molitvoslovm

Владика Сергије: вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја

Објављено 18 март 2020

sergije bihacko petrovackiВладика Сергије Бихаћко-Петровачки

Вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја

Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“...

 

Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54)...

У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26).

Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње.

Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије.

Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом.

На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла.

У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника.

Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“.

Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година.

Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу.

Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31).

Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла.

Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-virus-korona-izmedju-vjere-i-malovjerja/ 

sergije bihacko petrovacki

Епископ Сергије: „Не бој се, мало стадо“!

Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу.

О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна.

Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез.

Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници.

Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже.

Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32).

https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-ne-boj-se-malo-stado/

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски