molitvoslovm

Св. Теофан Полтавски: О непоколебљивости Цркве и верности Светом Предању

Објављено 03 мај 2018

Teofan Bistrov PoltavskiСветитељ Теофан Полтавски – Нови Затворник

О непоколебљивости Цркве и верности Светом Предању

Поштовани читаоци, представљамо вам изузетно вредан текст на тему исправног односа према Светом Предању, писаном и неписаном, из пера великог светитеља Руске Заграничне Цркве - Теофана (Бистрова) - Полтавског и Перејаславског, Новог Затворника, а на основу учења Васељенске Цркве и Светих Отаца. Такође, желимо да скренемо пажњу благочестивом читаоцу на издања издавачке куће "Центар за православне предањске студије", која нуди бројне наслове из области светог предања и црквене историје, са чијом дозволом и објављујемо овај драгоцени текст. Молитвама Светог Теофана Полтавског и нас Господ да помилује! 

Сва издања ове издавачке куће можете погледати овде: http://predanje.blogspot.rs/2017/10/blog-post.html

 

 

А и Ја теби кажем да си ти Петар,

и на томе камену сазидаћу Цркву своју,

и врата пакла неће је надвладати

(Мт. 16,18).

 

У овим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости Цркве Христове до краја века. Ми треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.

На питање: како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве очигледно колебају и руше? – Православна Источна Католичанска Црква одговара: Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи део не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање, и непрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.

Ова непоколебљивост васељенске Цркве условљена је тиме што је она основана, по благовољењу Оца Небеског, кроз Духа Светог, од стране Самог Исуса Христа, Који представља и истински темељ и главу Цркве. А она је тело Његово, оживљено Духом Светим. Апостол Павле пише: Јер темеља другога нико не може поставити, осим постојећег, који је Исус Христос. Овим речима апостол не само да признаје Исуса Христа за први и непоколебљиви темељ Цркве, него уједно пориче могућност постојања другог сличног темеља. Стога апостол Петар, коме су првобитно биле упућене поменуте Спаситељеве речи о темељу Цркве, не може бити први и основни темељ Цркве. Он може и треба да се сматра само за њен секундарни темељ, који је утврђен на Христу и који је само у Христу непоколебљив. Па и у овом последњем смислу он то није као појединац, иако је први, него заједно са другим апостолима, где је угаони камен Сам Исус Христос. Тако о овоме учи свети апостол Павле, а истинитост оваквог схватања потврђује и Тајновидац Јован Богослов. Овај последњи, описујући величанствену здање небеског града васељенске Цркве које се појавило пред њим у духовном виђењу, сведочи да је зид тога града имао дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест Апостола , а не само светог Петра. Дакле, први и главни темељ Цркве је Сам Христос Спаситељ и тиме је условљена њена непоколебљивост.

Одатле, коначно, бива јасно и то, на који начин постајемо причасници непоколебљивости Цркве ми, њени поједини чланови.

Црква је непоколебљива у Христу зато што Христос није просто човек, него Богочовек. У Њему је људска природа ипостасно сједињена и, да тако кажемо, помазана Божанством – кроз то сједињење она је постала непоколебљива; јер је само по себи непоколебљиво једино Божанство. Зато је и нама, ако хоћемо да постанемо причасници ове Божанске непоколебљивости Оснивача Цркве, неопходно да се благодатно сјединимо са Њим. А ово је могуће једино кроз потпуну послушност у вери и животу нашој Мајци, Цркви, која је, по речима Апостола, Дом Бога Живога и стуб и тврђава истине. «Апостоли су – каже свети Иринеј Лионски – у Цркву као у ризницу похранили апсолутно све што се односи на истину, тако да свак ко хоће узима из ње пиће живота». И све је у њој истинито: било да је налази у Светом Писму, или да се чува у виду неписаног предања. «Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч».

На верности апостолском предању, писаном и неписаном, почива и истинитост Васељенских сабора. «Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања – сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне који нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимају од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет».

Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. «Молим вашу светост – писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светога, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је Црква раније већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу». «Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!» – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.

Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га? Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: «Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородство речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за атињане, ми се више ничим другим не занимамо, него да штогод ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?». Дрско се поново разматрају древне одредбе Црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је «свако богослов, па макар му и хиљаду (греховних) мрља лежало на души». Заборављају наши нови богослови да се «нико не може упустити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим».

Ето због чега немамо мира. Све је код нас нарушено, и још више се нарушава. И тугујем због тога, и радујем се: Тугујем зато што немамо мира. Али се и радујем, зато што ће га бити! «Мир је највеће благо. Он је чудесан и на делу и по имену. Он је Божији. Бог је управо Бог мира и Он Сам назива се тако». Ипак, не треба сваки мир ценити. Јер постоји и дивна различитост у мишљењу, и најпогубније истомишљеништво. Треба љубити само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и власти (усудићу се да кажем не само светских, него и духовних), и уопште на све, само да се никако не прими зли квасац и да не дође до зближавања са зараженим. Најстрашније је – бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха служитељ истине постане издајник учења вере и истине!

Зашто сам ја уверен да ћемо ми на крају имати и добар мир? «Бог је одлучио, браћо, да се с колена на колено не прекида постављање пророка и пријатеља Његових од стране Духа Светога, ради благоустројства Цркве Његове. Јер ако древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи, на погибију душе, зар неће Онај Који је насамо саздао срца наша подигнути са земље сиромаха , шаљући у помоћ наслеђу Своме мач Духа , који је реч Божија?». Наравно, подигнуће га!

Као чеда послушности, са усрдношћу и љубављу примајмо браћо из уста Мајке наше, Православне Цркве, чисто учење вере и живота, истински благодатно освећење и поуздано руководство за живот вечни. И бежимо од свих лажних учитеља, тих, како их је назвао свети Атанасије Велики, арабијских вукова. Амин.

Превод: Младен Станковић

Извор: „Духовник Царске Породице – Светитељ Теофан Полтавски Нови Затворник“, 2. издање, ЦППС, Библиотека „Филокалија“, књига 9.

Линк: http://www.zlatnoruno.com/Home/Knjiga/47079-Duhovnik-carske-porodice-Teofan-Poltavski

Текст се објављује са дозволом издавача, подвлачење наше, ПП.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски