molitvoslovm

Митр. Филарет Вознесенски: Беседа на Недељу праштања

Објављено 24 фебруар 2017

Metropolitan-Philaret-3МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАШТАЊА

У целој црквеној богослужбеној години, данашње вече представља једно од најсветлијих и најрадоснијих тренутака јер, по поретку укорењеном у нашој Православној цркви, верујући људи, ступајући у Велики пост, моле један другога за опроштај вољних и невољних сагрешења ради тога да би, помиривши се, ступили на поприште свете Четрдесетнице. Јасно је зашто је то тако. Током Великог поста већина чада Православне цркве пости и припрема се за причешће, иако има и оних који тако посте често, и то не само у Великом посту.

Припремајући се да принесемо Богу покајање и памтећи речи Спаситеља о томе да ће Отац наш Небески опростити грехе само ономе ко и сам опрашта грехе својим ближњима, верујући људи се труде да се међусобно помире . На такав начин, при ступању на поприште поста и покајања, Црква као да нам поставља услов при уласку: ''нећеш проћи кроз двери покајања ако се, пре него што затражиш милост и опроштај од Бога, не помириш са братом својим''. Јер апостол говори да је: "суд без милости, не сотворшему милости" (Немилостивом ће бити суд без милости) (Јак. 2:13). И зато, ако се човек не помири са својим ближњима, нека се не нада да ће добити милост од Господа.

У житијима светих постоји поражавајући пример тога како је опасно не опраштати својим ближњима. Некада давно, у Кијево-Печерској обитељи, међу монасима су била два најбоља друга: презвитер  Тит и јерођакон Евагрије. Дуго, блиско и дубоко пријатељство је повезивало та два монаха, али десило се вражје искушење и пријатељство се претворило у непријатељство. Дуго су били у свађи, не попуштајући ни пред каквим наговорима братије да прекину свађу и помире се. И десило се да се један од њих, јеромонах Тит, тешко разболео.

Он је, после тога што је имао виђење у болести и осећајући да умире, почео да моли братију да му доведу Евагрија, јер је хтео да се помири са њим. Братија је отишла. Евагрије се противио и није хтео да дође па су га довели на силу. Кад је Тит видео свог старог друга, без обзира на то што је био ослабио од смртоносне болести, он је сакупио своју последњу снагу и рекао: ''брате, опрости ми Христа ради'', подигао се са постеље и поклонио се Евагрију. Али Евагрије је узвикнуо: ''Нећу се помирити са њим ни у овом ни у будућем веку!''. Рекавши то, како говоре житија светих, он се отргао из руку братије, кренуо и пао на земљу мртав.

А презвитер Тит је устао здрав као да уопште није ни боловао. После је причао братији да, када је Евагрије злобно одбацио његов позив на помирење, он је ''видео анђела који је огњеним копљем ударио Евагрија и он је пао мртав, а мени је анђео дао руку, подигао ме и ја сам се одмах осетио здрав.''

Данашњи дирљиви обред, наравно, изазива умиљење код човека, и усмерава га у добром правцу. Али запамтите оно што смо говорили прошле године, а ја сада понављам: на жалост, често бива да људи долазе у цркву и поштују тај благочестиви обичај, моле за опроштај поклањајући се један другоме, и врло често то раде и они који се скоро никада нису срели, а некада и међусобно сасвим непознати људи. Наравно, у томе нема ничег лошег, то је чисто хришћански поступак, тим пре што ми често и не знамо када можемо да повредимо свог ближњега, уопште не сумњајући на то, ако не речју онда нечим другим.

Али тужно је када, клањајући се ономе са киме немамо, како кажу, никаквих ''нерашчишћених рачуна'', човек одлази и избегава помирење са онима са којима заиста има искварене односе и нема узајамне љубави. А баш ту и треба испунити хришћански дуг. Управо ту. Зато, ако имаш брата или сестру, било кога са киме немаш добре односе, неизоставно преломи своје самољубље и начини корак помирења. Ако и не наиђеш на разумевање, ти си испунио заповест Христову а онај ко неће да се помири, одговараће за то пред Богом јер, понављам, Свето Писмо говори: ''Немилостивом ће бити суд без милости''. Зато треба уложити све своје напоре да се позивом ка миру, љубави и праштању прекину сви лоши, несрећно изграђени односи.

Али пре свега, ми сами, служитељи Престола Божијег, обраћамо вам се са молбом да нам опростите. У Јеванђељу се каже: ''Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.'' Једно је мирјанин, макар и благочестиви а друго су служитељи Престола Божијег. Што је човек истакнутији, то су видљивији и његови недостаци. Што је виши положај који он заузима у Цркви, тиме више ти недостаци и погрешке падају људима у очи.

Зато вас ја, наравно, пре свега у своје име, а такође и у име своје сабраће и саслужитеља, усрдно молим за опроштај: покријте љубављу наше погрешке и недостатке. Нама, који смо исто тако немоћни људи као што сте и ви, разумљива су и позната сва искушења и слабости којима су сви људи подвргнути, јер ништа људско нама, служитељима Престола, није страно. Али ми, осим искушења заједничких са вама, имамо и своја, ако се тако може рећи, нарочита искушења, која су позната само онима који проходе пут служења Божијем олтару и Престолу.

Можда смо ми сагрешили према вама непажњом, неправедношћу, недостатком љубави, немарним понашањем за време служби Божијих, или нечим другим што, наравно, пада у очи верујућима. Често се догађало да су људи чија је вера била слаба и колебала се, нагло одлазили од Цркве, видевши нешто саблажњиво или неку непажњу свештенослужитеља.

Схватајући своју најдубљу недостојност и свецелу грешност, понављам, ми молимо од ваше љубави опроштај и снисхођење. Господ наш Исус Христос је својим апостолима, а кроз њих и свим својим свештенослужитељима, говорио: ''Чак и ако испуните све то вам је заповеђено'', ипак говорите смирено: ''Ми смо залудне слуге јер смо испунили оно што смо били дужни да испунимо''. (Лк. 17:10).

А ми, наравно, нисмо испунили како треба ни оно што смо били дужни да испунимо и осећамо се због тога кривима и молимо од ваше љубави и снисхођење и опроштај. Опростите нам грешнима. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски