molitvoslovm

Св. Владика Николај о Ноћи вештица

Објављено 31 октобар 2017

nk1СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

О ПРАЗНИКУ ХЕЛОУИН

...Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“...

 

Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.

У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Helloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.

Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Helloween:

Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.

Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Helloween.

Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Helloween oбична, безазлена забава.

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски