нада коју је прекрасно изобразио на икони верујући и благочестиви иконописац, на икони Страшног Суда. Тамо је све овејано ужасом и страхом, већ се не чује проповед Јована Претече, он ћути – он је све призивао ка покајању. Безмолвни су апостоли, безмолвна су уста праведника, у ужасу стоје грешници и само Она једина није заћутала – Мајка Божија. Она се наклонила ка рамену Сина Свога и моли Га за несрећне грешнике који ће свакога тренутка чути ту страшну осуду на вечну муку. Такво је наше хришћанско надање, да ће нас Мајка Божија заступати на Страшном Христовом Суду.

О, када би човек чешће размишљао о том крају свог живота, не само земног, већ уопште о крају историје људског рода, чиме ће се она завршити? Али, управо, садашњи људи уопште о томе не мисле, а ако и мисле, сете се тога - само одмахну руком. А други умирују себе говорећи: ''Бог је милостив, Он треба свима да опрости''. Таквима се само може рећи: ''Молим вас, па отворите Јеванђеље, шта тамо Сам Бог говори, шта је он Сам рекао? Да ће он свима без изузетка опростити? Уопште није тако! Он каже да ће праведници наследити живот вечни а да ће грешници отићи у муку вечну''.

Господ ради тога пред нама открива ту слику Страшног Суда благовремено, указујући нам на њу, да би нам дао могућност да пређемо са леве стране, која нам прети за наш греховни земаљски живот - на десну. Некада давно је говорио мудрац: "Поминай последняя твоя и во век не согрешишь" (сећај се краја свог и вавек нећеш сагрешити). То не значи, наравно, да он обећава човеку безгрешност – не! Он каже да ако човек буде памтио "последняя своя" – крај свој, он се неће односити ка греху лакомислено, како се људи обично односе.

Поминай последняя твоя, (памти крај свој), душо хришћанска, сећај се Страшног Христовог Суда, памти то да ће тај Суд бити последњи и коначни на сву вечност и увек се искрено моли, када чујеш на богослужењу: "Христианской кончины живота нашего безболезненной, непостыдной, мирной и доброго ответа на страшном судилище Христовом, просим" (За хришћанску кончину живота нашег, безболну, непостидну, мирну, и добар одговор на Страшном Суду Христовом, Господу се помолимо). Амин.

 

Превод: Новембар 2014

ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево и сада, у данашњи дан, у дан светлог и радосног празника Покрова Божије Мајке, ми смо поново слушали то јеванђеље које се чита скоро сваки пут на дан Богородичиних празника – повест о томе како је Господ наш Исус Христос посетио дом Марте и њене сестре Марије.

Ово јеванђеље је добро познато, вероватно, већини из нас. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то да се у тој јеванђелској причи установљује устима самог Спаситеља вечни принцип да је духовно више од материјалног, да је вечно више и вредније него земно и пролазно. Ви знате добро ту приповест, знате како се Марта, усрдна и гостољубива домаћица трудила да би примила како доликује, и  угостила  како доликује, тог драгоценог, најсветијег Госта Који је благоизволео да уђе под њен кров. Нико не може да укори Марту за њено гостопримство и добродошлицу јер, која домаћица не би хтела да прими Госта како треба? Али Мартина грешка била је у томе што је трудећи се и бринући се о домаћинству, она погрешила  у ономе што је главно.

Када је она видела, да њена сестра не узима никаквог учешћа у њеном труду, већ само седи код ногу божанственог Госта и слуша Његове речи, у том тренутку када се она потпуно унела у свој посао – она се смутила и чак полу-прекорно рекла Спаситељу: ''Господе, зар је теби свеједно што је моја сестра све то препустила мени да радим?'' (Едину мя остави служити — на цркв.словенском). И даље –отворено тражи од Њега подршку, говорећи: ''Рцы убо ей, да ми поможет" (Реци јој да ми помогне).

Познат је одговор Спаситеља Који је благо и деликатно, а уједно и категорички, одбацио њен захтев; прво јој је указао да се превише труди а потребно је  само једно, а затим је отворено одговорио и на њен захтев: ''Мария же благую часть избрала (не ти, Марта, већ — Марија), яже не отымется от нея" (т.ј. твоја молба неће бити испуњена; тај део који је изабрала Марта неће се узети од ње). У тим речима Спаситеља, наравно, има и наговештаја самој Марти да би могла убрзо да заврши те послове и уради оно што је Марија већ урадила – да послуша вечне речи Божанствене Истине.

Недавно сам читао у једним месним новинама како је један данашњи умник-мудрац, мудри у својим очима, у чланку поменувши тај јеванђелски догађај изјавио да је Христос одобрио ''' Маријино губљење времена ''. Одмах је видно колико се писац разуме у то дело... Марија је седела узалуд!

Марија је своју душу хранила речима вечног живота. То је та жива вода о којој је Господ говорио Самарјанки, да ће јој Он дати живу воду и ко буде пио ту живу воду, он неће ожеднети довека већ ће то у њему постати извор воде која иде у живот вечни. И ето, ту живу воду је упијала у себе верујућа, предана, љубећа душа свете Марије, а човек ''умник'' каже да је она проводила време узалуд!

Памтићемо да је овде установљен одређени принцип да је духовно изнад материјалног. По том принципу, запамтите: све што се тиче Цркве и црквености, је важније од свега.

Код нас, нажалост, врло често не бива тако. Чак и верујући људи све црквено померају некуда у задњи план. Када их питају: ''Зашто нисте били у цркви?'' – они одговарају: ''Нисам имао када''. Када их питају: ''Зашто тако дуго не постите и не причешћујете се?'' – ''Немам времена''. Т.ј. другим речима, од Господа Спаситеља, Који нам се приближава у Својим црквеним молитвословљима, у црквеном животу, а највише – у Причешћу Светим Тајнама, ми се удаљујемо зато што ''немамо времена''...

Када се човек жури некуда на службу, или неким послом, жури се на ареодром, он не касни; само у случају неког неочекиваног разлога који независи од њега може да закасни. А када треба да дође у цркву, он не може, не стиже. Нешто друго се показало за њега важније и заузело то место и време које је требало дати Цркви. Врло често код нас бива тако.

Тако да, памтићемо да је духовно више од материјалног и да све, што се тиче Цркве, что се односи на Цркву, има првостепену важност. Изговора ту нема и не може бити.

Црква је Дом Божији. И све што се налази у Цркви, припада, пре свега, њеном најсветијем и божанственом Домаћину и Владару – Господу Богу, Владики свега постојећег и зато је у Цркви – све важно.

Шта се збива у нашим храмовима у току службе Божије? Скоро увек се види како разговарају, причају (некада скупљају одежде у олтару док се служба још није завршила). И много, много има таквих случајева када видиш да права црквеност ту уопште није на првом месту. Када се савршава богослужење и молитва, човек који је присутан у Божијем храму треба сав да се преда молитви а не да се бави нечим другим, макар се то односило и на богослужење.

Тако треба да буде и у личном, приватном животу човека. Неко други каже: ''Немам времена за молитву, цео дан сам заузет, немам времена ни за ноћни одмор''. Али није узалуд говорио светитељ Теофан: ''Никада се не изговарај тиме да за молитву немаш времена. Значи ти не волиш Бога, не волиш молитву, значи теби се нешто друго показало важније''...

Онај ко заиста стреми Богу и стреми молитви, никада молитву неће заменити за нешто друго, ма шта то друго било. Свети Теофан је говорио: ''Памти да је молитва царица. Ево, пред њом је препуна кућа; изгледа да се не може ући – нема места. Али приближава се царица и улази – сви се склањају, отвара се пут за њу, она свуда иде слободно. Тако, говорио је светитељ, треба да буде и са молитвом. Она је царица. Пазите да царичино место не заузме неко од њених потчињених.''

Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, ''све доћи на своје место''. Амин.

 

РАЗВРАЋЕНОСТ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

У једној из такозваних паримија или старозаветних читања, које се читају уочи великих празника на свеноћном бденију, налазе се речи: "Премудрость созда себе дом и утверди столпов седмь" (Премудрост сазда себи дом и утврди стубова седам). Св. Оци и учитељи Цркве говоре нам да се те речи могу схватити као непосредно пророчанско указање на седам Васељенских сабора који су били ти стубови на којима је основано наше хришћанско благочешће.

Хришћанска вера се састоји, са једне стране из вероучитељских истина или догмата а са друге стране - из свештених канона и правила, која се називају канонским правилима и већином су били установљени на Васељенским саборима који су се трудили над догматиком и састављањем дисциплинарних црквених закона и правила.

Црква не без разлога прославља спомен Светих Отаца који су се трудили на тим саборима. Ето и сутра се она сећа многих од њих, нарочито оних који су били на Седмом Васељенском сабору, али не само њих јер смо ми из канона данашњег дана  слушали и о томе како су се трудили Оци Првог сабора, који су одлучили Арија. И Црква не једном спомиње и прославља те трудбенике.

У наше време, време најужаснијег моралног, наравственог и сваког разврата, хришћанин нарочито треба да памти, ради тога да би се супротставио свој тој трулежи, нечистоти и невероватној распуштености које ми сада видимо у свету, и да се не би заразио том скверни, он треба, пре свега, да тврдо стоји на основи црквених догмата и црквених, свештених, заповеђених нам Црквом и Оцима - канона и правила.

А ако тога нема, нека не мисли да ће издржати. Та распуштеност, та развраћеност, та нечувена смрадна нечистота, која у таласима запљускује данашњи живот, неизбежно захвата и потчињава себи оне душе у којима нема светлости и благоуханија истините црквености.

Ето, то ми треба нарочито да памтимо данас. Некада је св. ап. Петар у једној од првих проповеди говорио хришћанима: "Спасайтесь от рода сего развращенного" (Спасавајте се од рода овог развратног). Али тада је тај ''развраћени род'' био пагански. Сада је много горе него тада... Распуштеност, разврат, сваки неморал су и тада цветали али то је био пагански свет, а када је он чуо о светим истинама хришћанства, он их је постепено примио и усвојио – паганство се поклонило подножју крста Христовог.

Сада је време много ужасније и опасније. Сада се развратио хришћански свет. Њему се већ нема шта проповедати, не може се просвећивати. Он има Христову истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.

И зато – ''ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'', како су говорили подвижници последњег времена.

Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима  (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: ''Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности''. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!

Памти то, душо хришћанска , и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.

 

БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два из дванаест Великих празника: један је радосни, светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.

Празник Благовести је оштро поделио земни живот Преблагословене Дјеве на два периода: до тог догађаја Она је била скоро потпуно непозната, живела је просто, као благочестива јудејска девојка. Али када је пред њу стао архангел Гаврил, тада је Њена будућа слава заблистала пред Њом, када је он почео да Јој говори да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и Његовом царству неће бити краја. И ето, Она, подстакнута тиме, жури ка праведној Јелисавети и слуша од ње почетак будуће хвале: '' Откуда мне сие: да придет Матерь Господа Моего ко мне?! (Откуда мени ово да дође мати Господа мога мени)''. Она слуша то о себи и открива Јој се Њена будућа слава и Сама говори: "Отныне ублажат Мя вси роди" (Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји).

Па ипак, Она и даље живи својим животом у коме је изабрала пут најдубљег смирења. У Јеванђељу се Она релативно мало спомиње, о Њој се много више говори у књизи Дела апостолских. Она се само једанпут спомиње у Јеванђељу, а у Делима апостолским много пута.

Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била.

Један црквени писац спомиње предање које се сачувало у црквеној историји, како Јој је некада писао писмо свети Игњатије, који се као дете удостојио тога да га Сам Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже ''Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство небеско''.  Када је писао ово писмо он је био већ младић који је примио хришћанство. Слушавши много о Дјеви Марији и Њеном Божанском Сину од апостола Јована Богослова, он пише Дјеви Марији то писмо. Православни, али још млади Игњатије Јој пише: ''Ја сам много слушао о Твом божанском Сину од апостола Јована''. Он пита да ли може да Је види и пише: ''Било би лепо кад би ме Ти удостојила да се сретнемо и лично се упознам са Тобом''. И ето, онај који све ово пише, говори: зар није дирљиво помислити да је Дјева Марија, добивши то писмо, села за сто, можда наместивши своју одећу да јој не би сметала, узела перо и почела да пише одговор. Одговор Игњатију, који је Она почела са: ''Смирена послушница Исуса Христа''. Тако је Она одговорила на његово писмо. Како је Она само смирена била!

uspenje-presvete-bogorodice-velika-gospojina 500x300

Успење - Сопоћани

Али ето, ускоро Јој се јавља архангел Гаврило и благовести нову радост о томе да ће се ускоро преселити ка своме Сину. Она је то чула и почела да се спрема за Свој исход. Наравно, сви су плакали, сами апостоли су плакали јер кад добар човек умире сви који су га познавали плачу али, истовремено, њихова кончина је и прелазак у њихово ново постојање у божанственој слави. Тако је било и са Њом! Проводили су је апостоли, торжествено су је сахранили.

Апостоли су имали благочестив обичај. Они су, после вазнесења Господњег, када су се сабирали заједно за трпезу, памтећи речи божанственог Учитеља : ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века'', и тврдо верујући Његовим божанским речима, када су седали за сто, за трпезу, то главно место остављали празно нимало не сумњајући у то да Он невидљиво пребива са њима. Тако је било и сада.

Када су апостоли, обраћајући се Спаситељу Који невидљиво присуствује са: ''Господе Исусе Христе помози нам!'', хтели да то ураде на крају своје трпезе, одједном их је обасјала чудесна светлост. У тој светлости, они су видели у слави, окружену анђелима и архангелима и свим силама небеским како Јој благочестиво припадају – Дјеву Марију, али не у оном смиреном виду, у ком је раније била – већ као Царицу неба и земље, сијајући у божанској слави. Она им је предала мир, мир Сина Свога и рекла: ''Ја сам с вама до свршетка века''. И од тада су они, после уобичајеног призивања Господа, говорили: ''Пресвета Богородице, помажи нам!''

И ето, тај возглас Црква памти. То што је Она рекла њима, то је кроз њих рекла свима нама. Није без разлога Њен божански Син на крсту, кроз апостола Јована, усиновио Њој сав људски род. Она је заиста љубећа мајка, која се брине о свакој људској души. А ми знамо да добра мајка воли сву своју децу – и добру и лошу, и послушну и непослушну, а за лошу је још више боли њено мајчинско срце. Тако и сваки од нас може смело да се обрати Њеној материнској љубави.

Али, треба памтити и оно очему сам већ говорио. Недавно се једном човеку јавила Дјева Марија у слави, окружена сјајном светлошћу, али он је видео да је Њен пречисти лик измучен, да је пун туге и муке и да по Њеном лицу теку сузе. Она му је рекла: ''Врати се на земљу и питај људе када ће ме напокон пожалити? Они ме муче својим гресима! Ја се за њих молим све време пред Сином Својим, али њихови греси не дају Мојој молитви да прође до престола Мога Сина. Намучила сам се – нека се сажале на Мене''.

Памтимо то, љубљени, да је наш живот у греху измучио Њу нашом исквареношћу у гресима, и зато исправимо своје срце да бисмо живели пуним хришћанским животом, у покајању и добрим делима. Амин.

 

 СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена3  светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.

Preobrazhenie Ok 1516 g

Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист  Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.


3 присносуштна – одувек постојећа (светлост) 

 

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕМ

У тим последњим тренуцима, свако треба да се удуби у самог себе и да провери да ли са дужним благочашћем приступа тој свештеној Тајни над Тајнама. Не заборављајте – недостојни се причешћују само ''себи на суд и осуду''. А онај који приступа са вером и смирењем – он добија од те Светиње такво освећење и укрепљење духовно какво нигде и никад у другим условима не може да добије људска душа.

Памтите – нико од причасника Чаше не одлази онакав какав јој је приступио. Споља он као да остаје какав је и био али у самој ствари није тако: онај који прилази без вере, без смирења и покајања – он одлази гори него што је био јер Божија благодат спаљује недостојне, а онај који прилази са вером и смирењем, тај се удостојава велике и неизречене милости Господа који је рекао: "Ядый Мою Плоть и пияй Мою Кровь во Мне пребывает, и Аз в нем". (Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему), говори Сам Господ Исус Христос.

Тако да запамтите то и, понављам, тих последњих светих тренутака  се усредсредите у себи и молите се Господу Богу да вас Он удостоји причешћа Светим Христовим Тајнама на на суд или осуду, већ на опроштај грехова и живот вечни.

pricesceapostola1

Када будете приступали Светој Чаши, приступајте спокојно, без гужве, не гурајући један другог, сложивши руке крстообразно на грудима; јасно реците своје име и ни у ком случају код Саме Чаше не осењујте себе Крсним знамењем, зато што је било страшних случајева када човек, желећи да се прекрсти код саме Чаше,  закачи Чашу руком, и највећа и страшна Светиња се проливала на под. Да се нешто слично не би десило, немојте се крстити код саме Чаше и не прилазите Чаши близу, већ када одете од Чаше корак-два, онда се благочестиво закрстите крсним знамењем и идите да попијете запивку2 после Светог Причешћа.

Ако се међу онима који се спремају да приме Свете Тајне налазе жене са накарминисаним уснама, нека скину то и доведу се у дужни ред, иначе им неће бити дозвољено да приступе Светим Тајнама и неће добити Св. Причешће.

Господ да дарује свима Своју велику и богату милост! Амин.


2 Запивка - обичај да се пије слатко вино помешано са топлом водом после Св. Причешћа, сачувао се код Руса. Првобитно уведен да би причасник сигурно прогутао Св. Причешће и да би све честице тога биле прогутане.

 

СЛОВО О ПОСТУ

(Изречено пред почетак Божићног поста)

Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситеља: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин. То је јасно и просто... Па ипак, данас нам сам живот сведочи о томе да православни хришћани, који врло често себе сматрају верним и преданим чадима Цркве, толико нецрквено и неправославно гледају на пост да, хтели-не хтели, служитељи Цркве морају о томе да говоре и напомињу.

Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник; пост је општецрквена установа, пост је – црквени закон. За то да се не испуњава закон, потребан је неки разуман разлог; ако такав разлог у овом или оном случају постоји, онда Црква увек иде у сусрет њему. Тако на пример, ако тешко болесни човек има потребу да јаче једе да би ојачао ослабели организам, Црква му не само разрешава да ослаби пост, већ га у неким случајевима и сасвим ослобађа од њега. Некада се дешава да се човек нађе у условима у којима није у могућности да бира храну по својој жељи; у сличним случајевима Црква нас такође ослобађа од обавезе да постимо.

Али, на жалост, ми понекад слушамо чудновате речи, укључујући и такве: ''Није ли Богу свеједно шта ћу ја јести – кромпир или говедину?'' Наравно, Бог нема потребу за тиме да ми једемо ово или оно али запамти, неразумни човече, да пост није потребан Богу, већ теби самом.

Када се Син Божији оваплотио на земљи, по сведочанству св. Јеванђеља, на почетку Свог служења, Он је постио 40 дана и 40 ноћи. А када су Га апостоли касније питали зашто они нису могли да изганају злог духа из бесомучног дечака, Господ им је одговорио: ''Овај се род изгони (т.ј. побеђује) молитвом и постом''. У тим речима Спаситеља, пост је изједначен са молитвом, као средство победе над злом бесовском силом.

Загледајте се пажљиво у то што видите у овом светом храму. У њему је много ликова светих угодника Божијих. Покажите ми међу њима макар једног који је имао такву тачку гледишта какву имају данас, на жалост, многи православни хришћани, тврдећи да је пост – нешто неважно. А ево, св. угодници Божији које је Црква прославила и, самим тиме, показала да је њихов пут  - пут истинити, праведни и савршени – сви су они постили и то тако како би многима од нас, може бити, било претешко да постимо.

Покажите ми, понављам, макар једног од светих угодника Божијих, изображеног на светим иконама, који је тако говорио о посту, како говоре данас паметњаковићи који сматрају да је њихово труло расуђивање изнад црквеног закона. Преподобни Серафим Саровски је једном тачно указао на значење поста. Дошла је код њега нека жена, љубећа мајка, чија је ћерка требало да се уда. Природно, мајчино срце се бринуло за судбину и срећу своје кћери и она је хтела да зна хоће ли јој кћер бити срећна са својим будућим животним сапутником. Са тим питањем је она дошла ка старцу Серафиму. Саслушавши речи матере, преп. Серафим јој је овако рекао: ''пре свега другог, ако твоја кћер има изабраника, пре свега сазнај – држи ли он постове јер (старац је тачно тако и рекао) ко постове не држи – тај није хришћанин.''

Запамти то, душо хришћанска. Преп. Серафим је по том питању апсолутни ауторитет. Он никоме није прописивао да носи те невероватне, надљудске подвиге и тешкоће, које је он сам носио. Он никоме није заповедао да их савршава, него је тражио од хришћана безусловну послушност Цркви, и своје објашњење о посту је и изрекао у духу те поуке Спаситеља о послушности Цркви, која је горе наведена. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост и, следствено, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Од те гвоздене логике је немогуће побећи. И зато по питању поста запамти једном за свагда: ако хоћеш да будеш верни син Православне Руске Цркве – ти мораш да држиш постове.

На жалост, по том питању су људи некако крајње ослабили, раслабили се, како се каже. Некада је један од црквених делатника говорио да би се оправдао Московском митрополиту Филарету, познатом по светости свог живота као и по нарочитој мудрости: ''Владико, шта да радим – дух је бодар а плот је немоћна''. Климнувши главом, каже му митрополит Филарет: ''Не, пријатељу мој, сада треба говорити обрнуто: дух је немоћан а тело је јако. И оно диктира своје законе, а немоћни дух му се не може супротставити и безвољно му се подчињава и човек испуњава сваки прохтев свога тела, своје плоти''.

Често данас говоре: ''Тешко је постити, немамо увек посну храну''. А ја мислим да то није тачно. У условима живота у Аустралији, где сам ја недавно био, као и овде у Америци, о томе је просто срамота говорити. Боље је отворено рећи: ''Нећу да постим''. У крајњем случају, било би отворено, иначе се добија лажљиви изговор.

Ја сам претходне године провео у Кини. Тамо је била буквално глад, вапијућа нужда, понекад просто није било шта да се једе. Многи тамо далеко нису јели ни сваки дан али свеједно, они који су хтели да посте  - постили су и тамо и нису умирали од глади. Преподобни Серафим је некоме рекао: ''хлеб и вода никоме нису штетни. Од поста нико није умро а од преједања многи умиру.'' Проста и мудра поука.

Љубљена браћо слушаоци! Ми смо чада Руске Православне Заграничне Цркве и треба да памтимо да треба да се по нечему разликујемо од неправославних људи, међу којима се овде налазимо. Некада је апостол Павле писао хришћанима града Филипи, хвалећи их што они ''сијају као светило у свету'' усред тог паганског мрака који их окружује. И како би видљива била духовна красота и сила наше Православне Цркве када би њена чада у свему и увек строго и неизмењиво држала њене типике а нарочито - постове. То увек изазива дубоко уважавање од стране неправославних, од стране иномислећих. Човек - истрајан у својим убеђењима и поступцима увек заслужује уважавање од свих.

Тако да, ево понављам, ми смо на прагу поста и ја се надам да сви, који су слушали данас призиве Цркве – да ће се показати у овом посту не као преслушници већ као послушници Црквеног учења. И надам се да ћемо сви ми, који стојимо овде, држати тај пост по мери својих сила, памтећи да онај који није постио, никада неће дочекати празник Рождества Христовог као онај који је црквени пост држао. Амин.

 

БЕСЕДА О ПОСТУ

(ПРЕД ПЕТРОВСКИ ПОСТ)

О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)

Данас су настала нарочита времена, возљубљена браћо! Нарочита зато што, ако упоредите садашње време са оним што је било раније у Мајчици Русији (на Руси-Матушки), ми видимо скоро потпуну супротност. Ево, сада иде Петровски пост.

Али ето, многи од савремених православних хришћана чак ни то не знају. Раније, у Русији, руски православни људи су добро познавали црквене уставе и правила и свој живот су устројавали, усклађивали са тиме како нас Црква учи да живимо овде на земљи, у овом земном животу. А сада, понављам, други ни не знају црквена правила. Али ово није само непознавање и незнање већ недопустива раслабљеност хришћана и чак – пренебрегавање хришћана старих, добрих установа Цркве.

Некада је Господ наш Исус Христос рекао: пре ће проћи небо и земља – ''небо и земља ће проћи али ниједна јота, ниједна црта из закона неће пропасти'' т.ј. све о чему говори наш православни закон, о чему говори св. Јеванђеље, све ће се то испунити а они који га не испуњавају, биће отворени преступници Божијег закона.

Погледајте како је било у давнини. Ево, Црква, на пример, прославља свете мученике Макавејске: сву браћу и њиховог учитеља Елеазара и њихову мајку. Њих је мучитељ подвргао страшним мукама, мучењима и истајавањима – пагански цар, зато што нису пристали на то да пробају храну која је забрањена Мојсијевим законом. Другим речима, они нису пристали да наруше пост, нису пристали да окусе од те хране коју Црква не дозвољава да се једе. И отишли су у смрт.

Данашњи људи поражавајуће немарно и спокојно говоре о томе а истинити мужеви вере, они који су веровали у Бога и веровали Богу, они су на све указе и правила гледали као на неразрушиву светињу која се мора испуњавати. Једном су неког од подвижника код нас у Мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост?

Старац је одговорио: ''Зато што људи престају да слушају Бога а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове''. Тако је било некада а данас је потпуно другачије. Тада је ипак било много православних људи који су држали постове, а данас их некад уопште и нема. И не само данас, у наше садашње невреме. Некада је познати руски писац, философ, богослов, човек високог духовног живота, талентовани песник и писац, Хомјаков, који је увек најстрожије поштовао све црквене установе и предање, дошао у наш Петроград – престоницу Русије.

Он се осетио као у пустињи: нико није држао црквене постове – нико! Он је радио свој посао али је држао постове, све је поражавао својом чврстином и постојаношћу. А данас је тешко наћи људе који држе постове како треба.

Памтимо, љубљени -црквени устави, Црква нам ништа узалудно, непотребно не предлаже, тога нема! А оно добро у нашем животу нам оставља на избор: човек може да живи тако, а може и овако. Али постоје црквени закони које су сви православни хришћани дужни да поштују и испуњавају. Е па један од таквих закона је закон о посту када нас Црква призива да се уздржавамо у одређено време у току године. Православни хришћанин ће бити само онај ко то поштује.

Овде ћемо навести речи преподобно Серафима Саровског који је био велики испосник. Он је отворено рекао:

''Ко постове не држи – тај није хришћанин!'' Ма како он да зове себе, ма за кога да се сматра, он није хришћанин. То је потпуно природно, тако строго расуђивање великог подвижника јер, у којој ће школи држати ученика који игнорише школска правила? У којој установи ће држати службеника који ни једно правило не испуњава? Тако исто и Црква има своје законе, своја правила.

Понављам, она нам у многоме даје да бирамо: начин живота, занимање – то она благосиља ако хришћанин то ради на хришћански начин. А тамо где она даје своје законе, тамо хришћанин треба, не расуђујући, да се потчињава. Црква нам све то предлаже на нашу корист зато што је послушност Цркви – једна од главних врлина.

Амин.

ИСПОВЕСТ

Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред причешће1, као сада.

Прво, нормалним, уобичајеним поретком, уопште се није сматрало то да човек пости једанпут годишње, како то раде у наше дане. Сматрало се уобичајеним то да се пости сваки пост: Велики пост, Петровски, Успенски и Божићни, при чему су у дугим постовима многи постили за причешће двапут а неки и више; многи, усрдни, постили су још, мимо постова, пред дванаест великих празника, пред престоне празнике својих храмова, својих парохија, пред свој имендан (Дан анђела код Руса – прим. прев), рођендан и.т.д.

А да се причешћују једном годишње дозвољавало се (у виду изузетка) само онима који због услова свог живота или због неких нарочито важних разлога нису то могли да раде чешће од једном годишње. Али тако је било раније, у нашој руској старини. Већ последњих десетлећа, на жалост, тај благочестиви поредак је почео да се мења: то што је било изузетак, постало је некаква норма – већина је сматрала потпуно довољним да се спрема за Причешће само једном годишње, у време Великог поста.

Наравно, у нашим поремећеним условима живота, у неком смислу, и то је добро јер се многи данас не припремају за Причешће по неколико година, наводећи као своје оправдање разне изговоре: некада их неки нарочите ствари ометају, па им неке сметње у животу не дају... Против свих тих изговора св. Теофан Затворник је у своје време рекао: ''када би ти зажелео како треба, све твоје сметње би отишле у страну'' или, како је он говорио – ''лупнуо би ногом и рекао ''нека буде тако'' и сва искушења, све препреке које ти сметају би нестале са твога пута''.

Али, ево, човек је одпостио, спрема се да приступи исповести, спрема се да стане пред Крст и Јеванђеље. Није без разлога да онај који се исповеда има пред собом на налоњу животворни Крст и св. Јеванђеље. Јеванђеље – књига закона Божијег, закона Господњег. Она грешнику који се каје, напомиње да он постојано нарушава тај закон и да је због тога и дошао на исповест, да би се покајао због нарушавања тог Божијег закона, против кога се сви преступи јарко и одређено наводе у тој истој књизи.

А животворни Крст напомиње нам о тој крвавој цени по којој је Господ спасао наше човечанство. Да није било крсне жртве Христове, никакво наше покајање не би скинуло са нас кривицу за грех: крив си – одговарај, грешио си – прими казну за грех. Али Господ је нас грешне по милосрђу Своме тако заволео, да је самог Себе принео на жртву за наше грехе. Он је узео на себе људске грехе, приковао их на Крст, како се каже у црквеним молитвама, и том жртвом омогућио спасење целом човечанству. И не ради наших покајних молитава, већ ради крсног подвига Сина Свог Јединородног, Бог Отац прима наше покајање и ми се очишћујемо од наших грехова – после чега се већ припремамо да примимо Св. Дарове.

На исповести се, пре свега, као огња чувај да било шта сакријеш. Боље је уопште не ићи на исповест, него утајити нешто, јер не само да нећеш добити опроштај ни једног греха, већ напротив, додаћеш још један, најтежи и најстрашнији грех. Онај ко скрива грехе на исповести, не само да обмањује свог оца, већ и лаже Духа Светог  - хули на благодат Господњу, коју добија онај ко се искрено исповедио. Страшан је удео таквог човека. Најблаженији митрополит Антоније у својим делима одређено је указивао на то да они који на исповести прећуткују своје грехе, свој живот обично завршавају Јудином смрћу – самоубиством.

Ако онај који се исповеда нешто скрива или се труди да на исповести обмане свог духовног оца – он онда неће добити опроштај грехова. Твој духовни отац, влашћу даном му од Бога, даје опроштај грехова. Светитељ Теофан Затворник говори: ''смирени пастир Цркве даје теби отпуштање грехова не својом влашћу већ то ради истом оном влашћу која је у Самом Господу Исусу Христу.''

Чијом влашћу делује пастир Цркве, говори и Сам Господ, Који му је дао ту власт. Господ је рекао апостолима, а кроз њих и пастирима Цркве: ''Што год свежете на земљи, то ће бити свезано на небу и што разрешите на земљи, то ће бити разрешено на небесима''. Ето какву изузетну, страшну власт има и какву одговорност носи смирени пастир Цркве; такву власт нема ниједан земаљски владар, ниједан земаљски властелин.

ispovest

То је власт Самог нашег Спаситеља и Началника нашег спасења коју имају пастири Цркве. Али у том случају, ако ти намислиш да слажеш на исповести или да нешто утајиш – онда речи пастира могу да се разиђу са речима Самог Спаситеља јер пастир не зна да си ти слагао и рекао ти је: ''опраштам и разрешавам'', али Господ ти није опростио и није те разрешио јер Он зна да си ти слагао на исповести!

А ако ти на исповести ништа ниси сакрио и отворено си признао све, онда памти да није само у томе ствар. Јеси ли принео Крсту и Јеванђељу покајничку скрушеност за своје грехе? То нама често недостаје а то је тако неопходно! Ја, грешни служитељ Цркве, више пута сам, примајући исповест оних који се кају, видео како су они оплакивали своје грехе – пред аналојем је под буквално био заливен њиховим сузама. Ето, како људи умеју да се кају! 

А ето, често на исповест долази човек са успаваном савешћу, чија се душа није пробудила; каже по навици неколико речи и оде неисцељен... Владика Антоније је тим поводом говорио: ''ако човек долази на исповест са таквом успаваном душом, без осећаја покајања и туге због својих грехова, то стање његове душе може се показати теже и опасније него код највећег грешника који је тешко сагрешио али се мучи и сакрушава због својих грехова''.

Зато приступај исповести са скрушеношћу, са свешћу о својој кривици, са скрушеношћу због тога што си много нагрешио; памти како те је Господ Својим промислом, Својом благошћу, Својом владајућом Десницом заустављао, одводио од греха а ти си Његову Десницу склањао, ниси слушао Његов закон, ниси обраћао пажњу на Његова упозорења и упорно си грешио и грешио...

А ако у теби нема таквог покајног сазнања и туге – онда принеси Господу макар печално сазнање о тој својој непокајаности. Кај се Богу због тога. Знао си да грешиш а да се кајеш не умеш – ето, бар то скрушено исповеди и Господ ни то смирено покајање неће одбацити и даће ти благодат Своју.

Свети Оци нам говоре да они који се истинито кају, приносећи покајање, исповедају све и при том дају Господу обећање да ће исправити свој живот. Ето ми смо грешници, имамо неизбројну количину грехова, али за то се и даје човеку време припреме за Причешће, за то Црква и призива њега ка усиљеној молитви и посту, да би он, усредсредивши се,  појмио своју душу и, угледавши га, схватио свој главни грех, своју главну слабост - јер њу свако има.

За време те припреме потребно је себи дати одговор на то шта највише обремењује и поробљава твоју душу, да би, ако те буде питао духовни отац – у чему највише грешиш, могао одмах да му даш одговор.

Притом, никада не треба сумњати да, ма какви били наши греси, ма како тешко да смо сагрешили –  ако се искрено и скрушено кајемо – онда Господ, Који је рекао ''оног који ми дође нећу изагнати ван'', ни нас неће изагнати и даће нам милост и опроштај. Амин.


[1]  (руски израз ''говение'' који митр. Филарет користи овде означава не само пост већ припрему за Св.Причешће која се састоји од: поста, уздржања, појачане молитве, посећивања црквених служби и читања одређених молитава пред Св.Причешће. Обично је трајало недељу дана пред Причешће, прим.прев.)

 

01

 Нетљене мошти митр. Филарета Вознесенског

 

Поштовани читаоци, поводом великог празника Сошествија Свјатаго Духа (Силаска Светог Духа) на апостоле, а у вези са скорашњим немилим догађајима у окриљу Цркве Христове - самовољним потписивањем некакве ''Декларације о јединству Хришћана'' између патријарха Цариградског Вартоломеја и Папе Фрање1, екуменистичких молитава њихових на Христовом гробу2, после чега се десио пожар у цркви Рођења Христовог у Витлејему3, заједничких екуменистичких молитава наших епископа и римокатолика у Бечу4, доносимо проповед нетљеног чувара истине Православља, митрополита Филарета, која се први пут појављује на србском језику.

 

ВЕРНОСТ ИСТИНИ

Х

тео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, ''истиниту Христову Цркву''.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко од православних људи ће пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко од нас ће пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици - и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу,  чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

02

Руска црква је покренула Комисију за канонизацију митр. Филарета.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо - да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи  земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.


10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.              

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

 

 

 ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

fil1

ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1969.)

Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве

Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава,

Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је да "кто нарушит одну из заповедей сих малейших и научит так людей, тот малейшим наречется в Царстве Небесном" (Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме). Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања). У 1.-ом правилу тог Сабора, Свети Оци томе додају и: ''Приявшим священническое достоинство, свидетельствами и руководством служат начертанные правила и постановления, которые охотно приемля, воспеваем с Богоглаголивым Давидом, ко Господу глаголюще: "На пути свидений Твоих насладихся, яко о всяком богатстве". Такожде: заповедал еси правду, свидения Твоя во век; вразуми мя, и жив буду (Пс. 118, 138 и 144). И аще пророческий глас повелевает нам во век хранить свидения Божия и жить в них, то явно есть, яко пребывают оные несокрушимы и непоколебимы.'' (Онима који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и руководство служе написана правила и одлуке, које радо прихватамо, и са богоглаголивим Давидом, певамо Господу: ''На путу сведочанстава Твојих насладио сам се као за велико богатство; а такође и: Заповедио си правду, сведочанства су Твоја вечна;  уразуми ме и бићу жив (Пс. 118, 138,144).  И ако нам пророчки глас заповеда да заувек чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, онда је јасно да су она неуништива и непоколебива).

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот. 

Ако се искушење појави само у једној од Православних цркава, онда се и исправљење може пронаћи у тим оквирима. Али када неко зло проникне у скоро све наше цркве, онда то постаје ствар која се тиче сваког епископа. Може ли ико од нас да остане равнодушан ако види како истовремено мноштво његове сабраће иде путем, који и њих и њихову паству води у погибељну пропаст кроз губитак Православља, који они не примећују?

Хоћемо ли рећи, у том случају, да нам смирење налаже да се држимо ћутања? Да ли да сматрамо за нескромно да дајемо савете другим прејемницима светих апостола, од којих неки заузимају најстарије и прослављене столице?

Ипак, Православље исповеда једнакост свих епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.

Да ли да се успокојимо тиме што свака црква одговара сама за себе? А шта ако се изјаве које смућују верне дају у име целе Цркве, а самим тиме и у наше име, иако ми никога нисмо овластили за тако нешто.

Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се ''ћутањем издаје истина''. Зар је нећемо издати и ми ако, видевши удаљавање од чистог Православља, будемо ћутали, што је увек лакше и безопасније?

Па ипак, ми видимо да нико од старијих не подиже глас и то нас приморава да говоримо, да не бисмо на Страшном Суду чули прекор да смо видели опасност од екуменизма, који угрожава Цркву, али нисмо упозорили њене предстојатеље.

Ми смо се, уосталом, већ обраћали и Најсветијем патријарху Атинагори, и Грчком архиепископу Северне и Јужне Америке, Јакову, исказујући тугу и смућење поводом њихових екуменистичких иступа, који су продали првородство Цркве за чинију сочива у виду аплауза спољашњег света. Али, позиција који су заузели православни представници на Генералној Скупштини Светског Савеза Цркава у Упсали, још дубље је забринула ревнитеље Православља, изазивајући код нас неопходну потребу да поделимо нашу тугу и смућење са свом браћом, православним епископима.

Нас могу да упитају, зашто ми пишемо о тој Скупштини тек сада, скоро годину дана после њењог завршетка? На то ћемо ми одговорити да овај пут ми нисмо имали својих посматрача и добијали смо сведочанства о тој Скупштини само из повремене штампе, на чију се тачност није увек могуће ослонити.

Зато смо чекали да добијемо званичне извештаје, које смо проучили и налазимо да смо принуђени да се обратимо правом посланицом свим православним епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Свету Цркву на земљи.

Извештај о Скупштини у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега увидели са још већом јасноћом, у којој мери низ наших цркава формално одобрава екуменистичку заблуду.

Када су чињени први кораци у организацији тог покрета, многи од наших су почели да узимају учешће у његовим конференцијама, на иницијативу Константинопољског Патријархата.  Тада то није изазивало сумње чак ни код најватренијих ревнитеља Православља. Њима се чинило да Црква не може претрпети никакву штету од тога што ће се њени представници појавити у кругу протестаната разних исповедања који траже истину, са циљем да њиховим разнообразним заблудама супротставе истину Православља. Такво учешће у међуконфесионалним сабрањима, на тај начин би имало мисионарски карактер.

Таква позиција, иако не увек доследно, постојала је у извесној мери још на Еванстонској Генералној Скупштини Светског Савета Цркава, 1954. године. Православни представници су тамо једногласно изјавили да су одлуке те Скупштине тако далеке од нашег учења о Цркви, да они ни у којој мери не могу да учествују у њима заједно са свима другима. Уместо тога, они су изнели учење Православне Цркве у посебним изјавама.

Те изјаве су биле толико одређене да је, у суштини, уз извесну доследност, требало да доведу до закључка да Православни не могу да остану чланови Светског Савета Цркава на заједничким основама.

Протестанти су могли да им кажу: ''Ако ви не делите са нама основне одреднице, зашто сте уопште са нама?'' Нама је познато да су, у личним разговорима, неки од њих тако и говорили, али на сабрањима то нису изјављивали. То јест, Православни тек што су јарко нагласили да не припадају тој организацији чији су ипак остали чланови.

А шта видимо данас?

Свеправославно саветовање у Женеви, у јуну 1968. године, пошло је другим путем. Оно је изразило општу жељу Православне Цркве да буде органски члан Светског Савета Цркава. О томе је Најсветији патријарх Атинагора обавестио поменути Савет  нарочитом посланицом од 30. јуна 1968. год. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том ни у другом случају.

Ми морамо појаснити себи, у каквој то религиозној заједници објављују да је Православна Црква њен ''органски члан'' и какве су догматске последице такве одлуке?

1950. год. у Торонту су прихваћене основне одредбе Светског Савета Цркава, које су биле обазривије него оне које данас изјављују, али су већ тада противречиле православном учењу о Цркви. Тада је под тачком 4 писало да ''цркве, чланице Светског Савета Цркава, односе других цркава према Светој Католичанској (Саборној) Цркви, која се исповеда у Символима вера, сматрају за предмет узајамног разматрања''.

Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Католичанска Црква ту не посматра као она која реално постоји у свету, већ као нека апстрактна вредност, о којој се говори у разним Символима вера. Уосталом, већ тада, под тачком 3, пише да ''цркве - чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира од припадности телу њихове цркве." [Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, p. 13]. А пошто је у претходној, 2. тачки, наведено да ''Цркве – чланице Светског Савета Цркава, на основу Новог Завета, верују да је Црква Христова једна'', добија се или унутрашња противречност или исповедање новог догмата, по коме се може припадати једној Цркви, притом не исповедајући њене догмате и без литургијског општења са њом. То је протестантско, а не православно учење.

Засебне изјаве у име свих православних представника у Еванстону унеколико су поправиле ствар, јер су они јасно указивали на то да се православна еклисиологија толико суштински разликује од протестантске, да је немогуће заједно сачинити било какву заједничку изјаву. Сада православни учесници Светског Савета Цркава, поступају другачије. У покушају да сједине истину са заблудом, они су одступили од принципа изјављеног у Еванстону. Ако Православне цркве улазе у Савет Цркава органски, онда се све одлуке тог Савета доносе и у њихово име...

Ако су првобитно њихови представници били учесници екуменистичких скупова ради сведочења истине, вршећи некакву мисионарску службу међу исповедањима страним Православљу, сада су се они помешали са њима и зато сваки од нас има право да тврди да је све што је речено у Упсали – речено и у име Православних цркава које су учествовале тамо у лицу својих представника. Авај, то је речено и у име целе Православне Цркве...

Ми сматрамо за свој дуг да одлучно протествујемо против тога. Ми знамо да у том протесту иза нас стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су, такође, не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Православне Заграниче Цркве, већ и многи из других Светих Православних Цркава, који су сагласни са нама.

Ми се усуђујемо да кажемо да се све до данас, очигледно, наша сабраћа епископи нису односили према овом питању са довољно пажње, и не помишљајући на то колико се дубоко наша Црква уводи у област противканонских, па чак и догматских усаглашавања са инославнима. На Лозанској конференцији 1937.год. представник Васељенског Патријархата, митрополит Германос је јасно изјавио да обновити јединство Цркве значи, да протестанти треба да се врате вероучењу древне Цркве Седам Васељенских Сабора.

''А које елементе хришћанског учења'', говорио је он, ''треба сматрати неопходним или суштинским? По схватању Православне Цркве, сада нема потребе одређивати те неопходне предмете вере, јер су они одређени у древним Символима и одредницама Седам Васељенских Сабора. У складу са тиме, учење древне Цркве првих векова би требало да буде основа поновног јединства Цркве''.

Таква је била позиција коју су заузели сви православни представници на Лозанској и Оксфордској конференцији.

Што се тиче наше Руске Православне Заграничне Цркве, њен став је био веома јасно исказан 18./31. децембра 1931 г. при именовању представника у Комитет за продужење Конференције о Вери и Поретку.

Та изјава гласи:

''Чувајући веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да се ова Црква никад није делила. Питање је само ко јој припада а ко јој не припада. Уједно, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да изучавају Христово учење о Цркви, у нади да ће кроз то проучавање, нарочито уз учешће представника Свете Православне Цркве, они, на крају крајева, доћи до уверења да је Православна Црква, будући ''столп и утверждение истины'' (стуб и тврђава истине) (1 Тим. 3, 15), у потпуности и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао Својим ученицима. Са том вером и таквом надом, Архијерејски Синод са благодарношћу прихвата позив  Комитета за продужење Светске Конференције о Вери и Поретку.''

Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са оним што су у своје време говорили и званични представници других Православних цркава.

Шта се то променило? Да ли су се протестанти одрекли својих заблуда? - Не. Они су остали исти, а ни Црква се није променила, него су се променили само људи, који је представљају у наше време.

Да су представници Православних цркава наставили да тврдо чувају основна начела наше вере у Цркву, они не би поставили Православну Цркву у тако двосмислен положај, који је настао прошлогодишњим закључком Женевског Саветовања.

После Скупштине Светског Савета Цркава у Њу Делхију, православни представници већ не дају одвојене изјаве, већ се сливају у једну масу заједно са протестантским исповедањима вере. Све одлуке Упсалске Скупштине, донете су у име Цркве Која се увек спомиње само у једнини.

Ко то говори? Коме је дато право да даје еклисиолошке судове, не само у своје име, већ и у име целе Православне Цркве?

Молим Вас, Преосвећена сабраћо, погледајте списак цркава, које учествују у екуменистичком покрету и у Светском Савезу Цркава. Узмите макар прве редове списка са 444. стране Извештаја, под насловом "The Uppsala 68 Report''.

Тамо ћете видети следеће називе:

   Евангелистичка црква на реци Ла Плата,

   Методистичка црква Аустралије,

   Црква Христа у Аустралији,

   Англиканска црква Аустралије,

   Конгрегациони савез у Аустралији,

   Презвитеријанска црква Аустралије...

Треба ли и даље набрајати? Није ли јасно да су већ у првим редовима наведена вероисповедања дубоко раличита од Православља, која одричу Свете Тајне, свештенство, црквено предање, свештене каноне, не поштују Мајку Божију и светитеље и тако даље. Ми бисмо морали да набројимо скоро све наше догмате да бисмо указали на све оно што у Православном учењу не прихвата већина чланова Светског Савета Цркава, упркос чему је Православна црква сада именована као његов органски члан.

Међутим, у име тог разнородног сабрања представника свих могућих јереси, Упсалска Скупштина сво време изјављује: Црква учи, Црква чини ово, Црква чини оно...

О тој смеши заблуда, које су се веома удаљиле од предања, у одредби: ''О Светом Духу и католичности Цркве'', каже се: ''Свети Дух није само сачувао Цркву у прејемству (наслеђу) своје прошлости: Он је такође непрестано присутан у Цркви, остварујући њено унутрашње обнављање и препород'' (стр. 16).

Ми се питамо, где је ''наслеђе прошлости'' код презвитеријанаца? Где је присуство Светог Духа код оних који не признају Свете Тајне? Како се може говорити о саборности код оних који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?

Када би овој вероучитељној одредби претходиле речи које указују на то да један део цркве учи тако а други део другачије, и када би засебно било посведочено истинско учење Православне Цркве - то би одговарало стварности. Али тога нема, и у име разноразних вероисповедања се говори: ''Црква учи''.

То је већ само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, као оној која укључује у себе све оне који се називају хришћанима, макар они и немали општење међу собом.

Међутим, онај ко не прихвата то учење, не може бити органски члан Савета Цркава, јер се на њему заснива сва идеологија те организације.

Истина, резолуција ''О Светом Духу и саборности Цркве'' пропраћена је у извештају низом напомена ситним словимао томе да,  због спорова, она не представља коначно решење већ материјал за разматрање цркава.

Па ипак, по питању других, сличних резолуција, таквих примера нема. Из протокола се не види да су православни представници изјавили да Скупштина не може да говори у име Цркве у једнини, и тако је свуда, у свим одредбама, без иједне сличне примедбе о томе.

Напротив, Високопреосвећени архиепископ Јаков, одговарајући у име Скупштине на поздрав шведског архиепископа, рекао је: ''Као што је Вама добро познато, Црква Васељене је призвана да свету који то тражи, пружи потпуни доказ и сведочанство своје вере''. (стр. 103).

О каквој ''Цркви Васељене'' говори ту архиепископ Јаков? О Православној?

Не. Он ту говори о Цркви која обједињује сва исповедања, о цркви Светског Савета Цркава.

Ова тенденција је нарочито видљива у Извештају Комисије за Веру и Поредак. У резолуцији у њеном Извештају, после набрајања успеха екуменизма, каже се: ''Ми се слажемо са одредбом Комисије за Веру и Поредак, прихваћеном на њеном Бристолском заседању, да се настави њен програм изучавања јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Ми истовремено поздрављамо изјаву Комисије за Веру и Поредак, да њен задатак остаје ''објављивање јединства Цркве Исуса Христа'', као и то да стави пред Савет и цркве ''обавезу да пројављују то јединство у име њиховог Господа и ради бољег остварења Његове мисије у свету'' (стр. 223).

Јасна тенденција свих тих резолуција је та да, упркос спољашњој раздељености цркава - постоји њихово унутрашње јединство. Задатак екуменизма у том светлу, састоји се у томе да ово унутрашње јединство постане уједно и спољашње, путем различитих пројава тог стремљења ка споља.

Да бисмо све то оценили са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити какву би реакцију на то имали Свети Оци Васељенске Цркве. Може ли ико да замисли да би Православна Црква тог времена могла да изјави да је органски члан друштва које обједињује евномијанце, аномеје, аријанце, полуаријанце, савелијанце и аполинаријевце?

Наравно да не. Напротив, 1. правило Другог Васељенског Сабора не позива на органско јединство са њима, већ их предаје анатеми. На сличан начин поступају и следећи Васељенски Сабори са другим јересима.

Органска припадност православних, заједници савремених јеретика, ове последње не освећује, већ православне који ступају у њу избацује из саборног православног јединства. Саборност (католичност) обухвата сва покољења Светих Отаца. Свети Викентије Лерински у свом бесмртном делу пише: ''Никада се није дозвољавало и никада се неће дозвољавати да се хришћанима објављује (проповеда) нешто што они раније нису примили – а увек је било, јесте и биће наша дужност да анатемишемо оне који објављују (проповедају) било шта друго, осим оног што је једном заувек прихваћено''.

Хоће ли неко рећи да су се времена променила и да јереси сада нису тако зле и рушитељске, као у дане Васељенских Сабора? Али зар су протестанти који одричу поштовање Богоматере и светих, који не признају благодат јерерхије или римотаколици који измишљају нове заблуде, ближи Цркви него аријанци или полуаријанци?

Али, ако савремени исповедници јереси и нису тако ратоборни у односу према Православној Цркви као они древни, то није зато што су њихови погледи ближе Њој, већ зато што су их протестантизам и екуменизам васпитали у убеђењу да на земљи нема једне истините Цркве, нема једног истинитог исповедања, већ постоје само заједнице људи, заблуделих у различитом степену. То учење само по себи укида ревност у исповедању онога што се сматра за истину и зато савремени јеретици изгледају мање сурови него древни.

Па ипак, сама та равнодушност према истини у много чему је гора него способност да се ревносно штите заблуде прихваћене за истину. Рекавши ''Шта је истина?'', Пилат није могао да се обрати у веру, али је гонитељ хришћанства, Савле – постао апостол Павле. Зато ми и читамо у Апокалипси страшне речи упућене анђелу Лаодикијске цркве: "Знаю твои дела: ты ни холоден, ни горяч; о, если бы ты был холоден или горяч. Но поелику ты тепл, а не горяч и не холоден, то Я извергну тебя из уст Моих" (Апок. 8, 15-16). (Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих). (Откр. 3,15-16).

Екуменизам чини Савет Цркава таквом заједницом, у којој сваки члан са лаодикијском равнодушношћу према истини признаје заблуделима и себе и друге, бринући се само како да пронађе формуле које би биле прихватљиве за све. Да ли је тамо место у својству органског члана - Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је свагда исповедала да нема ни мрље ни порока, јер јој је глава Сам Христос?

57. (68.) правило Картагенског сабора каже за Цркву да је она ''голубица'' (Песма над песмама 2,10), ''једина мајка свих хришћана, у којој се спасоносно примају сва вечна и животворна Тајинства која, између осталог, оне који пребивају у јереси предају свакој осуди и казни.''

Ми још сматрамо за дужност да изјавимо да Руска Православна Црква није законито и правилно представљена на Свеправославним саветовањима, које сазива Његова светост патријарх Атинагора. Они епископи који иступају на тим саветовањима у име Руске Цркве, на челу са митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву већ само оне јерархе који, по вољи атеистичких власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ имали прилике да подробније пишемо Његовој светости, патријарху Атинагори. Ова лица учествују на иностраним скуповима само уколико је то угодно грађанској власти, најсуровијој у историји света. Пред њом бледе Неронова зверства и мржња према хришћанству Јулијана Одступника.

Не треба ли приписати утицају посланика те власти, у значајној мери, и све политичке одлуке Скупштине у Упсали, које понављају низ парола добро познатих из комунистичке пропаганде на Западу?

У завршној речи, председавајући др. Пајн је говорио о томе да ''Црква Исуса Христа треба активно да показује састрадавање Христово у свету који је у невољи'' (стр. 272). Али нити он нити ико други ни једном речју није споменуо милионе мученички пострадалих хришћана у СССР, нико није изустио ни речи саосећања за њихову судбину.

Лепо је изражавати саосећање са гладним становницима Бијафре, са онима који страдају од непрестаних оружаних сукоба на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али зар се тиме исцрпљују данашња људска страдања? Зар чланови Светског Савета Цркава не знају за прогон религије у СССР? Зар им није познато да тамо царује обесправљеност? Зар они не знају да се тамо затворени и разрушени храмови броје у многим хиљадама? Зар не знају да се тамо мученици за веру броје у милионима, да се не штампа Слово Божије, а да се за његово ширење шаље на принудни рад? Зар не знају за забрану да се деца уче основама вере, па чак и да се доводе на богослужење? Зар не знају за хиљаде депортованих због вере, за децу отету од родитеља да не би добила религиозно васпитање?

Све то је, наравно, добро познато свакоме ко чита новине, али се о томе не говори ни у једној одредби Светског Савеза Цркава. Екуменистички свештеници и левити пролазе ћутке и незаинтересовано, чак не бацивши ни поглед на измучене хришћане у СССР. Они ћуте о њима зато што званични представници Руске Цркве, и поред све очигледности, одричу те прогоне да би угодили грађанској власти. 

Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, они су принуђени да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Тежина прогона их чини достојнијим сажаљења него  осуде. Али, будући морални заробљеници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и безгласне, прогнане у тамнице и катакомбе.

Покојни патријарх Сергије и садашњи патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима донешеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године, када је обновљена Патријаршија, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји - Стаљина.

Можете ли да замислите епископа Рима, изабраног по указу Нерона? - А Стаљин је био много пута гори од њега.

Јерарси одабрани од Стаљина морали су да обећају своју покорност атеистичкој власти чији је циљ, по комунистичком програму - уништење религије. Садашњи патријарх Алексеј је писао Стаљину одмах по кончини свог претходника, да ће чувати верност његовој влади: "Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, заједно са Светим Синодом који је успоставио покојни Патријарх, бићу заштићен од грешака и погрешних корака".

Свима је познато да "грешке и погрешни кораци" на језику московских властодржаца значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.

Ми можемо да жалимо несрећног старца, али га не можемо признати за закониту главу Руске Цркве, чијим неотуђивим делом сматрамо и сами себе.

На патријарха Алексеја и његове сараднике нарочито се односи претња 30. Апостолског правила, и 3. правила Седмог Васељенског Сабора: "Аще который епископ, мирских начальников употребив, через них получит епископскую в Церкви власть, да будет извержен и отлучен, и все сообщающиеся с ним". (Ако неки епископ, употребивши светске властодршце, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен – он и сви који су у општењу са њим.)

Епископ Далматински Никодим (Милаш - прим.прев.) у тумачењу 30. Апостолског правила каже: "Ако је Црква осуђивала незаконити утицај светске власти приликом постављања епископа у времена када су владари били хришћани, тим пре је, дакле, била дужна да осуди то, када су владари били незнабошци." А шта рећи онда када патријарха и епископе постављају отворени и борбени непријатељи сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним патријархом, тада митрополитом Сергијем, стао на пут саглашавања са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, значајан део, и најуторитативнији део епископата, на челу са митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом патријарха Тихона за дужност мјестобљуститеља (чувара трона – прим.прев.)  - митрополитом Казанским Кирилом, није пристао да иде тим путем, претпостављајући томе прогоне и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да при постојећој власти, која је отворено поставила за свој циљ искорењивање религије свим средствима, законито постојање црквене управе постаје немогуће без исувише великих и греховних компромиса. Он је зато приступио тајним хиротонијама владика и свештеника, створивши тако Катакомбну Цркву која у тајности постоји све до данас.

Њу безбожници ретко спомињу из страха да је не учине још познатијом. Само се јако ретко у совјетској штампи појави саопштење о суђењу некоме од њених чланова. Али о њој говоре приручници за оне који раде на ширењу атеизма у СССР. Такозвани основни подаци о тој тајној цркви, под именом ''Истинита Православна Црква'', наведени су у приручнику под заглављем ''Речник атеисте'', изданом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично катакомбним сабрањима древних хришћана, ти исповедници вере савршавају своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Управо они и јесу истински представници Руске Православне Цркве, а њихова ће сва  величина постати позната свету тек после пада комунистичке власти.

Из тог разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у одлукама прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све одлуке тог саветовања, а нарочито одлуку о томе да Православна Црква постане органски члан Светског Савета Цркава – донете без учешћа Руске Православне Цркве. Та црква је принуђена да буде безгласна, а ми, њени слободни представници, тугујемо због тога што је једна таква одлука била донета. Ми категорички протестујемо против те одлуке, противне природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан када њена проповед долази само извана. Много пута је опаснији отров који постепено, у све већим и већим дозама,  уносе у организам они који би, по свом положају требало да буду - не тровачи, већ духовни лекари.

Зар ће православни епископ заиста остати равнодушан према тој опасности? Неће ли бити прекасно да се заштите наше словесне овце, када их вукови већ буду прождирали пред очима пастира, у самом тору?

Зар се већ не види подигнут божански мач (Мт. 10, 34), који раздељује оне који су верни исконском исповедању свете Цркве, од оних који ће се, по речима Најсветијег патријарха Атинагоре у његовом поздравном говору на Скупштини у Упсали, трудити да створе ''нови правац у екуменистичком покрету'', ради остварења ''опште хришћанске обнове и јединства'', путем реформаторства и равнодушности према истини?

Ми смо горе, чини нам се, већ довољно јасно показали, да то назови-јединство није јединство у чистоти истине Православља, већ смеша белог и црног, добра и зла, истине и заблуде.

Ми смо раније већ протестовали против неправославних екуменистичких иступа патријарха Атинагоре и високопреосвећеног архиепископа Јакова, у писмима која су била широко разаслата епископима у разним земљама. Добили смо из неколико земаља изразе сагласности са нама.

Али, сада је дошло време када протест треба да иде гласније и шире, да би зауставио дејство отрова док још није стекао такву снагу, какву су у своје време имале древне јереси аријанства или несторијанства или евтихијанства, које су потресале цело тело Цркве, тако да се чинило да јерес може да прогута Православље.

Ми се обраћамо свим преосвећеним епископима Православне Цркве, умољавајући их да проуче предмет наше посланице и устану у заштиту чистоте Православне вере. Такође, усрдно молимо за њихове молитве за Руску Православну Цркву која страда од безбожника, да би Господ скратио дане њених искушења и ниспослао јој слободу и мир.

† Митрополит Филарет, Председавајући Архијерејским Синодом

Руске Православне Заграничне Цркве.

Њу Јорк

14/27. јула 1969. Године

Недеља Светих Отаца

Шест Васељенских Сабора

Извор: http://vishegorod.ru/index.php?id=380&Itemid=1&option=com_content&task=view

Превод: Православна породица, октобар 2015.

 fil

ДРУГА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1972)

Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве

Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.

Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају".

Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.

Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.

Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?

Покретани таквим осећањем, ми смо се већ једном обраћали Посланицом Туге свим епископима свете Православне Цркве. Било нам је драго када смо сазнали да је у складу са нашим обраћањем неколико архијереја Грчке Цркве недавно упутило свом Синоду представку о томе како је неопходно да се о екуменизму суди као о јереси и да се размотри питање припадности Светском Савету Цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење тзв. екуменизма, јер она нам улива наду да ће Црква бити заштићена од новог потреса који јој прети.

Од времена када је написана наша прва Посланица Туге, прошле су две године. Иако су се у Грчкој сада појавиле нове изјаве о неправославности екуменизма, ипак ни једна Православна Црква још није објавила да иступа из Светског Савета Цркава.

У нашој првој Посланици Туге (1969.) ми смо јасно представили у којој је мери органска припадност Православних Светском Савету Цркава, основаном на чисто протестантским начелима, противна елементарним начелима православне еклисиологије. Сада, по овлашћењу нашег Сабора, желели бисмо да продубимо наше претходно упозорење и да покажемо тај бездан јереси против самог појма Цркве, у који се увлаче сви учесници екуменистичког покрета.

Његов садржај врло јасно је одредио католички теолог Ив М. Ж. Конгар.

Он пише да је то „покрет, који подстиче хришћанске цркве да желе обнову изгубљеног јединства, и зато да добро упознају себе и схвате једна другу". Даље он каже да овај покрет „представља целину осећања, идеја, послова и институција, скупштина или конференција, церемонија, манифестација и издања, који су усмерене ка томе да припреме успостављање новог јединства, не само појединих хришћана, него и фатички постојећих посебних цркава. Заправо, реч „екуменизам" - наставља он - која је протестантског порекла, сада одређује конкретну реалност: укупност свега набројаног на основу прихватања једног броја веома одређених убеђења. Ово није жеља или покушај сједињења оних који су сматрани подељенима у једну цркву, која се сматра за једину истиниту. Екуменизам почиње тамо где се прихвати да у свом данашњем облику ни једно хришћанско исповедање не поседује пуноћу хришћанства; ако је неко од њих и истинско, оно ипак као исповедање не поседује пуноћу истине, него ван њега поетоје и друге хришћанске вредности, не само код хришћана који су од њега одвојени вероисповедањем, него и у другим црквама и другим исповедањима као таквим".

Оваква дефиниција екуменистичког покрета, дата од стране римокатоличког теолога пре тридесетчетири године, остаје тачна и данас, с том разликом што се током ових година покрет још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.

На жалост, последње време изобилује чињеницама које сведоче о томе да су неки представници Православних Цркава у своме дијалогу са онима који верују другачије, усвојили чисто протестантску еклисиологију, за којом следи и протестантски приступ питањима црквеног живота, који је свој израз добио у данас тако распрострањеном модернизму.

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима. У Русији он се појавио почетком двадесетих година нашег века, у тзв. обновљенском покрету, или „Живој цркви". На Оснивачкој скупштини „Живе цркве", 29. маја 1922. године, њени циљеви били су одређени као „преиспитивање и измена свих области црквеног живота, онако како то тражи савременост". Ово је био покушај реформације прилагођене условима комунистичког уређења. Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота. Ми видимо како у западним исповедањима ово доводи до укидања постова, до крајњег скраћивања и упрошћавања богослужења и, на крају, до потпуног духовног оиустошења, које је понекад повезано са попустљивошћу према противприродним пороцима, не искључујући чак ни грехе за које св. Апостол Павле вернима саветује да их чак и не помињу.

Управо модернизам лежао је у основи одлука несрећног Свеправославног Конгреса у Константинопољу из 1923. године, на који су очигледно утицај извршила настојања обновљенаца у Русији.

После ове Конференције, низ Цркава, иако није у потпуности пошао путем реформи које су тамо предлагане, ипак је прихватио западни календар, а понегде чак и западну пасхалију.

Ово је био први корак Православне Цркве на путу модернизма: изменити поредак црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких заједница. У питању је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су, напротив, усмерени ка одвајању верних од оних који мисле другачије него православна Црква, а не ка зближавању са њиховим молитвеним животом (Ти. 3,10; Апост. 10,46,65; Лаод. 32,33,37 идр.).

Жалостан плод ове реформе било је нарушавање јединства молитвеног живота православних хришћана у разним деловима света. У време док једни славе Рождество Христово заједно са јеретицима, други још посте. Такве поделе понекад настају у једној истој Помесној Цркви. Понегде се чак допушта празновање Пасхе по западној пасхалији. Тако се у име зближавања са онима који верују другачије, напушта принцип прихваћен на Првом Васељенском Сабору, да се сви православни хришћани, по целом свету истовремено, једним устима и једним срцем радују и славе Васкрсење Христово.

Покушаји увођења реформи без обзира на претходне општецрвене одлуке и обичаје - упркос 2-ом правилу Шестог Васељенског Сабора - стварају само неред. О томе је лепо говорио блажене успомене Патријарх Србски Гаврило (Дожић) на црквеном саветовању у Москви 1948. године.

„Последњих година - рекао је он - појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство.

Сазивање Свеправославног Конгреса и Ватопедске Конференције од стране Васељенског Патријарха, са циљем да се припреми свеправославна предсаборска комисија (просинод), нарушило је једанство и сарадњу Православних Цркава. С једне стране одсуство Руске Православне Цркве на овим скуповима, а са друге журба и једнострани поступци неких Помесних Цркава и непромишљени иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Цркве хаос и аномалије.

Једнострано увођење новог Григоријанског календара у неким Помесним Црквама и очување етарог календара у другим, поколебали су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су тако лако прихватили нови календар".

Недавно је проф. Теодор, један од представника Грчке Цркве на Конференцији у Шамбезију 1968. године, истакао пренагљеност календарске реформе у Грчкој, указујући на то да Грчка све до данас страда од поделе изазване том реформом.

Осетљивој савести многих чада Цркве није промакло то да је календарском реформом већ положен темељ преиспитивања целокупног устројства православног живота, који је освећен многовековним предањем и утврђен одредбама Васељенских Сабора. Већ на Константинопољском Конгресу покренуто је питање другобрачности свештенства и других реформи. У то време Архиепископ Северне и Јужне Америке (Константинопољске Патријаршије), Јаков, заложио се за увођење жењеног епископата.

Снага Православља одувек је била у чувању свих начела Црквеног Предања. Међутим, осим реформе календара, у програм будућег Великог Сабора покушавају да укључе не старање за што боље очување поменутих начела, него преиспитивање целокупног устројства живота Цркве, почев од укидања постова, другобрачности свештенства и свега осталог, изналазећи тако путеве за зближавање са начином живота јеретичких заједница.

На жалост, у последње време ми видимо обележја таквог развоја екуменизма уз учешће православних, да је он постао озбиљна претња, водећи ка потпуном уништењу Православне Цркве путем њеног утапања у море јеретичких заједница.

Питање јединства сада се не ставља у ону раван у коју су га стављали Свети Оци. За њих, када је реч о јеретицима, радило се о присаједињењу које је било условљено прихватањем свих православних догмата и повратком у наручје Православне Цркве. Екуменистичко виђење подразумева да обе стране - и православни и неправославни - негде греше, али могу да се сједине ничега се не одричући, при чему се ово односи не само на римокатолике, него и на протестанте. Патријарх Константинопољски Атинагора јасно је то изразио у својој поздравној речи кардиналу Вилебрандсу у Константинопољу 30. новембра 1969. године.

Патријарх је кардиналу пожелео да његова делатност „означи нову епоху прогреса, не само у ономе што се тиче наших двеју Цркава, него и свих хришћана". Патријарх одређује нови приступ проблему јединства тако, да „нико од нас не позива другог према себи, него, као Петар и Андреј, заједнички се упутимо ка Исусу, једином и заједничком Господу, Који нас сједињује у једно".

Недавна размена посланица између Римског Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре лродубљује и развија ово неправославно схватање, што је нас дубоко узнемирило.

Ободрен разним изјавама Предстојатеља Константинопољске Цркве, Папа му је 8. фебруара 1971. написао: „Верне, који су се окупили у базилици Св. Петра у недељу јединства, ми подсећамо, да између наше Цркве и уважених Православних Цркава већ постоји, макар и несавршено, али готово пуно општење, које проистиче из нашег заједничког учешћа у Тајни Христовој и Његовој Цркви".

У овим речима садржано је ново за римокатолике, али за протестанте старо учење о томе да је подела које постоје међу хришћанима на земљи у суштини привидна, и да она не допире до неба. Оно што је Спаситељ рекао Својим ученицима о значају кажњавања оних који су непослушни Цркви (Мт. 18,18), на тај се начин сматра неделотворним. Такво учење представља новину не само за православне, него и за Рим. Енциклика „Мог1аНшп Апипоб", коју је 1928. године издао Папа Пије XI, била је сасвим другог садржаја. Ипак, римокатолици су за нас „изван", и промене у њиховом мишљењу нас се директно не тичу. Њихово приближавање протестантској еклисиологији тиче нас се само утолико, уколико се оно одвија истовремено са усвајањем таквих погледа и од стране оних, који настављају да себе називају православним хришћанима. Екуменисти међу православнима и екуменисти међу католицима и протестантима, постају истомишљеници у једнојистој јереси.

Патријарх Атинагора је 21. марта 1971. у истом духу одговорио на Папину посланицу. Наводећи његове речи, посебно ћемо истаћи најважније догматске изразе у њима.

Занемарујући догматску сагласност, Папа позива Патријарха Атинагору „да учини све што је могуће како би што пре дошао толико жељени дан, када ћемо у форми саслуживања моћи заједно да се причестимо из једне чаше Спаситељеве", док му Патријарх Атинагора одговара у истом смислу.

Називајући папу својим „старијим братом", Патријарх пише да хоће да се потчини „божанској вољи Господа, који жели да Црква буде видљиво једна у целом свету, тако да би цео свет могао бити обједињен у њој. Ми се спокојно предајемо Духу Светоме, који нас води ради тврдог продужавања и усавршавања светог дела које сте Ви започели и развили у нашој светој и општој жељи да створимо и покажемо свету једну, свету, саборну и апостолску Цркву".

Даље Патријарх пише: „Заиста, чак и ако су се Цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге, Само Господ зна из ког разлога, оне ипак нису биле одвојене од постојања њиховог општења у тајинству Бога и Човека Исуса и Његове Богочовечанске Цркве".

Патријарх са жалошћу каже како „смо били одвојени од љубави један према другом и зато смо били лишени светог блага једнодушног исповедања вере Христове". Он пише да је „од нас био одузет такође и благослов да заједно приступамо олтару и причешћујемо се тим драгоценим Телом и драгоценом Крвљу, без обзира на то што нисмо престајали да признајемо један другом ваљано апостолско свештенство и ваљано савршавање Свете Тајне Евхаристије".

Сада је међутим, сматра Патријарх, код обе стране приметна жеља да се врате у општење, зато он пише да смо „призвани да идемо према потпуном јединству у саслуживању и причешћивању Телом и Крвљу Христовом из једне Чаше".

У овој посланици изнесено је много неправославних схватања, која по своме логичком развитку доводе до најпогубнијих закључака.

Екуменисти које предводи Патријарх Атинагора не верују у Цркву у оном облику у коме ју је основао Спаситељ. Упркос Његовој речи (Мт. 16,18) она више за њих не постоји, а Патријарх хоће да заједно са Римским Папом „створи и покаже" нову Цркву, која обједињује цело човечанство.

Нису ли ужасне те речи „створити и показати" у устима православног Патријарха? Не представљају ли оне одрицање од Цркве Христове која постоји? Да ли је могуће створити нову Цркву, а при томе се претходно не одрећи оне Цркве коју је створио Господ? Ономе ко припада њој и верује у њу није потребно стварање никакве нове цркве.

Па ипак, и ту „стару" Цркву светих Апостола и светих Отаца Папа и Патријарх представљају у искривљеном облику, зато да би је у мислима читалаца привидно повезали са новом црквом коју стварају. Цркви Христовој покушавају да припишу особине те нове цркве, коју хоће да створе.

Зато се труде да покажу како поделе између Православља и Католиштва заправо никада није ни било.

У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра и Павла у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле VI су изјавили да се сматрају већ сједињеним „у проповеди Јеванђеља, у истом крштењу и учешћу у истим Светим Тајнама и истим благодатима". Ако су Патријарх и Папа објавили скидање Анатема које су постојале више од деветсто година, значи ли то да су свима познати узроци поделе престали да постоје? Да ли су нестале те заблуде Рима, којих је сваки Латин морао да се одрекне приликом присаједињења Православној Цркви?

Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора жели да има литургијско општење и са којом је преко Митрополита Лењинградског Никодима и других ушла у општење Московска Патријаршија - то више чак и није иста она са којом је унију одбио Свети Марко Ефески, а за њим и цела Православна Црква. Она се од тог доба увођењем нових догмата још више удаљила од Православља, а сада све више и више прихвата начела реформације, екуменизма и модернизма.

Цели низ одлука Православне Цркве сматрао је Латине за јеретике. Ако су их ту и тамо примали у општење по истом поретку као аријанце, вековима, све до наших дана, Грчке Цркве су их примале кроз крштење. Ако су у прво време после 1054. године Латини различито прихватани у Грчкој и у Руској Цркви - час кроз крштење, час кроз миропомазање - то је зато што су их сви сматрали за јеретике, али нису имали опште установљену праксу њиховог примања у Православну Цркву. Тако, на пример, на самом почетку XII века србски кнез, отац Стефана Немање, био је принуђен да свога сина крсти латинским крштењем, да би га потом по повратку у Рас поново крстио православно.

Професор Е. Е. Голубински, у свом капиталном делу „Историја Руске Цркве" из 1904. године, описујући односе Руса према латинству, наводи много чињеница које указују на то да су и поред различитих облика примања Латина у наручје Православне Цркве у разним периодима, тј. или кроз крштење или кроз миропомазање, и Грчка и Руска Црква полазиле од тога да су они јеретици.

Зато тврдња да је тобоже током ових векова „јединство кроз општење у Светим Тајнама, а посебно у Евхаристији (Између Православне Цркве и Рима), несумњиво било сачувано" никако не одговара стварности. Подела између нас и Рима је постојала и постоји, и то не привидно, него реално.

Она може бити привидна само за оне који не верују у силу Спаситељевих речи упућених светим Апостолима, а преко њих и њиховим наследницима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,18).

Спаситељ каже: Заиста, тј. Истину вам Говорим, а Патријарх му противречи и објављује да је то што Он каже неистина. По његовим речима излази да су Латини, без обзира на то што су од стране целе Православне Цркве сматрани за јеретике, што им није давано причешће, што су током многих векова примани кроз крштење, и што на Истоку не знамо за одлуку која би то правило укинула да су они ипак остали чланови Тела Христовог и да нису били одвојени од Светих Тајни Цркве. Ту нема логике, ту постоји само одбацивање чињеничне историје Цркве. Ту се у пракси примењује протестантско учење о Цркви, према коме заблуда и одлучење од Цркве које је њоме изазвано не онемогућује припадност Цркви. Другачије речено, „општење у тајни Бога и Човека Исуса" није условљено постојаном припадношћу Православној Цркви.

У покушају да се нађе било какво оправдавање ове екуменистичке теорије, труде се да нас убеде како је у прошлости већ допуштана припадност Цркви без догматског слагања са њом. Патријарх Атинагора и званично саопштење Фанара које прати објављивање његових писама Римском Папи, труде се да, упркос чињеницама које смо навели, сугеришу како Источна Црква није прекидала општење са Римом кад се тамо већ појавило неслагање са њом. У историји се могу наћи појединачни факти општења у неким местима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да се ни пре ове године источни јерарси нису либили да као јерес окарактеришу разна лажна учења која су се појавила у крилу Римске Цркве.

Али дуготрајна болест која претходи смрти ипак је болест, и смрт која је њоме изазвана остаје смрт, ма како касно наступила. Одступање од учења Цркве не развија се увек брзо. Оно је резултат извесног процеса. У односу на Рим, овај процес се појавио већ за живота Св. Патријарха Фотија, али је тек касније, 1054. године, дошло до одвајања Рима.

Преписка Најсветијег Патријарха Атинагоре са Римским Папом принудила нас је да се зауставимо на односу Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора, као вођа екумениста, иде и даље од признавања римокатолиштву једнакости са Православљем. Позната је његова изјава г. Роже Шутцу, пастору Реформатскопротестантске цркве Швајцарске: „Хоћу да Вам одам признање. Ви сте - свештеник, и ја бих могао да из Ваших руку примим Тело и Крв Христову". Следећег дана је додао: „Ја бих код Вас могао да се исповедим".

У име остварења таквог општења са јеретицима екуменистима, православни екуменисти подривају значај Васељенских Сабора, као што се то показало приликом преговора са представницима монофизита.

На саветовању са њима у Женеви потпуно јасну православну тачку гледишта штитили су у суштини само један или двојица учесника, док су истовремено други показали екуменистима својствену тежњу да поштопото дођу до општења у Светим Тајнама, макар и пре но што монофизити дођу до једномислености са Православном Црквом. Представник Грчке Цркве, Романидис, је оправдано за православне учеснике Саветовања рекао: „Ми смо све време били објекат екуменистичке тактике, која има за циљ да постигне узајамно општење или сједињење без сагласности у вези са Халкидоном и V, VI и VII Васељенским Сабором".

Као резултат те тактике, један од закључака Саветовања (8.) води ка томе да покаже могућност постизања споразума о сагласности, који не би био у равни исповедања вере или догматског опредељења, него би представљао темељ на коме би православни и монофизити могли да предузму кораке ка сједињењу и заједничкој Евхаристији.

Без обзира на сасвим категоричну тврдњу монофизита како они не могу да прихвате Васељенске Саборе почев од Халкидонског, православни су потписали резолуцију (6.) према којој нема потребе да они прихвате Диоскора као светитеља, ни монофизити Папу Лава. Но, успостављање општења јасно подразумева да формално буду скинуте анатеме са обе стране.

На другој конференцији, у Адис-Абеби, неправославне изјаве представника Православних Цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинградског Никодима и протојереја Виталија Борова. Тако је било прихваћено да међусобне анатеме могу да буду одбачене. „Да ли је за то потребна званична декларација или церемонија? Многи од нас мисле да је много једноставније тихо одбацити анатеме, како су неке Цркве већ почеле да чине".

У овом случају опет се у пракси остварује протестантска концепција о Цркви. Сагласно њој, догматска заблуда и одлучење које је њоме изазвано нису препрека јеретицима да би припадали Цркви.

Отац Виталије Боров је то у Адис-Абеби јасно исказао у реферату под називом „Прихватање светих и проблем анатема". Он тврди да су монофизити и римо-католици - пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да православни, римо-католици и монофизити „имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свештено порекло, и у суштини исте Свете Тајне и исте догмате; они представљају у суштини Цркве исте вере, исте побожности и истог пута ка спасењу".

Уз овакав приступ, не изненађује што у узајамним односима између православних присталица екуменизма, римо-католика, протестаната и анти-халкидонаца царује компромис. Превазилазећи чак и самог Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године у Риму, савршавајући Литургију у цркви Св. Апостола Петра, својим рукама причестио католичке клирике, уз певање хора студената Понтификалног Колеџа.

У позадини таквих практичних остварења тзв. екуменизма, назиру се и шири циљеви, усмерени ка потпуном уништењу Православне Цркве.

Светски Савет Цркава и дијалози између различитих хришћанских исповедања, па чак и између различитих религија (ислама и јудаизма на пример), представљају карике у ланцу у који, по замисли екумениста, треба да се укључи цело човечанство. Овај задатак јасно је постављен на Скупштини Светског Савета Цркава у Упсали 1967. године.

Све то би, по мишљењу екумениста, требало да се оствари кроз нарочит сабор, који би у њиховим очима био заиста васељенски, док раније Васељенске Саборе они не прихватају у потпуности као такве. Пут је указан у римокатоличком журналу „Иреникон" и састоји се у следећем:

„1. Гестови помирења, за које као пример може да послужи скидање одлучења из 1054. године између Рима и Константинопоља.

2. Општење у евхаристији, или, другим речима, позитивно решење проблема узајамног општења (интеркомунион)...

3. Јасна свест о томе да припадамо васељенској целини (хришћанству), којој различитост треба да уступи место...

4. Овај сабор треба да буде знамење јединства људи у Христу".

Важно је приметити да се појам јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се каже да се овом подухвату посветио „Католички Секретаријат за Јединство", о чему је говорио Кардинал Видебрандс у Евијану. С друге стране, Скупштина Одељења за веру и поредак узела је за централну тему „Јединство Цркве и јединство човечанства". По новом опредељењу, екуменизам обухвата „све, што се тиче обнове и уједињења Цркве, као фрагмента ширења Царства Божијег у свету људи који траже своје јединство".

На Конференцији Централног Комитета Светског Савета Цркава у Адис-Абеби Митрополит Георгије (Ходр) је изложио реферат који је имао тенденцију да све религије повеже са Црквом. Он хоће да види дах Духа Светога чак и у нехришћанским религијама. По његовом мишљењу, када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свима онима које обухвата љубав Господња према људима.

Ето куда иде Православна Црква. Спољашња пројава читавог тог подухвата су бесконачни „дијалози". Православни представници воде дијалоге са римокатолицима и Англиканцима. Ови пак, са своје стране, воде дијалоге један са другим, као и са лутеранима, другим протестантима, па чак и са јеврејима, муслиманима и будистима.

Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, узео учешћа у дијалогу са јеврејима. Он је и сам приметио да, колико му је познато, ни у једном ранијем периоду историје није било „богословског дијалога са јеврејима под званичним покровитељством Грчке Цркве". Осим питања националног карактера, „група се такође сагласила да проучи литургију са грчким православним научницима, како би преиспитали своје литургијске текстове са тачке гледишта ублажавања помињања јевреја у негативном или непријатељском контексту".

Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају само на идеју о унији са римокатолицима. Они иду и много даље.

Ми смо већ наводили речи Патријарха Атинагоре, да Господ жели „да Црква буде видљиво једна за цео свет, како би читав свет био обједињен у њој". У том духу пише и један грчки богослов, професор Филипидис, бивши декан Атинског Богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он долази до оваквих екстремних закључака: каже да се противници екуменизма супротстављају вољи Божијој. Бог, по његовим речима, „обухвата све људе наше планете као чланове Његове Јединствене Цркве, јуче, данас и сутра као пуноћу те Цркве".

Иако би свакоме ко се и мало разуме у догмате Православне Цркве требало да буде јасно колико је такво схватање Цркве далеко од учења Светих Отаца које исповедамо у Символу Вере, ми не можемо а да не констатујемо каква је противречност у питању.

Где је и када Господ обећао да ће цео свет бити уједињен у Цркву? У питању је хилијастичко очекивање које нема основа у Св. Јеванђељу. Сви су људи позвани на спасење, али далеко од тога да се том позиву сви одазивају. О хришћанима је Спаситељ говорио као о онима који су му дати од света (Јн. 17,6), и молио се не за цео свет, него за људе који су му дати од света (Јн, 17,11). И свети Апостол Јован Цркву ставља насупрот свету и хришћанима говори: Не љубите света ни штоје у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему(\. Јн. 2,15).

О чадима Цркве Спаситељ је говорио да од света нису, као ни Ја што нисам од света (Јн. 17,16). Цркву оличену у Апостолима Спаситељ је упозоравао да ће у свету имати само жалост (Јн. 16,33), објашњавајући ученицима: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).

Свето Писмо указује на још већу разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву, како о томе маштају доследни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена Спаситељевог (Мт. 24,9-12).

Ако је у првом Адаму сагрешило целокупно човечанство, у Новом Адаму - Христу - сједињује се само онај његов део који је рођен свише (Јн. 3,3,7). Док у материјалном свету Бог Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима су упућене страшне речи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво се већ односе на јеретике: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23).

Дакле, Господ јеретицима каже: „Ја вас никада нисам знао", а Патријарх Атинагора се труди да нас убеди како они „никада нису били одвојени од општења у тајни Бога и Човека Исуса и од Његове Богочовечанске Цркве"...

Вера у обнављање целокупног човечанства у новој свеобједињавајућој цркви, даје екуменизму и обележје хилијастичке јереси. У екуменистичким настојањима око уједињења без разликовања истине и заблуде, и у стремљењу ка стварању не само нове цркве, него и новог света, све јасније и јасније се показује хилијазам. Проповедници ове јереси неће да верују у то да ће земља и сва дела њена изгорети, да ће небеса са хуком проћи и да ће се стихије у пламену распасти (2. Пет. 3,10-12).

Они заборављају да ће после тога ново небо и нова земља, где ће обитавати правда, настати речју Божијом, а не трудом људских организација. Право славни хришћани не треба да се труде око њиховог стварања, већ треба да побожно живе у јединој истинској Цркви, да би тако постали учесници у њима после Страшног Суда Божијег. Међутим, покушаји стварања Царства Божијег на земљи кроз лажно уједињење различитих исповедања и пренебрегавање истине која се чува само у предању свете Православне Цркве, удаљава нас од Царства Божијег у царство антихристово.

Ако се Спаситељ упитао хоће ли наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.

Историја Цркве нам говори да се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде. Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква" има обележја Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав истине да би се спасла - на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).

Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су прихватили да горе изложено служи као основа да се екуменизам прогласи за опасну јерес. Одавно пратећи њен развитак, они су нам ставили у задатак да своје истраживање поделимо са својом сабраћом, православним епископима целог света. Ми од њих тражимо да се пре свега моле за то, да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отварајући нам духовне очи разумевање истине пред лицем заблуде. Нека нам Господ свима помогне да у потпуној чистоти и неповређености сачувамо поверену нам истину, и да нашу паству васпитавамо у верности тој истини и у побожности.

Њујорк, Недеља Православља, 1972. године

Превод: Младен Станковић

fil4

ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1975)

Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне.

Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".

Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Управо из тог разлога у нама је велику тугу изазвало читање тзв. „Тијатирског Исповедања", које је недавно издато у Европи са нарочитим благословом и одобрењем од стране Светог Синода и Патријарха Константинопољске Цркве.

Ми знамо да се аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније показао као заштитник православне истине, и тим смо мање од њега могли да очекујемо исповедање које тако далеко стоји од Православља. Да је у питању био само његов лични став, ми о томе не бисмо писали. Подстакло нас је то што се на његовом делу налази печат одобрења целе Константинопољске Цркве, у лицу Патријарха Димитрија и његовог Синода. У посебној патријаршијској грамати на име Митрополита Атинагоре назначено је да је његово дело размотрила нарочита Синодална комисија. После одобрења те комисије, патријарх је, сагласно одлуци Синода, дао благослов за објављивање тог, како пише, „значајног дела". Дакле, одговорност за то дело преноси се са Митрополита Атинагоре на целу константинопољску јерархију.

Наше раније „Посланице туге" већ су изразиле жалост која нас обузима када са престола светих Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца чујемо учење које би они несумњиво осудили и предали анатеми. Горак је осећај писати о томе. Како бисмо само желели да са престола Константинопољске Цркве, која је родила нашу Руску Цркву, чујемо реч црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! С каквом бисмо радошћу примили такве речи и предали их у наук нашој благочестивој пастви! Напротив, осећамо велику жалост због тога што морамо да је упозоравамо, јер из овог некад чистог извора православног исповедништва сада излази гњила реч саблазни.

Ако се вратимо самом „Тијатирском Исповедању", тамо има толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да бисмо требали да напишемо целу књигу како бисмо их све побројали. Мислимо да то није неопходно. Довољно је да укажемо на оно главно, на чему се зидају и из чега произилазе све неправославне мисли у овом исповедању.

Митрополит Атинагора на једном месту пише да православни верују да је њихова Црква - Једна, Света, Саборна и Апостолска и да предаје пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друга исповедања нису сачувала ову пуноћу. Но, даље он као да заборавља на то, да ако одређено учење у нечему одступа од истине, онда је оно самим тим лажно. Људи који припадају религиозној заједници која исповеда такво учење, самим тим су одвојени од једне истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то прихвати када је реч о древним јеретицима као што су аријанци, но када говори о савременим, он неће да узме у обзир њихову јерес. У односу на њих он се не позива на древно предање и каноне, него на „ново схватање које сада преовладава међу хришћанима" и које је „карактеристика нашег времена".

Да ли је то сагласно са учењем Светих Отаца? Подсетимо се да нам прво правило Седмог Васељенског Сабора даје сасвим другачији орјентир у схватању црквеног живота: „Онима који су примили свештеничко достојанство - каже се тамо -као сведочанство и руководство служе постојећа правила и одлуке..." И даље: „Божанска правила са сладошћу примамо и свецело и непоколебиво их се држимо, онако како су установљена од свехвалних Апостола, светих трубљи Духа, и од шест светих Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сабрали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца. Јер су сви они, будући од једног истог Духа просвећени, оно што је корисно озаконили".

Упркос овом принципу, у „Тијатирском Исповедању" се све време инсистира на „новом схватању". „Хришћани - стоји тамо - сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да опште јер су називани јеретицима".

Али ко је раније забрањивао такво општење? Зар није Свето Писмо, зар нису Свети Оци и Васељенски сабори? И зар се ту ради о онима који су само називани јеретицима, а да заправо то нису били? Прво правило Св. Василија Великог даје јасно одређење назива јеретик: „Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргли и у самој вери отуђили". Зар се ово не односи на западна исповедања која су отпала од Православне Цркве?

Св. Апостол Павле нас учи: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10), а „Тијатирско Исповедање" нас позива на религиозно зближавање и молитвено општење са њима. Правило 45. Светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде и молио само, нека се одлучи". О томе говоре и 65. Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. Правило 32. овог последњег сабора забрањује узимање благослова од јеретика. „Тијатирско Исповедање" напротив, позива на заједничку молитву са њима, и иде тако далеко, да чак допушта православнима да од њих узимају причешће, као и да им га дају.

Митрополит Атинагора сам наводи сведочанства о томе, да међу Англиканцима већи део епископа и верних не признаје ни благодатност јерархије, ни светост Васељенских Сабора, ни пресуштаствљење дарова на Литургији, ни друге Свете Тајне, ни поштовање светих моштију. Аутор „Исповедања" и сам указује на она места англиканског исповедања где је то изражено. И опет, пренебрегавајући све то, он допушта причешћивање православних код англиканаца и католика, и сматра да они могу да се причешћују у Православној Цркви.

На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? Не. Као основ за то, указује се само на чињеницу да је таквог безакоња већ било на делу, и да постоји „пријатељство" англиканаца према православнима.

Који год положај да заузима онај ко дозвољава такав акт забрањен канонима, и какво год било то пријатељство - то не може да буде основ за праксу коју канони осуђују. Како ће Небеском Судијд да одговоре они јерарси, који својим духовним чадима саветују да уместо истинског причешћа примају оно, што често и сами они који га дају не сматрају за Тело и Крв Христову?

Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или, да се изразимо савременим језиком, екуменистичког учења „Тијатирског Исповедања" о Светој Цркви. Оно не види у њој никакве границе. „Дух Свети - читамо тамо - делује како унутар Цркве, тако и ван ње. Зато су њене међе увек широке и нигде нема граница. У Цркви постоје врата, али зидова нема". Но, ако Дух Божији ипак делује како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто би онда Спаситељ морао да долази на земљу да би је основао?

Брига о чувању и исповедању истине коју нам је предао Господ наш Исус Христос, Свети Апостоли и Свети Оци, уз овакву концепцију постаје излшина. Иако „Исповедање" говори како Православна Црква „оправдано сматра себе у данашње вреше и у историји, за једину Цркву коју је Христос, Син Божији, основао на земљи", оно ипак не видки неопходност да се неповређено чува њена вера, допуштајући тако саживот истине и заблуде.

Упркос речима Апостола, да ју је Христос ставио пред себе као славну Цркву, која нема мрље ни боре, или шта томе слично (Еф. 5,27), „Тијатирско Исшоведање" Цркву представља као да су у њој помешане истина и оно што се у самом том исповедању сматра за одступање од истине - заправо јерес, иако се овај израз ту не употребљава. Оповргавање таквог учења јасно је изражено у познатој Посланици Источних Патријараха о Православној Вери: „Несумњиво исповедамо као тврду истину да Католичанска Црква не може погрешити, или пасти у заблуду, или изрећи лаж уместо истине; јер Дух Свети који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве који верно служе, чува је од сваке заблуде" (чл. 12).

Подчињавајући се новом догмату угађања савремености, аутор „Тијатирског Исповедања" очигледно заборавља поуку Спаситеља о томе, да ако брат твој ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и исту такву поуку Апостола: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10).

Дакле, са дубоком тугом морамо да кажемо да се у тзв. „Тијатирском Исповедању" из Константинопоља разлегао не глас православне истине, него глас екуменистичке заблуде која се све више шири.

Питамо се шта сада следи од стране оних које је Дух Свети поставио за епископе да напасају Цркву Гопода коју стече крвљу Својом (дап. 20,28)? Хоће ли ово званично објављивање лажног учења у име целе Константинопољске Патријаршије остати без протеста од стране Архијереја Божијих? Хоће ли се и даље, по речима св. Григорија Богослова, ћутањем издавати истина?

Будући да смо млађи међу предстојатељима Цркава, хтели смо да чујемо глас старијих пре него што сами иступимо. Али до сада се тај глас није чуо. Ако они још нису упознати са садржајем „Тијатирског Исповедања", молимо их да га пажљиво прочитају и не оставе без осуде.

Страшно би било кад би се на нас односиле речи Господње упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,15-16).

Ми сада упозоравамо нашу паству и обраћамо се нашој сабраћи, њиховој вери у Цркву, њиховој свести о нашој општој одговорности за паству пред Небеским Пастиреначалником. Ми их молимо да не занемарују наша обавештења, како јавно искривљавање православног учења не би остало без обличења и осуде. Оно се сада шири и то нас је подстакло да своју забринутост саопштимо целој Цркви. Хтели бисмо да се надамо да ће наш вапај бити услишен.

Превод: Младен Станковић

  

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

1. Памти: ти си син (кћер) Православне Цркве. То нису празне речи. Памти на шта те то обавезује.
2. Живот земаљски брзо пролази. Нећеш ни приметити, а пролетеће. Али њиме ће бити одређена вечна судбина твоје душе. Немој то ни на трен заборављати.
3. Труди се да живиш благочестиво. Моли се Богу у цркви, моли се Богу код куће са страхопоштовањем, са вером, са преданошћу вољи Господњој. Извршавај света и спасоносна правила Цркве, Њене типике (уставе) и заповести. Изван Цркве, изван послушности Њој – спасења нема.
4. Дар речи велики је Божији дар. Он човека облагорођује, немерљиво га уздиже изнад свих других земаљских створења. Али како га само сада злоупотребљава развраћено човечанство. Чувај тај дар и умеј да користиш реч на хришћански начин. Не осуђуј, не празнослови. Као огња бој се сквернословља и саблажњивих речи. Не заборављај речи Господа Спаситеља: „јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен...“ Лаж не допуштај. Свето Писмо сурово упозорава: ‘‘Погубиће Господ све који говоре лаж...’’
5. Љуби ближњега свога као самога себе по заповести Господњој. Без љубави нема хришћанства. Памти: хришћанска љубав је пожртвована а не саможива. Не пропусти прилику да учиниш дело љубави и милосрђа.
6. Буди скроман, чист и целомудрен у делима, речима и мислима. Не подражавај развратнике. Не узимај их за пример, избегавај блискост са њима. Без потребе немој имати посла са неверујућим – неверје је заразно. Чувај скромност и пристојност увек и свуда, немој се заразити бестидним обичајима нашега доба.
7. Таштине и гордости се бој и избегавај их. Гордост је свргла с небеса највишег и најмоћнијег од свих анђела. Памти: јер си земља, и у земљу ћеш се вратити... Дубоко смири себе.
8. Основни задатак живота је – спасти душу за вечност. Нека то буде главни задатак и брига твога живота. Тешко онима који упропасте своју душу небригом и лакомисленошћу.
 Нека те Господ благослови и помогне ти.
 
Твој духовни отац,
† Митрополит Филарет (Вознесенски)

 

филарет

Митр. Филарет, св. Јован Шангајски, ахиеп. Аверкије Џирданвилски и еп. Сава на освећењу храма Пресвете Богородице ''Всјех скорбјаших радост''

 

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА

1) Примивши благодат рукоположења, памти каквог дара и какве милости те је Господ удостојио – и каква одговорност од сада лежи на теби. Свештеник је апостол у кругу пастве своје. „Ја не припадам себи већ другима“ – говорио је велики руски пастир, отац Јован Кронштатски.
2) „Усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је он анђео Господа Сведржитеља“, каже Писмо. Почуј те речи, пастиру православни. Ти мораш бити весник Божијега закона и Божије Јеванђељске истине за паству своју, која ће ти се због тога обраћати.
3) Као огња бој се немарности у светом делу пастирствовања, а најпре – у служењу пред Страшним Престолом Господа Славе. „Проклет сваки, ко немарно ради дјело Господње“ – претећи нас упозорава Св. Библија. Буди добар пример страха Божијега и благочестивости онима који ти саслужују и прислужују при служењу твоме. Удаљуј из Св. олтара свакога ко не буде испуњен страхопоштовањем, налазећи се у њему.
4) Стално се моли Господу за помоћ и уразумљивање у вођењу парохијских послова. Нека ти Господ дâ дух целомудрености, смиреномудрености, трпљења и љубави... Све те врлине неопходне су у парохијском раду. Високо цени савете најстарије и најискусније браће, и мудре савете благочестивих мирјана оданих Цркви. Чврсто држи кормило свога парохијскога брода, али истовремено, пре него што чврсто решиш ово или оно питање, са пастирском влашћу, претходно се саветуј са људима који заслужују поверење – у Цркви све решавају духовни руководитељи – пастири, али се све и расуђује саборним разумом – живот и рад парохије мора бити прожет духом саборности, саборнога јединства.
5) Чврсто држећи, понављам, кормило у својим рукама, истовремено се труди да живом раду у парохији привучеш добре, благочестиве црквене људе, чинећи са својим сарадницима једну сложну духовну породицу. Не заборави децу. На сваки начин труди се да их учиш, поучаваш, васпитаваш у духу црквености, стално и истрајно захтевајући исто и од родитеља њихових. У томе нека ти буде помоћница твоја животна сапутница дата ти од Бога – попадија. У животу парохија често је било неспоразума и заоштравања услед тога што су се жене свештеника мешале у пастирске ствари и рад својих мужева – тога се треба чувати. Али истовремено постоје стране парохијског рада у којима најбољи помоћник пастира може бити његова жена – нарочито у делу хришћанског поучавања и васпитавања деце.
6) Радећи за парохију, немој престајати да радиш и на својој души. Једно треба да буде сливено са другим. Св. Апостол Павле овако поучава свога ученика, Св. Тимотеја: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење... Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају“...
Господ нека буде у свему твој Помоћник. Двапут примивши благодат рукоположења – као ђакон и свештеник – не заборављај да се постојано молиш за архијереје који су на тебе полагали своје руке.
 
Твој духовни отац
† Митрополит Филарет (Вознесенски)

 

 

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

Превод: Православна породица, јул 2014

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски