molitvoslovm

Јеромонах Серафим Роуз о митрополиту Њујоршком Филарету

Објављено 25 децембар 2016
serafimrouzЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ О МИТРОПОЛИТУ ЊУЈОРШКОМ ФИЛАРЕТУ1

Поштовани читаоци, ево још једног ексклузивног текста о личности митр. Филарета Вознесенског, овај пут из пера блаженог о. Серафима Роуза. Колико је нама познато, овај важни текст се појављује први пут на србском језику. Нека би био читан и његова порука примљена!

 

 

 

StPhilaret600x800

Међу свим поглаварима православних цркава данас, само од једнога од њих увек очекују – и то не само чланови његове помесне цркве, већ и и многи из других  помесних цркава – јасни глас православне правичности и истине и савести, непомућене политичким обзирима или прорачунима било које врсте. Глас митрополита њујоршког Филарета, првојерарха Руске Заграничне Цркве, јесте једини потпуно православан глас међу свим православним поглаварима. По овоме, он је сличан древним светим оцима, који су држали чистоту православља изнад свега, и стоји усред данашњег смућеног религиозног света као усамљени борац за православље у духу Васељенских сабора.

Главну јерес данашњице, екуменизам, против које је глас митр. Филарета уперен, ни у ком случају није лако одредити, нити се борити против ње. У њеном „чистом“ облику – учење да Црква Христова не постоји већ да тек сада настаје – њу проповеда врло мало оних који себе називају православнима. Најчешће се она пројављује кроз неканонска чињења, нарочито кроз заједничке молитве са јеретицима, што показује одсуство свести о томе шта је Црква Христова и шта значи припадати јој.

Али, ниједан неканонски чин, сам по себи, није довољан да се дефинише јерес; и због тога је величина митр. Филарета у овом критичном тренутку историје Цркве у томе што је он, без фарисејског инсистирања на било ком слову црквеног закона, без и најмањег извртања речи било ког екуменистичког јерарха да би „доказао да је он јеретик“, успео да прозре јеретички, неправославни дух који прожима све екуменистичке чинове и изјаве наших дана, и што је храбро упозорио православне јерархе и паству на опасност која од тога прети данас и на погибељни исход тога у будућности. Веома је жалосно то што је премало православних хришћана данас уопште схватило пуну важност његове поруке православним црквама, и то је недостатак разумевања који су показали и они с „леве“ и они с „десне“ стране.

Они с „леве“ стране, митр. Филарета безразложно карактеришу као „фанатика“ и оптужују га за низ екстремних ставова, које он никада није изрекао нити их је имао. Његов глас истинске православне умерености и трезвености се напада и клевеће од стране оних – мора се дубоко посумњати – чија савест, ослабљена компромисима и отвореношћу за модернистичке новотарије, није чиста. Таквима одважни глас митр. Филарета квари хармонију и договор, у складу са којима већина других православних цркава наставља ка сањаном „Осмом васељенском сабору“, на коме ће новотарство постати „канонска“ норма, а Унија са Римом и другим западним јересима ће постати званична „православна“ позиција.

serafim rouz ikona

''Касније је него што мислиш! Пожури да чиниш дело Господње!'' - блаж. Серафим Роуз

Али, ни на „десној“ страни, позиција митр. Филарета није боље схваћена, чак је и осуђују. Има оних који у својој „ревности не по знању“ (Рим. 10:2), желе да све учине савршено „простим“ и „црно-белим“. Они желе да он и његов Синод објаве да Тајне новокалендараца и цркава под комунистима нису ваљане, не схватајући да није посао Синода да доноси одлуке о тако осетљивим и сложеним питањима, и да су потреси Цркве нашег времена исувише дубоки и компликовани да би били решавани просто прекидајући општење или проглашавајући анатеме, које – осим у мало специфичних случајева, где се могу применити – само чине црквене потресе још горим.

Мало њих чак мисли да трагичну ситуацију у православљу данас реше изјавом: „Ми смо једини остали чисти“ и затим нападају оне који заузимају став истинске православне умерености са најнеправославнијом, механичком логиком: „Ако они имају благодат, зашто се не сједините са њима или не примите Причешће од њих?“ У разним временима, Руска Загранична Црква је избегавала или обесхрабривала заједничку Чашу са неколико других православних цркава, а са једном нарочито (Московском Патријаршијом) се никако не причешћује, из принципа. Поједини јерарси су упозоравали против контаката са „модернистичким“ црквама; али ово није због било какве законске дефиниције недостатка благодати у Тајнама тих цркава, већ због пастирске бриге, коју поштују и слушају сви истински синови Цркве, без икакве потребе за „логичним“ оправдањима.

Православни став митр. Филарета води порекло из вековима старог православног начина живота, који је он доживео у детињству. Он потиче из побожне породице, његов отац (архиепископ Димитрије) је познавао св. Јована Кронштатског и у расејању је био владика на Далеком истоку. У годинама у којима се формирао, на  Далеком истоку, митр. Филарет је био у додиру са светим људима: са владиком Јоном, чудотворцем и учеником старца Варсануфија Оптинског; са прозорљивим старцима из Казанског манастира у Харбину, Михаилом и Игњатијем (кога је он и сахранио); са игуманијом Руфином, чији се манастир преобразио путем бројних икона које су се чудесно саме обновиле; и имао је јасно пред собом пример неколико светих владика, укључујући митрополита Инокентија Пекиншког, борца за стари календар, владике-чудотворце из Шангаја – Симеона и Јована (Максимовића), и митрополита Мелетија из Харбина.

Његова љубав према светим људима и борцима за православље у прошлости види се и по томе што је узео водећу улогу у издавању житија „Стубова Православља“, као што су Оптински старци Амвросије и Макарије, где је чак написао и одличан увод у Житије старца Амвросија. По свему овоме, као и по свом бескомпромисном ревновању за истинско православље, он је веома налик свом имењаку из руског 19. века - митрополиту Филарету Московском, борцу за светоотачко православље против неправославних утицаја који долазе са Запада и заштитнику Оптинског манастира и његових стараца.

Сада већ преко десет година, глас митр. Филарета неуморно одјекује кроз низ писама протеста и упозорења православним јерарсима, нарочито Константинопољске Патријаршије, као и кроз две „Посланице туге“, намењене православним епископима широм васељене. Садашње писмо, „Тијатирско исповедање“ је, на неки начин, трећа посланица туге свим православним епископима, изазвана првим православно-екуменистичким „исповедањем“, које чини много одређенијим грешке, које су до сада можда биле само „намере“.

Треба приметити да, упркос запањујућем недостатку одговора од стране православне јерархије на његове раније „Посланице туге“, ова посланица је и даље адресирана „Православним јерарсима“, „Божијим јерарсима“, стављајући им до знања да им се обраћа најмањи од њихове браће, не да би их називао покудним именима или их извргавао јавном руглу, већ да би их призвао назад ка православљу, пре него што се потпуно одвоје од њега, без икакве наде на повратак. Такође, треба приметити да нема никаквог трага лакомислености и подсмевања, који руже неке од иначе добродошлих антиекуменистичких написа наших дана, нарочито на енглеском језику.

Ово је документ највеће озбиљности, смирена али чврста молба да се напусти стаза погибељи, документ чији свечани тон потпуно одговара тежини његовог садржаја, документ који долази из древне мудрости и искуства отачког православља у стајању у истини и противљењу заблуди.

Нека би он био читан и његова порука примљена!


Наслов изворника: Митрополит Њујоршки Филарет - Увод уредника „Православне речи“ његовом „Тијатирском исповедању“ .

(Нап.прев) Написао јеромонах Серафим Роуз у јануару 1976. поводом објављивања „Тијатирског исповедања“ – „Треће посланице туге“ митр. Филарета Вознесенског.

The Orthodox Word  је часопис који је излазио двомесечно са благословом св. архиепископа Јована Шангајског, уређивао га је јеромонах Серафим Роуз са братством манастира светог Германа Аљаског, Платина, Калифорнија. 

Извор: Metropolitan Philaret of New York - Introduction by the Editors of The Orthodox Word to His "Thyateira Confession". The Orthodox Word, Vol 12, no.1 (66), 1976.

Превод са енглеског: Православна породица, децембар 2016.

Редактура превода: Српко Лештарић

Напомена: Текст ''Треће посланице туге'' можете прочитати ОВДЕ.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски