molitvoslovm

Реаговања на Критски сабор - ни Свети, ни Велики, ни Свеправославни

Објављено 11 јул 2016
kritskisobor296x300РЕАГОВАЊА НА КРИТСКИ САБОР

Поштовани читаоци, уочи празника св. првоврховних Апостола петра и Павла, доносимо низ реаговања из Помесних цркава на рад Критског сабора.

 

 
 
Савез православних клирика и монаха Грчке: ни сабор, ни велики, ни свети

Угледна грчка друштвена организација «Савез православних клирика и монаха» прокоментарисала је закључке Критског сабора. Портал Agionoros.ru је објавио главне одредбе отвореног писма, које су потписали познати грчки пастири, монаси и богослови.

У посланици се између осталог истиче да «Свети и Велики Сабор» који је одржан на Криту заправо није био «ни сабор, ни велики, ни свети». Он «не представља наставак православних сабора, већ одступање од уобичајене саборне праксе и невиђену канонску новину».

«Сабор није свет зато што нека документа која су на њему одобрена противрече одлукама које су у Светом Духу донели свети апостоли и свети оци, а посебно онима које се тичу јеретика. Свети Дух не може Сам Себи да противречи: да на стварно светим саборима осуђује јереси и анатемише јеретике, а да их на Критском «сабору» признаје као цркве (...). Критски сабор се не бори против јереси, већ им придаје статус црквености.

По мишљењу «Савеза православних клирика и монаха» сабор је мали, а не велики, јер на њему нису учествовали сви православни епископи, што значи да није «била заступљена сва пуноћа Цркве». Практично, Критски сабор се претворио у «мало саветовање поглавара».

Размере сабора умањује и одбијање четири Помесне Цркве да учествују на њему. Дакле, сабор је изгубио «свој свеправославни карактер», осим тога «умањен је ауторитет његових одлука».

«Савез православних клирика и монаха» је критиковао поглавара Јеладске Цркве архиепископа Јеронима, који је прекршио своје обавезе и није до краја бранио исправке које је предложио Свети Синод Јеладске Цркве (између осталог, предлог да се «хришћанске Цркве» замени са «хришћанске заједнице» у тексту «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанскот света»).

«Савез православних клирика и монаха» поздравља јерархе који су одбили да се потпишу испод неких саборник докумената: «Они су следбеници исповедника светих отаца и нада на поновно разматрање одлука Критског сабора у будућности».

Међу потписницима отвореног писма су: старац Евстратије из атонског манастира Велика Лавра, игумани неколико грчких манастира, познати богослови о.Георгије Металинос, о.Теодор Зисис и Димитрије Целенгидис.

Извор: "Праволавие.ру"

 

Антиохијска патријаршија: Не признајемо критски сабор ни као Свети, ни Велики, нити као Свеправославни

САОПШТЕЊЕ СЕКРЕТАРИЈАТА САБОРА АНТИОХИЈСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Баламанд, 27. јун 2016

На крају седмог ванредног заседања које је почело 25. маја 2016, Свети Сабор Антиохије сазван је 27. јуна, 2016 у Баламанду. Сабором је председавао Његова Светост патријарх Јован Х, уз учешће епископа Светог престола у Антиохији.

Оци су упутили честитке својој духовној деци поводом празника Светих Петра и Павла, светих, славних и свепрослављених предводника апостола и оснивача Светог престола Антиохије.

Оци су разговарали о проблему Великог православног сабора, који се православна црква припремала да сазове више од педесет година. Антиохијска Црква је затражила да се одложи сазивање овог Сабора, у циљу јачања свеправославног јединства, обезбеђивања православне једногласности о спорним питањима дневног реда, и стварања еклисиолошких услова за учешће свих православних аутокефалних цркава.

С обзиром да антиохијски захтев да се сабор одложи, заједно са захтевима руске, бугарске, и грузијске цркве, није прихваћен, и с обзиром да је првобитно намеравано да сабор буде Свеправославни Сабор, а сазван је у одсуству четири аутокефалне цркве које представљају више од половине православних верника у свету,

С обзиром да је позивом на овај скуп игнорисана потреба успостављања православне саборности на основу укупне евхаристијске заједнице међу црквама, што и јесте основа за формирање ове саборности, и посебно због игнорисања да се потражи решење за јерусалимску агресију над канонском јурисдикцијом антиохијске Свете столице пре сазивања сабора – где је Васељенска патријаршија одлучила да одложи преговоре до после сабора,

С обзиром да су изјавама и декларацијама, које су издали учесници сабора, неправедно окривљене одсутне цркве, а није окривљена страна која је водила припремну фазу,

И после увида у изјаве и ставове изнетим на састанку на Криту, и у све заблуде које су кружиле у скорије време, оци су дошли до следећих запажања:

Прво: Оци потврђују да је заједнички православни рад заснован на учешћу и једногласности свих православних аутокефалних цркава. Они желе да подсете да овај принцип није нови став Антиохијске Цркве, већ је непроменљиви православни принцип утврђен од стране Васељенског патријарха Атинагоре на почетку припрема за сабор. Његов наследник био је патријарх Димитрије у чије доба су формулисани прописи припремних предсаборних састанака. Чланови ових прописа јасно показују да позив за било који саборни рад, чак и на нивоу припремног састанка, упућује Васељенски патријарх, након одобрења поглавара свих цркава, као и да се све одлуке доносе једногласно од стране свих аутокефалних цркава пре него што се доставе Великом сабору.

Друго: Оци су подсетили да је Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј истакао овај принцип током припремних предсаборних састанака. Нарочито је одлучио да обустави радове припремне комисије 1999.године због повлачења једне цркве из горепоменутог састанка. Овај проблем је резултирао одлагањем припремних радова за Велики Сабор на период од десет година. Оци се питају како је могуће да је одсуство једне цркве довело до обуставе припремног рада за сабор, док неки сматрају да је оправдано да се “Велики Сабор“ састане и сретне у одсуству четири аутокефалне православне цркве!

Треће: Оци су истакли да је принцип једногласности потврђен након поновног покретања припремних радова сабора 2009. године. Током четврте припремне конференције 2009. године, саветник антиохијске делегације господин Алберт Лахам истакао је неопходност овог принципа у процесу доношења одлука, подсетивши да ако не постоји сагласност о једној теми, предмет се одлаже на даље разматрање припремног одбора, као што налаже Правилник о раду Свеправославне конференције. У то време, овај предлог су поздравиле све цркве које учествују, укључујући председника конференције. Овај предлог је довео до доношења одлуке о питању дијаспоре и седишта епископије.

Четврто: Оци су поновили да је антиохијски став позива на изградњу споразума путем обезбеђивања једногласности свих помесних православних цркава о темама дневног реда имао за циљ да ојача православно јединство у припремној фази, према православном предању. Црква Антиохије није очекивала да ће овај чврст принцип, на који је она подсетила, постати спорно питање, и да ће се овом принципу супротставити они од којих је првобитно успостављен и који су га бранили као гаранцију за православно јединство. Ово јединство се не може постићи ако је нека од цркава искључена из процеса доношења одлука, или ако се игноришу њени предлози. Овде желимо поменути чињеницу да је Сабор примата цркава који је одржан у јануару 2014. године потврдио овај принцип када је одлучио да све одлуке које су разматране током сабора и припремног периода усвоји консензусом. Оци упућују питање како се тај консензус може постићи ако Антиохијска Црква одбија одлуке поменутог Сабора поглавара из 2014. године и Сабора у Шамбезију из 2016. Године? Како се то може постићи консензус на Криту у одсуству четири православне цркве?

Пето: Оци потврђују да антиохијски став да тражи одлагање сазива Великог Сабора у случају одсуства једногласности по питању саборних тема није нова позиција Антиохијске Цркве. Антиохијска Црква се јасно изјаснила о свом ставу током свих припремних фаза Сабора током протекле две године. Овај став је у складу са улогом коју је Антиохијска Црква имала, увек одбијајући да игнорише било коју аутокефалну цркву у заједничком православном раду. Према томе, све што је објављено у медијима о имплицитном прихватању Антиохијске Цркве да учествује на Сабору било је нетачно, а све анализе о политичким димензијама одсуства Антиохије са седнице на Криту остају потпуно лажне политичке анализе. Прихватање Антиохије да учествује у припремним радовима не представља њен уступак од поменуте позиције. Уместо тога, њено учешће је било покушај да се уклоне све препреке, што је било, и још увек је, спречавајуће за сазивање Сабора.

Шесто: Оци су изненађени позицијама неких цркава које су недавно позвале да се заобиђе принцип јединства, односно тумачења овог принципа на другачији начин него што налаже Правилник о раду свеправославне предсаборне конференције, који је усвојен 1986. године, потписан од стране свих представника, па је сходно томе коришћен чак и током пете припремне конференције одржане у октобру 2015. Они су такође изненађени свим недавним позицијама према којима је сазив Сабора за одређени датум важнији од саборности Цркве и њеног јединства. У том смислу, Црква Антиохије би да се захвали свим црквама које су подржале њену позицију као исправну, посебно црквама Русије, Грузије, Бугарске и Србије.

Седмо: Оци би желели да подсете своју браћу која су се састала на Криту на члан 17 Правилника о раду свеправославних предсаборних конференција, који је усвојен 1986. године, на основу кога: „У случају једног конкретног предмета, разматраног током конференције, који није прихваћен једногласно, одлука о томе се напушта и одлаже се Секретаријату за предсаборни припремни састанак на даље разматрање и припрему према процесу који је познат на свеправославном нивоу. „Такође, садржај четвртог чланка истог Правилника о раду каже: “Није дозвољено да се уклоне или додају било који предмети на дневни ред који је припремљен и договорен на свеправославном нивоу, бар док се не заврши њихово разматрање. Након тога се сазива Велики и Свети Сабор.“ Оци се питају како се могао издати позив на сазивање Великог Сабора пре завршетка припремних радова о темама дневног реда: две цркве су имале резерве према документу „Брак и његове препреке“, и Антиохијска Црква је одбила да се уклоне три главне теме дневног реда (црквеног календара, диптиха, и проглашења аутокефалности).

Осмо: Оци наглашавају да суочавањем са познатом реалношћу живота православног света као резултата састанка на Криту, једногласност православних цркава остаје златна основа која ће осигурати јединство православног света. Оци сматрају да тај темељ јесте, и остаће, чврста основа помоћу које би се могле превазићи последице састанка на Криту.

Девето: Што се тиче неких гласова који сматрају састанак на Криту Васељенским Сабором одржаним у складу са принципима сазивања истог, оци би да подсете ту браћу да су почетком двадесетог века православне цркве донеле одлуку да позив на Васељенски Сабор замене позивом на Свеправославни Сабор. Прописи дневног реда и радни прописи су установљени на састанку на Родосу 1961. Припреме су настављене у наредних скоро пет и по деценија. Цркве су се сложиле, због изузетног карактера овог Свеправославног Сабора, да неће сви епископи православног света бити присутни на њему, као што православно предање налаже, и да све његове одлуке буду донесене консензусом свих аутокефалних цркава на основу једног гласа за сваку аутокефалну цркву. Овај процес одбацује сваку тврдњу да се састанак на Криту посматра као Васељенски Сабор на којем су примењени прописи истог. Такође обавезује своје учеснике да поштују одговарајући Правилник, у случају да се посматра као Свеправославни Сабор. Ово питање није реализовано због горенаведених разлога.

Тако, оци Антиохијског Сабора истичу да састанак на Криту нема ни потребне услове да сазове предсаборну конференцију Великог Сабора, у складу са Правилником о раду свеправославне предсаборне конференције, који је усвојен 1986. године, а који је и даље на снази до данас. Овај Правилник о раду наводи да је за сазив ове конференције потребно одобрење примата свих помесних православних цркава (члан два), и да је одлука која се том приликом доноси једногласна одлука свих православних аутокефалних цркава (члан шеснаест), а ти услови нису испуњени на састанку на Криту.

Оци Светог сабора Антиохијеске Цркве једногласно су одлучили следеће:

Да се састанак на Криту посматра као прелиминарни састанак у сврху Свеправославног Сабора, да се његови списи не сматрају завршеним, већ и даље отвореним за дискусију и измене по сазиву Великог Свеправославног Сабора у присуству и уз учешће свих аутокефалних православних цркава.

Да се одбије додељивање саборног карактера било ком православном састанку који не укључује све православне аутокефалне цркве, и да се истакне да принцип једногласности остаје камен темељац за уобичајене православне односе. Тако, црква Антиохије одбија да се састанак на Криту зове „Велики Православни Сабор“ или „Велики Свети Сабор.”

Да се потврди да све што је издато на састанку на Криту, одлуке и слично, није обавезујуће, на било који начин, за патријаршију Антиохије и свег Истока.

„Комисија за питања Сабора” да проучи резултате и последице састанка на Криту и понуди детаљан извештај Светом Сабору Антиохије на свом следећем састанку.

Да се пошаље писмо о одлуци Сабора Антиохије свим аутокефалним православним црквама, као и цивилним и верским властима у иностранству.

Да позове вернике да се придруже оцима Антиохијског Сабора у молитви за очување и потпуно одржање јединства православног сведочења у данашњем свету.

Свако ко говори другачије него што је установљено, макар био и достојан по вери, макар и постио, макар и девственост сачувао, макар и знамења творио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, који ради на штету оваца.

Св.Игњатије Богоносац

Извори: Антиохијска Патријаршија

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Када и где су Свети Оци назвали јереси и расколе “црквама?“ (Митрополит Јеремија гортински)

„Како се могло догодити да је Свети и Велики Сабор на Криту назвао  јеретичке заједнице Црквама?“ Упитао је Његово Преосвештенство митрополит Јеремија. „Изговарали су, писали, и потписали термин „јеретичке хришћанске цркве“. Дакле, сада су јеретици постали „Црква“? О којој једној Цркви онда говоримо у Символу вере?“

Митрополит Јеремија је истакао да је делегација Грчке Цркве на Сабору прекршила своју обавезу да заступа једногласно усвојен став Светог Сабора Грчке Цркве и његову предложену измену да се неправославни назову „хришћанским конфесијама и заједницама“.

„Најгори део“, према митрополиту, „јесте да у називању јеретика „Црквом“, они су дали томе на тежини, представљајући ствар тако као да тај став има историјско оправдање.

„Православна црква прихвата историјски назив других неправославних хришћанских цркава и вероисповести… Шта значи „историјски назив“? Када и где су Свети Оци називали јереси и расколе „црквама“? Нигде и никада!“

„Најтужнији део“ према владици је потписивање „исказа који су погрешни са догматске и еклесиолошке тачке гледишта“ од стране поглавара помесних цркава и бројних чланова делегација Сабора.

Митрополит Јеремија захвалио је митрополиту Јеротеју од Нафпаткоса и осталим архијерејима који су одбили да потпишу текст „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света.“ Он је упоредио њихов став са оним који је имао Свети Марко Ефески, једини који је одбио да потпише унију са папистима на Сабору Ферара-Фиренца.

Митрополит Јеремија је навео да је он као епископ уједињен са онима који су одбили да потпишу документ који је „погрешан са догматске тачке гледишта“.

„Ми, Гортина и Мегалополис, их подржавамо, јер ми не признајемо јереси и расколе као „цркве“.“

… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то?… Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес зловерјем…   

Св. Игњатије Брјанчанинов

Извор: pravoslavie.ru

 

Осврт протојереја Всеволода Чаплина на „Вартоломејски сабор“

„Вартоломејски сабор“, авај, није оправдао чак ни најскромније наде да ће глас већине активних архипастира, пастира и мирјана бити услишен од стране старих теолошко-бирократских „елита“.

Колико је говорено о томе да је термин „екуменистички покрет“ искомпромитован чињеницом да је он, будући општи и недефинисан, испуњен сумњивим и нехришћанским садржајем! Колико пута смо говорили о новој природи Светског савета „цркава“, на коме сада учествују сатанисти и они који богохулно „венчавају“ хомосексуалце и лезбејке! Колико пута смо писали да је потребно Православну Цркву потврдити за једину истиниту! Није било одговора, осим неколико штурих оправдавања екуменизма и покушаја да се „промени тема“. На „сабору 16-06-16“ били су присутни чак и посматрачи из „Евангелистичке цркве Немачке“, у којој се увелико венчавају истополни „бракови“.

У „профилном“ документу поново се позитивно говори о неуспешним „двостраним дијалозима“, који нису никога привели Православљу, о „екуменистичком покрету“ и ССЦ-у. Једини уступак је примедба Грчке Цркве, која за резултат има следећу фразу: „Православна Црква признаје историјски назив других инославних хришћанских цркава и вероисповести, које нису у општењу са њом, и истовремено верује да њен однос са њима треба да се гради на што бржем и објективнијем њиховом тумачењу читаве еклисиолошке тематике, посебно у области учења о светим тајнама, благодати, свештенству и апостолском прејемству у целини.“ У принципу, није лоше то што „критски сабор“ није признао „инославне зајаднице“ за Цркве. Но, признао их је за хришћане. Међутим, хришћанства нема изван Цркве... А што се тиче Светих тајни, те заједнице, укључујући и римокатоличку, све се више удаљавају од Православља.

Постоји још један неочекивани елеменат критских докумената. У енциклики (управо тако се назива тај текст у енглеској и француској варијанти) се каже: „Православна Црква, верна таквом једнодушном апостолском предању и мистичком искуству, јесте аутентична прејемница Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, каква се исповеда у Символу вере и потврђује у учењу Светих Отаца.“ Штета је што овде нема речи „једина прејемница“. Но, ипак је речено: аутентична прејемница Једне Цркве јесте Црква Православна. Даље се у енциклики за Саборе са васељенским ауторитетом признају „Велики Сабор (879-880), сазван у време Фотија Великог, патријарха константинопољског; затим Велики Сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368 г.), на којима је била утврђена истина Вере која се, пре свега, тиче исхођења Духа Светога и човековог причешћа нетварним божанским енергијама; затим Свети и Велики Константинопољски Сабори – 1484 године, који је одбацио унијатски Флорентински сабор, 1438-1439 и 1638, 1642, 1672, 1691 године, који су одбацили протестантска веровања, а такође и Сабор 1872 года“. Управо на тим Саборима за јереси су били проглашени латинство, варламизам и протестантизам.

Дакле, без обзира шта нам тамо говорили аутори лукаво смишљених „саборских“ текстова, они су сами били принуђени да признају: истинита и Једна (то јест Једина) јесте Црква Православна, а ван ње су јереси. И нека неко покуша да оспори истинским хришћанима да о томе говоре – директно и широко. А присталицама екуменизма, које ничему не учи чак ни падање неких од њихових „партнера у дијалогу“ у отворено антихришћанство – анатема и вечна смрт, ако се не одрекну од свог фанатичног безумља.

Извор:odigitria.by

Превод и приређивање: "Борба за веру"

 

Отац Петар Хиирс: Да ли су одлуке сабора важеће за све Цркве? – одговор архиђ. Јовану Хрисавгису[1]

Одлуке Сабора не могу се сматрати важећим за све Цркве из неколико разлога:

Прво: пошто све Православне Цркве неће присуствовати на Сабору, онда  се, свакако, ни одлуке донете у њиховом одсуству не могу сматрати важећим за њих, ако њихови сопствени Свети Синоди не прихвате одлуке Сабора.

Друго: чак и ако би све Православне Цркве биле присутне на Сабору, његове одлуке не би биле за њих важеће све док се Свети Синоди и јерархија сваке Помесне Цркве не би упознали са њима и прихватили их.

Треће: с обзиром да на Сабор нису позвани сви православни епископи, већ само по 24 из сваке Помесне Цркве, одлуке Сабора се не могу сматрати важећим, ако сви ти епископи – већина црквене јерархије (око ¾ јерараха!), који нису били позвани, такође не прихвате те одлуке.

И на крају, митрополит Јован Пергамски (Зизиулас) из Констатнинопољске патријаршије, написао је да епископа, који није био позван на Сабор, не обавезују његове одлуке и може слободно и праведно да их одбаци (види часопис „Теологија“, 2014).

ОСИМ ТОГА, НЕОПХОДНО ЈЕ ИСТАЋИ:

Све одлуке, које су у супротности с православним богословљем и еклисиологијом, такође нису обавезујуће, без обзира на то да ли су ратификоване од стране Синода било које Помесне Цркве или Синода групе Помесних Цркава.

Протојереј Петар Хиирс, свештенослужитељ храма Светог Пророка Илије у Солуну

Извор: https:// orthodoxethos. com/post/ are-the -decisions -of-the -council -in-crete -binding -on-the –church

По материјалу са: „Православни апологет“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

____________________

[1] http://rua.gr /news/ sobmn/ naukaobrrel/ 17717-ioann- khrisavgi s-resheniya- sobora -dejstvitelny -dlya -vsekh-pravoslavnykh -tserkvej.html

 

Архимандрит др Никодим Богосављевић: После секуларистичког „сабора“ на Криту

Непосредно након завршетка несвеправославног „сабора“ на Криту уследиле су оцене и коментари. Најпре се појавила вест о неколицини епископа који нису потписали један од критских докумената:

„Међу онима који нису потписали текст ‘Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света’, који је изазвао најоштрију полемику, у грчким медијима се наводе митрополити Лимасолски Атанасије, Морфски Неофит, Амафунтски Николај, Лидарски Епифаније, Напуљски Порфирије (Кипарска Православна Црква), Бачки епископ Иринеј (Српска Православна Црква) и Невпактски митропополит Јеротеј (Грчка Православна Црква). Последњи је изразио своје неслагање с текстовима ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ и ‘Тајна брака и препреке за њу’“[1], што је потврдио у свом личном саопштењу[2], попут Митр. Морфског Неофита[3] и Митр. Лемеског Атанасија[4]. Своје тужне утиске у вези Крита изнело је Одељење за јереси и секте Митрополије Пиреја[5], као и Удружење православних клирика и монаха Грчке. За ове последње Критски скуп није „ни сабор, ни велики, ни свети“, и да његове одлуке противрече одлукама Светих Апостола и Отаца: „Сабор није свет зато што нека документа која су на њему одобрена противрече одлукама које су у Светом Духу донели свети апостоли и свети оци, а посебно онима које се тичу јеретика. Свети Дух не може Сам Себи да противречи: да на стварно светим саборима осуђује јереси и анатемише јеретике, а да их на Критском ‘сабору’ признаје као цркве (…). Критски сабор се не бори против јереси, већ им придаје статус црквености“. Хвалећи епископе који нису потписали документе, Удружење сматра да су они „нада на поновно разматрање одлука Критског сабора у будућности“[6].

Нису изостале ни оцене православних богослова и аналитичара. Ђ. Иља Маслов сматра да је „управо савремени светски поредак, pax Americana, суштински, ‘наручилац’ овог критског подухвата“, а за критска документа каже: „Та два документа су позвана да одреде које границе политкоректности, екуменистичке толерантности, ‘општељудских’ западних вредности савремени православац не сме да прелази, ризикујући да се покаже као расколник, фанатик, екстремиста и даље редом. А у оквиру те већ нове светске еклисиологије гради се надзиратељска кула Васељенске Патријаршије“. У вези позиције РПЦ он додаје: „Ако Руска Црква не начини принципијелнији и радикалнији корак – не осуди безакоња на Криту и не почне одбацивати своју екуменистичку дипломатију – онда и ми ризикујемо да временом будемо усисани у ‘критски левак’“[7]. Слично је и за руске аналитичаре Н. Каверина, В. Филимонова и В. Семенова у средишту пажње однос РПЦ према Криту. Окривљујући Митр. Илариона (Алфејева) и ОСЦВ за екуменизам у РПЦ, Н. Каверин сматра да „вишемилионска“ Руска Црква треба да припреми и сазове Свеправославни Сабор, за шта је предуслов, по њему, „очишћење свих синодских установа, и пре свега ОСЦВ, од црквених либерала“, односно „лустрација пете обновљенско-екуменистичке колоне у РПЦ“. И закључује: „Зато је могуће да у ближој будућности наступи време да се одузме (или откупи!) од ‘Стамболског патријарха’ статус Васељенског и преда Патријарху Московском. Судбина васељенског Православља треба да се одређује у Москви, а не у Стамболу и не од стамболског патријарха, већ од Московског Првосветитеља. У томе је нова мисија Руске Цркве у 21. веку – веку новог империјског пробоја Русије“[8]. Слично расуђује и В. Филимонов. За њега је Крит „апсолутно нелегитимни подухват“ и „састанак-конгрес ахријереја модерниста-екумениста“. О последицама овог скупа он пише: „Нанесени су силни ударци традиционалном Православљу у 10 од 15 Помесних Цркава. На Криту је фактички озакоњено стварање необновљенске црквене заједнице, на челу с марионетским патријархом ‘читаве Васељене’. Хуманистичке установе, учешће у екуменистичком покрету и делатности ССЦ постале су основа учења ове заједнице. Непријатељи Православља су се још за корак померили у делу достизања свог главног циља – стварања једне светске религије антихриста“. И за њега је одговор на Крит Сабор у Москви: „А даље – по примеру древних Сабора – сазвати у Москви Сабор верних Православљу Помесних Цркава с пуноважним учешћем не само предстојатеља, већ свих архијереја. Сабор православне већине, који ће осудити све заблуде, прихваћене од групе неообновљенаца на Криту“[9]. Наводимо и мишљење угледног професора црквеног права прот. В. Ципина, који тврди да се Сабор на Криту не може назвати ни Васељенски ни Свепрвославни. По њему, прихваћена документа немају догматски карактер (са чиме се не слажемо) и зато „питање њихове рецепције се не поставља оштро тако да њихово признавање или непризнавање служи као лакмус папир Православља, као кад су у питању догматски ороси и друга угледна излагања веронауке“. О њиховом карактеру обавезности професор додаје: „С тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, већ резолутивном делу имају обавезујући карактер за оне Цркве чији су представници учествовали у њиховом доношењу, али би било апсурдно сматрати да на било који начин везују и оне аутокефалне Цркве, чији поглавари и архипастири нису ставили свој потпис на њих“[10].

За сада једина Црква, која се огласила од оних које нису биле на Криту јесте Антиохијска Патријаршија. На својој седници 27. јуна Свети Синод ове Цркве је поново побројао све разлоге за њен неодлазак на Крит и, поред осталог, донео одлуке да „1. Састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно саветовање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве“, 2. „Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати ‘Великим Православним Сабором’ или ‘Великим Светим Сабором’“ и „3. Потврђује се да ниједна одлука која је донета на Критском саветовању ни на који начин није обавезујућа за Патријархат Антиохије и целог Истока“[11]. Чекају се реаговања Синода Руске, Грузијске и Бугарске Цркве.

О недостацима припреме, организације, спровођења и (незнатно преправљених) Критских докумената смо већ писали[12]. Овом приликом их јавно осуђујемо и одбацујемо: документ „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ због свејереси екуменизма, а документ „Мисија Православне Цркве у савременом свету“ због јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Одбацујемо и његову секуларистичко-хуманистичку политичку Посланицу. Да је током 2000 година Црква проповедала оваквим прогласима нико не би поверововао у Христа, нити се спасао. Црква не проповеда декларацијама, већ благодаћу, која прати проповедање и сведочење праве вере. Зато без праве вере Критски документи и Посланица остају мртво слово на папиру – безблагодатно слово које не оживљава и не васкрсава. У вези Критског „сабора“ овде још истичемо као његову основну одлику јединство у екуменизму и секуларизацији. Уместо да буде „Свети“ критски скуп је постао „светски“. Као што смо већ писали, ниједан Православни Сабор се није бавио светом, већ Црквом, проблемима у вези истина њене вере и живота. Критски скуп се сав бавио светом, био сав окренут свету, подражавајући у томе 2. Ватикански концил, и зато завршио као „посветовњачени“, прихвативши светске циљеве и методе: мир у свету, заштиту људских права, обнову „јединства“, дијалог и екуменизам. С овим у вези треба приметити још нешто. Реч је о подели Помесних Цркава на западни и источни блок, којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику. Случајност?! Зато Критски скуп треба посматрати као део западне антируске кампање и као крупан корак у незаустављивој апостасији, која за антихриста треба да припреми „антицркву“. С овим последњим у вези слажемо се са мишљењем о. И. Тарасова: „Али ствар је у томе што се процес апостасије неће зауставити: оно што је проречено неизоставно ће се испунити. Доћи ће до спајања свих ‘цркава’ у једну светску… Јер у њој ће бити крунисан антихрист, који ће обавезно доћи. Та ‘црква’ ће се под њим изградити, и њен настанак је неизбежан. Но, видећи како се она формира, треба се уклонити од ње, не постати њен члан, – то је задатак сваког хришћанина“[13].

У вези могућег развоја догађаја након Крита, треба, пре свега, нагласити чињеницу да само Сабор може побити и осудити лажни сабор. Појединци епископи, свештеници, монаси и мирјани могу да осуде и не прихвате неправославно учење Критског скупа, али сам скуп може осудити и одбацити само Православни Сабор, супротно ономе што тврде и чине ревнитељи не по разуму, већ по несмирењу и расколници. Постоје две могућности: 1. да Помесне Цркве које нису биле на Криту сазову Свеправославни Сабор, на који би позвали епископе, свештенике, монахе и мирјане не само својих, већ свих Помесних Цркава, и на коме би донели православно учење и одбацили Критски лажни сабор, након чега би настало исповедање вере у читавој Цркви везано за два учења, и 2. да осуђивање и неприхватање Критског скупа и одлука, попут Антиохијске, појединачно учине и остале три неучеснице, и да након тога на дуже време у Православној Цркви сапостоје екуменистичко-секуларистичка и антиекуменистичко-секуларистичко богословље и вера. У вези прве могућности најоптималније капацитете и ауторитет поседује Руска Црква, уз велики недостатак што је њен врх екуменистички и модернистички. В. Семенко истиче улогу председника В. Путина у вези одустајања РПЦ од одласка на Крит, и наглашава могућност његове улоге у евентуалном сазиву новог Сабора: „Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи да се гаје неке илузије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина“[14].

Не би то било први пут у историји РПЦ. Нешто слично се догодило када је Патр. Алексеј 1. у време Стаљина 1948. год. сазвао Свеправославно саветовање у Москви, на коме је осуђен екуменизам, да би тај исти патријарх за владе Хрушчова 1961. потписао приступницу Руске Цркве ССЦ. Сада би било потребно да се догоди супротно. Остаје, међутим, непознаница да ли је за тако нешто потребна, као у време Алексеја 1., промена шефа државе.

У сваком случају, извесно је, на велику жалост и роптање царебораца и папоцезариста, да се време домаћина Васењенских Сабора и главе Православне Цркве незаустављиво, по залогу искупљујуће и васкрсавајуће жртве Св. Великомученика Цара Николаја 2., приближава…

Сие буди, буди!

__________________________________________________________________________

[1] „Низ учесника Критског сабора је одбио да потпише документа“, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94859.htm (30. 06. 2016).

[2] „Митрополит Навпактски Јеротеј проговорио о проблемима у вези усвајања докумената на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94902.htm (02. 07. 2016.).

[3] Μητροπολίτη Μόρφου Νεοφύτου, „Εκκλησία και ετερόδοξοι“, http://www.immorfou.org.cy/component/content/article/16-news/1294-dfghhjjkklk4565789.html (30. 06. 2016.).

[4] Λεμεσού Αθανάσιος, „Για λόγους συνειδήσεως δεν το υπέγραψα“, http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9162-lemesou-athanasios-gia-logous-suneidiseos-den-to-upegrapsa (02. 07. 2016.).

[5] „Саопштење Митрополије пирејске о критском скупу“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://borbazaveru.info/content/view/8877/1/ (02. 07. 2016.).

[6] „Удружење православних клирика и монаха Грчке: ни сабор, ни велики, ни свети“,  http://www.pravoslavie.ru/srpska/94939.htm (02. 07. 2016.).

[7] Диак. И.  Маслов, „О ‘варфоломеевском’ соборе“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/25/o_varfolomeevskom_sobore/ (25. 06. 2016.). За истог аутора Посланица са Крита је „постмодернистичко бунцање“; исти, „’Кружна посланица’ с Крита – постмодернистички ‘месиџ’“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://www.princip.me/djakon-ilja-maslov-kruzna-poslanica-s-krita-postmodernisticki-mesidz/04/07/2016/ (04. 07. 2016.).

[8] Н. Каверин, „’Варфоломеевский’ Собор завершился в качестве ‘регулярно действующего института’“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/30/varfolomeevskij_sobor_zavershilsya_v_kachestve_regulyarno_dejstvuyuwego_instituta/ (30. 06. 2016.).

[9] В. Филимонов, „Удары в сердце Православия“, http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/28/udary_v_serdce_pravoslaviya/ (29. 06. 2016.).

[10] Прот. В. Ципин, „О статусу Сабора на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95026.htm (05. 07. 2016.).

[11] „Став Антиохиjске Цркве према према сусрету који је одржан на Криту“, превод: Д. Лапа, М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95047.htm (04. 07. 2016.)

[12] Архим. др Н. Богосављевић, Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016.

[13] „Отац Игор Тарасов поводом скупа на Криту: ‘Треба остати са народом’ – интервју за ‘Православни крст’“, http://borbazaveru.info/content/view/8879/1/ (03. 07. 2016.).

[14] В. Семенко, „Экуменическая эпопея: узловой момент“, http://amin.su/content/analitika/9/4602/ (04. 07. 2016.).

Извор: "Фонд стратешке културе"

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски