molitvoslovm

Вјачеслав Маљцев: Саблазан „ружичастог хришћанства“

Објављено 20 јул 2021

leontjevВЈАЧЕСЛАВ МАЉЦЕВ

САБЛАЗАН "РУЖИЧАСТОГ ХРИШЋАНСТВА"

Многозначни термин „ружичасто хришћанство“ није нов. Увео га је, крајем 19. века, Константин Леонтјев. Овај дубоки мислилац окарактерисао је предреволуционарно расположење интелигенције на следећи начин: „Страх од Бога? Ма какав страх? На крају крајева, Бог је Љубав и само Љубав“. Заговорника „страха Божијега“, Леонтјева, су прогонили... Чак су и неки представници духовништва, неосновано, у заговарању страха Божјега, видели мрачњаштво, заговарање „ужаса“. Међутим, Господ је пресудио другачије. Оптински светитељи су Константину Леонтјеву дали благослов за књижевну делатност у назначеном правцу, што је код Берђајева изазвало огорчење...

У чланку посвећеном успомени на Константина Леонтјева, архимандрит Константин Зајцев назвао је „ружичасто хришћанство“„најстрашнијом саблазни, коју Сотона може да стави пред хришћанску савест“. То је „саблазан замене истините хришћанске љубави у свим њеним пројавама, до оних најузвишенијих – њеним сатанским сурогатом“.

У време Леонтјева, „ружичасто хришћанство“ пројављивало се углавном у „околоцрквеној“ интелектуалној средини. Данас је оно проникло и у Цркву. Слаткаста, душевна концепција: „Бог је САМО Љубав и ни у ком случају није Судија“ - данас се тријумфално шири светом.

У основи „ружичастог хришћанства“ је спекулација о најважнијем Божјем својству – ЉУБАВИ. Најдубље схватање овог Божјег својства је пословично изразио св. Филарет Московски:

„Очева љубав – она која разапиње;

Љубав Сина – она која се разапиње;

Љубав Светог Духа – она која тријумфује силом Крста"

„Ружичасто хришћанство“ жели само тријумфујућу љубав, која побеђује само символом крста. Без самопожртвовања, без распећа страсти, без самоодрицања, без личног учешћа у Крсту Господњем. Таква лако доступна, сентиментална, човечанска љубав, је у одређеном смислу такође духовна, али је не „оживљава“ Дух Свети, већ онај дух њему супротни.

Жеља „ружичастог хришћанства“ добро се објашњава нашим палим стањем. Заволели смо земљу, свет, своју душу у овом свету, своју земаљску делатност, своју културу, саздану у том палом стању. Отуда жеља за религијом која би данас људима подарила љубав, мир, срећу, дружење, смех, радости земаљског живота.

Пајсије Светорац је описао суштину „ружичастог хришћанства“ на следећи начин: „Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би нам праштао, а ми бисмо наставили да грешимо. Односно, ми бисмо радили све што желимо, а Он би нам праштао, Он би нам праштао непрестано, а ми бисмо чинили све што хоћемо“.

А потражња рађа и понуду! Мало-помало рађа се такво „хришћанство“, у коме се најважније истине православне вере сакривају прећуткивањем, а сво православље се сабија у профанисану и до непрепознатљивости унакажену реч „љубав“.

Савремено "ружичасто хришћанство" карактеришу следеће одреднице:

1. Заговарање љубави уз прећуткивање Суда Божјег.

2. Адогатизам или апстрактна догматизација. Раскидање везе међу догматима и заповестима Божијим. Релативизам и „плурализам“. Апсолутне догматске истине се разводњавају: кажу тачно је и ово и оно. Истина се тумачи само као плуралистичка „синтеза“ разних релативних и делимичних вербалних конструкција.

3. Неразумевање и непознавање закона духовног живота. Замена личног подвижништва интензивном сујетном активношћу у житејској сфери.

4. Одбацивање целкупног аскетског и светоотачког искуства Цркве, који је постепено узводио човека од земље ка небу. А уместо њега – тренутно харизматско узлажење на високе (духовне) степене.

Као резултат тога, светост истините, праве црквено-хришћанске љубави, богохулно се унижава до нивоа општељудског спектра "лепих" људских осећања, којима не требају ни страх од Бога, ни смирење, нити послушност.

Аутор ове опаске не претјерује: морао сам више пута, сопственим ушима, да слушам, са каквим су жаром многи православни уцрковљени (!) верници бранили псеудо богословску тврдњу: ’’Бог није Судија, већ љубав и само Љубав’’. И данас је све више и више људи заведено том, привлачном за нашу ’’душевност’’ тврдњом, и у цркву долази не да би се подвизавао ради Христа, већ да би се купао у Извору Љубави, непрстано се ситећи слатким јелима на ’’гозби вере’’.

У ствари, на тему „Бог је само Љубав и Он никога не кажњава“ било би занимљиво разговарати са становницима Содоме и Гоморе, али где су они? Од саздања човека до Страшнога Суда - Бог је Судија. Притом се, не без разлога, његов суд зове страшним. Првим актом Суда Божјега било је протеривање Адама из раја. Потом, већ у Старом Звету: потоп, Содома и Гомора.

Неки верују да, ако и има неправоомислија у тумачењу правосудности - суштинском својству божанске љубави, то није опасно. Али да ли је тако? Сви догмати имају и директне моралне последице. А страх Божији је, по Писму, почетак сваке премудрости. Даље... Каква логична последица произлази из става „Бог није Судија, већ љубљав и само љубав“? Онај који воли прихвата вољеног онаквим какав он јесте. Зашто се онда мењати?

Моје греховне страсти Бог неће осудити - Он није Судија. Зашто онда извршавати и заповести Божије? За једну моју химну Богу, као Љубави и само Љубави, Он ће ме увести у Царство славе.

Проблем "ружичастог хришћанства" има и своју мисиолошку страну. Неки модернистички проповедници сматрају да је за проповед и мисионарске сврхе, све дозвољено и да се без заговарања "ружичасте" љубави (са прећуткивањем Суда) - никако не може. Откуда ово потиче? Истина је то што је апостол написао: "Хранио сам вас млеком, а не тврдом храном.." (1. Кор.) Но, да ли је "ружичасто хришћанство" квалитетна "млечна" храна која ће ’’младенца’’ хришћанина (почетника) одгајити и припремити за ’’тврду храну’’? У то је тешко поверовати!leontjev

Навешћемо неке и данас уктуелне мисли Константина Николајевича Леонтјева о "ружичастом хришћанству":

„Хуманистичко лажно хришћанство само са својим бесмисленим свепрештањем, својим космополитизмом - без јасног догмата, са проповедањем љубави без помињања „страха Божјега и вере“; без обреда, који нам приказују саму суштину исправног учења - такво хришћанство је управо она иста револуција, колико год да јој из уста теку мед и млеко. По таквом хришћанству, не треба се ни борити, ни управљати државом; а ни Богу се нема за шта молити. Такво хришћанство може само убрзати разарање свега. Оно је и у својој кротости преступно...“

Добровољно понижење пред Господом је боље и сигурније за спасење, него то гордо и немогуће заговарање отачког незлобија и тренутачне слатке љубазности. И у манастирским општежићима, искусни старци не дозвољавају монасима да се заносе топлом љубављу, већ их пре свега уче послушности, самопринуђивању, праштању увреда...

Доброта, праштање, милосрђе, љубав ... Они су узели само једну страну Јеванђељског учења и назвали је суштином. Али заборавили су аскетизам и строгоћу? Заборавили су на љутите и строге речи Божије?“

Ево шта је Леонтјев, нпр. писао о једној Толстојевој причи, у којој се уместо послушности Цркви, проповеда учење проникнуто „људским“ мислима о љубави:

„У последње време су код нас почели да се шире проповедници једног нарочитог рода једностраног хришћанства, које можемо назвати „сентименталним“ или „ружичастим“ хришћанством. Ту нијансу хришћанства многи познају, то је својеврсна „јерес“, неформулисана, која није убројана у организовану јеретчку заједницу, али, је ипак, јако распртострањена код нас у образованој класи.

Једно прећуткивати, друго игнорисати, треће у потпуности одбацивати, другог се стидети и узимати за свето и божанствено само оно што највише приближава ка поимању туђег хришћанству – европског утилитарног напретка, то су црте тог хришћанства, коме данас, неретко и несвесно, служе многи руски људи, и чији је претеча, на жалост, између осталих, на крају својих година, постао и генијални аутор „Рата и мира“.

У чему је „ружичастост“ или „сентименталност“ т.ј. заслађена лаж тог квазихришћанства? У томе, пре свега, што оно гуши спасоносно значење управо „страха Божијега“ у души човековој.

Свети оци и учитељи Цркве су једногласно тврдили да је „почетак премудрости (односно правилног поимања наших односа према Богу и људима) – страх Божији. Неки су додавали још и: „а плод његов је љубав“. Другим речима, она љубав према људима, која није праћена страхом пред Богом (или смирењем пред Црквеним учењем), не зида се на њему, тим страхом се чак понекад и одсеца... таква љубав није чисто хришћанска, без обзира на сву своју видљиву привлачност, на искреност намера, без обзира чак и на несумњиву практичну корист, коју добијају земни страдалници од такве љубави.

Таква љубав, без смирења и страха пред позитивним вероучењем, врела, искрена, али у највишем степену самовољна, или тихо и сакривено горда, или бучно сујетна, не излази право из учења Цркве...

Љубав без страха и смирења је само једна од пројава (али најсимптоматичнија) тог индивидуализма, тог обожавања права и достојанства човека, које се зацарило у Европи са краја XVII века, уништивши у људима веру у нешто више, што не зависи од њих, натеравши људе да забораве на страх и стиде се смирења...

Да, пре свега страх, а затим смирење; или пре свега – смирење ума... Такво смирење корак по корак води вери и страху пред именом Господњим, ка послушању учењу Цркве, која нам појашњава тог Бога, а љубав долази после. Љубав кротка, сама себи пријатна, другима добродошла, свепраштајућа – то је плод, венац...“

Архимандрит Константин Зајцев пише: "Да, када се светска историја заврши и остане само Бог, и они које ће у крило Божије пропустити највиша Правда и бесконачно Милосрђе - тада ће остати само љубав, а све остало ће се занемарити. Занемариће се чак и наше највише хришћансе добродетељи Вера и Нада, јер ће постати безпредметне у Царству Божијем.

Овде је реч је о саблазни замене побожно-трепетнога, бодрога и трезвенога очекивања Страшног Суда, као предворја Царства славе, припремљенога за човека од почетка промислом Господњим... замене тог сталног очекивања, које треба да лежи у основи сваког човековог поступка, подсећајући га о непрелазном понору између неба и земље – о нечему суштински различитом. Права, истинска, црквено-хришћанска љубав (а не ’’розе’’ сентиментална, људска) је цела лествица духовног узрастања.’’

Навешћу, у закључку, размишљања о томе савременог свештеника из Твери о. Георгија Белодурова:

„У то да Бог воли човека - нема сумње, јер нас је Господ тако заволео и дао Свога Јединога Сина на распеће. Али како тада да протумачимо свима познате речи: „Кога волим, тога и кажњавам“, које такође изражавају божанску љубав према човеку? Није ли Промисао Божији и Суд? Није ли сваки дати нам дан са болестима и радостима пројављивање својеврснога Суда, када нам се ради вежбања трпљења дају бриге, или се ради провере сећања на Бога и наше захвалности Богу, дарује радост?“

Нема сумње да сви људи подлежу и другом Његовом Суду - строгоме! А то није само "користан психолошки аутогени тренинг" - иди као да ходаш пред строгим Творчевим погледом, и то ће бити корисно за твоју душу. Корисно је то, корисно, али Црква не учи лажима, и то – да ћемо бити суђени, и да ће зрно бито одвојено од плеве, и да ће неко ући у радост Господа свога, а некоме је припремљен плач и шкргут зуба - све је то истина, а не део аутогеног тренинга.

Али, зар ће Суд Божји бити без љубави? Не верујем. Али као што лекар раздваја болесне од здравих, како се не би сви заразили, такав ће очигледно бити и Суд Божији. А шта ако сви ућу у Царство Божје, и добри и зли, великодушни и похлепни, милостиви и окрутни? Тамо, у Царство Божје - без љубави се не улази. Тамо је без ње - као овде без ваздуха. Ономе ко се овде не научи да воли ближњега без зависти, биће изузетно болно, јер није овенчан славом, и он ће осећати физичку муку налазећи се у Светлости Божанске Љубави.

Не сећам се ко је од светих рекао да је пакао – немогућност да се воли. Слажем се са тим, иако ће паклене муке имати друге облике, укључујући оне описане у митарствима Теодориним. Да, морамо да закључимо да, у савременој свести постоје неке психолошке препреке разумевању и усвајању тако корисних и спасавајућих представа, као што су Суд Божји или страх Божији (њима се може додати и смирење). Често умишљена добродушност, не дозвољава човеку да схвати како такво осећање као што је Страх Божији може да прихвати његова душа. Несхватљивим се чини и то како Извор милосрђа може творити строги Суд. Али то и разликује брагодатни живот у Цркви, јер она постепено узводи ум ка разумевању тих, за светско знање, необичних појмова.

Вячеслав МАЛЬЦЕВ

Извор: http://www.blagogon.ru/articles/297/

Превод: Православна породица, јул 2021.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски