molitvoslovm

О. Серафим Роуз: Нада

Објављено 06 децембар 2019

seraphim ikonaОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ - ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

НАДА

Данашња црквена питања никако нису онако проста као што су била у прошлости или, у крајњој линији, као што нам изгледају у нашој сигурној историјској будућности - испред нас очекује много подводних стена. Главни кључ за схватање читаве црквене ситуације очигледно се крије у "сергијанству", које ће постати још већи проблем него данас... Суштина сергијанства повезана је са општим проблемом свих православних цркава. У наше дане то је губитак укуса православља, привикавање на Цркву као на нешто што се само по себи подразумева, замењивање Тела Христовог "организацијом", поимање да се благодат и Свете Тајне дају некако "аутоматски''. Логично и разборито понашање не може да нас проведе између ових стена; потребно је много страдања и опита, и биће мало оних који схватају шта се заправо догађа.

 

Сергијанство се није пројавило само у избору црквене политике, оно је, по својој суштини, много порочнија појава. Сергијанство је издаја Христа по својој сагласности са духом времена и овога света. Сергијанство је било та неизбежна последица, којој је привела црквена политика, која се владала земном логиком а не разумом Христовим. - О. Серафим Роуз - Шта је сергијанство?

 

„Врата пакла неће одолети Цркви, али јесу одолела и могу одолети многима који се сматрају стубовима Цркве као што видимо у црквеној историји.“ - Aрхиепископ Аверкије (Таушев).

„Православље“, писао је архиепископ Аверкије, „није само нека врста световне организације коју возглављују патријарси, епископи, свештеници, предводници свештенства Цркве, која се званично назива православном. Православље је мистично тело Цркве на чијем челу је сам Христос. Црква се не може у потпуности изместити из света, јер људи који је сачињавају још увек живе на земљи. Стога је световни елемент у Њеној структури и спољашњој организацији – неизбежан. Но ипак, што је мање тог световног елемента биће боље за Њене вечне циљеве. У сваком случају, световни елемент не би требало да затамни или надвлада духовни елемент, а то је питање спасења душе и вечног живота, ради чега је Црква и основана и због чега и постоји.“.

Овако у великој мери и отац Серафим размишља. Иако је отац Серафим био ревностан члан Православне цркве, знао је да не може да полаже крајњу наду у било коју црквену организацију. Због тога је у писму раније поменутом православном свештенику написао: „Православни пастири данас више него икад морају да се чувају од уздања у организацију, већ увек морају да се управљају према главном пастиру – Христу.“ У другом писму, описавши малу православну заједницу у Етни, отац Серафим је рекао: „Ми сами имамо осећај заснован на нечему што je још увек сасвим извесно – да је зарад очувања истинског православља у годинама које следе, најбоље уздати се у мале скупине верних, у очување једноумља, једнодушности, колико год је то могуће. Историја ХХ века нам је већ показала да не можемо да очекујемо превише од црквене организације. Осим присутних јереси и световни дух је веома ојачао. Архиепископ Аверкије (ово је написао пар месеци након упокојења архиепископа Аверкија 1976. године) и наш епископ Нектарије су нас упозорили да се припремимо за доба катакомби које следе, када благодат Божија може бити чак и одузета од црквене организације и само издвојене групе верника ће остати. Совјетска Русија нам већ даје пример онога што можемо да очекујемо – само најгоре, док не дође боље време.“

seraphim2

Па ипак чињеница да отац Серафим није полагао последњу наду у црквену организацију не значи да је он икада престао да верује у непобедивост православне Цркве, мистичног тела Христовог, Коју ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16,18). У православном  догматском  богословљу, Црква је дефинисана не као организација већ као богочовечански организам. Христос је глава Цркве, Дух Свети даје живот Цркви, а верници, и они који су и даље на земљи у црквеној борби и они који су већ на небу у црквеној победи, сачињавају тело Цркве. Стога је српски богослов ХХ столећа, отац Јустин Поповић, написао: „Црква је богочовечански организам, а не људска организација.“. Слично томе, отац Михаил Помазански је тврдио: „Живот Цркве је у својој суштини мистичан. Њен животни ток се не може у потпуности укључити у било коју историју. Црква се истински разликује од било каквог организованог друштва на Земљи. Као што сви делови нашег тела у целини сачињавају целовит и живи организам, који се ослања на своју главу, тако је и са Црквом као духовним организмом у којем нема места где силе Христове не делују.“ Посматрајући Цркву као богочовечански организам који предводи Христос, отац Серафим је могао да сагледава људе који су чланови Цркве мимо њихове греховности. Следећи заповести Светог Писма: „Не уздајте се у кнезове, у синове људске“ (Пс. 146,2) он се уздао у Христа, Који прима грешне мушкарце и жене у Тело Његово и дарује им спасење од греха.

У једном одељку православног догматског богословља, које је отац Серафим превео на енглески језик, отац Михаил Помазански је написао: „Светост Цркве није затамњена световним ометањима у Цркви нити грешношћу људи. Све што је грешно и световно и напада Цркву остаје страно за Њу и предодређено је да се издвоји и уништи као лоше семе у доба жетве. Мишљење да се Црква састоји само од праведника и светитеља који су без греха није у складу са учењем Христовим и учењем Његових апостола. Спаситељ пореди Своју Цркву са пољем на којем жито расте заједно са кукољем, а на другом месту са мрежом која извлачи из воде и добру и лошу рибу. У Цркви има и добрих и лоших слуга (Мат. 18,23-35) и мудрих и лудих девојака (Мат. 25, 1-13).“.

У писму из 1972. године отац Серафим је изразио своју веру у организам Цркве, која га је спречавала да се узнемири чак и када је посматрао друге у Цркви, који су се према Њој односили као према политичкој организацији. Америчком обраћенику који је био љут видевши црквене великодостојнике који се понашају као обични људи који управљају организацијом, отац Серафим је упутио речи утехе: „Уопштено узевши, наши епископи се не баве само администрацијом. Ако ишта, њихово велико искушење је у томе што се сувише озбиљно баве организационом страном Цркве и зато понекад сузбијају дух појединих чланова црквеног организма. Ми остали, једноставно морамо да се трудимо да одржавамо тај дух као што си написао, да престанемо да верујемо у организацију и располућени организам. Зато, не само да можемо да служимо Цркви, већ постајемо најбољи помоћници својих епископа, јер деламо заједно са њима у истинској служби црквеног организма – тела Христовог. Зато, ако понекад и наиђемо на неразумевање и увреде, сви смо криви за то, а не само епископи. Црква нас духовно крепи да опростимо и то превазиђемо.

Посебно нам је жао да видимо толико горчине код оца Г. и одбијамо да му било шта замерамо. Ако је себе довео у незгодну ситуацију имајући несумњиво искрене мотиве, ипак су они за сигурно потенцијално штетни, јер су политичке природе, то јест, усмерени ка организационој страни Цркве на уштрб црквеног организма. Искрено, владику Јована током његовог живота нису разумели чак ни његови најближи епископи, управо зато што је увек био први и највише је живео у црквеном организму и никада није допуштао да организација преузме примат. То нам је завет свима и не брини ако то сада не разумеш. То се не може схватити, већ се мора искусити и превазићи док узрасташ у Цркви и Њеном предању. Бог ће ти послати ситуације у којима ћеш то схватити у свом срцу. Не веруј свом уму превише. Мишљење треба да се обликује кроз страдање. У супротном неће одолети искушењу ових окрутних времена. Не верујем да ће они који размишљају логично бити са Христом и Црквом Његовом у данима који долазе. За то има и превише разлога. Они који се уздају у своје умове ће сами себе одговорити од тога.“.

seraphim4

У писму из 1975. године, пишући о проблемима у Цркви које изазива супер-исправна фракција, отац Серафим изнова изражава своју наду у Цркву која надилази људске грехе и страсти. „Дубоко у себи имамо спокојство, јер знамо да је Црква јача од свих оних који су уобразили да су они Црква и они увек отпадају чинећи самим тим оне који остају трезвенијим.“

Током предавања на ходочашћу Светог Германа 1979. године отац Серафим је говорио о томе како Бог предводи Цркву: „Што више добијате крила у православљу, читајући, упијајући веру, контактирајући са православнима, примајући Божију благодат, све више сте у стању да осетите свој пут у православљу. Почињете да увиђате да постоји много мудрих ствари којих на почетку нисте били свесни. И ако људи, који су задужени за те ствари, немају довољно мудрости, Бог предводи Цркву. Ми знамо да је Он са Њом до самог краја и зато немојмо ићи у крајност – запасти у апостасију или јерес.“.

У чланку о оцу Михаилу Помазанском из 1981. године отац Серафим је потврдио да су му и отац Михаил и архиепископ Јован пренели на који начин је Црква очувана од екстремне деснице и левице. „Срећом, изворно православно предање има своје начине да се уз помоћ Божију, Који се стара о својој Цркви, сачува од екстрема који често настоје да Цркву скрену са Њеног пута. Ово самоочување и континуитет православног предања није нешто што потребује асистенцију бриљантних теолога него је резултат неометане католичанске свести Цркве која је присутна од само Њеног установљења. Та католичанска свест је очувала пуноћу руског православља двадесетих година прошлог столећа када су Цркву и многе њене водеће јерархе и богослове задесиле екстремне реформе „Живе цркве“. Реформистички програм отпадничке „Живе цркве“ или обновитељског покрета у Русији, укључивао је залагање за ожењене епископе и други брак клирика удоваца. Иста католичанска свест је и данас присутна и наставиће да чува Цркву Христову кроз сва искушења савременог доба као што чини већ скоро две хиљаде година.“

seraphim8

На ходочашћу 1982. године отац Серафим је последњи пут говорио о свом животу изражавајући наду да ће његови слушаоци, који су углавном били обраћеници у православље, бити истински чланови тела Христовог – православне Цркве. Противећи се световном мишљењу да је Црква само скуп грађевина или световна организација, рекао је да смо позвани на дубљу свест о Цркви Христовој и да наше формално чланство у Њој није довољно за наше спасење. Цитирао је савременог румунског исповедника оца Георгија Калчуа који је говорио шта значи бити у Цркви: „Црква Христова је жива и слободна, у Њој се крећемо и постојимо кроз Христа Који је Њена глава. У Њему имамо пуну слободу. У Цркви сазнајемо Истину и Истина ће нас ослободити (Јов. 8,32).  У Цркви Христовој си сваки пут када подигнеш некога који пати или дајеш милостињу сиромашнима или посетиш болеснога.У Цркви си Христовој када завапиш „Господе, помози ми.“ Када си добар и пажљив и одбијаш да се наљутиш на брата свог чак и ако је повредио твоја осећања. У Цркви Христовој си када се помолиш: „Господе, опрости му.“ Када поштено радиш свој посао враћајући се увече уморан кући, али са осмехом на лицу. Када на зло узвраћаш љубављу. Зар не видиш, млади пријатељу колико је близу Црква Христова. Ти си Петар и Бог ће на теби саградити Цркву Своју. Ти си камен Цркве Његове, Коју ништа не може да надвлада. Подигнимо цркве вером нашом, које ни једна сила људска не може да повуче доле и чији је темељ Христос. Сажали се на брата који је поред тебе. Никада не питај ко је он. Боље реци: „Он није странац. Он је мој брат. Он је Црква Христова баш као и ја.“ Са таквим призивом у срцима нашим“, отац Серафим је закључио, „постанимо истински припадници православне Цркве. Није довољно спољашње чланство, нешто мора да се покрене у нама што нас чини различитим у односу на свет око нас, чак и ако се тај свет назива хришћанским или чак православним. Ако одиста живимо у складу са православним погледом на свет, наша вера ће преживети нападе који нас очекују и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће и даље тражити Христа чак и међу олупинама човечанства. Све то почиње већ данас.“

Зато што је веровао да ће Христос силом Својом исцелити Цркву Своју, отац Серафим је полагао наду и у будуће исцељење рана православне Цркве у Русији. То уздање је посебно изражено у списима омиљеног му руског новомученика, епископа Дамаскина (1935) које је превео за књигу „Руски катакомбни светитељи“.

У раним годинама антихришћанског совјетског експеримента епископ Дамаскин је био символ напредовања православних хришћана који ће се једног дана наћи усред владавине антихриста. Супротставио се капитулацији митрополита Сергија под совјетским режимом и због тога је ухапшен и послат у изгнанство. Гледајући на Сергијево посрнуће као на рану у телу Христовом која ће једног дана бити зацељена, прогнани епископ је свом стаду слао писма да би их оснажио и ојачао. У једном од писама рекао је следеће: „Она деца Христова, која нису поклекла под притиском жестоког сатанског напада и није их осакатио велики бродолом, су свесна ситуације и са потпуном смиреношћу и самопоуздањем ће почети да граде истинску Цркву Христову на постојећим темељима, без додатне нервозе, без додатног кукања, јер ће процес градње обухавтити и целокупни смисао њиховог живота. Нека тама привремено прекрије земљу од шестог до деветог часа и нека светиљке појединих Цркава не сијају пуним сјајем да не би биле изложене сатанском вихору. Након кратког одмора од Господа, можда чак и у време када ће тама помислити да је своје дело завршила, светиљке ће се открити, сабраће се, упалиће се мноштво угашених и улиће се све заједно у један велики пламен вере, који ће, ако неко буде покушао да га угаси, горети још већим сјајем. Зар човек треба да одступи пред нападом милитантног атеизма? Ни случајно. Без обзира на то колико нас је мало, сва сила Христових обећања која се тичу непобедивости Цркве остаје са нама. Христос је са нама, Онај Који је победио смрт и пакао. Историја хришћанства нам показује да су у периодима када су искушења и јереси узурпирале Цркву носиоци хришћанске истине и њени следбеници били малобројни, али је ова неколицина жаром вере своје и ревносним следовањем Истини постепено запалила све. Иста ствар ће се десити сада ако нас неколико испунимо своју дужност пред Христом и Црквом Његовом до краја. Неустрашиво исповедање вере и наде и чврсто следовање законима Цркве је најубедљивије побијање сергијанског извитоперења и непремостива препрека за непријатељске силе које су уперене против Цркве. „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да царство.“ (Лк. 12,22).“.

Време је показало да је епископ Дамаскин био у праву и да његова нада није била узалудна, јер православна Црква као тело Христово заиста јесте живи организам из којег Христос изгони све што је нечисто. Године 1988. на хиљадиту годишњицу крштења Русије Бог је услишио честа мољења верних и у Русији и ван ње и ситуација у њој је почела да се мења. Тоталитаристички, атеистички режим је 1991. године пао, неколико месеци након што су мошти светог Серафима Саровског откривене и ношене у литији до Дивјејевског манастира. Мењала се ситуација, која је проузроковала духовну болест сергијанизма. У наредним деценијама је кроз небеско посредовање Светог Серафима и мноштва руских светитеља Русија искусила оно што бисмо могли назвати највећом религиозном обновом у историји.

seraphim11

У књизи „Руски катакомбни светитељи“ отац Серафим је предвидео да ће се, када безбожни руски режим падне, сергијанистичка црквена организација и целокупна њена филозофија претворити у прах и пепео. Ово се збиља дешава данас. За оне који Цркву посматрају као невидљиви богочовечански организам као што су то чинили епископ Дамаскин и отац Серафим јасно је да су сергијанизам као организација и целокупна филозофија егзистенцијализма уистину замењени нечим другим, јер је Христос уз садејство чланова Цркве излечио црквени организам и исправио га. Јасан доказ је то што је 2000. године Сабор епископа Московске Патријаршије канонизовао 1200 новомученика и исповедника укључујући и бројне епископе мученике који су протестовали против митрополита Сергија и његовог подилажења антихришћанским ауторитетима. Међу новоканонизованим јерарсима је био и епископ Дамаскин. За време његовог живота политика капитулације митрополита Сергија деловала је победоносно, али на крају је православна Црква прогласила страдалног епископа Дамаскина светитељем, а не њега. Из овога можемо јасно да видимо шта је заправо православна Црква Христова, да је врата пакла неће надвладати, иако повремено црквени великодостојници поклекну пред световним искушењима и притисцима.

Са надом коју је полагао у исцељење Руске цркве, отац Серафим је веровао и у будуће обновљење Руске Заграничне Цркве и успостављање литургијског заједништва са главним телом Руске Православне Цркве унутар Русије – Московском Патријаршијом. Делио је мишљење најбољег предања РЗЦ. Као што знамо, архиепископ Јован је био први који му је удахнуо ту наду. Године 1960. обраћајући се РПЦ унутар Русије као страдалној мајци Заграничне Цркве, архиепископ Јован је написао:

„Руска Црква изван Русије у духовном смислу није одвојена од своје страдалне мајке. Она приноси молитве за њу, стара се о њеном духовном и материјалном добру и у једном тренутку ће се ујединити са њом, када разлози за њихово нејединство буду уклоњени.“

Као и архиепископ Јован и отац Серафим је схватао да је подела између две руске Цркве, иако стварна, присутна само на организационом нивоу и да није дубље дотакла јединство, које је постојало у црквеном организму. Зато је, када су се спољашње околности измениле у Русији, требало успоставити и спољашње јединство. Као члан Заграничне Цркве у једном писму је написао следеће: „Наша Црква није у јединству са Москвом, али наша Црква то препознаје као привремену ситуацију, која ће се окончати када комунистичком режиму дође крај.“ На једном другом месту, пишући о оцу Димитрију Дудку, који је припадао Московској Патријаршији, отац Серафим је тврдио: „Када се политичка ситуација у Русији, која је створила сергијанизам буде променила, биће омогућено пуно јединство вере са тако храбрим борцима као што је отац Димитрије.“

Са променама у Русији које су кулминирале канонизацијом Новомученика и Исповедника у Москви, сада је отворен пут за остваривање нада оца Серафима. Ако литургијско јединство између Руских цркава буде обновљено, оно ће следити пример који су већ поставиле две Српске Православне Цркве које су након деценија раздвојености за време комунистичког доба поново успоставиле јединство. Узрок подела у Цркви је често недостатак вере у Цркву и силу Христову која исцељује њене чланове.

seraphim19

Поимање Цркве као богочовечанског организма помаже нам да будемо стрпљивији када уочимо људску грешку и да одустанемо од тежње да подељеност и даље траје. Радије треба да прихватимо Божију промисао, која, као што нам је Он сам рекао, допушта да кукољ расте поред жита све до последњег Суда. Моћи ћемо да останемо непоколебљиви и верни предању и учењу Цркве у смутним временима, а да сами не доприносимо било каквој схизми или нетрпељивости између чланова Цркве.

Код оца Серафима је овакво поимање Цркве, као живог организма, бивало све темељније и продубљивало се током година, што му је омогућавало да се уздигне изнад јуриздикцијских подела, које су биле присутне само на организационом нивоу. Пред крај свог живота се у великој мери дистанцирао од изолованости коју су многи прижељкивали за РЗЦ. Отац Алексеј Јанг на добар начин описује промену која се током година одвијала код оца Серафима: „Био је оштар заговорник одељености од других јуриздикција у првих неколико година, од прилике у периоду 1966–1975 мог познанства са њим. Верујем да је у то време његово лично искуство у погледу других православних било у неку руку ограничено и академско тако да су се стриктни ставови формирали на готово чисто идеолошкој основи. То се, међутим, изненада променило када је почео да увиђа ефекте изолације на Руски Загранични Синод и нарастајући оштри фанатизам супер-исправне групације у том Синоду. На почетку се осећао нелагодно, а затим се и гласно успротивио отвореном недостатку милосрђа код такозваних ревнитеља. И сам је био ревнитељ, али не на уштрб милосрђа. Пред крај живота ми је једном приликом рекао: „Жалим због многих прозилотских чланака, које смо објавили у „Православној речи“ ранијих година, помогли смо да се створи чудовиште и због тога се кајем.“ Био је јако осетљив по том питању. У последњих годину или две живота говорио ми је да је почео да прима у заједницу многе мушкарце и жене, који су му долазили из других јуриздикција.

Говорио је: „Знам да ће то наићи на негодовање, али ти људи долазе и потребно им је духовно руковођење и старање. И шта можемо? Да их одбијемо?“. Када сам га питао зар се не плаши да га јавно не оптуже ревнитељи Синода одговорио је: „Не познајеш ме довољно добро ако мислиш да се бринем око тога. Упао у невољу или не, знам да је то исправно.“

Што се овог проблема тиче, уопште узевши, имам осећај да је отац Серафим, поштујући спољашња правила и прописе, увек настојао да проникне у унутарњи дух. Од раних седамдесетих година па на овамо, колико се ја сећам, све јасније је увиђао да је потребно да се издигнемо изнад јуриздикцијских разлика, не да бисмо постали новотари и издајници, већ како бисмо спасли што је могуће више душа које трагају за миомирисом истинског хришћанства, како је он то волео да зове. Избегавајући скандале и не провоцирајући било кога на било који начин макар је забацио мреже што је даље и шире могао и као што нам је познато уловио је много риба.“ Ове речи оца Алексеја пренесене су из писма оца Серафима и његовог дневника.

Када су чланови Антиохијске Православне Цркве у Калифорнији почели да долазе на ходочашћа у манастир 1980. године отац Серафим се радовао видевши чврстину њихове вере. „Сви су изузетно ревносни млади православци.“ писао је тада. “У Америци се заиста одвија процват. Неки од ових ходочасника су православни од рођења и различитих су националности, а други су обраћеници.“ Касније ће троица лаика међу њима из Антиохијске Цркве бити рукоположени у свештенике. Отац Серафим је у децембру 1981. године написао: „Недавно нас је посетио један антиохијски свештеник из Лос Анђелеса, био је то отац Пол Калахан, помоћни свештеник антиохијског православног саборног храма Светог Николе у Лос Анђелесу, потоњи старешина цркве Светог Георгија у Вичити, у Канзасу. И само наше пријатељство је за њих велики извор снаге и подстицајно им је у духовној борби. Какав ће исход бити што се јуриздикције тиче не знам, али морамо РЗЦ да удаљимо од фанатичне стране која је до сада настојала да је преузме и чији је неуспех постао очигледан.“

У другом писму отац Серафим је одговорио на питања једном од својих духовних синова, који је као припадник РЗЦ, желео да се ожени женом из супарничке православне цркве у Америци, Митрополије. Женин свештеник, остајући веран својој јуриздикцији, одбио је да венча пар све док младић не напусти РЗЦ. „Смело се сједините у једној светој, католичанској и апостолској цркви.“, написао је свештеник младићу. Корак у напред у овом смеру би у великој мери променио моје мишљење. „Помозите“, написао је младић оцу Серафиму, „Потребни су ми ваш савет и молитве да бих дошао до решења. Цела та ситуација ме веома збуњује и наравно моју вереницу такође.“ О овој дилеми између брачне среће и јуриздикцијских подела отац Серафим му је написао следеће: „Проблем јуриздикција, у овом случају између Православне Цркве у Америци и наше Заграничне Цркве није од тако суштинског значаја да би се испречио склапању брака, иако партнери припадају различитим епархијама. Сигурности ради, пожељна је сагласност, кад су овакве ствари у питању, али у пракси парови то самостално решавају.“ После пар дана отац Серафим је написао помирљиво писмо свештенику.

Такође је сматрао да јуриздикцијске поделе не би требало да спрече неког да прими Свето Причешће. У говору на ходочашћу светог Германа 1979. године под називом „Сусрет православних хришћана 80-им годинама“ изнео је пример који се десио у Русији и за који је сазнао из списа оца Димитрија Дудка: „Отац Димитрије каже да је разговарао са једном особом из Катакомбне цркве. Том човеку су у потпуности биле ускраћене Свете Тајне јер у тој области уопште није било Катакомбне цркве. Он је на неки начин преживљавао, одржавао веру, био лојалан. Имао је духовни разговор са оцем Димитријем и према његовим речима: „Након разговора са мном примио је Свето Причешће од мене.“ Ако ову ситуацију посматрамо једнострано и сматрамо да је по сваку цену морао да се држи Катакомбне цркве можемо да кажемо да то није смео да уради, то јест, зато што је отац Димитрије био свештеник Московске Патријаршије. Али посматрано из свештеничког, духовничког угла у овим околностима поступио је исправно. Примио је Свете Тајне и Божију благодат како би се оснажио за даљу борбу. И отац Димитрије је потврдио да је након тога овај човек изненада оживео. Раније се борио само својом вољом без учешћа у Светим Тајнама. Када је примио Свете Тајне одједном је осетио, услед благодати Божијег деловања, како нов живот улази у њега. Да је наставио без Светог Причешћа ко зна шта би било. Можда би се на крају обесхрабрио и потпуно отпао од Христа.“

У оваквим случајевима не можемо да расуђујемо само на основу слова закона, морамо то да чинимо, као што отац Серафим стално ради, на основу духовних потреба у датом тренутку. Био је уверен, пошто су за Цркву наступила тежа времена, да је за вернике важније да се уздигну изнад јуриздикцијских подела. У писму из 1978. године је написао: „Осећамо да знаци овог времена све више указују на долазак катакомбног живота у каквом год облику било и што се квалитетније припремимо за њега – то боље. Сваки манастир или заједницу посматрајмо као део будуће катакомбне мреже или као саборце за истинско православље. Вероватно је да у та времена, ако буду била тешка као што нам се сад чини да ће бити, јуриздикцијско питање више неће бити толико актуелно.“.

seraphim21

Раније смо поменули да отац Серафим никада није променио свој основни антиекуменистички став и мишљење о реформи Цркве. У својим каснијим годинама када је увидео да људи припаднике других јуриздикција називају јеретицима зато што одлазе на екуменске скупове, предузео је напоре да свој став прецизније дефинише. У књизи „Одбрана оца Димитрија Дудка“ писао је: „Неки такозвани православни ревнитељи користе појам екуменизам доста непрецизно тако да су по њима коришћење самог појма или контакт са екуменском организацијом сами по себи јерес. Јасно је да су таква гледишта претерана. Екуменизам је јерес само ако пориче да је православље истинска црква Христова. Поједине православне вође екуменског покрета деле такво мишљење, док други никада нису тврдили тако нешто, а има и оних који су, попут оца Георгија Флоровског, константно иритирали протестанте понављајући на екуменским окупљањима да православље јесте Црква Христова. Свакако да се и само њихово учествовање може критиковати. Оно, најблаже речено, може бити погрешно схваћено и збуњује у погледу природе Цркве Христове. Међутим, такви људи се не могу називати јеретицима, нити је исправно тврдити да су сви остали изузев неколико православних представника заправо сматрали екуменизам за јерес. Борби за истинско православње у наше доба таква преувеличавања не помажу.“.

На другом месту отац Серафим је рекао: „Претерана реакција против екуменског покрета има исти онај световни дух који је присутан и у самом екуменском покрету.“ Исто тако, не мењајући своје становиште по питању црквеног календара, отац Серафим је апеловао против давања превеликог значаја овом питању, јер то узрокује беспотребне свађе и поделе. У својој беседи из 1979. године на ходочашћу Светог Германа након опширног говора о надахњујућем развоју православне Цркве у Африци, отац Серафим је изразио забринутост због тога што су супер-исправни православни остављени по страни, а акценат је стављен на православне обраћенике из Африке, који поштују нови календар. „Сада ће нас супер-исправни подсетити да је православна Црква у Африци под јуриздикцијом Александријске патријаршије, која поштује нови календар. Вероватно мисле да не би чак требало ни да одржавамо контакте са њима. Желео бих да кажем пар речи о томе.

Добро је сачувати древна предања и каноне Цркве и онима који из неважних разлога то не чине Бог ће судити. Они који су увели нови календар у православну Цркву 1920. године и касније, и који су самим тим увели и поделе и модернизам у Цркву мораће да дају одговор за то. Али прости људи у Африци не разумеју ништа од овога и проповедање исправног старог календара може да узрокује само одељивање због теоретских питања, које ће само ометати њихово једноставно поимање православне вере. Обраћеници са Запада су углавном вешти у таквим расправама чак до те мере да пишу томове књига и трактате о канонима и њиховом тумачењу. Међутим, то је православље главе, пуно калкулантског духа и самооправдавања. Оно што је најпретежније у опасним данима, који су пред нама, јесте много дубље православље срца, која налазимо у једноставним писмима која примамо из Африке.“.

Отац Серафим се својевремено надао да ће се уједињена организација Православни ревнитељи успротивити обманама последњих времена. „Пре неколико година“, написао је 1979. године, „када смо отац Герман и ја били јако млади и наивни, маштали смо о снажном покрету у којем влада једноумље међу ревносним православним младим обраћеницима, Русима, Грцима, итд. У међувремену смо сазрели и постали мудрији и више немамо таква очекивања. Сви наши исповедници православља имају такође и људску страну. Чини ми се да су многи наши православни ревнитељи интелектуално ограничени, што у комбинацији са неком врстом политичке оријентације узрокује десне и леве фракције, па се губи из вида заједнички задатак за који смо мислили, и даље стојимо иза тога, да је сасвим јасан. Посебно када га супротставите грубом обновљенству које се сада одвија у Митрополоји, грчкој Архиепископији, итд.“

Међутим, иако је отац Серафим престао да полаже наду у било какав ревнитељски покрет, никада није изгубио наду у покрет душа, које су на чудесан начин прилазиле Христу и Његовој православној Цркви из разноразних невоља, греха и очаја.

„Управо тако је основано хришћанство. Грешни су видели благодат у Исусу Христу и њихове душе су дале одговор. Видели су да се утапају и Он их је спасао. И од њих је Христос саградио Цркву Своју, Која ће трајати све до краја времена.“ У свом говору на ходочашћу Светог Германа 1981. године под називом „Трагање за православљем“ отац Серафим је поделио свој оптимизам са учесницима рекавши да су појединци широм света из разноразних ситуација пронашли истински лик Исуса Христа у православљу.

Американци, и млади и стари, који су се уморили од неутемељеног и неоснованог учења савременог протестантизма открили су истинско и дубоко православно хришћанство. Римокатолици услед дезинтегрисане црквене структуре сматрају да је православље управо оно што су некада сматрали римокатолицизмом. Млади Јевреји и у Совјетском савезу и у слободном свету у великој мери налазе одговор на садашњу духовну празнину свог народа приликом обраћења у православље. У Русији је на снази видљива потрага за коренима, коју прати обнова националне самосвести код руског народа после педесет и нешто година атеизма и уништавање руских религиозних институција. Када бисмо покушали да вратимо оно што је било пре атеистичког режима, вратили бисмо православље. Нешто слично, али у блажем облику, догађа се међу младим православцима који реагују на савремени продор западњаштва, које је тровало грчки народ током целог прошлог века и дуже. Ови млади људи су нашли своје корене у православној прошлости Грчке и изнад свега у центру православног живота – његовом монаштву.

seraphim ikona3

Као што смо видели, отац Серафим је био нарочито заинтересован за обраћење људи из Африке у православно хришћанство. Дописивао се са њима, објављивао чланке о томе и подржавао православне обраћенике током много година. „Шта је то са Африком?“ – питао је током свог предавања. „Какве то православне корене Африканци могу да нађу? Колико год да нам се то чинило изненађујуће, православље и хришћанство уопште се брже шире у Африци него било где другде у свету и за неколико година Африка ће бити водећи хришћански континент и квантитативни и квалитативно. Тертулијан, писац из II века, рекао је да је људска душа по својој природи хришћанска и то се показује истинитим у ревности некада многобожачког афричког народа да прихвати хришћанство, које се проповеда у областима ниже од Сахаре тек током последњих сто година.

Римокатолицизам и различите протестантске секте покушавали су да привуку многе следбенике у Африци, али су они који су заиста трагали за хришћанским коренима нашли православње. Можда не знате сви причу о два англиканска студента из Уганде из 1920. године која су током својих студија дошла до закључка да је само православље истинска древна религија из које су настале све савремене секте на Западу и исквариле учење. Данас су афричке православне цркве у Уганди, Кенији, и другим земљама Источне Африке плодоносни примери трагања за православљем. Без готово имало помоћи од православног света споља, оне су дошле до пуноће православља избегавајући замке у које су запали многи западни обраћеници.“.

Након упокојења оца Серафима, мисија на другој страни афричког континента у Заиру доживела је велики раст нарочито захваљујући праведном јеромонаху Козми Асланитском (1989) и другим монасима мисионарима са Свете Горе.

Грчки свештеник из Аустралије, архимандрит, потоњи епископ Нектарије Келиз (2004), 1994. године је покренуо православну мисију на Мадагаскару,  која је сад процветала. На хиљаде душа је крштено у обе ове земље примајући Исуса Христа у својој скромности, сиромаштву и истини. Отац Серафим би се радовао да то види.

Повратак америчких протестаната њиховим историјским хришћанским коренима такође је привлачио пажњу оца Серафима. „У Америци је потреба за коренима очигледна. Распарчавање хришћанских секти и различито поимање хришћанског учења и праксе засновано на личном тумачењу Светог Писма и хришћанског живота указују на потребу за повратком првобитном целовитом хришћанству тј. повратком православљу. Само у неколико протеклих година многи протестанти пронашли су свој пут до Цркве. Постоји чак и група која је организована под називом Јеванђеоска православна црква, која је прошла пут од Campus Crusade, покрета из 1950. године, до дубоке свести и потребе за Светим Тајнама, јерархијом, историјским наслеђем древне Цркве и свим осталим што православље има да понуди као истинско апостолско хришћанство. Овај покрет има још много тога да каже у Северној Америци и ми православни можемо да им будемо од помоћи.“.

Пет година након смрти оца Серафима 1987. године Јеванђеоски православни покрет је примљен у православну Цркву преко антиохијске православне епархије у Северној Америци  и од тада је учињено много да се допре до обманутих протестаната и да се они приведу Цркви. „Потрага за коренима“, истакао је отац Серафим, „повезана је са потрагом за стабилношћу. Постојаност православља је непроменљива истина, коју је оно примило и преноси се са генерације на генерацију, од доба Христа и Његових апостола, па све до наших дана. Није ни чудо, дакле, да привлачи душе које су изнад свега жедне истине Божије и да даје одговор, смисао и наду свима онима који су ухваћени у ковитлац живота.

Најдубља и најпривлачнија ствар у вези са православљем данас је управо његова порука љубави. Оно што највише обесхрабрује у данашњем свету је то што је он постао тако хладан и бездушан. У Јеванђељу по Матеју Господ нам каже да ће главно обележје последњих времена бити то што ће „охладњети љубав многих“ (Мат. 24,12). И апостол љубави, Свети Јован Богослов, бележи да Господ говори да је главно обележје ученика Његових љубав коју имају међу собом (Јов. 13,35). Најутицајнији православни учитељи нашег доба били су испуњени љубављу и привлачили су људе богатству православне вере својим личним примером изобилне и самопожртвоване љубави. Свети Јован Кронштатски, свети Нектарије Пентапољски, наш архиепископ Јован Максимовић. Испуњени јеванђелском науком и у настојању да живимо у складу са њом треба да волимо и будемо милостиви према јадном човечанству нашег доба. Вероватно је да људи никада нису били оволико несрећни чак и са свим погодностима, помоћном технологијом и апаратима које нам обезбеђује наше друштво. Људи пате и умиру због недостатка Бога и ми можемо да им помогнемо дајући им Бога. Заиста је љубав многих охладнела у наше доба, али не будимо и ми хладни. Све док нам год Бог шаље своју благодат и греје срца наша не треба да нам буде хладно.“.

Нада оца Серафима у обраћење душа у православље је укорењена у његовом уверењу да православна Црква коју је Христос основао поседује пуноћу благодати Његове, као и сва средства која је Он даровао човечанству да се припреми за царство Његово. У писму које је написао Алисон 1963. године, недуго након свог обраћења, отац Серафим је утврдио да је православље припрема душа управо за то Царство – Царство Небеско. Схизматичне цркве су у мањој или већој мери заборавиле ову истину и направиле компромис са светом, а православље је остало онострано.

Циљ православног живота, који тако често не достижемо јесте да живимо у овом животу са сталним сећањем на будући живот, заправо да чак и у овом животу благодаћу Господа нашег видимо почетак тог живота. Нада оца Серафима у Цркву је у крајњој линији подразумевала и наду у тај други живот, јер верујући у Христа и учествујући у животу тела Његовог на земљи можемо да живимо вечно у телу Његовом у рају. Крајња нада оца Серафима је управо био овај вечни живот у Христу, у Царству Небеском.

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 2. део, Манастир Хиландар, 2007. 

https://drive.google.com/drive/folders/0B1WTbqgelmNPOEF5TmRkQjlwRkU

Прекуцавање и припрема: Православна породица, септембар 2017.

 
 
 

 

 
 
 

 

 
 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски