molitvoslovm

О. Серафим Роуз: Наслеђе српског епископа Саве

Објављено 29 јануар 2018

jovan sangajski bojana2mОтац Серафим Роуз - Житије и дело

НАСЛЕЂЕ СРПСКОГ ЕПИСКОПА САВЕ

Пишем о владици  Јовану и све ми се некако омили у души, не бих волео да се изгуби ни један важан податак о њему - Епископ Сава (Сарачевић, епископ Едмонтонски). После смрти архиепископа Јована, он је принео непроцењиву службу у Цркви тиме што је постао хроничар његове светости. Овај изузетни српски јерарх, епископ Сава, данас се највише памти управо по овом труду љубави.

 

 

 

 

 

Раније смо говорили о томе како је отац Герман када је био у Канади, уочи свог првог сусрета са оцем Серафимом,  пробдео ноћ са епископом Савом у Едмонтону, слушајући га како надахнуто говори о својој великој визији духовне обнове међу Русима у расејању. У то доба,  отац Герман је са правом био резервисан, као што је и отац Серафим касније забележио. Усрдни позиви епископа Саве  јесу побудили неки одговор, али на крају исход није био превелики. Без сумње, у највећој мери, услед  крајње лошег стања руске емиграције обузете светским бригама и искушењима. Епископу Сави је међутим у последњим годинама живота било дато да засеје семе духовне обнове које ће касније донети много веће плодове него сав његов претходни хвале достојан труд.

После смрти архиепископа Јована он је принео непроцењиву службу у Цркви тиме што је постао хроничар његове светости. Овај изузетни српски јерарх, епископ Сава, данас се највише памти управо по овом труду љубави.

Током првих месеци по упокојењу архиепископа Јована  1966.године, причао је отац Серафим, у руској штампи су се појавила многа лична сведочења о његовој светости, подвижничком животу и о томе шта је он значио појединим члановима своје пастве. Међутим, ускоро су се ови чланци  проредили и било је очигледно да је њихов значај ограничен и пре свега личан, као и да они сами неће сачувати  успомену на светог јерарха дуже од живота оних који су га већ познавали. Управо тада, епископ Сава је почео да објављује сопствени материјал о архиепископу Јовану. Он се појавио у облику петнаест чланака у Православној Русији током 1967. и 1968.године. И убрзо је постало јасно да је то материјал са једном другачијом димензијом и сврхом. Уместо ограничених појединачних сећања доносио је збирку брижљиво одабраних и потврђених  личних сведочења која су уређена на такав начин да истакну различите одлике и аспекте живота и светости владике Јована. Уз то, епископ Сава је ова сведочења прошарао наводима из живота и списа светих Отаца, како би јасно показао сво православно предање светости у којем владика Јован има сасвим одређено место.

У овим чланцима епископ Сава разматра и ставља у светоотачки контекст такве аспекте светости владике Јована као што су: чудотворна исцељења и егзорцизми. Његово строго подвижништво и бдења, његова јављања у сновима након упокојења, његова прозорљивост, чудеса као што је видљиви пламен који се појавио једном док је служио свету Литургију, прогони које је трпео и онај аспект који тек малобројни могу да цене, вероватно, услед тога што никада раније ова врста светости није била везана за архијерејски чин - лудост, јуродивост, Христа ради.

Епископ Сава је знао да многи неће делити његову ревност у преношењу вредности аргиепископа Јована. Такође је знао да ће га због његовог труда нападати. Но, како је забележио отац Серафим: „Ревнујући за сећање на човека који је био истинска луда Христа ради, усред нашег двадесетовековног живота, чак и црквеног живота, прорачунатости и ситничарске логике, епископ Сава је и сам постао луда Христа ради, не марећи за мишљења овога света све док је у стању да говори истину“.

sava saracevic

Владика Сава Сарачевић

Епископ Сава је заиста био кажњен за своју храброст. На заседању Синода 1972.године био је присиљен да се повуче са епископског трона. Отац Серафим је о овоме писао у једном писму: „Нисмо Вам испричали читаву причу, али понашање сабраће јерараха на Сабору према епископу Сави је било срамотно“. Када су га касније упитали због чега је морао све то да истрпи  владика Сава је само показао прстом ка небу и на крају је био сасвим миран у души. Писао нам је да је ово добио јер је помагао владици Јовану, вероватно у духовном колико и у дословном смислу. Из принудне пензије епископ Сава је писао: „Што се мене тиче, слава Богу, живим мирно. Не бих желео да изменим своје околности. Свети Григорије Богослов је писао: „Они који напусте трон не губе Бога, него ће задобити вишњи трон који је далеко виши и сигурнији од тронова на земљи“.

Епископ Сава је провео преко шест година сакупљајући материјал за књигу о архиепископу Јовану. Осетивши да се ближи смрт, а да посао остаје недовршен, сав свој објављени и необјављени материјал је завештао братству светог Германа. Једва годину дана након умировљења , 30. јануара 1973.године, епископ Сава се упокојио у Господу. Убрзо је отац Герман добио поруку од владикине духовне деце из Канаде, у којој га позивају да одмах дође. Испоставило се да је владика Сава оставио извесну суму новца за оца Германа, да долети до Канаде одмах по његовом упокојењу и да преузме његову имовину: књиге, списе, итд.  Поштујући самртну жељу владике Саве, оци су без одлагања кренули на аеродром, трудећи се да оду из снегом завејаног манастира усред зиме. Како је забележио отац Серафим: „Имали смо толико препрека на путу: три аутомобила у јарку, уништен мењач, испражњен акумулатор, да смо се запитали да ли отац Герман треба да иде. Али, када је успео да крене, све је пошло добро, и више него добро. И тако смо увидели да су све тешкоће била само искушења“. 

Промишљајући губитак епископа Саве кратко након његовог упокојења, отац Серафим је приметио да смо као и обично тек сада почели заиста да га ценимо. Игору Капралу, потоњем архиепископу Аустралије и Новог Зеланда Илариону, једном од најближе духовне деце владике Саве, писао је 20. фебруара: „Веома нам је драго што смо од Вас примили макар и кратко писмо, јер некако осећамо да смо још више повезани сада, пошто се владика Сава упокојио. Особито нас је дирнуло када смо сазнали да нам је владика Сава завештао своје књиге и списе, и да је чак оставио новац да отац Герман дође што пре и да се побрине за њих. У разлоге за ово је боље да не улазимо. Када, ако Бог да, направимо библиотеку у нашем скиту , она ће бити у спомен на владику Саву. Сам владика Сава је сада постао део читаве приче о архиепископу Јовану.  Старање за његов спомен и непостидно признавање његове светости су подстрек нама осталима који смо покад обесхрабрени слепим и негативним ставом  према њему на неким местима. Намеравамо да пишемо о владици Сави у Новом Православном Свету и да започнемо са превођењем неких његових материјала о владици Јовану, заједно са његовим вредним коментарима. Заиста смо у владици Сави изгубили духовног и праведног архиепископа и бојим се да кажем, једног од последњих. У праведном и стрпљивом подношењу неправде која му је нанета у његовим последњим месецима на земљи, имамо пример и образац за све нас који желимо да останемо часни и исправни православни хришћани. Требало би да се међусобно заветујемо да ћемо где год да будемо у Цркви Христовој  бити само часни и исправни, без обзира шта на то каже црквена политика или шта морамо за то да жртвујемо. Надам се да разумеш, са упокојењем владике Јована ми смо постали сирочад. И сада након смрти владике Леонтија и Саве , и са владикама Аверкијем и Нектаријем, који су тако болешљиви, ко нам је остао да му поверимо своја срца?“.

jovan sangajski bojana1m

Икона св. Јована Шангајског, рад наше сестре Бојане.

У једном другом писму отац Серафим је записао  следећи пасус о томе шта су он и отац Герман сазнали из материјала који им је епископ Сава поверио. Читајући његове списе и чланке у Православној Русији увиђамо да је он имао одређену поуку за руски народ, која ће вероватно бити заборављена уколико ми нешто не учинимо.  Његови чланци о владици Јовану јаче од било кога од нас говоре о чињеници да је он светитељ, који још увек није довољно цењен и који има велики значај за православне. Он нам је јасно завештао да наставимо да говоримо ову истину, чак и онда када менталитет организације не жели да је чује. Док смо читали списе владике Саве наишли смо да су му упућиване уобичајене притужбе на владику Јована. То су најгоре ствари које су могли да пронађу против њега - да је раздражљив, груб, да не мисли на друге, на пример, јер касни на службе, ремети уобичајени поредак ствари, да је лош администратор, да је неразумљив, мумла и заспи усред веома важног световног разговора, да клир саборног храма у Сан Франциску сматра празником дан када он није присутан. Лично сам имао прилике да будем сведок већине ових појава и могу да тврдим да сам неколико пута када је био груб према мени био  веома захвалан и да сам у томе видео само духовни добитак. Мислим да у свему овоме постоји једна значајна скривена чињеница о владици која се много не наглашава: он је одбијао да дозволи да црква постане навика и својом наизглед грубошћу покушавао је да продрма људе из духовне колотечине, у коју се тако лако запада. Чим се владика упокојио све је потекло глатко у Саборном храму и клир је био задовољан јер су сада од Цркве могли да направе навику и то су и учинили. Навику која није у стању никога да надахне изузев на рачун прошлости која није потрошена али ће ускоро бити.

Отац Серафим је посведочио ово раслабљено надахнуће наредне године када су он и отац Герман 02. јула 1974.године отишли на годишњу свету Литургију на гробу архиепископа Јована.  Након литургије је одржана беседа о критичном недостатку свештеника. „Шта није у реду? - писао је отац Серафим у својој Хроници. Очигледно је да пропада концепт Цркве као организације са местима која треба попунити. Нико више не жели да попуњава места јер је црквени живот бесловесан  и спроводи се по аутоматизму. Занемарени су извори духовног живота. Духовно богатство Цркве се узима као датост, али нико више не тежи да га задобије. Криза Цркве је много дубља него што се открива у недостатку свештеника. Један наговештај овога смо имали јутрос на гробу. Након благе беседе началствујућег епископа Нектарија, отац Митрофан је чак и тако стар и без зуба одржао жестоку беседу о томе каква је срамота за Русе да не цене свога чудотворца, архиепископа Јована, док други народи, као на пример Грци, већ имају његове иконе и отворено га поштују као светитеља. Овакве речи до сада још нису биле јавно изговорене. Заиста, све док су политичка гледишта на првом месту нема наде за православне вернике. Они ће једноставно умрети и неће оставити никакво духовно наслеђе. Оци су напустили Сан Франциско веома обесхрабрени због стања света и стања верних, али утврђени у уверењу да треба да наставе да објављују о великом чудотворцу из овога града.

Од оца Митрофана су сазнали да је сам светитељ након смрти благословио бележење и објављивање његових чуда. Отац Митрофан је 30. августа 1972.године писао оцима: „Одлучио сам да се најозбиљније посветим раду на сакупљању материјала о владици Јовану. Осетио сам неодложну потребу да ово учиним и у ноћи након ове одлуке јасно и изблиза сам видео архиепископа Јована. Био је веома радостан и благословио ме је. Слава Богу у светима Његовим! То је Богу угодно јер светитељи  Божији не чине чудеса по својој сили него по његовој Божанској сили. Ја сам већ потврдио низ случајева људи који су примили исцељења“.

Оци Серафим и Герман су сматрали да је њихова света дужност да најбоље што могу  заврше дело епископа Саве. „Себе сматрамо духовним наследницима и дужницима   владике Саве“ - писао је отац Серафим. „И сигурно је да ћемо уз Божију помоћ учинити све што можемо да сав његов материјал о архиепископу Јовану сакупимо у једну књигу. Мада је велики део материјала који је епископ Сава завештао оцима већ био објављен у листу „Православна Русија“. Било је и неких веома вредних необјављених докумената. На пример, писмо млађег брата архиепископа Јована које је оцу Серафиму послужило да напише чланак о светитељевом детињству. Такође, оци су добили и личне бележнице епископа Саве исписане руком за које се испоставило да су испуњене списима  светих Отаца. Ове бележнице сведоче о великој љубави аутора  и познавању светих Отаца, што му је омогућило да тако делотворно постави епископа Јована у један истински патристички контекст. Како је отац Серафим истакао чланци епископа Саве о светитељу су заправо православнима понудили кратак курс патристичког образовања.

На десету годишњицу упокојења архиепископа Јована, 1976.године  оци су успели да испуне свој дуг епископу Сави, да организују његов материјал о архиепископу Јовану, и објаве га као књигу на руском језику. Испало је да књига није Житије архиепископа Јована већ више запис о његовим чудима и поштовању њега као светитеља. Оци су је насловили „Хроника поштовања архиепископа Јована Максимовича“. „Хроника“ - писао је отац Серафим, није толико вредна због материјала који доноси колико пре свега као процена вредности архиепископа Јована. На ову процену вредности епископ Сава је позвао такве часне сведоке као што су архиепископ Аверкије, архимандрит Константин и уважени српски јерарх Николај Велимировић.

jovan sangajski bojana2m

Али, најдрагоценији део Хронике јесте сведочење самог владике Саве. У свакој његовој речи, нарочито у његовим беседама о владици Јовану осећају се безгранична љубав и поштовање млађег јерарха према старијем. Оци су 1980. године објавили други том Хронике, опет на руском језику и овога пута су представили беседе и богословске есеје које је писао сам владика Јован. Овде је био укључен и један чланак о православном поштовању Мајке Божије кога су оци пронашли у једно, изузетно ретком календару српске цркве из тридесетих година. Такође је ту био и чланак о софиолошким погрешкама париског богослова оца Сергија Булгакова у вези са Мајком Божијом и Светим Јованом Крститељем.

У међувремену је нарастало поштовање према архиепископу Јовану. У неколико наврата је епископ Нектарије у храму манастира Светог Германа појао величаније блаженом Јовану као светоме, управо као што је блажени Јован некада ову химну појао светом Герману пре  његове канонизације. Ова химна се поје другачије када се обраћа светитељу монаху, као што је свети Герман, него када се поје светитељу јерарху, као што је архиепископ Јован. У овом случају химна се поје овако: „Величамо те свети наш јерарше Јоване и поштујемо свети твој помен јер се молиш за нас Христу Богу нашему“.

Као што је отац Серафим објаснио у једном писму: „Епископ Нектарије је ово учинио само из љубави према светитељу, деловао је тајно управо због тога што су они који би требало да узвикују хвалу новопројављеном светитељу остали неми због политичких разлога и хладних срца која царују међу нама. А да нема таквих срца пуних љубави која откуцавају светим православљем, ватра истинског православља би међу нама данас сасвим нестала. Поуздамо се у Бога да ће убудуће ревнитељска дела таквих људи пуних љубави, било да су они јерарси, свештеници, монаси или само лаици, хвалити и славити цела Црква јер је то оно од чега се кроз читаву црквену историју православље у пракси састоји. Доћи ће време, мада га ни епископ Нектарије  ни отац Серафим неће доживети, када ће формално званично слављење блаженог Јована бити могуће чак и природно, када ће уминути контроверза која га је окруживала и када ће бити заборављени бол, саблазан и туга због његовог прогона.

Архиепископ Антоније Сан Францискански који је раније оклевао да отворено слави архиепископа Јована како не би изазвао бес једног великог дела своје дијецезе, сада је постао један од главних заговорника његове канонизације. Надахнут поштовањем архиепископа Јована од стране српског патријарха Павла, који је појао тропар архиепископу Јовану на крају помена на његовом гробу у Сан Франциску, архиепископ Антоније је обавио припрему за канонизацију светитеља и на крају видео и њено остварење, а чак је и написао велики део службе светитељу.

Дана 19. јуна/02. јула 1994.године обављена је канонизација архиепископа Јована у Руској Заграничној Цркви у Сан Франциску, на огромну радост православних верника широм света. Кроз силу Исуса Христа који делује у Цркви Његовој, превладана су људска ограничења и страхови и објављена је истина. Сада, када је отворено поштовање архиепископа Јована као светитеља безбедно не смемо да заборавимо да је први подстрек ка његовој канонизацији  дошао од епископа Саве који је себе довео у опасност у време када његово слављење није било безбедно. „Можда је, писао је 1973. године отац Серафим, епископ Сава у владици Јовану видео кључ оне духовне обнове на којој је радио. Несумњиво је у његовом прослављању видео извор велике духовне снаге за верне. У једном од његових чланака у Православној Русији, епископ Сава је истакао мало познату чињеницу да је управо један српски јерарх - епископ Николај Велимировић, у највећој мери подстакао канонизацију светог Јована Кронштатског у Руској Заграничној Цркви. А сада опет један српски јерарх, епископ Сава, коме у оданости Руској цркви и народу нема премца ни међу руским јерарсима, даје први подстрек за догађај будуће канонизације за коју је свесно постављао темеље и припремао православне. У доба, када је свету више него икада био потребан светитељ, епископ Сава му га је као посредник подарио.

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 3. део, Манастир Хиландар, 2007. гл. 9: 

НАСЛЕЂЕ СРПСКОГ ЕПИСКОПА САВЕ

Прекуцавање и припрема: ДУШКА ЗДРАВКОВИЋ, Православна породица, јануар 2017.

 

 

 

 

 

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски