Вера на којој почива свет

Објављено 02 април 2015

krst1mРИХАРД ВУРМБРАНТ

СВОЈИМ СОПСТВЕНИМ ОЧИМА

Ја сам протестантски хришћанин пореклом из једне православне земље – земље Румуније. Пошто сам четрнаест година био у затвору због своје вере, мој мисионарски рад сада је помоћ гоњеним Хришћанима у комунистичким земљама. Желео бих да вам испричам повести о неколико православних Хришћана са којима сам имао привилегију да дођем у додир док сам био на робији. Њихови примери и њихова дела били су стални извор охрабрења за мене током низа година.

 

Увек се радујте!

Први човек о коме говорим је свештеник кога су утамничили кад је имао седамдесет година. Звао се Сурјоану. Када је доведен, беле браде и косе, неки од стражара на улазу у робијашницу су му се изругивали. Један је рекао:"Зашто су овог маторог попа довели овде?" Други је одговорио, исмевајући га: "Можда да би се сви исповедили код њега". То су биле баш стражареве речи.

Овај свештеник имао је сина који је умро у совјетској тамници. Кћи му је била осуђена до 20 година затвора. Два сина су била с њим на робији – један од њих у истој ћелији. Његови унучићи нису имали од чега да живе – хранили су се из канти за смеће. Читава породица му је разорена. Изгубио је своју цркву. Али је лице овог човека било тако блиставо – на уснама му је увек лебдео прекрасни осмејак. Никог никад није поздрављао са "добро јутро", "добар дах", "добро вече", него са "Увек се радујте!"

Једног дана смо га питали: "Оче, како кажете да се увек радујемо – кад сте прошли тако велику трагедију?" Он је одговарао да је радост могућа ако човек испуни макар једну реч Светог Писма. Ствари је увек гледао са радосне стране. У затвору се непрестано осећао смрад. А он је говорио: "Неког окружује мирис цвећа, а и девојке се парфимишу. Неки иду на излете, а неке окружују деца и породица. Ја не могу да видим своју децу, али зато други људи могу. Онај ко може да се радује онима који се радују увек је радостан. Увек могу бити задовољан." Због тога је он имао тако предиван израз лица.

Небески смешак

Да прекинем овде и испричам вам нешто о другом православном Хришћанину. Није био свештеник, него обичан сељак. У нашој земљи, сељаци су углавном неписмени, или полуписмени. Увек је читао своју Библију, али осим ње није прочитао ниједну другу књигу. Сада је био у истој ћелији са професорима, академцима, и другим људима високе културе које су комунисти стрпали у тамницу. И овај убоги сељак покушавао је да Христу приведе једног члана Академије наука. Али заузврат је добијао само поругу.

– Господине, ја не могу много тога да вам објасним, али ја ходам са Христом, разговарам са Њим, видим Га.

– Пусти ме! Не причај ми бајке о томе да можеш да видиш Исуса. Како Га то видиш?

– Не могу да кажем како Га видим. Просто – видим Га. Постоје многи начини сагледања. На пример, у сновима видите многе ствари. Довољно ми је да затворим очи. Сад, рецимо, видим свог сина, сад своју снаху, сада видим унуку. Свако може видети. Постоји друкчији вид. Ја видим Исуса.

– Видиш Исуса?

– Да, видим Исуса.

– Како Он изгледа? Како гледа у тебе? Изгледа ли спокојно, да ли је гневан, да ли Му је досадно, непријатно, да ли је срећан што те види? Смеши ли се понекад?

– Погодили сте! Он ми се смеши, рече сељак.

– Господо, дођите да чујете шта нам овај човек прича. Он нам се руга. Каже да му се Исус смеши. Покажи ми како се смеши!

То је био један од највећих тренутака у мом животу. Сељак постаде јако, јако озбиљан. Лице му је заблистало. Данас у цркви има свештеника и теолога који не могу да верују у целу Библију. Они верују у пола Библије; у четврт Библије. На неки начин не могу да верују у чуда. Ја сам гледао преображења – не Христово, него другачија. Виђао сам лица која блистају.

Смешак се појавио на сељаковом лицу. Желео бих да сам сликар еда би насликао тај осмех. Постојао је траг туге у њему због изгубљене душе тог научника. Али било је тако много наде у том осмеху. И било је тако много љубави и тако много састрадања, и чежње да његова душа буде спасена. Сва лепота небеса била је у том осмеху на његовом лицу. Било је то прљаво, неумивено лице, али је имало прелепи рајски осмех.

Професор је погнуо главу и рекао: "Господине, у праву сте. Видели сте Исуса. Он вам се смешио".

Чисто Православље

Да се сада вратимо свештенику, Сурјоану. Увек је био пресрећно биће. Кад су нас изводили у шетњу, у затворско двориште без иједног цвета, без биљчице, без травке, стављао је руку на раме неког од Хришћана и говорио:

"Испричај ми своју повест". Човек је углавном говорио како су комунисти били зли:

– Премлаћивали су ме и мучили су ме и радили су ми ужасне ствари.

Пажљиво је слушао, а затим би рекао:

– Много си испричао о комунистима, реци ми сада нешто о себи. Кад си се задњи пут исповедио?

– Пре четрдесетак година.

– Хајде да седнемо и да заборавимо комунисте и нацисте. Јер ти си такође грешник. Кажи ми грехе своје.

Сви су му се исповедали – и ја такође. И сећам се, кад сам му се исповедао, што сам му више греха говорио, то му је лице постајало лепше и љубвеобилније. На почетку сам се плашио да ћу му, кад чује неке ствари, постати одвратан. Али што сам више лоших ствари о себи говорио, то је он седао све ближе мени. И на крају је рекао:

– Сине, ти си заиста учинио много грехова, али ти могу рећи једно. Упркос свих грехова твојих, Бог те и даље воли и прашта ти. Сети се да је Он дао Свог Сина да умре за тебе, и потруди се једног дана малчице, другог дана малчице, да поправиш своју нарав и то ће бити угодно Богу.

Моја искуства са овим свештеником спадају у најлепше сусрете које сам имао у животу. Њега више нема на овој земљи. Он је био пример шта стварно Православље јесте, о чему је ту заиста реч. Тамо има таквих православних. Не видим много смисла у преласку на православље из лутеранства или баптизма док неко искрено не жели ту врсту Православља. Он је био изврсно Православље. Његово Православље је било чисто. Да Бог да да будемо истински православни по примеру многих светаца насликаних на иконама и по примеру многих светаца који су и данас живи.

Добро исповедање

У Румунији је постојала бригада састављена само од свештеника, епископа, пастора, рабина и верника – од свих који су у тамници били због вере. Једног дана је политички комесар дошао у инспекцију бригаде. Сви су стајали мирно, и он је одједном позвао младог човека (који се звао Кокеанга) и питао га:

– Шта си био на слободи?

– Господине, оно што сам био на слободи, бићу заувек. Ја сам свештеник Божји, одговорио је овај.

– Аха, свештеник! И још увек волиш Христа?

Свештеник је ћутао неколико секунди – секунди дугих као вечност, јер је знао да се његова вечна судбина одлучује у току тих секунди. Господ је рекао:"Ко год ме призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима; ко год ме се одрекне због страха од људи, одрећи ћу се и ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима".

После извесног размишљања, лице му је заблистало – видео сам тако много блиставих лица – и веома смиреним, али и веома одлучним гласом, рекао је:

– Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду, окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу, ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко одело, и даље волети Христа.

Наставио је да говори:

– Капетане, ја вас много жалим. Ми имамо истину, а ви имате бичеве. Ми имамо љубав, а ви имате гвоздене решетке на затворским ћелијама. Насиље и мржња су убоги против истине и против љубави. Ако решите да обесите све професоре математике, кад би сви математичари били повешани, колико би онда било 4+4? И даље ће бити 8. А колико ће бити 8+8? И даље 16. Не можете изменити истину вешајући оне који говоре истину. Кад би сви Хришћани били повешани, и даље остаје да важи да постоји Бог, и да је Он љубав. И да постоји Спаситељ; Његово име је Исус Христос, и исповедањем Њега човек може бити спасен. И да постоји Дух Свети, и војске ангела око земље. И да постоји прекрасни рај – не можете изменити истину".

Желео бих да има начина да се пренесе тон на који је изговорио ове речи. Ми остали смо били посрамљени зато што смо веровали у Христа и уздали смо се у њега, али овај човек је волео Христа као што је Јулија волела Ромеа и као што невеста воли женика.

Љубав која не умире

Кад сам био у затвору, веома сам се разболео. Имао сам туберкулозу оба плућна крила и четири пршљена су била захваћена. Имао сам цревну туберкулозу, шећер, слабо срце, жутицу и друге болести којих се не могу сетити. Био сам на ивици смрти.

Са десне стране је лежао свештеник Иску. Био је игуман манастира. Овај човек, можда у својим четрдесетим годинама, био је мучен толико да је полако умирао. Али његово лице је било озбиљно. Говорио је о својој небеској нади, о својој љубави према Христу, о својој вери. Зрачио је радошћу.

Са моје десне стране лежао је комунистички мучитељ који је овог свештеника измучио скоро до смрти. Њега су ухапсили његови партијски другови. Не верујте кад у новинама прочитате да комунисти мрзе Хришћане или Јевреје – то није тачно. Они просто мрзе. Они мрзе свакога. Они мрзе Јевреје, они мрзе Хришћане, они мрзе антисемите, они мрзе антихришћане, они мрзе свакога. Један комуниста мрзи другог комунисту. Они се узајамно обрачунавају, комуниста са комунистом, трпају један другога у затвор, муче свога као што муче и Хришћане, и премлаћују га.

Тако се десило да је комунистички мучитељ који је мучио оног свештеника скоро до смрти био мучен од својих другова. И он је умирао поред мене. Душа му је била у агонији.

Током ноћи будио ме је говорећи:

– Пасторе, моли се за мене, молим те. Не могу да умрем. Починио сам тако стравичне злочине.

Тада сам видео чудо. Видео сам умирућег свештеника који је позвао двојицу заточеника. И ослањајући се на њихова рамена, полако, полако, прошао је поред мог кревета, сео на ивицу постеље свог убице, и почео да милује његову главу. Никад нећу заборавити тај покрет! Видео сам жртву како милује свог убицу! То је љубав – нашао је нежности за њега.

Свештеник је том човек урекао: "Млад си; ниси знао шта радиш. Волим те свим срцем". Али он није само РЕКАО те речи. Можеш да кажеш "волим", али то је само реч од пет слова. Он је заиста ВОЛЕО. "Волим те свим срцем".

Наставио је:

– Ако ја, грешник, могу толико да те волим, замисли Христа, љубав ваплоћену, колико те Он воли! И сви Хришћани које си мучио, знај да ти праштају, да те воле, и да те Христос воли. Он жели да се спасеш више но што желиш да будеш спасен. Питаш се да ли ти греси могу бити опроштени. Он жели да ти опрости грехе више него што ти желиш да будеш са Њим у рају. Он је љубав. Треба само да ми се вратиш и да се покајеш.

У тој ћелији где није било могућности за приватност, чуо сам исповест убице својој жртви. Живот је много узбудљивији од романа – ниједан романописац никад тако нешто није написао. Убијени – на ивици смрти – слушао је исповест свог убице. Убијени је давао опроштај свом убици. Скупа су се молили, загрлили један другог, и свештеник се вратио у постељу. Обојица су умрли исте ноћи. Било је Бадње вече. Али то није обично Бадње вече кад се просто сећамо да се пре две хиљаде година Христос родио у Витлејему. Било је то Бадње вече у току кога се Исус родио у срцу комунистичког џелата.

Ове ствари сам видео својим сопственим очима.

 

Са енглеског: Владимир Димитријевић

(из часописа "Again")

Извор: Борба за веру