molitvoslovm

О. Серафим Роуз: Ум Светих Отаца

Објављено 18 август 2017

seraphim ikona1ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ - ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

Ум Светих отаца

...Не постоји проблем у нашем заблуделом времену за који се не може наћи решење кроз пажљиво и побожно читање дела Светих отаца, било да се ради о проблему секти и јереси које данас бујају, или раскола и јурисдикција, било да се ради о проблему лажног духовног живота који је поставила харизматична обнова, или о суптилним искушењима, која долазе од модерног комфора и удобности, било да се ради о сложеним филозофским питањима као што је еволуција, или о незаобилазим моралним питањима као то су абортус, еутаназија и контрола рађања, било да се ради о питању суптилне апостасије сергијевства, које нуди црквену организацију уместо Тела Христовог, или пак о проблему грубог обновљенства које започиње преиспитивањем календара, а завршава у протестантизму Источног обреда. Свети оци, као и наши живи оци, једини су нам сигурни водич кроз сва ова питања...

 

„Када у ведрој јесењој ноћи посматрам чисто небо засуто небројеним звездама које, иако тако различите по величини, светлуцају једним сјајем, кажем себи: такви су и списи отаца. Када лети гледам пучину препуну мноштвом бродова и једрењака који једара раширених попут белих лабудова крила језде ношени једним ветром ка једноме одредишту, једној луци, кажем себи: такви су и списи отаца. Када слушам усклађени многогласни хор, у коме различити гласови у отменом складу певају једну Божанску песму, тада кажем себи: такви су и списи отаца.“ Св. Игњатије Брјанчанинов.

 

„Никада раније“, писао је отац Серафим, „није постојало такво доба лажних учитеља као што је наш јадни 20. век, толико богат техничким открићима, а толико сиромашан умом и душом. Свака идеја која се може замислити, чак и она најбесмисленија, чак и она која је до сада по општој сагласности свих цивилизованих људи била одбацивана, данас има своју идеологију и свога учитеља. Мало је оваквих учитеља који показују или обећавају духовну моћ и лажна чудеса, као што чине неки окултисти и харизматици. Међутим, већина савремених учитеља пружа тек слабашно замешатељство несварених идеја, палих са Марса или пак преузетих од неког савременог самопроглашеног мудраца или жене мудраца, који је паметнији од свих људи из пређашњих векова, самим тим што живи у нашем просвећеном модерном добу. Последица тога јесте да имамо филозофију са хиљаду школа, и хришћанство са хиљаду секти.

Где онда пронаћи Истину у свему томе, ако Она уопште још може да се нађе у нашем најзаблуделијем од свих доба? Извор истинитог учења које долази од самога Господа може се пронаћи само на једном месту. Ово учење се није искварило током векова, већ је остало свеже, једно и исто код свих који га истински преносе. То учење води ка вечном спасењу све оне који га следе. То место јесте Православна Црква Христова, тај извор јесте благодат Духа Светога, а истинити учитељи Божанског учења, које извире из тог извора јесу Свети оци православне Цркве.“

Отац Серафим се духовно узрастајући у платинској пустињи напајао са извора благодати у Цркви, богонадахнутим Светим Писмом Цркве и делима Светих отаца, истинитих тумача Светога Писма.

„Код Светих отаца“, писао је он, „налазимо ум Цркве, живо поимање Божијега Откривења. Свети оци су наша веза између древних текстова, који садрже Божије Откривење, тј. Светога Писма и данашње стварности. Без ове везе сваки човек постаје јединка за себе и због тога данас постоји безброј тумачења и секти.“

На другом месту, да би разјаснио ово питање, отац Серафим наводи речи отачкога богослова архиепископа Теофана Полтавског: „Црква је дом Бога живога, стуб и утврђење Истине. (Тимотеју I, 3:15). Хришћанска Истина се чува у Цркви у Светом писму и Светом предању, али та Истина мора да се чува и тумачи на правилан начин. Значај Светих отаца јесте управо у томе што су они најспособнији чувари и тумачи ове Истине, и то светошћу свога живота, својим дубинским познавањем речи Божије и обиљем благодати Духа Светога која обитава у њима.“

Неуморно многогодишње читање донело је оцу Серафиму широко познавање светоотачкога учења. Када је писао о одређеној теми, наводио је многобројне свтеоотачке изворе, како древне тако и савремене, како из Источног тако и из Западног хришћанства, од којих су неки били до тада потпуно непознати и непреведени на енглески језик. Међутим, његов циљ није био да постане стручњак за Свете оце. „Такви научници“, писао је он често, „немају никакве везе са истинитим светоотачким предањем и једино што раде јесте да заправо, бавећи се њиме, зарађују за живот.“

Он је, као и увек, морао да се погрузи дубље да би стекао целовиту слику. Он није желео само да стекне знање о светоотачкм делима, већ и да стекне ум отаца, да научи да размишља и осећа као оци, да све сагледава њиховим очима. У савременом православљу, све су учесталији покушаји да се вера претумачи како би се прилагодила уму савременога човека. Отац Серафим је знао да мора да учини управо супротно – да саобрази свој ум уму отаца, да се потпуно погрузи у двехиљадегодишњу непрекинутост хришћанског искуства, јер се кроз задобијање ума отаца, и на тај начин ума Цркве, истовремено задобија и ум Христа, који је глава Цркве, и који води Своју Цркву у пуноту Истине.

На једном неформалном предавању за православне обраћенике у скиту, отац Серафим је говорио о начину на који се стиче ум отаца. Један од кључева је истрајност.

„Истрајност се постиже духовном дисциплином“, рекао је он, „која се заснива на мудрости предатој нам од Светих отаца, а ту се не ради о послушности предању као таквом, већ о свесном усвајању онога што су ти богомудри људи појмили и записали. На спољашњем плану ова истрајност се постиже уз редовну молитву и ту основну молитву имамо у црквеним богослужењима која су нам предата. Наравно, ове основне молитве се, од места до места, савршавају у зависности од мере човекових снага, у дужем или краћем облику.

Истрајност такође подразумева“, вели даље отац Серафим, „и редовно читање духовних списа, нпр. током обеда. Непрекидно се морамо хранити оним што је надсветовно да бисмо се успешно борили против супротне стране посветовњачености, која нас непрестано нагриза. Ако само на један једини дан ускратимо себи то следовање, јасно је да ће посветовњаченост одмах почети да надвладава. Само један дан без тог следовања и посветовњаченост већ надире. Два дана, још више, и убрзо хватамо себе како све више размишљамо на световни начин, како постајемо све отворенији за такав начин мишљења, а све затворенији за надсветовни начин мишљења. Ова следовања, дневна следовања Небеске хране, представљају спољашњу страну стицања истрајности, док унутрашњу страну чини оно што називамо духовним животом.

Духовни живот није ходање по облацима током изговарања Исусове молитве, нити пак пролажење кроз различита душевна стања. Духовни живот јесте откривање закона духовнога живота, кроз примењивање истих на свој сопствени положај, своју сопствену ситуацију. Ово се постиже кроз вишегодишње пажљиво читање светоотачких дела, уз записивање у бележницу оних места која нам се чине најзначајнијим. Та места треба да проучавамо, откривајући како да их применимо на себе саме и, уколико је то потребно, треба да по мери нашег проницања у та места, мењамо наше претходно поимање истих, откривајући шта један од Светих отаца каже о некој ствари, а шта други од Светих отаца каже о тој истој ствари и томе слично. Не постоји енциклопедија која вам може дати све ово. Можемо пожелети да сазнамо све о одређеном предмету и почећемо да читамо. У делима отаца додуше постоје поделе по питањима, али у духовни живот се једноставно не може ући тим путем. Морамо ићи корак по корак, усвајати само онолико колико смо кадри, годинама се враћати на иста дела, поново их усвајати и постепено налазити начин да их применимо у нашем животу. Кад се овако поступа читајући изнова исто дело, стално наилазимо на нове увиде. Сваки пут идемо све дубље.“

Отац Николај Депутатов је очигледно један од оних који гаји велику љубав према Светим оцима, који пажљиво са подвлачењем, чита њихова дела и наводи Свете оце у својим књигама. (Отац Николај Депутатов, стари свештеник који живи у Аустралији, братство Св. Германа Аљаског је 1975. године објавило његову надахнуту књигу о унутарњем духовном животу, „Богопозање“, и то најпре на руском језику. Отац Серафим је превео дугачке изводе из ове књиге на енглески језик, и објавио их у „Православној речи“ (бр. 69., године 1976., стр од 104-113)).

Он каже: „Када клонем духом, када се осећам обесхрабрено и очајно, тада отворим неку од својих бележница и почињем да читам оно што ме некада доводило у стање надахнућа. И готово је сигурно да ће реченице које су ме некада надахњивале поново у мени изазвати исто осећање. Моја душа је већ једном била тиме надахнута и ја сада схватам да је то било нешто што ме надахњивало тада и што такође може да храни моју душу и сада. Прочитати изнова оно што ме је једном већ надахуло, представља начин за својеврсно самоделатно надахнуће.“

seraphim ikona1

Отац Серафим је истицао да учење отаца није ограничено само на одређено доба. Православље се, наравно, не мења од данас до сутра, нити од једног до другог века. Када погледамо протестантски или римокатолички свет, видимо да су неки од духовних списа већ застарели. Некада се они поново врате у моду, а некада једноставно остану превазиђени. Очигледно је да су такви списи повезани са световним стварима које изгледају привлачно људима одређеног доба или пре одређеном духу времена. То није случај са нашим православним Светим списима.

Када једном усвојимо православни хришћански поглед на свет, једноставни хришћански поглед на свет, који се преноси од Христа и апостола до нашега времена, тада све постаје савремено. Читаш речи Св. Макарија, који је живео у Египатској пустињи у 4. веку и, гле, он данас говори управо теби. Прилике у којима је он живео биле су другачије, али он се обраћа баш теби, на истој врсти језика. Он се креће по истим местима, он размишља на исти начин, пролази кроз иста искушења и исте падове и ни по чему се не разликује од тебе. Исти је случај са свим другим оцима. Од времена Св. Макарија до нашега века, као што је нпр. Св. Јован Кронштатски, сви они говоре истим језиком, истом врстом језика, језиком духовног живота, у чије тајне ми морамо да уђемо.“

Отац Серафим је наглашавао да се изворно и неизмењено хришћанско учење преноси у непрекинутом низу, како усменим, тако и писаним путем, од духовнога оца на духовнога сина, од учитеља на ученика. „Црква никада“, говорио је он, „није била без Светих отаца, нити је икада било потребно поново откривати изгубљено светоотачко учење. Чак и у време када су многи православни хришћани занемарили ово учење, као што је то нпр. случај данас, прави представници овог учења су га и даље предавали онима који су чезнули да га приме.“

Отац Серафим је говорио да је значајно да се ми последњи хришћани руководимо и надахњујемо оцима, како онима из нашег времена, тако и онима из недавне прошлости, који су живели у околностима сличним онима у којима ми живимо, а који су ипак успели да сачувају ненарушеним и неисквареним ово свагда живо учење. У том погледу отац Серафим је посебно наглашавао кључни значај двојице духовних писаца: епископа Игњатија Брјанчанинова (1867.), и епископа Теофана Затворника, (1894.).

Обојицу ових јерараха Руска православна црква, Московска патријаршија, је прибројала Светима 1988. године. „У добу које је временски врло близу нашем 20. веку“, говрио је отац Серафим, „они су се људима обраћали на језику њиховога времена. Сва искушења нашега времена су им била позната, нарочито епископу Игњатију, који је био по струци инжењер, који је читао дела свих западних писаца и имао знање о најновијим математичким теоријама. Познајући тадашње прилике и целокупну модерну западну мисао, њих двојица су изложили православно учење за своје време и дали одговоре на све врсте питања.

Епископ Игњатије је, нпр., написао опширно дело о Аду и стању душе после смрти, разјаснивши православно учење и то тако да га може разумети и западни човек. Ови оци, као и они који су читали њихова дела и који су им следовали, пренели су нам православље у врло приступачном облику. Морамо да преиспитамо себе.Ако увидимо да у нама постоји ревност за православље, а да се ипак нисмо увезали у ону нит која иде од Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, онда нам прети опасност да нећемо бити повезани ни са свим осталим Светим оцима. Мора да постоји та непрекинута нит.

Отац Серафим је постао истинити син дравних отаца управо тако што је постао верни син отаца свога времена, почевши од архиепископа Јована Максимовића, као и отаца из недавних времена, Игњатија, Теофана, Пајсија. Укључивши се у овај низ, он је и сам постао преносилац древне светоотачке мудрости у нашем времену. Да поновимо, то није било само због тога што је он знао шта су о овом или оном питању рекли ови или они Свети оци, већ зато што је он заиста стекао једнодушност и једномисленост са оцима. Дошавши до ове тачке у излагању духовног развоја оца Серафима, можемо да издвојимо неколико његових квалитета, који су му омогућили да успе тамо где други нису успели:

1) Умтвљеност за свет. Овај квалитет који је стајао у вези са племенитошћу и страдањем његовог духа, развијао се у оцу Серафиму од младости па све до одласка у пустињу и живота у њој, када је почео да живи попут Светих отаца. Током година које су претходиле његовом обраћењу, он је искусио сву испразност овога света и познао да је све таштина (Пропов., 1:2). Није му зато било важно да прати интелектуалне моде како би постао познат и признат од света, и када је стигао до светоотачког учења, које је очигледно било у супротности са духом савременог доба, са савременим учењима, филозофијама или теоријским научним моделима, он се није плашио да светоотачко учење посведочи у његовом непатвореном виду. И премда је настојао да људима свога доба то учење учини разумљивим, никада није покушао да га разводњи, разблажи, нити да га представи у замагљеном облику како би га учинио питкијим. Писао је да морамо живету у складу са тим учењем, чак иако знамо да ћемо због тога изгубити наклоност света и да ћемо постати отпадници од њега.

2) Разумевање духа времена. Отац Серафим је прозрео нихилистичку филозофију свога доба. Он је разумео њен корен и њену суштину. Знао је да је та филозофија заразила свакога, укључујући и њега самога, и он је једино на тај начин и био способан да је превазиђе. Многи други савремени гласноговорници православља су пак пали као жртве лукаве савремене матрице мишљења, управо зато што нису успели да је препознају у себи самима.

3) Смирење. „Морамо да идемо“, писао је отац Серафим, „ка оцима да бисмо постали њихови ученици, да бисмо примили учење истинитога живота, у коме је спасење душе. У оцима ћемо наћи истините водиче, учећи се од њих смирењу и неповерењу према нашој испразној световној мудрости, коју смо посисали са погубним духом времена и верујући њима који су угодили Богу, а не свету. У њима ћемо наћи истинске оце, који толико недостају нашем времену, у коме је љубав многих охладнела (Мат, 24:12). Оце, чији је једини циљ да нас, њихова чада, воде ка Господу и Његовом Небеском Царству, где ћемо ходити и разговарати са овим ангелоликим људима у неизрецивој радости занавек.“

4) Љубав. Син који је веран и пун љубави, неће никада сматрати да зна боље од оца који га је родио. Управо ово „знам боље“, према мишљењу оца Серафима, јесте она највећа препрека која онемогућава људе да у потпуности уђу у дух отаца, дух православља. Ту замку је створио западни рационалистички ум, који мора да процени веродостојност нечега пре него што га прихвати. Одбацујући овакав хладан интелектуални приступ, отац Серафим је настојао да верује у православље као дете, чисто и простосрдачно. Његова побожност је била детиње чиста и он је ту врлину свесно стекао, јер је желео оно што је истинито. Он је знао да је једноставност срца природно стање хришћанина, да је то стање Светих отаца, који су имали најдубље и најпроницљивије познање.

Отац Серафим је дошао до закључка да је за данашње хришћане, а поготово за обраћенике, једина нада да упосле срце, да до вере дођу кроз љубав, како им се не би догодило да одбаце нешто у православљу, само зато што њихов интелект, испуњен модерним предрасудама, не може то одмах да прихвати.

„У приступу Светим оцима може доћи до велике пометње“, говорио је, „и зато не смемо да им приступамо нашим уобичајеним рационалистичким размишљањем. Морамо да се потрудимо да наш ум уздигнемо на виши ниво, а начин да то постигнемо јесте да смекшамо наше срце и учинимо га смернијим.“

5) Трезвени реализам. Отац Серафим је схватио да је неопходно да се учење Светих отаца правилно примени у реалним животним околностима. У низу чланака о томе како треба и како не треба читати светоотачка дела, говорио је о рационалистички усмереним научницима и духовно неискусним обраћеницима, који не извлаче духовну корист од читања отаца, већ само увећавају своју гордост, јер, наводно, познају боље оце од свих других или, што је још погубније, почињу да следе духовна упутства из отачких списа, али без одговарајуће припреме и без икаквог духовног руковођења.

Служећи се опширним наводима из светоотачких дела, отац Серафим је објаснио да људи лако могу да упадну у прелест, ако сматрају да су достојни откривења, виђења и томе слично. „Светим оцима“, писао је он, „морамо да приђемо са смиреном намером да духовни живот започнемо од најнижег степеника, не усуђујући се ни да сањамо о било каквом достизању узвишених духовних стања, која су потпуно ван нашег домашаја. Увек морамо да будемо свесни да је прави циљ читања дела Светих отаца не да нам она пруже неку врсту духовног уживања, нити да нас утврде у осећању сопствене праведности или у надмоћном знању или у сазерцатељском стању, већ једино да нам помогну на делатном путу врлине. Да бисмо извукли највише духовне користи из читања дела Светих отаца, морамо да им приступамо на практични начин.“

6) Бол срца. У овоме се крије последњи и крсни кључ уласка оца Серафима у ум отаца. У светоотачким списима, израз „бол срца“ се, уопште узевши, односи на суштинско унутарње страдање, ношење унутарњег крста у подвигу хођења за Христом, уз потпуно скрушавање духа човековог.

„Страдање је“, како је писао отац Серафим, „стварност људског битовања и почетак истинског духовног живота.“ Од архиепископа Јована, који се потпуно распео у овом животу, отац Серафим је научио да трпи ово страдање у благодарности Богу, научивши се од њега и који су плодови благодарног прихватања страдања. Уколико се користи на прави начин, страдање може да очисти срце, а чисти срцем ће Бога видети (Мат., 5:8). „Прави приступ“, писао је отац Серафим, „има оно срце које се труди да се смирава и које једноставно зна да страдања мора бити, а да постоји виша Истина која може не само да помогне човеку у овом страдању, већ и да само страдање уздигне у потпуно другачију димензију.“ По Светом Марку Подвижнику (5. век) сећање на Бога јесте бол срца, који се трпи у духу верности, а човек који заборавља Бога постаје неосетљив и самосажаљив. А по речима Светог Варсануфија Великог Египатског, чије је поуке отац Серафим превео на енглески језик, сваки дар се дарује кроз бол срца. Поред свог општег значења, израз „бол срца“ има и своје конкретно значење у делима отаца. Када се срце у усрдној молитви Христу сабере у себе, онај који се моли заиста може да осети бол.

Као што је отац Серафим запазио, у отачкој терминологији „срце“ не означава само осећање, већ представља нешто много дубље, орган за Богопознање. Срце је и духовно и телесно. Духовно срце је средиште човековог битија, које се поистовећује са нусом, умом, духом. Телесно срце је орган где ноус налази своје тајно обиталиште. Усредсређен у телесном срцу, нус вапије к Спаситељу и такво вапијање срца које се рађа у болу и очају, а опет истовремено и у нади у Бога, привлачи Божију благодат. Ово је нарочито очигледно у православној пракси Исусове молитве.

„Ако Исусовој молитви приступамо једноставно“, како вели старац Пајсије Светогорац (1994.), „бићемо у стању да је понављамо безброј пута и наше срце ће осетити сладосни бол и тада ће сам Христос излити Своју сладосну утеху у наше срце.“

„Светоотачко учење о болу срца“, писао је отац Серафим, „представља једно од најважнијих учења за наше време, у коме се интелектуално знање толико пренаглашава на рачун правилног душевног и духовног развоја, управо и првенствено због недостатка овог суштинског искуства, многи се данас баве изучавањем Светих отаца на дилетантски, тривијални и неозбиљни књишки начин. Без овог искуства човек не може да примени учење Светих отаца у свом сопственом животу.

Човек може да достигне врло високи ниво разумског познавања отаца, може у малом прсту да има све могуће наводе о сваком питању које се може замислити, може да има духовна искуства која изгледају као она искуства која су описана у отачким књигама. Он може савршено да познаје све замке у које се у духовном животу може упасти, па ипак и поред тога без бола срца он остаје као она неплодна смоква, досадни свезналица која је увек у праву или пак стручњак за сва данашња харизматичка искуства, који нити познаје нити може да пренесе истински дух Светих отаца.“

Говорећи о свом првом упознавању са светоотачком мудрошћу, епископ Игњатије Брјанчанинов је једном приликом записао: „Шта је било то што ме је понајвише запањило у делима отаца Православне цркве? Била је то хармонија која је владала међу њима, чудесна, величанствена хармонија. Кроз њихова уста осамнаест векова сведочи се једно једнодушно учење, Божанско учење.“

Владика Игњатије и отац Серафим су до овог учења дошли на сличан начин. Обојица су збацили окове модерног знања после огњене потраге за Истином, обојица су били врло упућени у све интелектуалне токове свога времена и на тај начин изузетно свесни надирућег таласа богоодступништва. Обојица су знали два света: свет модерне мисли и свет Светих отаца, од кога је модерна мисао одступила и обојица су успела да изграде мост између ова два света. Они су усвојим списима дали упутства на основу којих су њихови савременици могли да из читања дела Светих отаца извуку највећу могућу духовну корист, читајући их онако како треба читати Свете оце, једноставно и трезвено, без њима страних и сложених филтера духовно обескорењене модерне свести.

seraphim19

 

Може се рећи да је отац Серафим учинио за 20. век оно што је епископ Игњатије урадио за 19. век. Ипак, његово дело не превазилази дело његовога претходника, већ га искључиво допуњава.

Представљајући житија и дела Светих отаца данашњим читаоцима, отац Серафим пише: „Не постоји проблем у нашем заблуделом времену за који се не може наћи решење кроз пажљиво и побожно читање дела Светих отаца, било да се ради о проблему секти и јереси које данас бујају, или раскола и јурисдикција, било да се ради о проблему лажног духовног живота који је поставила харизматична обнова, или о суптилним искушењима, која долазе од модерног комфора и удобности, било да се ради о сложеним филозофским питањима као што је еволуција, или о незаобилазим моралним питањима као то су абортус, еутаназија и контрола рађања, било да се ради о питању суптилне апостасије сергијевства, које нуди црквену организацију уместо Тела Христовог, или пак о проблему грубог обновљенства које започиње преиспитивањем календара, а завршава у протестантизму Источног обреда. Свети оци, као и наши живи оци, једини су нам сигурни водич кроз сва ова питања.“

Као преносници древног отачког учења, списи оца Серафима се одликују врлином, тако ретком у данашњем времену, суштинским поштењем. Отац Серафим је поштен пред својим оцима, пред својим читаоцима, пред самим собом. Оно што га је издвајало од оних који су претумачивали оце у складу са модерним схватањима, била је његова несебична љубав према Истини. Отац Серафим је приступао отачким истинама са крајњим страхопоштовањем, будући да је знао да су се оци надахњивали самим Исусом Христом, Који живи у Својој Цркви и у Коме јединоме јесте вечни Живот. „Истинито учење Светих отаца“, писао је отац Серафим, „садржи истине од којих зависи наш духовни живот или пак наша духовна смрт.“

 

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 2. део, Манастир Хиландар, 2007. гл. 59. Ум Светих Отаца.

Прекуцавање и припрема: Православна породица, јул 2017.

 

 

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски