Како православни хришћани треба да чувају Свету Истину?

Објављено 25 август 2015

SvetiRevniteljiPravoslavljamАРХИМ. ЛАЗАР АБАШИДЗЕ

КАКО ПАСТИРИ ЦРКВЕ И СВИ ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ЧУВАЈУ СВЕТУ ИСТИНУ?

"Да би се чувала истина треба је стећи, да би се стекла треба је упознати. На тај начин свако онај ко зна хришћанску истину постаје њен чувар, бранилац и заштитник. Што је више оних који знају истину тиме је већа њена заштита, тиме је она мање угрожена - не сама у себи него и међу људима. И, насупрот томе, што је мање оних који знају истину, мање је заштите против лажи, а тиме је опаснији положај истине међу нама. Јер, у том случају, ако се појави неко лажно учење, онај ко не зна истину ће га пропустити, зато што не уме да га препозна и разобличи. Од њега ће лаж прећи другом који, такође, не зна, од другог - трећем и тако даље. Лаж ће се тако проширити и потиснуће истину.

Да ли је у праву онај ко ју је пропустио?! Никако! Јер то је исто као кад би војник, који из немара није научио лозинку, пропустио непријатеља у свој табор. У том смислу је, дакле, свако онај ко не зна истину, већ њен издајник и издајник заједнице верујућих православних Хришћана то јест Свете Цркве. Строго? Да, али, тако јесте!

Само по себи се разуме да ова кривица у потпуности пада на оне који имају моћ и начин да упознају истину, и не упознавају је, односно то је углавном образовани слој људи.

Хришћанину није својствено да све схвата на свој начин, већ он тражи само једно - да схвата све онако како су сви Свети Оци схватали ствари и о њима расуђивали. Он зна да удаљити се од Цркве значи отпасти од Истине, и значи не ићи према савршенству, већ у погибељ. Али, иако се потчињава заједничкој вери, он зна да не губи самосталност. Овом заједничком вером, он усваја истинита начела живота, која потичу од Бога и, ослањајући се на њих, он потом расуђује о свему и све на основу њих решава, и решава правилно, јер полази од истинитих правила, запечаћених Божанственим ауторитетом.

Све јереси и све лажи су проистекле из нарушавања овог основног правила истине. Јерес је расуђивање о стварима вере на свој и самовољан начин, без ослањања на то како је Господ предао Цркви да расуђује о тим стварима и како Црква и Предање расуђују о томе. Арије је, тако, почео да расуђује о Господу на самовољан начин и пао је у јерес, не признајући једносушност Његову Богу Оцу и Духу Светом. Лутер је почео по своме да гради "нови систем" хришћанског учења и колико је само лажи смислио! Исто је и са папом! Када се роди неко питање, Хришћанин одговор на њега не тражи у себи и у свом схватању, него у заједничком, црквеном исповедању вере. Не ради се о томе да он сам уопште не расуђује и да нема никаквих схватања ни о чему, напротив расуђује више него било ко други. Ради се о томе што он своја расуђивања не прихвата све док их не провери заједничким, црквеним учењем. Ако су његова расуђивања у складу са црквеним учењем, он их прихвата, а ако нису - одбацује их. И у томе је његов мир. Он стоји на овом општем исповедању вере као на тврдом камену. И њиме усходи према Богу Kao према Извору" (9, 100).

"Морамо стећи јасно и одређено знање учења свете вере и затим га стално обнављати и ширити, чистити и утврђивати основама сваке врсте, да бисмо сачували сваки његов део као зеницу ока. Као што чуваран трговац често прегледа и чисти своју робу да се не би улежала и да би увек била нова: тако истине вере, усвојене и сложене, као у неком магацину,

у сећању срца треба често прегледати пажљивим размишљањем, да би знање о њима увек било обнављано. Као што домаћин куће наређује да се често перу прозори, да не би били прљави од испарења, прашине и врућине, тако и ми свете истине, које су прозори у духовни свет, треба да бришемо сећањем и размишљањем да не би потамнеле и учиниле да нам духовни свет постане тешко видљив." (9, 152).

"Садашње стање ствари није неочекивано. Њега је сасвим подробно прогекао свети апостол Павле и тада је већ прописао апостолу Тимотију као пример поуку како и шта Хришћани треба да раде у сличним случајевима:

"Али, ово знај," говори он светом Тимотеју, "да ће у посљедње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових. Јер су од ових они који се увлаче у куће и заводе жене које су натоварене гријесима и вођене различитим пожудама" (2. Тим. 3, 1-6).

Није ли данас тако? "Који свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине. Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери..." (2. Тим. 3, 7-8) "Јер ће доћи еријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама" (2. Тим. 4, 3-4). Не ради ли се то данас?

Шта ревнитељ истине треба да чини у сличним околностима? Ево шта! "А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни..." (2. Тим. 1, 8-9, 13). "Не постиди се, дакле, страдања Господа нашега, ни мене сужња Његова, него буди ми састрадалтк Јеванђељу по сили Бога, Који нас спасе и призва призвањем светим... Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене..." "Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком" (2. Тим. 4, 2).

Дакле, проповедајмо Јеванђеље Христово, браћо, у храмовима и домовима, на заједничким скуповима и у приватним разговорима, усмено, писмено, у штампи, свугде... Будимо трубе Јеванђеља које се чују непрестано и разговетно. Оставимо поделе које се тајно дешавају у нашим редовима: створимо братски савез, скупимо снаге, усмеримо их све према Истини: објавимо је да сви чују, и она ће сама привући оне које привуче Отац наш Небески. Само спроводимо ову ствар тако да нико не би могао оправдано да нам каже: "Лекару, излечи се сам" (Св. Теофан Затворник 9).

"Пре свега остављај синовима својим у наслеђе непорочну веру и свете догмате да би не само синове него и унуке привео Господу путем Православља" (Преп. Јован Лествичник, "Реч пастиру", гл. 14)

"Молим вас, чувајмо одлучно свету веру, јер видите колико има одступања од ње и колико морамо захваљивати Богу што нисмо доспели у неку заблуду, него смо добили и чувамо веру православну" (Преп. Теодор Студит, Добротољубље, т. 4, стp. 330).

"Не уводимо ништа ново! Следимо доследно учење које је предала Света Црква, учење које су предали Свети Апостоли и Свети Оци" (Св. Игнатије Брјанчанинов 7а, писмо 58).

... Ако ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, каквом се назива и каква јесте Црква Православна, нема спасења, ако спасења нема код других религија, зашто се онда у Русији не проповеда ова истина? Одговор на ово је веома прост и јасан. У Русији је дозвољена слобода вероисповести и иноверци се подједнако са православнима код нас налазе на важним дужностима, губернатори и градоначелници среских градова су често иноверци, командири пукова су иноверци. Ма где да почне духовно лице отворено да проповеда да ван Православне Цркве нема спасења иноверци високог чина ће се увредити. У таквој ситуацији руско православно свештенство као да је стекло навику и као да се укоренило својство да о овој ствари говори увијено. А можда су неки због свакодневног општења са иноверцима, а више од читања њихових дела почели снисходљивије да размишљају о нади на спасење и других вероисповести" (Преп. Амвросије Оптински, Часопис Московске Патријаршије. 1988. Бр. 6, стр. 70).

"Дружење са јеретицима је грешна и опасна ствар. Једном приликом су јеретици - аријанци који су нечастиво учили о Сину Божијем, ширили гласине да је од свих поштовани подвижник и пустињак Антоније Велики наводно ступио са њима у пријатељске односе. Зачуђен њиховом дрском лажју свети Антоније се разбуктао праведним гневом и одмах је пошао у Александрију. Тамо их је пред епископом и целим народом проклео, називајући их претечама антихриста.

Било би погрешно мислити да је овим поступком Антоније нарушио врлину хришћанског трпљења и кротости... Да није разобличио дрску клевету, он би пружио могућност другима да се саблазне, а што је још ужасније, (духовне) незналице, које не могу да проникну у намеру великог човека, могле би да се предају погубној јереси. Било би опасно и грешно ћутати у том случају" (1, 179).

"Ми и наша браћа (т.ј. чланови Цркве) обавезни смо да увек подржавамо друштвени поредак и грађански закон не обацујући нигде, у светским стварима помоћ наших суграђана без обзира на то којој вероисповести припадају. Међутим, у стварима вере није тако. Као чланови Цркве ми смо носиоци њене величине и достојанства, ми смо једини у целом свету заблуда чувари Христове Истине. Прећуткујући онда кад смо обавезни да огласимо реч Божију, примамо на себе осуду као кукавице и залудне слуге Онога Ко је претрпео поругу и смрт, служећи целом роду људском, али ми бисмо били и гори од кукавица, постали бисмо издајице ако бисмо намислили да призивамо заблуду да помогне проповеди истине и ако бисмо, изгубивши веру у Божанствену силу Цркве, почели да тражимо помоћ од немоћи и лажи. Ма како високо да стоји човек на друштвеној лествици, без обзира на то да ли је он наш шеф или цар, ако он није од Цркве, онда он може бити само наш ученик, а никако не једнак нама или сарадник у делу проповеди. У том случају он може да нам послужи само тако што ће нам се обратити" (Хомјаков, А. С, Сабр. дела T. 2, стp. 87)

Ко иде Јудиним путем?

Иде онај ко се, причешћујући Телом и Крвљу Господњом у Евхаристији, причешћује без дужне вере (као да се причешћује обичним хлебом и вином) и сматра да за то ништа не дугује свом Спаситељу; ко у храму показује спољашње поштовање према Светињи и ко је - када се говори о греховима и издаји закона Божијег - спреман да, слично Јуди, упита: "Јесам ли ја, Господе?", а који се ван храма очигледно клања овоме свету и његовим кумирима, и бестидно продајући веру и закон, стид и савест.

Дакле, са ким сте ви? Са ким - не овде и сада у храму, него тамо где ће вас срести искушење, где ће можда бити потребно примити неправедну част и богатство или ићи на крст за правду?.. Али, ви сте већ изабрали оно што треба: свако од вас је рекао: "Нећу дати пољубац као Јуда!". Пазите, не дајите овај адски пољубац, иначе ће он једнога дана палити ваша уста и срце адским пламеном! Свако од вас је обећао да ће исповедати Господа као благоразумни разбојник: пазите, исповедајте! Неће недостајати прилика за ово, јер је свет сада исто оно што је био и раније: сав у злу лежи и све вуче ка злу. Стојте храбро против овог зла и у себи и у другима ..." (1, 547).

"Лажни пророци века овог, рачунајући ту и многе који се званично зову "православнима", све гласније објављују приближавање "новог доба Светог Духа", "нове Педесетнице", "тачке Омега". А ово по пророчанству Православне Цркве и јесте управо оно царство антихриста. И баш у наше време, баш данас ово сатанско пророчанство почиње да се остварује са демонском силом. Сва духовна атмосфера савременог света је буквално заражена енергијом демонског искуства "ицијације": "тајна безакоња" осваја душе људске, желећи да освоји, чак, и саму Цркву Христову, колико год је то могуће.

Дакле, православни морају живети у страху Божијем, пазећи се^да не изгубе благодат, која се ни изблиза не даје сваком, него само онима који се држе истинске вере и проводе живот у хришћанској борби и поштују као своје највише добро благодат Божију која узводи човека к небу. И са само колико опрезности треба да живе православни Хришћани у наше дане, када су са свих страна окружени лажним "хришћанством", које им нуди своја лажна искуства "благодати" и које је у стању да им изобилно цитира Свето Писмо и Свете Оце да би доказала та своја лажна искуства!

Православни!

Држите се чвршће благодати Божије која вам је дарована, не допуштајте да она постане ствар навике, не надајте се да ћете Истину Божију схватити људском логиком и разумом; знајте да Истину Божију не могу да достигну они који мисле само оно што је људско и који сматрају да се благодат Светог Духа може стећи ван Православне Цркве Христове. Истинско Православље по самој својој природи изгледа потпуно неумесно у ово демонско доба - личи на групицу презрених људи, чији се број све више смањује, на скуп фанатика усред "религијског препорода" овога света, инспирисаног злим дусима.

Али, дајте да нађемо утеху у потпуно јасним речима Господа нашег Исуса Христа: "Не бој се, стадо мало! Јер је Отац изволео да вам да Царство.“ Дакле, нека се сви истински православни припреме за предстојећу борбу и никада не забораве да ће победа у Христу увек бити наша. Он је обећао да врата пакла неће победити Његову Цркву (Мт. 16, 18), да ће Он због изабраних скратити дане последње и велике патње (Мт. 24, 22). И у најсуровијим искушењима морамо имати на уму заповест: "Будите храбри: Ја сам победио свет" (Јн. 16, 33).

Дакле, живимо онако како су живели истински Хришћани у сва времена очекујући крај свих ствари и Долазак нашег вољеног Спаситеља, јер "Говори Онај Који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) (Јеромонах Серафим Роуз 14, гл. 8).

 

Извор: Архимандрит Лазар Витанијски (Абашидзе): Шта треба да зна Православни хришћанин данас? Светигора.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/sta_Pravoslavni_treba_da_znaju/19.htm