molitvoslovm

О. Серафим Роуз: "Супер исправност"

Објављено 29 септембар 2017

seraphim18ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ - ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

„СУПЕР – ИСПРАВНОСТ“

Поштовани читаоци, у овом поглављу књиге, коју свима препоручујемо за читање или слушање ОВДЕ, отац Серафим се бави појавом која је присутна и у нашој Помесној цркви: са једне стране неки епископи говоре да је Православље које смо ми примили од Отаца наших, затровано латинским утицајем, а са друге стране "зилоти" тврде да само они имају истину и пуноћу благодати. Отац Серафим Роуз се темељно бавио овим темама пре око 40 година...

 

 

 

...Њихово главно оружје је била најновија академска мода да се свуда тражи Западни утицај у нашим богословским текстовима. Већина новијих учитеља Цркве, од Светог Никодима Светогорца до архиепископа Аверкија, оптужени су да су били под овим утицајем и да су схоластици. Теолози ове партије су уверавали људе да они о православном богословљу знају више од Светог Нектарија Пентапољског, Светог Јована Кронштатског, који је говорио о заслугама Христовим, архиепископа Јована, који је дао да се напише служба западном светом оцу, блаженом Августину, и Оптинских стараца...

 

„Традиционализам није исто што и прави предањски став.“ Рене Генон

„Фанатизам омета човеково разумевање, а истинска вера му пружа слободу.“ Свети Макарије Оптински.

Филозофија еволуције је вероватно најмоћнија од свих модерних филозофија са којима се суочавао Алексеј Јанг као наставник, а касније и као школски управник. Могао је да уочи да већина родитеља не зна ништа о веома опасним научним доказима против еволуције, као ни о чињеници да се еволуција користи, често сасвим намерно, за подривање самих темеља хришћанског погледа на свет. Одлучио је да, ради ових родитеља, напише један чланак како би их учинио свеснијим онога чиме се њихова деца интелектуално хране. Послао га је оцу Серафиму да га прегледа и добио га је назад са неколико предлога и охрабрењем да га штампа у часопису „Никодим“.

...

Док је радио на делу „Царство човечије и Царство Божије“, отац Серафим је истражио социјалне, филозофске и духовне корене еволуционизма. Када је касније похађао богословске курсеве које је установио архиепископ Јован, проучавао је учење Православне цркве у вези са стварањем свемира какво нам је предато кроз Свето Писмо и учење Светих отаца. Његов учитељ је у то време био отац Леонид Упшински, који је држао предавања на прва поглавља Књиге Постања у складу са светоотачким тумачењем. Како је давно схватио да је еволуционизам супротан православном погледу на свет, закључио је да православни критичари Алексејевог чланка само нису свесни целокупне теме евоуције, како њене научне стране, тако и њених религијско богословских импликација.

...

Алексеј је ускоро из бостонског манастира примио 21 страницу отвореног писма против чланака које је објавио. „Аутор је“, писао је Алексеју отац Серафим, „очигледно неправедно искористио предност над тобом да би те темељно дискредитовао; предност која се заснива на репутацији манастира у односу на тебе, који си нико. Он јаше на струји интелектуалне моде која ће проћи, и неће бити на добробит манастира што је себи дозволио да ово чини, а није се суочио са стварним интелектуалним проблемима данашњице. Моли се владици Јовану да те води. Знај да не зависи све од онога што неки људи мисле о теби, као и то да ће, када дође време, неки други говорити у твоју корист.“

Отворено писмо је објављено у „Билтену“ и разаслато широм земље. Годинама касније, сећајући се овог и неких других поступака бостонског манастира и његових следбеника, отац Серафим је писао: „Није нас узнемирила сама чињеница да су се противили овим чланцима. Био је у питању начин на који су се противили. Кроз нашу широку кореспонденцију са њима, постало је јасно да су веровали да није могуће да постоје различита мишљења или тумачења неких тема. Православно гледиште мора да буде за еволуцију и против плаштанице. (Из ових и других одломака из писма оца Серафима које наводимо у овом поглављу, уклонили смо имена поменутих личности.) Мислили смо да православни хришћани могу да макар пријатељски и заједно разматрају ове теме, али, по њима, ова питања се не могу разматрати, него се мора прихватити мишљење православних стручњака о њима. Након овога, почели су да говоре људима да се држе подаље од Етне, јер је Алексеј Јанг само један римокатолик, а ми знамо људе који су следили овај савет. Тако је први разлог за наше узнемирење био тај што смо схватили да су, у оквиру наше Цркве, направили политичку партију, и они који се нису слагали са партијском линијом су бивали одбачени и сматрани непостојећим, а људи су чак упозоравани на опасност од контакта са таквима. Према руској традицији дуготрпљења, дуго нисмо говорили о овоме и нисмо имали слична осећања према њима, надајући се да је ово некакав неспоразум који ће се временом исправити“.

...

Тако су оци у многим приликама препозали јасне знаке да је ова нова црквена партија имала намеру да њихова партијска линија превлада, макар у крилу обраћеника у Руској Заграничној Цркви, а ако је могуће и међу Русима. „Читав овај напор“, писао је отац Серафим, „толико је стран православном духу, да смо га сматрали изразито неукусним и неком врстом језуитизма који се ушуњао у нашу цркву.“

Отац Серафим је приметио да је ова нова партија почела да примењује језуитски принцип, по коме циљ оправдава средство. „Када сам 1973. године био на њиховој конференцији“, сећао се отац Серафим, „један од њихових свештеника рекао ми је нешто што тада нисам сасвим схватао, али што сада видим као део проблема који су они постали за нас. Рекао ми је да уколико човек ради за добро Цркве, дозвољено му је да ради тог добра лаже, вара итд. Нажалост, овај језуитски принцип смо видели на делу међу њима тако што су ширили приче о људима који им се не допадају, погрешно представљали ставове људи које су желели да критикују итд.“

У једном тренутку је ова фракција почела да против Алексеја наводи његова писма, за која је он сигурно знао да их никада није написао. „Чињеница да против тебе наводе писма која не постоје“, саветовао је отац Серафим Алексеја, „треба да те отрезни да схватиш да против такве врсте напада не можеш да се бориш ако си частан човек. Према томе, немој. Пусти их да чине и говоре оно што желе.“

Отворена писма која су стизала од ове фракције су више од свега довела оце до закључка да је нешто пошло наопако. Кренула су 1973. године и била су усмерена против људи у Руској Заграничној Цркви, које је та партија хтела да критикује или исправи, укључујући и главног јерарха (Митр. Филарета, нап.прир) и неколицину епископа. „Скоро без изузетка“, бележио је отац Серафим, „ова писма су на нас остављала лош утисак. Она су у већини појединачних тачака била коректна, али су по свом тону била испуњена самоправдањем, суптилним ругањем другима и једном нијансом хладне надмоћности. Многа ова писма су заправо била подужи есеји, испуњени дугим богословским поглављима која су, у најбољем случају, била само из далека у вези са темом.“

Један млади обраћеник у Енглеској је био веома обесхрабрен када је примио једно овакво писмо о себи. Али, отац Серафим му је објаснио шта стоји иза тога. „То је“, рекао му је, „хладно и прорачунато средство њиховог самоузношења, под маском потпуно лажне понизности и духовности. Руси би то назвали: љигавштина.“ Отац Герман који има темељно руски приступ оваквим стварима, након читања овог  писма је рекао: „Човек који је написао ово писмо не верује у Бога, што је значило да све што је свето, духовно и канонско у њему је употребљено за неки прикривени мотив и писмо је лишено православног срца и осећања. Само писмо не заслужује одговор. Они су стручњаци у овој тактици и сваки твој одговор би раскомадали, пошто умеју да учине да све што ти кажеш изгледа погрешно.“

Отац Серафим је став који је произвео ова писма назвао „бити духован док се гледаш у огледало“. Приметио је да сва писма која долазе од људи са стране одишу истим духом, као да их је писала иста особа, иако за неке од ових писаца лично знамо да уопште нису такви.

„Управо сам недавно наишао на нека писма која смо примили из Бостона пре дванаест година. И каква разлика! Они су тада били само подвижници, сувише обузети дневним пословима да би писали такве надугачке посланице. Шта се то догодило?“ Како би њихово гледиште преовладало у Руској Заграничној Цркви, ова нова фракција се није зауставила на отвореним писмима, већ је почела да систематски подрива ауторитет најугледнијих православних учитеља последњих векова. „Њихово главно оружје је“, како је бележио отац Серафим, „била најновија академска мода да се свуда тражи Западни утицај у нашим богословским текстовима. Већина новијих учитеља Цркве, од Светог Никодима Светогорца до архиепископа Аверкија, оптужени су да су били под овим утицајем и да су схоластици. Теолози ове партије су уверавали људе да они о православном богословљу знају више од Светог Нектарија Пентапољског, Светог Јована Кронштатског, који је говорио о заслугама Христовим, архиепископа Јована, који је дао да се напише служба западном светом оцу, блаженом Августину, и Оптинских стараца“.

„Таква дрскост“, писао је отац Серафим, „може само да нанесе штету стварном циљу обнове православног живота, кроз напајање са свежих извора православног предања.“ Како је отац Серафим схватио, узбуна око Западног утицаја је била заснована на полуистини.

„Отац Михаило Помазански“, писао је он, „и остали добри богослови спремно признају да су богословским текстовима у каснијем раздобљу руске и грчке историје, постојали такви Западни утицаји, али, они наглашавају и то да су ови утицаји били спољашњи и да никада нису дотицали срце православног учења. Рећи другачије значило би признати да је у овим последњим вековима православље изгубљено и да сада постоје само млади богослови који изнова проналазе православље Отаца.

Уколико такви богословски дивови, као што су митрополит Филарет Московски (о митрополиту Филарету Московском видети у поглављима 60. и 62.), епископ Теофан Затворник, епископ Игњатије Брјанчанинов, архиепископ Аверкије из Џорданвила, отац Михаило Помазански и уопште богословље које се на нашим академијама учи у последњем веку и дуже, заиста нису православни, онда смо у веома опасном стању. Па где онда да пронађемо богословски ауторитет на који можемо чврсто да се ослонимо против свих грешака и искушења овог доба? Богослови ове нове партије нас подучавају: 'Ми ћемо вас научити шта је исрпавно. Ми ћемо за вас читати Свете оце и пренети вам право учење. Ми имамо изврсне преводиоце и тумаче који су православнији од епископа Теофана, митрополита Филарета Московског, архиепископа Аверкија и свих осталих.' Ово је ужасно опасна игра коју играју. Они несвесно подривају православно тле под својим ногама.“

Отац Серафим је веровао да је ово што су радили ови привидни љубитељи Предања и ревнитељи исто оно што су чинили и такозвани либерали Париске школе. Прекидали су везу, одсецали су ново корење према старим Светим оцима како би они сами могли да постану ауторитети. Нови богослови традиционалистичке школе су тврдили да су они у стању да се пробију кроз схоластичке наносе на нашем богословљу и да се врате вери Отаца. Ово је тврдила и Париска школа.

Како је отац Серафим писао једном свештенику: „То вас усмерава у правцу неке врсте протестантизма. У православно богословско предање се уноси јаз који само ваша група успева да премости тако што прескаче период латинског ропства и враћа се првобитним изворима. Саму идеју о латинском ропству су изнели отац Александар Шмеман и његове колеге управо у намери да се уништи идеја непрекинутости православног Предања кроз векове. Не падајте у ту замку. У последњих неколико векова има великих богослова који су користили изразе које би неко можда желео да побољша. То, међутим, не значи да су они били у латинском ропству и да их треба дискредитовати. Они само ове изразе нису употребљавали у истом контексту као Латини, па тако ово питање и није много значајно.“

„Добро уравнотежено Православље“, писао је негде другде отац Серафим, „лако може да прими било какве стране утицаје и да их исправи, да их учини православним, али једнострана партијска линија себе одсеца од главног тока Православља.“

На крају отац Серафим овај неотрадиционализам поистовећује са неком врстом обновљенства са деснице. „Бостонско православље“, писао је, „јесте заправо једна врста десног крила Париског православља, реформисаног православља које је већим делом исправно, али је заправо једнако као и Париз изван православног предања и једнако је творевина људске логике, ужасно искушење нашег доба.“

seraphim18

У вези са овим одсуством корена код неотрадиционалиста, отац Серафим је писао: „Они све морају сами и немају никога, нити било какво постојано Предање да их исправи. Њихови корени су више у Америци двадесетог века и отуда и модерни тон њихових посланица и њихов неуспех да размеју читав значај, религијско порекло и контекст еволуције. Већ смо видели неколико примера, нарочито онда када покушавају да уђу у руску сферу у којој су потпуно изгубљени, како се на неке теме баце само на основу утиска или каприца, управо због одсуства правог богословског темеља. Они не верују својим руским старцима, а ми сумњамо да се за духовни савет обраћају било ком грчком старцу. Они се хвале тиме да су они једини велики богослови, који управо сада поново откривају изгубљено богословско предање, али је њихово богословље заправо сирово и поједностављено, нарочито онда када одбацују писање једног стварно великог богослова непрекинутог православног предања, нашег оца Михаила Помазанског из Џорданвила, који је суптилан, истанчан и дубок богослов и кога сјајни млади богослови сасвим превиђају. Ми сами који нисмо богослови често се саветујемо са оцем Михаилом и другима, чијем суду верујемо и поштујемо га, знајући да смо у добром предању и да не морамо за све одговоре да се ослањамо на сопствени преварни суд. Једна од ствари којима су се неотрадиционалисти бавили јесте и питање коришћења православног катихизиса митрополита московског Филарета из деветнаестог века, који је требало заменити катихизисом митрополита Антонија Храповицког. Ово дело митрополита Филарета су назвали римокатоличким и ужасним, иако је, као што смо видели, архиепископ Јован управо овај катахизис увек препоручивао обраћеницима. Друго питање се односило на светитеље за које су неотрадиционалисти говорили да нису православни или чак да су јеретици и да их треба избацити из календара. Отац Серафим је био дубоко разочаран њиховим билтеном, који је објавио бесмислен напад на његовог вољеног блаженог Августина. Чланак је оне који поштују блаженог Августина називао богословски неупућенима и склоним латинштини. Међутим, као што је отац Серафим истакао у једном свом писму, ово би укључивало и архиепископа Јована (Шангајског), Св. Никодима Светогорца и грчко и руско богословско предање деветнаестог и двадесетог века, да не помињемо Свете оце Петог васељенског сабора.

„Опште Предање Православне цркве, писао је“, прихвата блаженог Августина као Светог оца, чак и са његовим богословским погрешкама, веома слично као и Светог Григорија из Нисе на Истоку. Напад на блаженог Августина је оцу Серафиму открио да су неотрадиционалистички богослови изван духа православног богословља. „Не“, рекао је, „зато што нису довољно паметни или начитани, већ зато што превише страсно доказују како су увек у праву“.

У једном дугом писму је написао: „Права православна перспектива је, пре свега, да се не верује нечијем апстрактном богословском увиду и да се пита шта мисле наши старци, шта су мислили новији Свети оци и пажљиво узимајући ова мишљења, човек почиње да саставља сопствену слику.

Нико ко је са саосећањем читао „Исповести“ блаженог Августина, неће бити спреман да га избаци из календара, јер ће у овој књизи наћи пламено ревнитељство и љубав који управо недостају у нашем црквеном животу данас. Можда управо ово западњаштво чини блаженог Августина за нас још важнијим у данашње време, када смо погружени у Запад и Западни начин мишљења.

Отац Серафим се сећао како је једном питао архиепископа Јована о догмату митрополита Антонија и како је он оставио ту тему и уместо тога почео да говори о блаженом Августину, као да је у свом уму повезао митрополита Антонија и блаженог Августина. Угледајући се на овај пример, отац Серафим је једном рекао: „Ако неко назива блаженог Августина јеретиком, онда исто тако мора да назове и митрополита Антонија, али ако прихвати митрополита Антонија као великог јерарха, опраштајући му његове грешке, онда то исто мора да учини и са блаженим Августином. Ово је гледиште било у упадљивом контрасту са логиком неотрадиционалистичкох богослова, који су, одбацујући блаженог Августина, тврдили да је митрополит Антоније једини учитељ новијих времена, који је у потпуности био слободан од Западног утицаја.

Отац Серафим је једном рекао оцу Герману да се стварни Западни утицај види у онима који су мишљење једног човека, у овом случају вође њихове партије, ставили изнад сведочења живог Предања. Говорио је да је управо такав концепт ауторитета у савременој Римској цркви изазвао богословске грешке.

У једном писму је туговао: „Зар је наше православље у Америци постало тако уско да морамо да будемо под диктатом неког папе – стручњака, и да по сваком питању које се може замислити морамо да прихватимо партијску линију. То је противно свему чему нас је учио владика Јован, и што је чинио у свом мисионарском раду.“

Отац Серафим је овој ускогрудности наденуо име „супер-исправност“, називајући је понекад болешћу исправности. Видео је како она има јак уплив на младе људе, како на обраћенике, тако и на православне који су рођени на Западу. Увиђао је да им ови нови ауторитети „супер-исправности“ нуде неке једноставне одговоре на сложена питања, а то је јако правично за оне који су мало несигурни или климави у вери.

Ми знамо многе обраћенике који се грабе за исправност као беба за бочицу, а мислим да би боље спасли своје душе када би били мало неисправнији, али скромнији. Својим модерним и превише логичким приступом, ово крило заговорника „супер-исправности“ себе је поставило изнад обичних верујућих Грка старе школе.

А отац Серафим је приметио да је њихов менталитет био веома стран и руском менталитету дуготрпљења. У једном писму је написао: „Чини се да у свој њиховој мудрости недостаје један основни чинилац, онај који Свети оци истичу као суштински важан за истински православни живот – страдање. Мудрост рођена из доколице и празних расправа није вредна, али мудрост рођена из дубоког страдања, какву је Бог изнад свега дао Русима у наше доба, једина је права уравнотежена и здрава мудрост, чак и онда кад не може да пружи слаткоречиви одговор на свако ругалачко питање. Покушајмо да дубље уђемо у ово страдање и нека нам Бог подари благослов да то учинимо.“

Један од простих одговора које је нудила „супер-исправност“ се тиче односа између различитих Православних цркава. Ови су људи све цркве са новим календаром и све оне које се укључују у екуменске активности, сматрали јеретичким неправилним. Сматрали су да оне уопште нису цркве, да су њихови епископи псевдоепископи и да су њихове Свете Тајне без благодати.

Неки од главних свештеника ове нове фракције су пре преласка у Руску Заграничну Цркву били рукоположени у једној од ових новокалендарских цркава у Грчкој архиепископији у Америци. Ови су свештеници сплели читаву теорију о томе како је Грчка архиепископија, наводно због екуменских активности, изгубила благодат баш негде после њиховог рукоположења. На несрећу један од ових свештеника је имао брата који је и даље свештеник у Грчкој архиепископији. Током своје посете Платини рекао је оцу Герману: „Ја се свакако не молим за свога брата“, мислећи при том да се не моли за њега када се православни помињу на Светој Литургији. Отац Герман је у шоку отишао до оца Серафима. „Да ли можеш то да замислиш?“, питао је, „Говори о свом рођеном брату, кога је рукоположио исти епископ као и њега“. Отац Серафим је запањено затрептао очима: „Па то је свакако исправно“, рекао је са уздахом.

Када је лист „The Orthodox Word“ објавио позив из сиромашне православне цркве у Уганди, која је имала неодложн потребу за храном, одећом, духовним књигама, иконама итд., један од „супер-исправних“ свештеника је писао оцима, распитујући се да ли су ови афрички православци заиста браћа. Сматрао је да им не треба помагати уколико припадају некој новокалендарској, наводно, безблагодатној јурисдикцији, што је заправо и био случај. „Радије би их поклонио шта год могу некој достојној православној породици или организацији“, закључио је он. „Како да се боримо са овим елитизмом хладног срца“, питао се отац Серафим, након читања овог писма.

„Супер-исправно“ виђење благодати или, боље речено, безблагодатности, довело је до многих проблема у Руској Заграничној Цркви. Вође ове фракције су људима, нарочито обраћеницима на које је лако оставити утисак, представиле да епископи Руске Заграничне Цркве ову цркву сматрају једином правом православном заједницом на свету, док је већина осталих православних заједница без благодати.

„Међутим“, како је отац Серафим приметио, „наши епископи одбијају да дефинишу ово питање и учине све црно-белим. И ја сам сигуран да наши епископи, вероватно без изузетка, не само да одбијају да све остале православне цркве прогласе безблагодатним, него и стварно верују, пружајући им тиме макар привилегију да се у њих не сумња да ове имају благодат. Многи ови јерарси су снажно иступали против екуменизма, сергијевства итд., али нису формално раскинули заједницу ни са једном црквом, осим са Московском патријаршијом, а чак ни ту нису ишли дотле да је прогласе безблагодатном.“

Као што је отац Серафим на неком другом месту записао: „Епископи Руске Заграничне Цркве су у разним приликама изричито одбили да тако нешто објаве, а у својој изјави са сабора 1976. године, се изричито обраћају часним и страдалним свештеницима Московске Патријаршије и то онако како се обраћа само свештеницима који поседују и преносе благодат Божију.“

Фракција „супер-исправних“ је отишла у Грчку и покушала да успостави политичке везе између Руске Заграничне Цркве и најекстремније од свих старокалендарских група, Матејеваца, који не само да су веровали да су све новокалендарске цркве без благодати, него да је без благодати и свака она црква која је било шта имала са овима. Овај план је касније пропао, јер су матејевци сазнали да је супротно ономе што им је било представљено, Руска Загранична Црква, исувише либерална за њих.

Православној мисији на енглеском говорном подручју је 1976. године нанесен ударац када су људе, а највише несигурне обраћенике, крштене у другим канонским Православним црквама, заговорници „супер-исправности“ почели да упућују да се поново крсте у Руској Заграничној Цркви.

„У последње време“, писао је отац Серафим, „неки су желели да се ово поновно крштавање обавља у нашој западноамеричкој епархији, али је наш архиепископ Антоније мудро одбио да то дозволи, у чему га потпуно подржавамо, јер би то заиста било једнако отвореној изјави о одсуству благодати у Грчкој архиепископији.“ Епископ Нектарије је био узнемирен када је чуо за ову праксу без преседана. „Друго крштење“, приметио је ожалошћено, „вероватно испира благодат оног првог.“

seraphim16

На врхунцу маније исправности 1976. године, отац Серафим је једном обраћенику објаснио због чега ова врста ревнитељства није могла да буде његов пут. „Њихова крутост“, писао је, „тера их да се толико баве црквеном политиком да духовна питања постају другоразредна. За себе знам да бих изгубио сав душевни мир када бих морао да седим и смишљам која је тачно нијанса ревнитељства данас исправна и био бих стално заокупљен питањима раскидања заједнице и тиме како ће ово другима да изледа и шта ће Грци да мисле и који Грци и шта ће да мисли митрополит. И не бих имао ни времена нити склоност да се надахњујем пустињом или Светим оцима или дивним светитељима из древних и модерних времена, који су живели у вишем свету. У наше доба је нарочито немогуће бити сасвим одвојен од ових питања, али хајде да оно што је прво поставимо на прво место.“

У другом писму је писао: „Ми који желимо да останемо у истинском православном Предању морамо да будемо чврсти ревнитељи у свом православљу, али не смемо да будемо фанатици и не смемо да се упуштамо у подучавање својих епископа о томе шта би требало да чине. Изнад свега морамо да се боримо да очувамо онај истински миомирис православља, да макар мало нисмо од овога света, одвојени од свих брига и политике, чак и оних црквених, и да се хранимо надсветовном храном коју нам Црква даје у толиком обиљу.“

Понекад се отац Герман плашио да је група „супер-исправних“ стварно довољно моћна да би могла да одреди тон свим обраћеницима у предањско православље у Америци, нарочито у Руској Заграничној Цркви. Отац Серафим, међутим, није био убеђен у то, мада га је погађало да види људе заробљене овим екстремизмом. Наводећи Абрахама Линколна, рекао је оцу Герману: „'Истина је да можеш да завараваш све људе неко време, можеш чак и да завараваш неке људе све време, али не можеш заваравати све људе све време.'“

Отац Серафим је судећи по томе како су се ствари одвијале предвиђао да ће ова група „супер-исправних“ на крају да доведе до раскола и да заврши као једна уска изолована секта.

Током година је у својим писмима ово много пута говорио(15. јун 1976.): „Десно крило православља ће се у будућности, вероватно поделити на више малих јурисдикција и већина њих ће анатемисати остале и ратовати са осталима. Морамо да одржавамо живу везу са старијим руским клиром, чак иако нам се чини да су неки од њих сувише либерални, иначе ћемо се погубити у зилотској џунгли која око нас буја.“ „(8. јули 1980.) Већ неко време сматрамо да отац Н. и остали који деле његов став хрле право у раскол и сада се чини да је то скоро неизбежно уколико не промене свој правац. Такав раскол никоме није потребан. У Грчкој данас има толико група „исправних“ православаца и ниједна није у заједници са осталима, да би још једна нова група само представљала доказ за моћ ђавола да завађа православне хришћане.“ „(27. октобар, 1980.) Са болом и тугом гледам на читаву ову ситуацију. Али немоћан сам да било шта учиним. Неизбежан раскол који управо припремају, ако се убрзо не промене, биће последњи корак у процесу који само они могу да измене.“ „(17. септембар, 1981.) Судећи по последњим испадима раскол је на помолу, а бојим се да ће тиха већина наших свештеника и лаика само да одахне када нестану они који праве проблеме и за собом оставе лошу жетву зле воље, а са ругањем и мржњом наставе још гласније у својој новој јурисдикцији. Нека нас Бог чува од свега овога. Молим да ми опростите на искрености, али осећам да је веома касно и да свако ко може ишта да учини то треба да учини одмах. Знам да ће Бог и даље да чува своју Цркву и верујем да ће да подржи истинску православну мисију, која управо почиње у нашој цркви. Али ће трагедија душа заробљених у самовољном расколу бити неизмерна.“ „(8. децембар, 1981.) Колико је трагично што неки сада своју паству, иако је паства сасвим мала, изводе из заједничења са онима који их једино могу подучити томе шта православље јесте и помоћи им да се пробуде из своје фантазије о 'супер-исправном' православљу, који нигде у свету не постоји.

Недуго након што се отац Серафим упокојио, његово предвиђање се, нажалост, обистинило управо онако како је писао. „Све ће ово проћи као нека ужасна ноћна мора“, приметио је отац Серафим у једном писму. Сећајући се своје подршке овој групи „супер-исправних“, током неких ранијих година написао је: „Осећамо да смо страшно изиграни. Свих ових година смо веровали да су они једнодушни и једномислени са нама, имајући у виду све што су учинили за добро мисије на енглеском говорном подручју. Али, заправо, изгледа да су они све ово време градили сопствену славу и окрутно злоупотребљавали поверења наших једноставних руских епископа, свештеника и верника. Бојимо се да су сви наши чланци о ревнитељству писани током последњих година помогли да се изроди чудовиште.“

Наравно, развејавање илузије се догодило на обема странама након што су се, пре свега захваљујући платинским оцима, надахнули да заузму ревнитељску позицију, вође нове партије су претпоставиле да ће оци природно прићи њиховом покрету и почети да примају упутства из бостонског манастира. Неки од њих су се истински разочарали када је постало јасно да оци неће следити њихову линију. Мислили су да отац Серафим захтева апсолутну строгост управо као они, али су у овоме погрешили. Отац Серафим је захтевао Истину, која је на много дубљем нивоу. „Они су за себе градили црквену каријеру“, писао је отац Серафим, „на погрешној, али привлачној премиси да главна опасност за Цркву данас јесте недостатак строгости. Не, главна опасност је нешто много дубље – губитак соли православља, у чему су они сами учествовали, чак и са својом строгошћу. Строгост нас неће спасти ако изгубимо осећање и укус православља.“

Током последње деценије свога живота, отац Серафим је уложио невероватну количину времена и енергије на питање „супер-исправности“ да би одржао православну свест коју је примио од отаца против многих произвољности неотрадициналистичких богослова. Нису били довољни само чланци, већ је било потребно и дати пажљиво промишљене одговоре многима који су му долазили, запитани у вези са новим тоном који се ширио Црквом.

Када се погледа уназад, могло би се помислити да је ово било губљење времена. То су, по речима оца Серафима, били момци са факултета који се играју православља и који хоће да покажу да су јачи од свих осталих. Они нису били танани мислиоци као отац Серафим и ни најмање их није занимало шта он има да каже, уколико то није било у складу са партијском линијом. Неке ствари, међутим, наводе на закључак да његово време није уопште било узалуд потрошено. Пре свега, као што је отац Серафим истанчано био свестан, у овој ствари су биле у питању људске душе, јер им је ова фракција „супер-исправних“, водећи их у одвајање од Цркве, затварала пут спасења.

„Много људи је“, писао је отац Серафим, „већ у бесу напустило нашу Цркву и ја видим и друге који се очито спремају да пођу истим путем. Наша упозорења о овоме у часопису 'Православна реч', имају за циљ да што више људи спасу од овог самоубилачког корака. Ево неких опасних знакова: недавно је свештеник цркве Н. у месту Н. двојици моје духовне деце које сам тамо послао, рекао да га наши руски епископи издају својим екуменизмом. Један други грчки свештеник је својој пастви рекао да ће ускоро опет остати без својих епископа, јер ће морати да напусте Руску Заграничну Цркву. Један клирик наше владике отворено назива јеретицима. Опасности на које упозоравамо нису ни мало измишљене.“

Друго, треба да узмемо у обзир утицај који је овај ствар имала на заокруживање поруке оца Серафима модерном свету. Као што смо видели, „супер-исправност“ и то не увек у тако очигледним облицима, као што су ови горепоменути, представља велико искушење за православне у новија времена, када ће охладнети љубав многих (Мт. 24:12). И заиста, исправност је уграђена у саму реч „православље“, која значи „право слављење Бога“. Кључно питање наших дана са којим је отац Серафим морао да се суочи јесте: „како да човек остане прави православни верник, а да не постане онај који себе проглашава за праведника?“.

Управо због тога што је и сам имао чеони судар са овим екстремизмом исправности, отац Серафим могао је својим савременицима да помогне да изађу из ове замке. Да није било тако, вероватно би се његово писање испоставило као једнострано. Да он сам није избегао ову замку, његове речи не би биле у стању да спрече оне мање уравнотежене да оду претерано удесно. Овако је, међутим, његова порука данашњим људима пуна отрежњујућих упозорења против обновљенства на десници, као и на левици, и против легализма и екстернализма, без љубави, под видом предањског става. „Све што је спољашње“, говорио је, „може да постане лажно.“

Коначно, не треба да пропустимо да поменемо вредност свега овога за обликовање душе самог оца Серафима. Он је био обраћеник у ревнитељско православље. Било му је неопходно да дубље уђе у феномен ревнитељства, које по себи није одговор. Бавећи се њиме, а изнад свега, страдајући због њега током многих година, био је приморан да из своје хришћанске вере искорени трагове хладног елитизма, а да задржи своју оданост истинском православљу. Како је написао у једном писму: „Мислим да нас у свему овоме, упркос томе што видимо, Бог помаже да уђемо у дубље, истинитије хришћанство. Толико је тога у нашем православљу данас лицемерно и ускогрудо, или, у најмању руку, млако и раслабљено, да нам је потребно да се мало протресемо. Нека Бог пода да се овчице његове не погубе.“ И у другом писму: „Дубоко у себи се заиста надам да ћемо одстрадати читав овај проблем и да ће се на крају, уистину, открити оно дубље срце наше Цркве.“ У овом трпљењу отац Серафим је, као што ћемо видети, успевао да постигне ону ретку комбинацију безкомпромисног заступања истине и топлог, живог православља срца. Управо је то оно што чини разлику између стручњака мртвог традиционализма и истинских носилаца живог предања какав је био архиепископ Јован.

 

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 2. део, Манастир Хиландар, 2007. гл. 62. "Супер - исправност".

Прекуцавање и припрема: Православна породица, септембар 2017.

 

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски