molitvoslovm

Књига: ''Свети и Велики Сабор 2016'' Никодима Богосављевића

Објављено 27 април 2016

svetiivelikisabor

АРХИМ. НИКОДИМ БОГОСАВЉЕВИЋ

СВЕТИ И ВЕЛИКИ САБОР 2016

Поштовани читаоци, представљамо нову књигу архимандрита др Никодима (Богосављевића), који је већ објавио низ значајних књига о литургијској реформи, екуменизму и другим савременим темама. Његово најновије дело „Свети и Велики Сабор 2016“, посвећено је сабору који се планира за 16.6.2016. (новог календара) на Криту и који са правом изазива бојазан код великог дела јарараха и верујућих, да неће оправдати наде и да на њему, као што је то било у случају других велики сабора из прошлости, неће бити утврђено Православно учење, већ напротив, да ће бити у Цркву уведено јеретичко, екуменистичко учење о сапостојању више Цркава са различитим вероисповедањем. Против основних поставки одлука овог сабора у припреми, већ су дигле глас Грузијска и Бугарска црква као и поједини грчки и руски јерарси, одбацујући нека документа сабора.

Књига се бави историјатом и организацијом овог сабора са освртом на улогу Цариградске патријаршије у њему. У књизи су такође дати и преводи докумената који треба да буду усвојени. Благодарећи о. Никодиму доносимо пар одломака а књига се може наручити преко сајта: http://nikodimbogosavljevic.com .

+++

svetiivelikisabor

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
БОГОСЛОВСКА КРИТИКА САБОРСКОГ ДОКУМЕНТА МИСИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ[I]

(Допринос Православне Цркве у достизању мира, праведности, слободе, братства и љубави међу народима и уклањање расне и других дикриминација)

На самом почетку разматрања текста документа о мисији Православне Цркве у савременом свету, морамо да се подсетимо на неколико основних чињеница везаних за природу мисије Цркве током историје и улози Сабора у њој. Током векова, и у средњем и новом веку, Православна Црква је увек, по заповести Божијој (Мт. 28, 19), вршила своју мисију објављивања Благе Вести – Јеванђеља. Она је то радила и по својој природи и по својој ипостаси, да би од сувишка своје благодати увела у благодат вечног живота што више људи, што више народа, и тиме испунила свој основни циљ – спасење што већег броја људи од вечне смрти, кроз задобијања Царства Небеског. Мисија Цркве се дели на унутрашњу и спољашњу, као и на појединачну и народну. За ову последњу врсту мисије, Црква би спремила равноапостолног просветитеља, који би привео Цркви читав један народ, често на својој христоликој жртви. Примера за ово има много. Метод свих врста мисија, кроз сва времена је била и остала иста: Јеванђеље и лично сведочење. Ово друго је небројено пута потврђено; наиме: само су Светитељи ширили границе Цркве. Дакле: Јеванђеље и Светост су два темеља мисије Православне Цркве. „Подвижници су једини мисионари Православља; подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионира“[2]. Сабор има посебну улогу и однос према мисији Цркве. Сабори се никада нису бавили питањем мисије. Из два разлога: јер то никада није био повод или тема било ког Помесног, поготово Васељенског Сабора, и зато што је метод мисије Цркве био опште познат. Из ове две непобитне чињенице се у вези оних који су радили на припреми предстојећег Светог и Великог Сабора могу извести два закључка: 1. да су они превидели или заборавили да се Велики Сабори (=Васељенски) нису бавили темом мисије Цркве, и 2. да су они заборавили опште познати метод мисије Цркве, па на овом Сабору желе да обнове то знање; међутим, с овим у вези треба рећи да ако су они то заборавили, Црква није нити је могла да заборави метод своје мисије.

Из наведеног се може поставити следеће питање: зашто се још Велики Сабори нису бавили проблемом мисије? Поред наведеног, треба рећи да су се Велики Сабори увек бавили догматским темама, а мисија Цркве није догматског, већ тема пастирског богословља, тј. области практичног живота Цркве, који простиче из њене вере, тј. догматског учења. Као што смо рекли, поред унутрашње, постоји и спољашња мисија Цркве. То је окренутост Цркве ка споља, ка свету, а Велики Сабори су се бавили увек Црквом, а никада светом; они никада нису били окренути ка споља, ка свету, већ су се бавили суштинским, догматским проблемима истина вере Цркве, коју је она после, као у случају мисије међу Словенима, настале после Седмог Васељенског Сабора, проповедала свету. А сада се, приликом припреме и скорашњег остваривања Сабора, дешава супротно: Велики Сабор се непредањски бави питањем мисије, и, логично, окреће се ка споља, ка свету, што, понављамо, никада није радио. И на крају је сасвим разумљиво да две грешке: постављање теме мисије на Сабор и окренутост Сабора ка свету, роде трећу: да се то саборско обраћање свету изврши на погрешан, непредањски, нецрквено-секуларизовани начин. Већ на самом почетку можемо рећи, што ћемо касније покушати и да покажемо, да по својој окренутости ка свету и својој бризи за свет (Црква се никада није бавила светом), предстојећи Свети и Велики Сабор умногоме подсећа на 2. Ватикански концил; тачније, копира га. Од многобројних докумената донесених на њему, „нашем“ документу је, по тематици и духу, најближа Пасторална Конституција „'Gaudium et spes' (Радост и нада), О цркви у сувременом свијету“[3], чак више него сам документ који је посвећен мисији Римокатоличке цркве – „Декрет 'Ad gentes' , (Народима) о мисијској дјелатности Цркве“[4]. На почетку овог приказа ћемо указати на сличност тема документа о мисији Православне Цркве и Паторалне Конституције Радост и нада. Навешћемо, најпре, напомену која је стављена уз назив Конституције, у којој је укратко описан њен састав: „Пасторална конституција Црква у сувременом свијету има два дијела, но ипак твори јединствену цјелину. Конституција се назива 'пасторалном' стога што на темељу доктриналних начела кани изнијети став Цркве према данашњем свијету и људима. Стога није ни први дио без пасторалне накане, ни други без доктринарне. Дакле у првом дијелу Црква разлаже своју науку о човјеку, о свијету у који је човјек положен и о својем ставу према њима. У другом дијелу потање проматра неке видове сувременог живота и људског друштва, и то напосе питања и проблеме који данас код тога изгледају хитнији. Зато се у овом другом дијелу градиво, проматрано у свјетлу доктринарних принципа, састоји не само из трајних него такођер из временски увјетованих елемената. Стога ваља ову конституцију тумачити према опћим нормама теолошког тумачења, водећи дакако рачуна, особито у њезином другом дијелу, о промјенљивим околностима с којима су ствари о којима се овдје ради по својој нарави повезане“[5]. Истоветна је композиција документа о мисији Православне Цркве: најпре следи кратки увод, затим су у прва два дела, А. Достојанство човекове личности и Б. О слободи и одговорности, дате основни елементи православног богословља о човеку и свету, док су у остала четири дела, В. О миру и праведности, Г. Мир и спречавање рата, Д. Однос Цркве према дискриминацији и Е. Мисија Православне Цркве као сведочанство љубави у служењу, разматрани православни одговори на питања савременог света: о миру, правдности, рату, дискриминацији, социјалним и економским неправдама и изобличењима, потрошачком менталитету, секуларизацији, екологији, научним истраживањима, биотехнологији, деци, младима, породици и легализацији противприродних бракова. Ову сличност у саставима докумената ћемо покушати да испратимо и у детаљима, посебно на предложена решења у односу на наведене проблеме савременог света. Пре тога, треба да наведемо још две напомене. Прва је да ова сличност не треба да чуди, јер је, као што смо наводили, покретач сазивања Великог Сабора, патр. Атинагора имао намеру да направи православну копију 2. Ватиканског концила. То му је, као што такође наводили, и поново ћемо навести, пожелео папа Павле 6. 1967. године: „Прва Свеправославна конференција, окупљена на острву Родос, која је у значајној мери била плод трпељивих и непрекидних усрђа Ваше Светости, постала је важна етапа на том путу, и значајно је да њен програм, иако је био донет независно и основан пре програма 2. Ватиканског Сабора, био задивљујуће сличан њему. Зар то није знак дејства Светога Духа, Који покреће наше Цркве у њиховој усрдној припреми ка обнови пуног општења...“. Патријарх је то у узвратној беседи потврдио: „Екуменистички покрет, Други Ватикански Сабор, Свеправославне конференције, Ламбертски скуп и свесветски  конгреси других хришћанских Цркава и конфесија, као и наше општење с Вашом Светошћу и с главама других хришћанских Цркава, с пуном очигледношћу су обнажили пред свима нама тешки грех раздељења Цркава и показали да свака помесна Црква, сваки хришћански пастир и учитељ, знајући своју одговорност, не може не сматрати својим насушним и неодложним задатком лечење тога зла“[6]. Позната је и благонаклоност патр. Вартоломеја према 2. Ватиканском концилу, коју је он 2012. изразио у честитки Сабору католичких епископа, поводом 50 година од тог папског сабрања: „Ми се молимо... да семена, која су посејана на 2. Ватиканском сабору узрасту... И наша молитва ће вас пратити у нади да ће хришћанско јединство доћи само у Христу и Светоме Духу, у духу братске љубави...“[7]. Плодове семена, међутим, посејаних на 2. Ватикану видимо да зру и у документима спремљених за Критски Сабор, који може бити не само критски, већ и критичан, па зато и залужује критику. На опасност да будући православни Сабор личи на 2. Ватикански концил упозорио је, такође подсећамо, митр. Филарет (Вознесенски)[8]. Осим тога, у јеку екуменистичке потраге за изгубљеним јединством, приближавање ставова, извршено међурелигијским дијалозима, неминовно се преноси и одражава у сличности погледа на актуалне проблеме и њихова решавања, претакана у одговарајућа документа. Као потврду реченог можемо навести и сличност екуменствујућег документа Односи Православне Цркве према осталим хришћанима света, са својим парњаком у документу Декрет о екуменизму 2. Ватиканског концила, о чему ће бити речи ниже. Друга напомена је да оба документа о мисији имају подударност са недавно објављеном Изјавом од стране патр. Кирила и папе Франциска, која, разумљиво, представља њихову православну-католичку, тачније, екуменистичко-папистичку синтезу. И на њега ћемо се позивати на одговарајућим местима.

Овде можемо рећи о разлозима приближавања православног и папистичког богословља, с тим да, разумљиво, овим приближавањем прво престаје да буде православно и постаје папистичко. Реч је, пре свега, о комформистичком, неаскетском, антиисихастичком и академском богословљу, које се приближава западном схоластичко-научном методу: „Схоластичко 'богословље', нарочито данашња посреформистичка 'теологија', произашла од језуистичке и протестантске, несумњиво је део 'учености' овога света. И та светска премудрост је један од главних извора лажног учења екуменизма и тзв. 'источног папизма', који леже у основи програма престојећег 'Свеправославног сабора' 2016. године, и, вероватно, на њему ће бити легитимизовани... Организатори предстојећег форума желе да 'исправе' одлуке озакоњене у Цркви Духом Светим, посредством Отаца, не разумејући њихову духовну висоту и лепоту. А то значи да се они, за разлику од Светих, нису ни потрудили да 'пређу из стања телесног и душевног у духовно' стање“[9]. Другим речима, без аскетике и исихазма не може се из телесног и душевног живота прећи у духовни, па самим тим, и богословље паписта и екумениста остаје плод душевног, интелектуалног, спекулативног, релативног, светског знања о човеку и свету, односно не може да уђе у област богооткривених, апсолутних истина о Богу, човеку и свету. Коначно, реч је о секуларизованом знању, које остаје у сфери овог света, остаје хуманистичко филозофирање. О светоотачком богословском методу Цркве, сведочи митр. Јеротеј (Влахос): „За нас православне не постоје апстрактна ни мисао ни иделологија, већ Он, Који почива у живим организмима, у Светима, сагласно литургијској молитви: 'Боже Свети, Који у светима почиваш', и сагласно песми 'Боже отаца наших'. Следствено, наш Бог није Бог размишљајућих и философа, већ Бог отаца (не пост-отаца), Бог живих организама, који постоје у свакој историјској епохи... На тај начин, ради тога да би постали православни и да би имали уверење о нашем спасењу, ми се уопште не нуждавамо у неком неопатристичком, метапатристичком и еклектичком богословљу. Ми потребујемо две ствари: прво – да останемо тврди, као они који имају свој дуг, у одређењима Светих Отаца Васељенских Сабора, зато што су та одређења (терминологија) важан део Православног Предања, истинити и ауторитативни consensus patrum (сагласност отаца), али нам је неопходно да останемо тврди и у откривеној истини, која је била дата Оцима. И друго – неопходно нам је да тражимо 'живе организме', који живе у 'духу' Јеванђеља и Васељенских Сабора, тј. у своме животу живе православне основе догмата, зато да би нас истинито руководили у животу догматима. Нажалост, неки од оних који говоре о неопатристичком, метапатристичком и еклектичом богословљу, имају проблем њиховог односа према наведеним основама, тј. и с одређењима Васељенских Сабора и са 'живим организмима' црквеног живота. Ово је узрок због кога се јавља узнемиреност у богословљу, које је излагао и изражавао отац Јован Романидис, зато што је тај велики учитељ сјединио изворно православно богословље с опитом, професорску катедру с тиховањем. Ако богословље не изражава искуство, онда оно постаје расуђивање и замара људе, и ако се опит не потврђује богословљем Васељенских Сабора, онда је он лична побожност, која може да постане 'еклектички' елеменат у свим другим источним традицијама. Отац Јован Романидис је постао досадан за богослове-расуђиваче и богослове-философе, који су владали 'промишљеном аналогијом', при излагању учења Св. Григорија Палме“[10].

Наведени погрешни циљ – свет а не Црква – видимо постављен већ у уводу документа за будући Сабор. Наиме, циљ мисије Цркве није спасавање света, већ спасавање конкретних људи и конкретних народа. Полазећи од тога да је Црква у свету, али није од света, и да је она „икона Царства Божијег у историји“, каже се да она благовести „о свету у коме ће 'Бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више' (Откр. 21, 4)“. Овде се вешто подмеће кукавичје јаје. Неће, као што пишу састављачи текста и као што прихватају Предстојатељи Помесних Цркава, и као што треба да буде потврђено на Криту, „у свету“ „Бог отрти сваку сузу...“, већ у Светом Граду, Новом Јерусалиму. У стиховима који претходе наведеном стиху из 21. Откривења стоји: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Откр. 21, 1-3). Никакав, дакле, нови „свет“ Црква не чека, чак не ни „ново небо и нову земљу“, већ Свети Град, Јерусалим Нови, који треба да сиђе на „нову земљу“, која ће бити иста ова „стара земља“, али која, због оскрнављености мора да се очисти у огњу, да би могла да буде освештана силаском Светог Града. Не чека, дакле, Црква „нови свет“, већ „нову земљу“ – не ради земље - да на њу сиђе Свети Град, Нови Јерусалим. Ако ће Бог, према писцима документа, „отрти сваку сузу у свету“, то значи да они верују и тврде да ће се сви људи спасти. Нешто слично налазимо и у Пасторалној конституцији: „Црква кад сама помаже свијет и кад од њега много прима тежи једино за тим да дође краљевство Божје и да се оствари спасење свега људског рода“[11]. Учење о свеопштем спасењу, апокатастаза, осуђено је на Петом Васељенском Сабору.

Следећа замена теза јесте приписивање Цркви да она има за (хуманистички) циљ укидање свих разлика (расних, полних, социјалних) и насељавање у њој, а потом и у свету, измирења, мира, љубави и праведности: „Тим предокушањем 'нове твари', преображеног света, Црква живи такође у лицу својих Светих, који су путем подвижништва у Христу, већ у овом животу објавили икону Царства Божијег, доказујући и потврђујући тиме да чекање мира, праведности и љубави није утопија, већ 'остваривање чеканог' (Јев. 11, 1), достижно по благодати Божијој и посредством духовног подвига човека“. Овде се наводе две неистине: да су Светитељи чекали „мир, праведност и љубав“, и да „чекање мира, праведности и љубави није утопија“. Светитељи су чекали Христа, тј. своје пресељење, уздајући се у милост Божију, у вечни живот Царства Небеског, а населивши у себи Христа, они су собом, од себе ширили и објављивали мир, праведност и љубав. Зацарење мира, љубави и праведности чека свет, а то је највећа лаж оца лажи, спакована у хилијастичку утопију. Дакле, у наведеном тексту документа је поново Цркви приписан хуманистичко-утопистички циљ света: чекање мира, праведности и љубави. А о лажној љубави западњака и наших прозападњака пише Св. Пајсије Светогорац: „Сви говоре о љубави, миру и слози, рекох им на крају, али сви они су издељени и међу сабом и са другима. Због тога и припремају све веће бомбе. Многи који причају о љубави и јединству, сами нису уједињени са Богом, јер га нису никада заволели нити имају истинску љубав. Љубав истинску има онај ко има праву веру, живи близу Бога, и тада се Бог одсликава на његовом лицу, и други виде на његовом лицу Бога“[12]. Наводимо исправно богословствовање о љубави митр. Серафима Пирејског: „Бог јесте љубав, али љубав није Бог, не треба да обоготворујемо љубав. Љубав, такође, не треба да укида истину и побожност, треба да је повезана са истином, јер је у супротном лажна и претворна. Истинујући у љубави и љубећи у истини (2. Јн. 1, 3; 3. Јн. 1). Треба да пригрли ближњега, не само као телесну, биолошку појаву, него као духовно биће, са перспективом вечности, и да се стара пре свега, не за световно и пролазно, него за вечно, за спасење његово. Спасење ближњега не може се постићи када се он налази у заблуди и у јереси, у којој штавише егоистично истрајава. Пропада и он сам, и вуче са собом и друге у пропаст. Из љубави, дакле, а не мржњом покренута Црква, и следећи пример Христа и Апостола, забрањује општење и дружење са јеретицима и неверницима, како би и њих саме васпитно довела до свести о својој љубави, али и друге заштитила. Из љубави ка личностима јеретика и неверних одвраћамо се заблуде и јереси. Ово одвраћање испољавамо са болом у души за њих, јер су јерес и заблуда безличне. Само на тај начин можемо научити како да се приближимо једни другима са достојанством и поштовањем“[13].

Христос је дошао у свет и решио основни проблем човека: смрт. Решивши тај проблем Он се није бавио неважним стварима; није правио социјалне програме, каритативне центре, мировне конференције, успостављао дијалоге... Христос је дошао због конкретног човека; није ишао на Крст због безличног и аморфног света који „сав у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19). Христос је дошао због „ближњег“, а не због апстрактног хуманистичког „човека“.

У Уводу даље стоји: „Њена реч, обраћена к свету, има за циљ у првом реду да не суди и осуђује свет (ср. Јн. 3, 17; 12, 47), већ да му предложи у својству руковођења Јеванђеље Царства Божијег, наду и увереност у то да последња реч у историји не припада злу, без обзира под каквим би видом оно наступило, и да му не треба дозволити да управља њен ход“. Поново утопистичка неистина: „последња реч у историји не припада злу“; управо супротно: последња реч у историји припада злу. О овоме је Сам Христос говорио: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде… Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету…Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сада, нити ће бити.

И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они… И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се… и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24, 6-7, 21-22, 24, 30). Дакле: одмах након последње речи зла покренуће се силе небеске и уследиће Христов Други Славни и Страшни Долазак, што значи да последња реч у историји припада злу. Откривење нам говори да та последња реч зла у историји припада антихристу: „И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, и изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи за битку, чији је број као песак морски. И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ са неба од Бога, и поједе их. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у векове векова. И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе“ (Откр. 20, 7-10). Након, дакле, последње речи зла почиње Страшни Суд.

Две утопијске тезе у Уводу документа, потврђује и трећа, закључна: „Ослањајући се на та начела, целокупни опит и учење свога отачког, литургијског и аскетског предања, Православна Црква уређује бриге и немире човека нашег времена у односу на насушне потребе, које таласају савремени свет, и жели да сарађује њиховом решавању, да би се у свету зацарио мир Божији, „који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и љубав“. Према наведеном испада да је мисија Цркве у њеној „сарадњи на решавању проблема који таласају савремени свет“, „да би се у свету зацарио мир Божији... измирење и љубав“. Из речи Јеванђеља и Откривења видели смо да последња реч у историји припада злу, па самим тим је логично да Црква не може да помогне у решавању проблема света, јер они не могу бити решени, (јер свет и људи у њему, тј. ван Цркве, не желе да буду решени), па следствено, нити да помогне да се у свету зацари мир и љубав. Све су то идило-идеалистичко-идолске утопистичке маштарије хуманиста, који су писали овај документ, али и оних који су га прихватили и који ће га на Криту, највероватније, прихватити. Наравно да речено нема никакве везе са мисијом Цркве, ни са правим темама за Свети и Велики Сабор. У прилог реченом, скрећемо пажњу на доследно нетачно и насилно примењивање речи Светог Писма, учињено и у последњем ставу. „Мир Божији, који превазилази сваки ум“, који наводи Св. Ап. Павле говори о миру који је имао он у себи, и који је пожелео да његови Филипљани имају. Тај мир је мир који обитава у изабраним сасудима Светитеља, и реткост је и за саму Цркву, а камоли да се помисли и напише да он може обитавати у свету. Како да се „мир Божји“ зацари у свету који неће Бога? Очито да би свет волео оно што је Божије, Његову силу, моћ, мир, љубав и бесмртност, али не и Њега Самог, зато што „богу“ није потребан Бог, већ само оно што је божанско.

На крају овог прегледа увода документа, у вези наведене окренутости читавог предстојећег Сабору свету, а не Цркви, указујемо на сличност са уводом у Пасторалној конституцији 2. Ватиканског концила: „Стога Други ватикански сабор, пошто је дубље истражио мистериј Цркве, управља сада своју ријеч не више самим синовима Цркве и свима који зазивају Кристово име него без оклијевања свим људима са жељом да свима изложи како схваћа присутност и дјеловање Цркве у сувременом свијету. Концил има дакле пред очима свијет људи, то јест цјелокупну људску обитељ са свеукупном стварношћу у којој живи, свијет као позорницу повијести човјечанства, обиљежен његовим потхватима, његовим поразима и побједама. Кршћани вјерују да је тај свијет, љубављу Створитељевом саздан и уздржаван, додуше доспио у ропство гријеха, но да га је распети и ускрсли Крист, сломивши моћ Злога, ослободио да се према Божјем плану преобрази и тако дође до своје потпуности“[14]. Поред сличности у обраћености свету између ова два документа, постоји сличност и у њиховој хилијастичко-утопистичкој есхатологији: „да чекање мира, праведности и љубави није утопија“ и „да би се у свету зацарио мир Божији... измирење и љубав“ из православног, одговара „да се према Божјем плану (свијет) преобрази и тако дође до своје потпуности“. Када би овај свет дошао до своје потпуности, онда би у њему Христос основао своје Царство Земаљско, о чему Он никада није говорио. А у вези окренутости оба наведена документа савременом свету, његова синтеза је извршена у Декларацији папе Франциска и патр. Кирила: „У решености да улажемо све неопходно ради превазилажења наслеђених несугласица, ми хоћемо да ујединимо наше снаге за сведочење Јеванђеља Христовог и заједничког наслеђа Цркве првог милинијума, заједнички одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче носити сложно сведочанство истине у оним областима, у којима је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је ступила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да останемо без учешћа у изазовима, који траже заједнички одговор“; „У савременом свету - разноврсном и у исто време сједињеном заједничком судбином – католици и православни су позвани да братски сарађују на објављивању Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу о моралном достојанству и изворној слободи човека, 'да свет верује' (Јн. 17, 21). Овај свет, у коме се муњевито подривају духовна начела човековог бића, чека од нас снажно хришћанско сведочанство у свим областима личног и друштвеног живота. Од тога можемо ли ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине, у многоме зависи будућност човечанства“[15].

За следећи исказ у уводу документа који разматрамо, у коме се говори о саосећању Цркве према болу света, налазимо паралеле у ватиканској конституцији: „Налазећи стално надахнуће у том чекању и предокушању Царства Божијег, Црква не остаје без учешћа према проблемима човека у свакој епохи, већ дели његову забринутост и насушне проблеме, примајући на себе, слично своме Господу, бол и ране, чији су узрок зло, делујуће у свету, и, слично доброме Самарјанину, речју 'трпљења и утехе' (Рим. 15, 4; Јев. 13, 22) и делотворном љубављу излива на његове ране уље и вино (Лк. 10, 34)“. Паралела гласи: „1. Радост и нада, жалост и тјескоба људи нашег времена, особито сиромашних и свих који трпе јесу радост и нада, жалост и тјескоба такођер Кристових ученика, те нема ничега уистину људскога а да не би нашло одјека у њихову срцу“[16].

Први део је насловљен са Достојанство човекове личности, или: „Његово величанство човек“. Већ први став говори о самообожењу човека у његовим сопственим очима: „Достојанство човекове личности, које проистиче из стварања човека по лику Божијем, ради учествовања у испуњавању Божанског замисла о човеку и свету, било је извор надахнућа за Оце Цркве, који су се удубљивали у тајну Божанског домостројитељства“. Никада за Оце Цркве „достојанство човекове личности“, макар оно извирало из створености „човека по лику Божијем“, није, нити је могло бити „извор надахућа“, за њихово удубљивање „у тајну Божанског домостројитељства“. То је могло бити, и јесте и биће само достојанство Личности Богочовека Исуса Христа. „Вечно жива личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. Црква је увек личност, и то богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве – дати су у чудесној личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини – христоосећањем и њихово самосазнање – христосазнањем, да њихов живот буде живот – Христом, да њихова душа буде душа – Христом, да њихова личност буде личност – Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал. 2, 20)“[17]. Извор достојанства личности човека је у Личности Богочовека Исуса Христа, Који је у себи обновио човеков лик и подобије Божије. „Овде се као спорни моменат јавља то што се утврђује и намеће верницима нека уопштена идеја достојанства и величине човека, а такве идеје су својствене хуманизму. Црква прави јасно разграничење између човека у Христу и човека ван Христа, и њен систем вредности, будући да је христоцентричан, на коренит начин се разликује од антропоцентричног система вредности гуманизма“[18].

Начелна примедба у вези овог документа од стране митр. Јеротеја (Влахоса) јесте коришћење израза, који „су дошли из савремене егзистенцијалне философије и немачког идеализма“. Нарочито се то односи на коришћење израза личност: „Реч је о изразима 'достојанство човекове личности' и 'заједница личности', које треба заменити изразима 'достојанство човека' и 'јединство међу људима'“[19]. Након богословске анализе значења израза личност, човек, природа, воља, жеља код Светих Отаца и савремених богослова, закључује: „Тако, док схоластичко богословље изједначава енергију са суштином, савремене персоналистичке теорије спајају енергију-вољу са личношћу и уводи се један волунтаристички (вољократорски) персонализам“. Зато у закључку упозорава да, ако се прихвати овакав документ од стране Сабора, онда ће се он „разликовати и супростављати одлукама Васељенских Сабора, од Четвртог па надаље“[20].

Недореченост израза „тако је и у новом Адаму сабран читав људски род“, који без додатног објашњења да се у новом Адаму може спасити, односно да је у Њему потенцијално „сабран читав људски род“, дала је повода о. Б. Главеву да у њој види погрешну основу за православну мисију: „То што је Слово примило људску плот, уопште не значи да су само снагом те чињенице сви постали једно у Христу (зато што се на тај начин поништава слободна воља човекова), а управо то изазива горе показани текст, у делу 'као што се у старом Адаму садржавао читав човечији род, тако је и у новом Адаму сабран сав човечији род'. Обратимо пажњу на пасивни партицип прошлог времена 'сабран', који означава свршену радњу. Међутим, сабирање људи у Христу уопште није завршена чињеница, већ се циљ Христовог Оваплоћења остварује у времену после Оваплоћења. У томе се управо и састоји мисија Цркве: извлачити људе из света, који лежи у злу, и придодавати их Цркви и божанској благодати, предаваној у Тајнама Цркве, сједињујући из управо на тај начин са Христом“[21]. А. Буздалов говори да у овом документу „доминатна идеја 'апокатастасиса'... добија јасне оригеновске (ако не и кабалистичке) црте“ и додаје: „Другим речима, читаво човечанство јесу прото- и криптохришћани ('људи добре воље'), које је неопходно историјски 'обновити у јединство', зато што је мистички (после Богооваплоћења) јединство читаве разумне ствари у Христу већ актуално. Такво учење (пре, или у Свештеном Предању, сматра се оригенизмом, а сада, или после Другог Ватиканског сабор, постало је 'патристика', обнова 'учења древне цркве') постоја могуће као резултат спекулативног поистовећивања целе мисије (или воље Божије о спасењу свих) и њених реалних плодова (обожења хришћана, као оних који добровољно траже своје спасење у покајању грехова, Светим Тајнама Цркве и подвижничком животу по Духу)“[22]. Он указује на чињеницу, коју ми овде такође показујемо и доказујемо, да је овај документ, као и читаво богословље саборских докумената, на трагу богословља 2. Ватиканског концила: „Као што показује предисторија питања, представљено у документу еклисиолошко учење о 'обнови јединства хришћана' постоји у богословљу пресаборског процеса, минимум пола века и, опет има директну узрочно-последични однос према христологији и сотириологији 2. Ватикана (оригенистичка концепција 'Оваплоћења у свима')“[23]. У прилог реченом, наводимо и мишљење митр. Серафима: „Догматска вера Цркве, захваљујући Светима, није нешто чему се тежи, него нешто што постоји. Светитељи, обожени, имају међу собом јединство догматске вере, захваљујући обожујућој, нетвореној енергији Светога Духа, док остали верници поседују непогрешиву једниствену догматску веру Цркве кроз послушање Светим Оцима, следујући божанственим Оцима. Насупрот јединственој догматској вери, догматском сагласју Цркве, вера као целина, као поверење у Бога, разликује се међу верницима, па и међу Светима, по мери напретка свакога. Благодарећи тој чињеници – што је заправо догматско јединство дато а не задато (тј. оно постоји, а није нешто ка чему се тежи) – Црква се не моли за зацелење неке непостојеће поделе Цркве, него се моли за повратак заблуделих, као што је посведочено у њеним богослужбеним текстовима. Насупрот томе, пракса Екумениста је да под изговором ове фразе предузму спајање разноверних деноминација“[24].

У вези реченог, наводимо место из ватиканске конституције које наликује нашем документу: „Човек, дакле, као нешто једно и цијело, с тијелом и душом, срцем и савјешћу, разумом и вољом, бит ће средиште свега нашег излагања. Зато Свети Сабор, признавајући високи човјеков позив и тврдећи да је у човјека усађена нека божанска клица, пружа човјечанству искрену сурадњу Цркве да се оствари оно братство свију које одговара човјекову позиву“[25].

Затим се „достојанству“ човека додаје и његова „величина“: „Ово учење Цркве јесте извор сваког хришћанског стремљења ка очувању достојанства и величине човека“. Нису Свети Оци говорили овако. Они су говорили да је човек без Бога прах и пепео, земља, и да његово достојанство није у њему самом већ у његовом назначењу да може да буде син Божији, бог по благодати, а о величини човека никада нису, нити су могли говорити, већ су говорили о величини и достојанству његовог назначења. Још су Свети Оци говорили да пут до усиновљења, тј. до обожења, води човека преко самоунижења, до самосвести о сопственој ништавности, немоћи и непотребности. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14); „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Парњак у ватиканској Конституцији гласи: „Међутим расте увјерење да човјечанство не само може и мора све више учвршћивати своје господство над створеним свијетом, него да поврх тога мора успоставити такав политички, социјални и економски поредак да све боље служи човјеку и помогне појединцима и групама да афирмирају и развијају себи својствено достојанство“[26].

И пошто је за почетни, што значи и главни, циљ мисије Цркве проглашено очување „достојанства и величине“ човека, онда је разумљиво да се оно и објави као „неопходно“: „На овој основи неопходно је у свим правцима развијати међухришћанску сарадњу ради заштите човековог достојанства и очување мира, да би миротворска усрђа свих хришћана постала значајнија и делотворнија“. И гле чуда, „неопходност“ мисионарске „заштите“ „достојанства и величине човека“ се остварује управо путем „развијања међухришћанске сарадње“, „да би миротворска усрђа свих хришћана постала значајнија и делотворнија“. Нетачно наведен циљ мисије Цркве, морао је добити и одговарајући, тј. неправославни метод његовог остварења, кроз „међухришћанску сарадњу“. Једино што је тачно у овој конструкцији јесте да је циљ мисије „тих других хришћана“, које су Свети Оци називали јеретицима, заиста „заштита достојанства и величине човека“. Циљ је поново исти: да се заменом теза „међухришћанска сарадња“, која се зове још и екуменизам, прогласи за неопходну. Светски, секуларизовани циљеви, па онда и светски, секуларизовани методи.

„Вредност“ човека код писаца текста расте из става у став: „Свеопште признање високе вредности човекове личности може бити предуслов шире сарадње у области миротворства. Православне Цркве су призване да помажу међурелигиозном дијалогу и сарадњи, а захваљујући њему – превладавању било каквих појава фанатизма, ради укрепљења пријатељства међу народима, победе слободе и мира у читавом свету на добро сваког човека, независно од расе и религије“. „Достојанство и величина“ човека у претходним, сада су нарасли до његове „високе вредности“ у овом. „Признање“ ове „високи вредности“, разумљиво, треба да буде „свеопште“, да нико не би остао а да се не поклони идолу званом „човек“: „Човек, како то гордо звучи“. Наведено је повезано са сарадњом „у области миротворства“; у обрнутом правцу то значи: сва борба против рата, за мир мора бити у служби очувања „достојанства, величине и високе вредности“ човекове личности; сва мисија, сва енергија, сво хтење мора бити усмерено на заштиту ове вредности, која је, почевши од Вавилона, преко Рима, до Брисела у средишту свих хуманизама. Заштита достојанства, а не рад на његовом вечном спасењу; а и зашто би када ће, као што смо видели, по писцима овог текста, мир, љубав и праведност, а са њима и спасење, сићи на свет одозго. Даље, из друге реченице сазнајемо да се једино путем „међурелигијског дијалога“, једино „захваљујући њему“, може: а) превладати „било каква појава фанатизма“; б) укрепити „пријатељство међу народима“ и в) омогућити „победа слободе и мира у читавом свету на добро сваког човека, независно од расе и религије“. Као у бајци! Само још да човек поверује у њу и све ће постати стварност! Стварност је, међутим, језиво сурова: „међурелигијски дијалог“ није у служби укидања фанатизма, укрепљења пријатељства међу народима, ради победе слободе и мира у читавом свету, већ ради зацарења антихриста, које ће уследити управо после уједињења свих религија, „независно од расе“. Сличан позив и веру у дијалог налазимо у ватиканској Конституцији: „Црква, снагом свога послања да освијетли читав свијет еванђеоском поруком и да све људе било којег народа, расе или културе сједини у један Дух, јест знак онога братства које дозвољава и јача искрен дијалог“[27]. Наведеном ставу готово у потпуности одговара 13. тачка Хаванске декларације: „У ово немирно доба неопходан је међурелигијски дијалог. Разлике у схватању религијских истина не треба да спречавају људима разних вера да живе у миру и слози. У садашњим условима религиозни лидери носе посебну одговорност за васпитање своје пастве у духу уважавања према убеђењима оних, који припадају другим религиозним традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји оправдавања злочиначких дела религиозним паролама. Никакав злочин не може бити извршен у име Божије, „јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14, 33)“.

У вези реченог, митр. Серафим се обраћа једном од највећих „миротвораца“ међу православнима, патр. Вартоломеју: „Заборавили сте, међутим, Ваша Светости, да наведете да Васељенска Патријаршија, по директивама 'подземних струја' из Америке, организује повремено међурелигијска саветовања са темама – мир, укидање насиља, сиромаштва и мирног сапостојања народа са различитим веровањима. Супротставили смо се нашим текстовима овим међурелигијским сусретима, који су стигли до тачке да захтевају брисање свих елемената насиља из Светог Писма хришћана и телошких текстова јудеја и ислама. Указали смо чињеницама да Свето Писмо нема такве елементе, и да је хула на Светога Духа тврдити да Нови Завет садржи ратоборне елементе мржње и насиља. Нагласили смо такође да ми православни не признајемо 'свете' књиге муслимана и јудеја, јер представљају богохулне анти-тројичне текстове, те би по истој логици требало да прихватимо 'Талију' Аријеву, или 'Стражарску кулу' и 'Пробуди се' псевдосведока Јехове, или текстове хришћанске науке!!! или мормона самоназваних 'Светитељима Исуса Христа Последњег Дана'!!!До данас међурелигијски сусрети нису помогли човечанству. Јер и даље имамо и терористичке акте од стране не-хришћана у свим деловима света, и грађанске ратове имамо, и ратна дејства имамо и невиђене прогроне православних и заблуделих хришћана имамо итд. И поред свега тога Ви, Ваша Светости, остајете упорни при продужавању спровођења међурелигијских сусрета и дијалога“; „Свјатејши Владико, схватате да је став, који влада, о мирном сапостојању религија погрешан. Мирно сапостојање религија значи престанак проповедања Еванђеља и укидање хришћанства као једине истините Цркве. Мирно сапостојање религија значи сарадњу Православне Хришћанске Цркве, ради избегавања идеолошких сукоба, са оруђима мрака, која унижавају Богочовечанску личност оваплоћеног јединог Спаситеља. Мирно сапостојање религија значи хармонично сапостојање истине са заблудом, обманом и лажју, светлости са тамом, мраком и гробном тишином; Христа, Који је Светлост истинита, са ђаволом, који је таме заштитник. Такво, међутим, сапостојање није замисливо, него представља ђаволски предлог“[28].

Последњи став овог првог дела документа потврђује наше тезе о човекоцентричној идолатрији, која се њиме претвара у култ: „Ми смо убеђени да као 'сарадници Божији' (1. Кор. 3, 9), можемо јачати заједничко служење на добро човека са свим људима добље воље, устремљене к богоугодном миру, на месном, националном и међународном нивоу. Ово служење јесте заповест Божија (Мт. 5, 9)“. Култ подразумева служење: и ево: овде се уводи култ „заједничког служења“ „добру човека“, у који могу бити укључени „сви људи добре воље“. „Добро човека“ је идол, постављен у средиште велелепног хуманистичког храма, који се зове свет, и њему су „сви људи добре воље“ позвани да се поклоне кроз обред звани „заједничко служење“. Наравно да човекослужење није заповест Божија. Наведено место гласи: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9). Миротоврство је могуће само у Цркви, а ван Цркве само православним хришћанима, зато што „мир“ није „лепо расположење“, „нирвана“, „нахрањене страсти“ или „сеоска пасторала“, већ Божанска сила која се излива из Божанске суштине, и преко Божанских Ипостаси Свете Тројице ипостасно се предаје личностима, крштеним у Православној Цркви. Другим речима, Божанска благодат, која обитава у Цркви и у живим храмовима православних хришћана не може бити у служби хуманистичког идола „добра човека“, већ само у служби задобијања Царства Небеског за оне који га поседују, и за призивање некрштених да поверују у Јеванђеље и Царство Божије и уђу у Цркву да се роде Духом Светим. У Цркви је све лично, а ван ње све безлично, уопштено, аморфно.

Човекоцентричном поимању света, као главној идеји овог првог дела документа, одговара следећи став из Конституције: „По готово истом увјерењу вјериника и невјерника све на земљи треба бити уређено према човјеку као свом средишту и врхунцу“[29]. И она позива на „заповест Божију“: „Зато порука Еванђеља, у складу с вишим тежњама и идеалима човјечанства, у наше вријеме блиста новим сјајем кад проглашује блаженима ствараоце мира, 'јер ће се звати синовима Божјим' (Мт. 5, 9)“[30].

Други део документа носи назив: О слободи и одговорности.

У првом ставу се каже: „Један од већих дарова Бога човеку, и као конкретном носиоцу лика личног Бога, и као члану заједнице личности, у јединству људског рода по благодати одражавајући живот и општење Божанских Лица у Светој Тројици, јесте дар слободе“. А у Пасторалној конституцији: „Никада људи нису имали тако изоштрени смисао за слободу као данас, док у исто вријеме настоји нови облици друштвеног и психичког ропства“[31].

Други став гласи: „Последица тог зла у савременом животу јесу преовладавајуће несавршенство и недостаци: посветовњачење, насиље, распусност морала, такве негативне појаве као наркоманска и други видови зависности, који се запажају међу делом савремене младежи, расизам, трка у наоружавању, ратови и као њихове последице ничућа социјална сиромаштва, угњетавање појединих социјалних група, религиозних општина и читавих народа, социјална неравноправност; ограничавање права човека у области слободе савести, посебно религиозних слобода, дезинформација и манипулација друштвеним мнењем; економска заосталост, неравномерна расподела или пуно одсуство неопходних животних добара, глад милиона људи, насилно пресељавање становништва или трговина људима, прилив избеглица, рушење животне средине, неконтролисана примена генетичких биотехнологија и биомедицинских процедура у односу на почетак, продужавање и крај човековог живота – све то уноси бескрајни немир у живот савременог човечанства“. Поново видимо изразе и стил политичких безличних прогласа. Осим тога, стиче се утисак да навођењем дугог списка недостата овог света, писци хоће да кажу како су ово нова зла, особена за савремени свет, различита од оних у древним и средњовековном свету, па зато треба размишљати о новим методама мисије Цркве. Не. Тако размишља свет. Он себе гледа и види кроз бескрајне промене и развој. Није реч о изумљивању нових зала, већ о његовим новим облицима и његовом увећању. Црква не гледа тако. Она не гледа форму, она гледа суштину. А суштина је да између проблема древног, средњовековног и савременог човека нема разлике, и да је то, као што смо рекли, у суштини проблем смрти. Стари проблем, који је Христос решио, па, према томе, и стари, тачније универзални метод мисије Цркве објављивања Јеванђења. Другим речима, Црква, па, самим тим, ни будући Сабор, не треба да се бави насиљем, расизмом, трком у наоружавању, угњетавању, бедама; тиме се бави држава. Она треба да се бави оним чиме се не бави држава, а то је задобијање вечног живота у Царству Небеском. То не значи да Црква не треба да упозорава на проблеме, да даје богословска тумачења угрожавања човекове личности, као биоинжињеринг, клонирање и сл., већ значи да то није њена главна мисија и да то нису теме за Велики Сабор. „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте шта је најпретежније у закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати“ (Мт. 23, 23).

Овом ставу је сличан део из Конституције: „Никада човјечанство није располагало толиким богатством, могућностима и економском моћи, па ипак још огромни дио пучанства у свијету трпи глад и оскудицу као и потпуни аналфабетизам големог постотка људи. Никада људи нису имали тако изоштрени смисао за слободу као данас, док у исто вријеме настају нови облици друштвеног и психичког ропства. Свијет тако живо осјећа своје јединство и узајамну овисност појединаца у нужној солидарности, а ипак је због сила које се међусобно боре тешко растрган; још трају оштри политички, друштвени, економски, расни и идеолошки раздори а стално пријети опасност посвемашњег свезаторног рата. Истина, расте измјена мисли, но саме ријечи којима се изричу врло важни појмови у различитим идеологијама попримају врло различито значење. Напокон, марљиво се настоји остварити савршенији временити поредак а да се не постизава једнако духовни напредак. У тако замршеној ситуацији многи наши сувременици нису у стању право распознати вјечне вриједности нити су их способни ваљано ускладити с новим. Отуда их спопада немир и они се трзају између наде и тјескобе кад се питају о садашњем току догађаја“[32]. Међутим, Конгрегација је те 1965. г. зрачила хуманистичким оптимизмом: „У цијелом свијету све више расте смисао за самосталност и уједно за одговорност, а то је од врло велике важности за духовну и моралну зрелост човејчанства. То бива још очитије ако имамо на уму сједињавање свијета и послање које нам је задаћа: да изградимо бољи свијет у истини и правди. На тај смо начин свједоци рађања новог хуманизма у којем се човјек дефинира прије свега по одговорности према својој браћи и према повијести“[33].

Трећи део документа је насловљен са: О миру и праведности. Пошто је речено да је Христос „мир наш“ (Еф. 2, 14), у наставку следи: „Пошто мир Христов јесте зрели плод сједињења свега у Христу: објаве достојанства и величине човекове личности као лика Божијег, пројаве органског јединства људског рода и света у Њему, свеопштости начела мира, слободе и социјалне праведности и, на крају, приношења плодова хришћанске љубави међу људима и народима света.

 Стварни мир – то је плод победа свих тих хришћанских начела на Земљи“. Пре Христа, Његовог мира у свету није било, нити је могло бити. Изузетно је божанска благодат обитавала у старозаветним патријарсима, пророцима и царевима. Његов мир, који је Он оставио Апостолима, а преко њих Цркви, могао је бити предат Цркви у пуноћи тек након завршетка Његовог Домостоја спасења, исцелења и ослобођења човека. Мир Цркве је последица Христове свеискупљујуће, свеослобађајуће и свеисцељујуће Жртве, којом нас је Он измирио са Својим Оцем. Христов мир је, дакле, последица и дар измирења Бога и човека. Након тога, човек је могао у својој души да прими и осети тај мир, и пошто поново пада у грех, он се кроз Св. Тајну Покајања и Причешћа изнова мири са Богом и Црквом, и у Цркви од Бога поново добија тај дар мира Христовог. Према томе, Христов мир није „зрели плод сједињења свега у Христу“, односно у Христу нису сједињени „објава достојанства и величине човекове личности као лика Божијег“ и „пројава органског јединства људског рода и света у Њему“, нити „свеопштости начела мира, слободе и социјалне праведности“ нити „приношења плодови хришћанске љубави међу људима и народима света“. Самим тим, „стварни мир“ није, као што тврде лоши богослови, састављачи овог текста, „плод победа свих тих хришћанских начела на Земљи“. Јер да је тако, то би значили да Христос, како погрешно мисле писци, шаље Свој мир са неба на земљу, на свет, зато што су сви хришћани овог света – православни и неправославни – „међухришћанским дијалогом и сарадњом“ успели да остваре победу „свих тих хришћанских начела“ на Земљи, и зато их Он награђује. А ако ништа од написаног није тачно, онда је то празна реторика, демагогија, политичка прашина. О миру у Цркви и свету говори митр. Серафим у своме допису Синоду ГЦ: „Осим тога, израз 'мир' унутар Цркве има харизматски садржај, који се разликује суштински од светског значења, који се даје у овом тексту. Нико не сумња да ратови, сукоби, крвопролића и насилничка дејства нису сагласна са вољом Божијом. Све ово, међутим, је последица греха и одступања човека од Бога и зато могу да нестану само када се човек врати са покајањем у загрљај Цркве и држи вољу Божију. Црква показује начин лечења зла, међутим, не може да се промени у једну светску мировну установу, нити је могуће да се ограничи на светску улогу, јер се онда кобно посветовњачује и изопачује, губи сотиоролошку мисију. Православна Црква је Богочовечански Организам, чији је циљ да присвоји и да обожи свет, а не да сама постане свет“[34].

У вези наведеног места прот. Б. Главев сматра, с правом, да је овде у питању пантеистичко, оригенистичко брисање граница између Бога и Његове творевине: „Овде се говори о јединству у Христу више не само људи, већ и читавог света, тј. читаве творевине. Шта више, у ово јединство су уведени још 'принципи мира, слободе и социјалне праведности'. У збиру се добија амалгам пантеизма, комунизма, масонства, али назвати то хришћанским ни у ком случају не треба. И тако, у 'Мисији Правослвне Цркве у савременом свету' видимо развијање савршено нехришћанске идеје о Христовом Оваплоћењу (сличних идеја има код Оригена и у документима Другог Ватиканског сабора) и нехришћанских идеја, које укидају границе између Творца и творевине, зато што ни о каквом органском јединству Бога и света не може бити речи. Бог, рецимо тако, општи с творевином једино преко Својих Божанских енергија, а не преко Своје Суштине“[35].

У другом ставу се лоши богослови исправљају и правилно богословствују: „Мир Христов – то је тајанствена сила, која проистиче из помирења човека с његовим Небесним Оцем, 'по промислу Исуса, све савршавајући у свему и творећи мир, неизрециви и од века предодређен, и мирећи нас са Собом, а у Себи с Оцем' (Дионисије Ареопагит, О божанским именима 11, 2, 4. PG 3, 953)“. Међутим, пошто су задржали претходни став, а они се међусобно искључују, онда остају лоши богослови, јер не праве разлику између тачног и нетачног богословља.

Трећем ставу: „Заједно с овим, следи нагласити да дарови мира и праведности зависе и од човековог садејства. Свети Дух даје духовне дарове када човек у покајању стреми к миру и правди Божијој. Ови дарови мира и праведности се појављују тамо где хришћани улажу усрђе у дела вере, љубави и надања на Христа Исуса Господа нашег (1. Сол. 1, 3)“, одговара део из Конституције: „Стога Концил, пошто је освијетлио прави и узвишени појам мира и осудио нечовјечност рата, жели кршћанима управити жарки позив да уз помоћ Криста, творца мира, сурађују са свим људима да се међу њима учврсти мир у правди и љубави, и да се припреми што је за мир потребно“[36]; и из Хавнаске декларације: „Ми се обраћамо свим државама, које су укључене у конфликте, с ватреним позивом да се покаже добра воља и седне за преговарачки сто. У исто време неопходно је да међународна заједница употреби све могуће напоре, како би се окончало с тероризмом помоћу општих, заједничких, усклађених дејстава. Позивамо све државе, укључене у борбу с тероризмом, на одговорна, одмерена дејства. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога на удвостручену молитву Творцу и Примислитељу света, да Он сачува Своју творевину од разрушења и да не допусти нови светски рат. Ради тога, да би мир био дуг и поуздан, неоподни су нарочити напори, усмерени на враћање на опште вредности које нас обједињују, основане на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа“[37].

Четврти став је поново нетачан: „Грех је духовна болест, чији се спољашњи знаци јављају сукоби, раздори, злочини и ратови, с њиховим трагичним последицама. Црква стреми да уклони не само спољашње знаке ове болести, већ и саму болест – грех“. Поново је реч о прометејском, гигантском, што значи утопијском и немогућем задатку, за који Цркви никада „није падало на памет“ да га ставља на своја плећа. Црква не може да искорени грех у свету; то превазилази њене моћи зато што то није њен задатак: њен задатак је да искорењује грех у њеном дворишту, у њеном стаду, у њеним, Христовим словесним овцама. Она треба да се труди, по својој (не)моћи да дође и у себе уведе понеке од изазивача сукоба и раздора, злочинаца и убица, али она не може да искорени сукобе, раздоре, злочине у ратове, зато што то Бог од ње не тражи, па самим тим, нити очекује. Доследно се, дакле, Цркви приписују бриге и старања и проблеми света; на тај начин, увођењем Цркве у област која није њена, она се посветовњачује. Наведеном ставу одговарају следеће мисли из Конституције: „Мир се никада не стиче једном за увијек, него га стално треба градити. Осим тога, будући да је људска воља нестална и рањена гријехом, остварење мира тражи од свих трајно савладавање страсти и будност законите власти“[38].

И у последњем, петом ставу, овај се трећи део завршава опште познатом хуманистичком бајком: „У исто време Православна Црква сматра својим дугом да одобри све то што уистину служи миру (Рим. 14, 19) и отвара пут к преведности, братству, истинитој слободи и узајамној љубави међу свом децом једног Небеског Оца, као и међу народима, који чине једну људску породицу. Она састрадава са свим људима, који су у разним деловима света лишени мира и праведности“. Теза да су сви људи деца једног Небеског Оца је омиљена матра свих глобалиста и екумениста. Недавно ју је поновио и архијеретик папа Франицско, у свом видео обраћању целом свету: „Већина становника планете објављује себе за вернике. Зато теба водити дијалог међу религијама. Ми не треба да престанемо да се молимо за то и треба сарађивати са онима који мисле другичије. ['Ја верујем у Буду'. 'Ја верујем у Бога'. 'Ја верујем у Исуса Христа'. 'Ја верујем у Бога, Алаха'.] Многи мисле другачије, осећају другачије; у том мноштву, у тој различитости религија, имамо само једно решење за све: ми смо сви деца Божија. Надам се да ћете раширити моје молитвену молбу овог месеца: 'Искрени дијалог између човека и жене различите вере може родити плодове мира и правде. Ја верујем вашим молитвама'“[39]. Међутим, Црква Православна не учи тако. Она у Символу вере Бога Оца назива и Творцем, да би разликовала Његово очинство од стварања: Бог је Отац онима које је родио, а Творац је онима које је створио. Дакле, Бог је Творац свима, а Отац само предвечно Сину Слову, оваплоћеном Исусу Христу и свима онима које је у Цркви родио Духом Светим, тј. само православним хришћанима. Сам Христос говори о онима који Га нису примили, и онима који су га примили, разликујући тако оне који јеси и који нису „чада Божија“, оне којима је Његов Бог Отац Отац од оних којима Он то није: „Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 11-13). Дакле, онима који Га нису примили је Творац, а онима који су га примили, и које је усиновио кроз бесемено, духовно рађање, јесте Отац. Св. Филарет Московски пише у свом Катихизису: „Питање: Да ли су сви људи наши ближњи? Одговор: Сви, зато су сви творевина Божија и произашли су од једног човека. Али, сродници по вери су нам двоструко блиски, као деца Једног Оца Небеског, по вери у Господа Исуса Христа“[40]. „Свети Никодим Светогорац... примећује и наглашава да не можемо, забрањено је да ми Православни називамо невернике и јеретике 'браћом', јер нису духовно поновно рођени од Светог Тројичног Бога Православним Светим Крштењем“[41]. Ако нисмо браћа, онда нам ни Отац и отац (лажи) нису један. Св. Николај Србски пише: „Чији Отац? И откад Отац? Отац Господа нашег Исуса Христа, и Отац од вечности. Пре створења света Он је био Отац… Када је свет створен, и када је Адам изгнан из Раја због греха смртног, одвратног греха непослушности према Створитељу своме, па све до силаска Сина Божјег на земљу, нико од смртних није се усуђивао назвати Бога својим оцем… Најбољи у роду људском могли су се осетити као створења једног свемоћног Створитеља, као лонци једног божанског Лончара; никада као деца једнога Оца небеског. То право дато је људима кроз Господа Исуса Христа. Није свима дато, но онима који Га примише. Који Га примише даде им власт да буду синови Божји (Јов. 1, 12). То јест: да буду посињени и да смеју ословити Бога: Авва Оче (Гал. 4, 56, Рим. 8, 1416)!“[42]. Паралела из Конституције гласи: „Међутим, земаљски мир што се рађа из љубави према ближњему одраз је и учинак Кристова мира, који излази из Бога Оца. Сам, наиме, Утјеловљени Син, кнез мира, својим је крижем све људе помирио с Богом, поново успоставивши јединство свих у једном Народу и у једном Тијелу... Стога се сви кршћани усредно позивају да се 'проводећи у живот истину у љубави' (Еф. 4, 15) уједине са свим доиста миротворним људима да би измолили и изградили мир“[43]. Сличан је апел Хаванске декларације: „Узносимо молитве Христу, Спасетељу света, за установљење на земљи Блиског Истока мира, који је „дело правде“ (Ис. 32, 17), за јачање братског сапостојања међу различитим народима, који се налазе на њој, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и упокојење душа невино погинулих“[44].

Четврти део носи наслов: Мир и спречавање рата. На почетку: „Црква Христова осуђује рат као такав, сматрајући га последицом постојања у свету зла и греха: „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима?“ (Јк. 4, 1). Сваки рат прети уништавању творевине Божије и живота. То се односи посебно на ратове са применом оружја масовног уништења, чије последице могу бити страшне, пошто она изазивају смрт огромног броја људи, а за преживеле живот постаје низдржљив. Јављају се неизлечиве болести, ничу генетске промене и долазе друге невоље, које катастрофално утичу на следећа поколења. Веома опасни јесу данас, не само атомски, хемијски, биолошки, већ и други видови наоружања, које онима који њима владају дају илузију надмоћи и владања над осталим светом. Слична оружја стварају атмосферу страха и неповерења, постајући узроком нове трке у наоружавању“. Прве две реченице нису тачне. Грех и рат, иако је први узрок другоме, се разликују: први има апсолутно, а други релативно значење. Не постоји добар грех, али зато може постојати добар рат, добра употреба силе. Добар рат могу водити сви народи и државе у виду одбрамбеног рата, док се добар рат, који православни народи и државе воде за одбрану Цркве и православне државе јесте и свештени рат. И пре и после Христа постоје свештени ратови, што писци текста пацифистички превиђају[45]. У овом палом свету ништа само по себи није ни добро ни лоше, већ му својство одређује воља Божија, односно да ли нешто јесте или није с благословом Божијим. Разумљиво је отуда да нису сви ратови претња „уништавању творевине Божије и живота“, већ постоје ратови који се воде управо ради заштите и очувања творевине Божије, односно живота људи. Одговарајуће место у ватиканској Конституцији гласи: „Напретком знанствено произведеног наоружања расте у неизмјерност страхота и изопаченост рата. Ратни потхвати уз употребу таквих оружја могу проузрочити голема и непредвидива уништења, која због тога далеко прелазе границе законите обране. Штовише, кад би се у пуном опсегу употријебила та средства која се већ налазе у арсеналима великих сила, дошло би до међусобног, готово потпуног уништења зараћених страна, а да се и не говори о многим пустошењима што би из тог слиједила у осталом дијелу свијета и о смртоносним учинцима који би били посљедица употребе таква оружја“; „Стога је потребно изнова прогласити: трка у наоружавању је једна од најтежих рана човјечанства и неподносиво оштећује сиромашне. И ваља се јако бојати да ће, ако потраје, једнога дана породити сва смртноносна уништења за која већ спрема средства“[46].

Трећи став гласи: „Православна Црква одлучно осуђује разноврсне сукобе и ратове, који имају узрок у фанатизму, оправдаваног религиозним начелима. Дубоку узнемиреност изазива постојано настојање на умножавању угњетавања и гоњења хришћана и представника других општина на Блиском Истоку и у другим деловима света, због својстава њихове вере, покушаји искорењивања хришћанства из његових традиционалних региона. На тај начин, у опасност су доведени постојећи међурелигиозни и међуетнички односи, а многи хришћани су принуђени да напусте места својих живљења. Православни читавог света састрадавају са својом браћом хришћанима и свакоме ко је подвргнут гоњењима у датој области, и позивају на израду праведног и трајног решења проблема региона“. На основу горе реченог је разумљива нетачност прве реченице овог става. Као што смо рекли, постоје добри, чак свештени, ратови који за своју основу имају „религиозно начело“. Због актуелности, овој изјави одговара део из Хаванске изјаве: „Наша пажња је уперена, пре свега, ка оном регионима где се хришћани подвргавају гоњењима. У многим државама Блиског Истока и Северне Африке, читаве породице, села и градови наше браће и сестара у Христу се истребљавају. У Сирији, Ираку и другим државама Блиског Истока ми с болом посматрамо масовни излазак хришћана из земаља, где је почело распростирање наше вере и где су они живели од апостолских времена заједно с другим религиозним општинама. 9. Ми позивамо међународну заједницу на неодложна дејства ради заустављања даљег протеривања хришћана с Блиског Истока. Подижући свој глас у заштиту преосталих хришћана, ми саосећамо и са страдањима припадника других религиозних традиција, који постају жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља“[47].

Пети део је: Однос Цркве према дискриминацији. У другом ставу стоји: „Православна Црква исповеда да је сваки човек, независно од боја коже, религије, расе, пола, националности, племена, створен по образу и по подобију Божијем, и јесте равноправни члан људске заједнице“. У овом палом свету нема нити ће бити „равноправности“, зато што свет неће Христа. Али, ни Христос неће свет, јер нису Његови: „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“ (Јн. 17, 9). Христос није установио, или тачније, родио Цркву да би се она бавила проблемом „равноправности“ и „дискриминације“. Црква не може ништа да промени у вези „равноправности“ међу члановима „људске заједнице“, јер Бог, Који је њена Глава, не тражи то од ње. Али, писци документа толико воле свет, да хоће да саборски установе да се Црква бави светом, а да се не бави собом, да би могла сама да постане свет, што јој овакви документи увелико помажу. Наравно, то се никада неће догодити. Само се може догодити да појединци, због „превелике“ љубави према свету из Цркве испадну. Према томе: Црква може да исповеда само своју веру, и она је то давно учинила на прва два Васељенска Сабора у Символу вере; а не може, последично, да исповеда бригу и старање око људске (не)равноправности. Ни Христос, ни Апостоли нису реч проговорили против ропства. А Црква је, ни сама не проговоривши ни речи против ропства, већ приневши своје најбоље синове и кћери на мученичке жртве, стари свет, тј. човечанство ослободила од ропства. Паралелно место из Конституције гласи: „Но свака дискриминација у темељним правима особе на друштвеном или културном пољу, или због спола, расе, боје коже, друштвеног положаја, језика или религије мора се превладати и уклонити јер се противи Божјој накани... Поврх тога, иако су међу људима оправдане различитости, једнако достојанство особа захтијева да се створе човјечнији и правични увјети за живот“[48].

Другом ставу: „Црква Христова, одувек прихватајући рат као последицу постојања у свету зла и греха, пооштрава свако настојање и усрђе, усмерено на његово спречавање посредством дијалога и других прихватљивих средстава. У случају да рат постане неизбежан, Црква продужава да се моли и остварује пастирску бригу о својим чадима, која учествују у ратним дејствима ради заштите свога живота и слободе, и у исто време улаже све снаге ради скоријег успостављања мира“, одговара део из Конституције: „Такав се мир на земљи може постићи само ако се осигура добро особи и ако људи с повјерењем и слободно међусобно измјењују богатства ума и срца. За изградњу мира безувјетно је потребна чврста воља да се поштују други људи и народи и њихово достојанство те заузето испуњавање братства. Тако је мир плод такођер љубави, која иде даље од онога што може извести правда“[49]. О односу Православне Цркве према дијалогу, митр. Серафим пише: „Мисија Цркве је да измири човека с Богом, што је неопходна претпоставка да се измире и људи у продужетку међу собом. Да понуди Христа, јединог миротворца, који је 'мир наш' (Еф. 2, 14), према апостолу... Свети Апостоли и Свети Оци Цркве наше никад нису схватали своју мисију, као што је разумеју данас предводници Дијалога. Никада нису помишљали да се заједно боре и заједно раде са другим религијама и јересима да би служили једном светском виду свесветског мира, имајући у виду горњу реч Господњу“[50].

Трећи и последњи став овог дела је, можда, највећи „бисер“ овог документа: „Црква, уважавајући начела права човека и равноправног односа према људима, оцењује примену тих начела у светлу свога учења о тајнама, о породици, о положају оба пола у Цркви и о вредностима црквеног предања у целом. Црква има право да доноси и доноси сведочанство о свом учењу у друштвене просторе“. Последња реченица има смисао као кад би неко рекао: „Црква има право да буде Црква“. Она показује и потврђује докле се може стићи сувопарним, безблагодатним, бирократским размишљањем о односу Цркве према свету. Христос је заповедио: „Идите и научите све народе“ (Мт. 28, 19), а након две хиљаде година Црква на Светом и Великом Сабору треба да објави да она има право, које јој нико не може да оспорава нити да угрози, да „у друштвене просторе“ „доноси сведочанство о свом учењу“, тј. да има право да мисионари. Узгред, Христос помиње све народе, а писци текста „друштвене просторе“...

Следи шести део: Мисија Православне Цркве као сведочанство љубави у служењу. Амбициозност садржаја наслова је потврђена и бројем од 15 ставова. Насловом се објављује да је главни циљ мисије Православне Цркве, по састављачима текста, „служење човеку у љубави“, а не спасење палог, грешног човека. Први став: „Испуњавајући своју спасавајућу мисију у свету, Православна Црква делатно се брине о свим људима, који се нуждавају у помоћи, у том броју гладних, сиромашних, болесних, инвалида, престарелих, гоњених, заробљених, затворених, бездомних, сиротих, жртвама катастрофа и војних сукоба, трговине људима и савремених облика ропства. Напори Православне Цркве савлађивању потреба и социјалне неправедности јесте израз њене вере и служењу Самом Христу, Који је поистовећивао Себе с сваким човеком и нарочито с потребитим: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). У овом разноврсном служењу Црква може сарађивати с различитим друштвеним установама“. Црква није, међутим, установљена ради спашавања људи од глади, сиромаштва, болести, инвалидности, престарелости, гоњења, заробљеништва, бездомности, катастрофа, рата, трговине и др., већ ради спасавања од вечне смрти. Ни једном речју Христос није поменуо „социјалну неправду“, нити је давао упутства Апостолима, а преко Јеванђеља Цркви о томе. Он није говорио о милосрђу према „најмањем од браће“ због „најмањег од браће“, већ због нас. Христос је и без нас могао да нахрани гладне, да напоји жедне, да обуче наге, да ослободи, да излечи, али без нашег храњења гладних, појења жедних, облачења нагих, посећивања болесних и затворених, Он није могао да расмекша наша окамењена срца, да би их учинио пријемчивим за благодат Своју, за Себе, за Царство Небеско. Зато се ова Јеванђелска прича не може користити као пример за решавање социјалних проблема овог палог света, јер Јеванђеље и свет имају други дух, другу мисао, другачије циљеве. Одговарајуће место из ватиканске Конституције гласи: „У нашим данима посебице постоји хитна и неодложна обавеза да будемо ближњи баш сваком човјеку и да му, кад се с њим сретнемо, дјелотворно помогнемо: старцу од свих напуштену, страном раднику неправедно презрену, избјеглици, дјетету из незаконите везе које незаслужено трпи због гријха који није његов, гладноме који се позива на нашу савјест подсјећајући нас на Господинову ријеч: 'Мени сте учнили колико сте учинили једноме од ове моје најмање браће' (Мт. 25, 40). Поврх тога се што се противи самом животу, као што је убојство било које врсте, геноциди, побачаји, еутаназија па и својевољно самоубојство; све што повређује интегритет људске особе, као што су сакаћења, тјелесна и морална мучења, психолошке присиле; све што вријеђа људско достојанство, као што су нељудски увјети живота, произвољна хапшења, депортације, ропство, проституција, трговина бијелим робљем и младежи...“[51].

Други став брине о правилној раподели Божијих добара: „Супротстављање и мржња у овом свету вуку за собом неправедност и неравноправност у учешћу људи и народа у добрима Божије творевине. Они лишавају милионе људи основних добара и воде ка деградацији човекове личности. Они изазивају масовне сеобе становништва, рађају сукобе на националној, религиозној и социјалној основи, угрожавајући унутрашњу сложност заједнице“. То исто заговара и ватиканска Конституција: „Бог је земљу и све што она садржи намијенио свим људима и свим народима, тако да би створена добра морала пријецати по правичности свима, под водством правде и љубави. Ма какви били облици власништва, прилагођени законским иституцијама појединих народа, према различитим и промјенљивим околностима, увијек треба пазити на ту опћу намјену добара. Зато човјек, служећи се тим добрима, не смије никада држати да су ствари које законито посједује једино његове него их такођер треба сматрати и као заједничке, у том смислу што оне могу користити не само њему јединоме него такођер и другима“[52].

У трећем ставу поново „служење човеку“: „Црква не може остати равнодушна према економским токовима, који показују негативне утицаје на сво човечанство. Она настоји на неопходности, не само на постављању економије на моралним начелима, већ и да посреством ње делатно служи човеку, следећи учење Светог Апостола Павла: „Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати“ (Дап. 20, 35)“. Бог је створио човека да би му служио, не зато што је то Богу потребно, већ зато што је служење човека Богу извор његовог живота и достојанства: нема већег дара од дара да човек може служити Богу. Преко служења Богу човек служи ближњем. Не неком тамо апстрактном припаднику „друштевене заједнице“, „социјалне средине“, већ Јанку, Петру, Драгани, Џону... Личност помаже личности хлебом, речју, молитвом, а политички и социјални програми, као што је овај који разматрамо, никоме не могу помоћи „делатним служењем човеку“, који остају да лебде у ваздуху, јер немају у себи соли вере и соли благодати... Не помажу ни наводи из Светог Писма и дела Светих Отаца, јер се користе на погрешном месту и на погрешан начин. Слично ламентује и Пасторална конституција: „У тренутку кад би пораст привреде – само да се рационално и хумано управља и координира – могао ублажити социјалне неједнакости, он се све чешће претвара у њихово заоштравање, ту и тамо чак у погоршавање социјалних прилика оних који су слаби и уз презирање сиромашних. Док огромном мноштву људи недостаје оно најнужније за живот, неки, па и у мање развијеним земљама, живе у изобиљу или расипају добра. Раскош и биједа живе једно уз друго. И док неколицина располаже највећом влашћу одлучивања, дође су многи лишени скоро сваке могућности особне иницијативе и одговорности. Живећи често у увјетима живота и рада који су недостојни људске особе“[53]. На сиромашне и бедне мисле и патр. Кирило и папа Франциско: „Наша пажња је окренута људима који се налазе у тешким положајима, живећи у условима крајње потребе и беде, у време када материјална богатства човечанста расту. Ми не можемо остати равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица, који куцају на врата богатих држава. Неуздржана употреба, особена за неке најразвијеније државе, муњевито троши ресурсе наше планете. Растућа неравноправност у расподели земаљских блага увећавају осећај неправедности, на којој је постављен систем међународних односа“[54].

У четвртом ставу је изнесен социјално-економски програм мисије: „Провалија између богатих и сиромашних драматично расте због економске кризе. Она се јавља као резултат неуздржаних спекулација од стране представника финансијских кругова, сабирања богатства у рукама малобројних и изврнутом финансијском делатношћу, која је лишена праведности, човечности и одговорности и, у коначном збиру, не служи задовољавању истинитих потреба човечанства. Животно способна јесте таква економија, која у себи сабира делотворност са праведношћу и друштвеном солидарношћу“. Поново нереално, наивно сагледавање стварности, везано за могућност да „провалија“ између богатих и сиромашних буде затрпана. Црква две хиљаде година није успела да државама и народима наметне економију „која у себи сабира делотворност са праведношћу и друштвеном солидарношћу“, чак не ни у државама где православни чине већину становништва, а сада нови ентузијасти, „усрећитељи света“, верују, вероватно надахнути њиховим прелестним „пророцима“, који су најављивали „епоху новог изливања Светога Духа“, да њиховом речју, чак и самом појавом, сви проблеми човечанства могу бити решени. Превазношење и прелест.

Речено се потврђује и у петом ставу: „У оваквим трагичним околностима Црква прима велику одговорност, која лежи на њој, у вези савлађивања глади и свих појава сиромаштва у свету. Ова чињеница, да такве појаве имају места у наше време, када државе живе у условима глобалне економије, сведочи о озбиљној кризи идентитета савременог света. Глад не угрожава само божански дар живота читавих народа, већ и омаловажава високо достојанство човекове личности и тиме баца изазов Самоме Богу. Зато, ако је брига о нашем сопственом храњењу материјално питање, онда је брига о храњењу ближњег духовно питање (Јк. 2, 14-18). Последично, задатак свих Православних Цркава је сведочити о својој солидарности у односу на потребиту браћу и показивати им делотворну помоћ“. Црква сматра, према тексту, да на њеним плећима лежи задатак да реши проблем „савлађивања глади и свих појава сиромаштва у свету“. Задња реченица, међутим, ипак реалније и трезвеније одређује да ће се тај задатак (мисија) Православних Цркава свести на  „солидарност у односу на потребиту браћу“, са „показивањем делотворне помоћи“, с тим да се „показивање“ може свести на „демонстрацију“ на одговарајућим семинарима. Постоје две могућности: а) или састављачи оваквих текстова, као и њихови прихватиоци и, евенутални, потписници, заиста верују у овакве бајке; б) или знају реално стање и реалне немогућности Цркве, али фарисејски пишу лажне изјаве и пароле. Постоји и трећа могућност, али је она везана за пројекте тајне антихристове светске владе, па самим тим и не може бити изнесена јавно. Слично нашем документу објављује и ватиканска Конституција: „Дубок и брз преображај прилика све хитније захтијева да не буде никога који би се, не гледајући на ток ствари и због инертности, задовољио чисто индивидуалистичком етиком. Дужностима према праведности и љубави све се више удовољава на тај начин да сватко према властитим могућностима и обазирући се на потребе другога придоноси опћем добру те унапређује и помаже јавне и приватне установе које служе побољшавању увјета људског живота“[55].

   Да је овакав социјално-економско-пацифистички програм могла написати и објавити било која политичка или државна организација, као део глобалистичких мантри, показује, као и сви остали, и шести став: „Света Христова Црква, обједињујући многе народе земље у свом саборном телу, подржава идеју свечовечанске солидарности и тесније сарадње народа и држава ради мирног решавања сукоба“. По овоме између програма ОУН и мисије Свете Христове Цркве нема разлике.

   Шестом ставу: „Света Христова Црква, обједињујући многе народе земље у свом саборном телу, подржава идеју свечовечанске солидарности и тесније сарадње народа и држава ради мирног решавања сукоба“, одговара став Коституције: „Стога нам је јасно да морамо свим силама припремити тренутак када ће, из пристанак народа, бити могуће потпуно забранити сваки рат. То, дакако, захтијева да се установи неки свеопћи јавни ауторитет признат од свију који ће имати у рукама ефикасну моћ да свим народима зајамчи сигурност, правду и поштивање њихових права“[56]. На пример, Светска влада, за почетак, док не дође...

   У седмом ставу је ламент због потрошачког духа савременог света и због његових последица: „У исто време, забринутост Цркве изазива појачано наметање човечанству потрошачког начина живота, лишеног ослонца на хришћанске моралне вредности. Потрошња упоредо са секуларном глобализацијом води га губљењу духовних корена народа, ка историјском непамћењу и забораву традиције“. Следи питање: за којим то „духовним коренима“, „историјском памћењу“ и „забораву традиција“ и којих „народа“ може и треба да жали Православна Црква? За оним културама, религијама и традицијама које се противе и одбијају Христа? Чудно. Али, светољубцима и човекољубцима су драге све те религије и све те културе, без обзира што од њих неће остати „ни камен на камену“, и без обрзира што све те религије и културе своја чада воде у вечни амбис. „Који сије добро семе, то је Син Човечији; а њива је свет; а добро семе синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посејао јесте ђаво; а жетва је свршетак века, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на послетку овога века. Послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога“ (Мт. 13, 37-43).  Узалуд Св. Ап. Јован Богослов упозорава: „Не љубите свет ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему. Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света. И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1. Јн. 2, 15-17)“.

   У десетом ставу се, између осталог, помиње и „еколошка криза, спојена с климатским променама и глобалним отопљавањем“. Упућујемо на претходну критику еколошког „богословља“ патр. Вартоломеја.

   Помињу се још похлепа, научна истраживања и биотехника, брига о младима и породици, легализација „облика човековог суживота, који противрече хришћанском учењу и предању“. У вези похлепе Конституција пише: „Да би се изградио мир тражи се прије свега да се искоријени узрок неслога између људи, који изазивају ратове, у првом реду неправде. Многи од њих произилазе из превеликих економских неједнакости и због тога што нужна помоћ стиже прекасно. Други пак извиру из похлепе за влашћу и презира према особама и, ако тражимо дубље разлоге, из људске зависти, неповјерења, охолости и других себичних страсти“[57].

   У 11. ставу се говори о велико дару научног истраживања, који, међутим, тражи одговорност и границе. О науци говори и Конституција: „Данашњи немир и промјене животних прилика повезане су са дубљим преображајем, тако да у образовању све већу важност задобивају математичке и природословне и антрополошке знаности а на практичном подручју техника која из тих знаности проистјече. Тај менталитет позитивних знаности обликује културу и начин мишљења друкчије него у прошлости. Техника се тако развила да преображава лице земље те већ настоји загосподарити и свемирским простором... Напредак биолошких, психолошких и друштвених знаности омогућава човјеку не само бољу спознају самога себе него му такођер помаже да примјеном техничких метода изравно утјече на друштвени живот“[58].

   У 14. ставу се говори о деци, младима и браку: „Црква не престаје на посебан начин да пастирски брине о деци и младима, ради њиховог васпитавања у Христу. Разуме се, пастирска одговорност Цркве се простире и на богоустановљену установу породице, која се увек неизмењиво ослањала на свештену тајну хришћанског брака као савеза мушкарца и жене, одражавајући савез Христа и Цркве (Еф. 5, 22-32). То је особено актуелно због покушаја легализације у неким државама, и богословског оправдавања у неким хришћанским заједницама, облика човековог суживота, који противрече хришћанском учењу и предању“. Слично пише и у Пасторалној конституцији: „Достојанство те установе ипак не сја свагђе истом јасноћом, јер је потамњује полигамија и пошаст раставе, тзв. слободна љубав и друге деформације. Поред тога брачна се љубав врло често оскврњује себичношћу, хедонизмом и недопуштеним поступцима којима се спречава рађање“[59]. А Ханваска декларација пише: „Породица је основана на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав учвршћује њихов савез, учи их да једно друго примају као дар. Брак – то је школа љубави и верности. Ми жалимо да се други облици саживота данас изједначавају с овим савезом, док се освештане библијске традиције представа о очинству и материнству, као призиву мушкарцу и жени на брак, истискују из друштвеног схватања“[60].

   И на крају: „15. У савременом добу, као и у сва времена, пророчки и пастирски глас Цркве обраћен је срцу човека, позивајући га да прими и оваплоти у живот, по речи Апостола Павла, 'што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу' (Флп. 4, 8), а нарочито жртвену љубав Распетог Господа као јединствени пут, који води свет ка миру, праведности, слободи и љубави међу људима и народима“. Какав почетак, такав и крај. Христос није узишао на Крст да би палом и пролазном свету и палом и грешном човеку у њему донео „мир, праведност, слободу и љубав међу људима и народима“. То му обећава једини човекомрзац и богомрзац ђаво. Лукави му обећава „царство земаљско“, које ће се остварити као бајка из сна, а потом претворити у најгору ноћну мору, када се зацари његов син – антихрист. Христос није дошао да објављује нити да обећава „мир, праведност, слободу и љубав међу људима и народима“, тј. „царство земаљско“. Он је дошао да објављује и да донесе Царство Небеско, које се, међутим, задобија помоћу Крста. Христос је човеку донео једино оруђе спасења и једино оружје одбране – Крст. „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (М7. 16, 24). Иако је Бог Отац послао Свога Сина да спасе свет: „Јер Бог тако завоље свет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“ (Јн. 3, 16-17),   свет Га није примио: „У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји га не примише“ (Јн. 1, 10-11). Христос је у овај свет донео светлост истине и живота: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн. 8, 12); „Док сам у свету, светлост сам свету“ (Јн. 9, 5) - али, свет више воли таму, да се у „сенци смрти“ (Mт. 4, 16) не виде његова дела: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла“ (Јн. 3, 19). Христос је узишао на Крст да би дао свету Своје Тело за храну спасења, али свет то не жели: „и хљеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51). Свет, не само да не жели Христа, он Га мрзи: „Не може свет мрзити вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла“ (Јн. 7, 7). Разумљиво је да свет поред Христа мрзи и Његове ученике: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 18-19). Мржња рађа прогон: „Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Али, утеха и нада је Господ Који је победио свет својим Крстом: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Под светом Он подразумева јудеје који су Га разапели, и све оне које су неверовањем у Њега постали духовни саучесници тог злочина: „Ви сте одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога света, ја нисам од овога света“ (Јн. 8, 23). Христос није од овога света, па, разумљиво, ни Његови ученици нису од овога света, као што ни Црква није од овога света: „Ја сам им дао реч твоју: и свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света… Од света нису, као ни ја што нисам од света“ (Јн. 17, 14, 16).  Ни Његово Царство није од овога света: „Царство моје није од овога света“ (Јн. 18, 36). Христос је јудејима рекао да је њихов отац ђаво: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините“ (Јн. 8, 44), а пошто су они у свету, онда је и свету и свима који су у свету отац ђаво. То је разумљиво, јер је ђаво главни изумитељ Христовог предавања на Распеће. Ко љуби овај свет, као нпр. писци овога текста, као и сви хуманисти, љуби и свој живот у свету, а по речи Христовој, сви такви ће изгубити и своје и вечни живот у Њему: „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн. 12, 25). Христос не воли свет, већ своје у свету: „А пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога света Оцу, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја“ (Јн. 13, 1). Зато се није ни молио за свет, већ само за своје у свету: „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“ (Јн. 17, 9). Не само Христа, већ ни Његовог Духа Светога свет не може да прими, јер га не познаје, јер није п(ре)познао Христа: „Духа Истине, кога свет не може примити, јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити“ (Јн. 14, 17). Зато се под збирном именицом „свет“ подразумевају сви они који не примају Христа, или то чине на неистинит, лажан начин. А о односу човека према свету Христос упозорава: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди?“ (Мт. 16, 26).

   Горе наведеном братству у љубави људи и народа, одговара слично виђење 2. Ватиканског концила: „Што год дакле има истинито, добро и праведно у најразличнијим установама што их је човејчанство основало и непрестано их оснива, све то Концил проматра с великим поштивањем. Осим тога он изјављује да Црква жели помагати и промицати све те установе колико то о њој овиси и уколико је то спојиво с њезином мисијом. Она ништа не жели жарче него да се на корист свих може слободно развијати под било којим политичким режимом који поштује основна права особе, обитељи и признаје захтијеве опћега добра“[61].

   Из горње анализе и поређења јасно је да је документ Мисија Православне Цркве у савременом свету сажета копија Пасторалне конституције 2. Ватиканског концила. С обзиром да ни Христос, ни Апостоли, ни Свети Оци никада нису говорили и писали о социјалним и економским темама, јер субјекат (а не објекат) бриге и мисије Цркве није свет, већ конкретни човек, да се закључити да су радници на припреми овог, а као што ћемо ниже видети и других докумената, његове теме, изразе, стил и дух преузели од паписта. Пошто је крајњи циљ екуменистичког покрета и међуконфесионалних богословских дијалога „обнова јединства“, морају се разлике најпре смањивати и постепено укидати да би се удаљене вероисповести међусобно приближиле и изједначиле, и на крају „ујединиле“. Зато су припремаоци Светог и Великог Сабора преузели и прихватили дух ађорнамента – осавремењавања од 2. Ватиканског концила, што потврђује овај докуменат и Хаванска декларација, као прво конкретно, протоунијско сведочанство будуће уније[62]. Велики Сабор треба да се бави временим и неважним темама, којима се Свети Оци и Васељенски Сабори никада нису бавили, да се не би бавио, односно да би се сакриле вечне и једино важне теме – догматске истине вере. Реч је о политичко-социјалном програму који се хуманистички бави човеком, заједницом, народима, човечанством, светом, док Јеванђеље и Свети Оци, и читава историја Цркве и православних народа говоре и упућују на конкретног ближењег. Не социјална правда, не чување природних ресурса и природне средине, не апели за међународни мир, већ спасење твоје, моје, његово, њено – Јована, Милана, Људмиле... Христос је Своју мисију отпочео позивом на покајање: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4, 17), а у саборском документу се оно помиње само једном, и то у односу на људе у Цркви, а не према онима у свету, што наводи на закључак да, по његовим писцима, савременом свету није ни потребно покајање за улазак у Цркву, на који се они и не позивају. Уистину, Црква излази из себе, помаже рањеним, гладнима и беднима, не позивајући их да дођу у Цркву, већ да му скромно „предложи у својству руковођења Јеванђеље Царства Божијег“. Чудно. Писци документа, дакле, верују да ће изласком у свет Црква преобразити свет, без позива људима и народима да уђу у њу, и нађу вачни живот. Уместо да се брину о свом и спасењу свог стада, читаве Цркве, они су, вероватно (прелестно) мислећи да је већ само Крштење довољно за спасење, кренули да спасавају човечанство. У питању је, дакле, по нама, неповратни ток секуларизације, који, међутим, не може Цркву да претвори у свет, него само може да оне који раде на оваквим пројектима, у њих верују, њих прихватају и за њима следе, из Цркве извести у свет. Узалуд Св. Ап. Павле упозорава: „И не саображавајте се овоме веку” (Рим. 12, 2).

   Да сумирамо: језгро неправославности читавог овог документа, односно погрешног поимања односа Цркве и света, чини неправославно, у основи протестанстско, али, као што смо видели у Пасторалној конституцији 2. Ватиканског концила и папистичко, хилијастичко учење о хиљадугодишњем Христовом Царству на земљи. Оно се у саборском документу, као и у документу концила, излаже у облику есхатологије „срећног краја“, по коме човечанство може да, с Божијом помоћу, пренесеном преко Цркве, искорени неправду, мржњу и рат са лица земље, и да насели вечну правду, мир и љубав. Израз ове погрешне есхатологије смо показали у уводу, тврдњама, супротним Светом Писму и Светим Оцима, да Црква благовести „о свету у коме ће 'Бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више' (Откр. 21, 4)“, да су светитељи „доказали и потврдили“   „да чекање мира, праведности и љубави није утопија, већ „остваривање чеканог“ (Јев. 11, 1) „већ у овом животу“, да „последња реч у историји не припада злу“, и да Православна Црква треба да учествује у решавању проблема савременог света „да би се у свету зацарио мир Божији, 'који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и љубав'“. Сликовит и језгровит пример неправославне есхтаологије, настале на погрешном тумачењу Светог Писма, можемо навести из ватиканског документа, који је, као што смо показали и доказали, био протоузор нашем, а који се везује за познато место код пророка Исаије: „Људима као грешницима увијек пријети опасност рата и пријетит ће све до Кристова доласка. Али ако уједињени у љубави надвладају гријех, надвладат ће и насиље, док се не испуни ријеч: 'Прековат ће своје мачеве у плугове, своја копља у српове, неће више народ дизати мач против народа, неће се више учити рату' (Из. 2, 4)“[63]. На овом примеру видимо метод типичан релативистичком, хуманистичком богословљу, особеном за све хилијасте, који се састоји из два обавезна елемената: а) две међусобно искључујуће тезе, које „мири“ везник али и б) погрешно тумачење Светог Писма. Пали људски род ће увек бити под претњом рата (тачније је: „увек ће бити у рату“) до Другог Христовог доласка, али, ако се уједине у љубави могу искоренити грех, савладати насиље и остварити земљаско царство мира, правде и љубави. Међутим, тј. али ако би људи „уједињени у љубави надвладали грех, и надвладали насиље, и испунили пророчку реч Светог Писма о зацарењу мира, правде, љубави овде на земљи – зашто је онда Бог постајао човек? Ако човек без Бога може зацарити мир, правду и љубав на земљи, једном речју – рај, онда то значи да без Њега може да оствари и оно најважније – спасење, односно вечни живот. Најпре, међутим, обе тезе су нетачне: палом човеку не прету увек рат, он је увек у рату; и могу људи да се уједињују милијарде година, они, управо зато што је грех извор мржње, неправде и коначно рата, не могу сами да савладају грех, нити насиље, нити, разумљиво, да „прекују мачеве у плугове“. Други елеменат методологије хилијастчких богослова јесте, као што смо навели, погрешно тумачење Светог Писма. Св. Атанасије Велики[64] и Св. Василије Велики[65] говоре да се то догодило после Христа у Његовој Цркви, а Св. Јован Златоусти[66] сматра да се то односи на време Ромејског царства. А. Лопухин[67] је погрешно веровао да ће „у те последње дане, захваљујући распрострањењу истинитог учења по свој земљи, међу народима престати раздори и ратови, који су тако угњетавали живот древног човечанства“. Кључан је, међутим, почетак стиха који недостаје, а који гласи: „И Он ће судити народима, и разобличити многа племена...“. Ово је слика Цркве у историји, али и есхатолошка слика Царства Небеског, које ће уследити, као што је описано у Откривењу (20, 11-15; 21; 22), након Страшног Суда. Реч је, дакле, о Царству Небеском, у коме неће људи, већ огањ Божији, не прековати, већ сагорети материјалне мачеве и копља у вечне духовне плугове и српове, духовна оруђа слављења Господ. Извор овакве неправославне и неапокалиптичне есхатологије лежи у погрешном веровању да је Христос величином Своје свеискупљујуће Жртве унапред спасао, односно спашће сво човечанство, пре и после Њега. Међутим, Христова Жртва јесте апсолутно свеискупљујућа али није и апсолутно свеспасавајућа: прво је последица Његове безгрешне људске природе и израз Његове безгрешне богочовечанске воље, док је сила ове свеспашавајуће Жртве условљена слободовољним пристанком сваког човека понаособ; у супротном, када би човеково спасење било механичко и мимо његове воље, онда би Бог извршио насиље над слободном вољом човека, што је немогуће. Ово богословље је збир и резултат споја тзв. есхатолошког и тзв. евхаристијског богословља, које би могли назвати евхаристијско-есхатолошко богословље, каквог га налазимо у радовима митр. Јована (Зизијуласа) и еп. Игнатија (Мидића). Оно је директна последица негирања и одбацивања два темеља православног богословља: аскетике и исихазма.

   Овакво погрешно догматско богословље изнедрило је погрешно пастирско богословље. Православна аскетика, исихазам и Евхаристија су Христо-центрични. Христос је жижа Цркве која све привлачи Себи, верујуће и неверујеће. До 20. века је мисија Цркве ишла у правцу свет – Црква, а без аскетике и исихазма евхаристијска есхатологија је на преласку из 20. у 21. век усмерење мисије окренула у супротном правцу: од Цркве ка свету. Уместо древног аскетско-исихастичког метода мисије, Црква је прихватила нови, светски, екуменистички метод дијалога. Улазак у Цркву није више неопходан за спасење. Конформистичко, неаскетско, антиисихастичко, академско, хилијастичко богословље рађа конформистичку мисију. Зато и недостаје позив свету из Цркве: „Покајте се, јер се прилижи Царство Небеско“ (Мт. 4, 17), јер у њој самој, тачније међу богословима оваквих докумената, нема: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ (Лк. 18, 13). Без покајања не може бити позива на покајање.

И као што смо рекли, горе наведено се остварује неодговарајућим, нетачним и неправославним тумачењима и применама делова из Светог Писма и дела Светих Отаца.

   И на крају: последња примедба састављачима текста документа о мисији Православне Цркве у савременом свету је што су из ватиканске Пасторалне конституције, која им је служила као узор, изоставили веома важну област мисије, а то је саветовање како да се савремени човек психо-физички припреми за мисију: „Нека се слободно вријеме употријеби за одмор, за јачање душевног и тјелесног здравља, и то: слободним активностима и студијем, путовањима у друге земље (туризам) која профињује човјеков дух а поврх тога узајамним познанствима обогаћује људе, напокон спортским вјежбама и приредбама које помажу да се очува психичка равнотежа, такођер у заједници, и да се успоставе братски односи међу људима свих сталежа, народности и раса. Нека дакле кршћани сурађују на томе да скупне културне манифестације и акције, које су својствене нашем времену, буду прожете људским и кршћанским духом. Но ипак све те погодности не могу остварити интегралан културни одгој човјека ако се занемари дубоко питање о значењима културе и знаности за људску особу“[68]. Заиста, према „тежини“ „мисије“ и одговарајућа „тежина“ „подвига“.

_____________

[1]Η αποστολή της Ορθοδόξου Εκκλησίας στο σύγχρονο κόσμο, (Η συμβολή τς ρθοδόξου κκλησίας ες πικράτησιν τς ερήνης, τς δικαιοσύνης, τς λευθερίας, τς δελφοσύνης καί τς γάπης μεταξύ τν λαν, καί ρσιν τν φυλετικν καί λοιπν διακρίσεων), http://www.romfea.gr/diafora/6180-i-apostoli-tis-orthodojou-ekklisias-sto-sugxrono-kosmo (15. 03. 2016.); Миссия Православной Церкви в современном мире, Вклад Православной Церкви в достижение мира, справедливости, свободы, братства и любви между народами и устранение расовой и прочих дискриминаций, https://mospat.ru/ru/2016/01/28/news127353/ (29. 01. 2016.). Језго овог поглавља чини наш допис СА Сабору бр. 15., 24. 03. 2016.

[2] Св. Јустин Поповић, Унутрашња мисија наше Цркве, https://svetosavlje.org/sr/unutrasnja-misija-nase-crkve/ (15. 03. 2016.). Уп.: Тодоровић М. (прот.), Шта се десило са мисионарском делатношћу православне цркве, Св. кнез Лазар 23 (1998), 119-123.

[3] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, o Crkvi u suvremenom svijtu, II. Vatikanski Koncil, Dokumenta, Zagreb 1986, 621-768. Уп.: Димитријевић Б. (јер.), Еклисиологија Првог и Другог ватиканског сабора,  http://eparhijaniska.rs/2015-06-27-12-49-41/%D0%B4%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1802-%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0 (08. 10. 2015.); Новиков М. (свящ), Еще один прототип «Восьмого собора», Православный Крест, № 12 (132) 2015, http://www.sobor8.ru/191-esche-odin-prototip-vosmogo-sobora.html (21. 09. 2015.).

[4] Dekret „Ad gentes“, o misijskoj djelatnosti Ckrve, II. Vatikanski Koncil, Dokumenta, Zagreb 1986, 493-559.

[5] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 762.

[6] Клеман О., Беседы с патриархом Афинагором.

[7] Патриарх Варфоломей угрожает тем, кто борется против всеереси экуменизма, http://www.odigitria.by/2012/04/10/patriarx-varfolomej-ugrozhaet-tem-kto-boretsya-protiv-vseeresi-ekumenizma/ (23. 11. 2015.).

[8] Глас вапијућег у пустињи, Проповеди и поуке Митрополита Филарета Вознасенског, 121-124.

[9] Новиков М. (свящ), Модернизм и обновленчество. О духовных причинах «восьмого собора», http://3rm.info/publications/58062-modernizm-i-obnovlenchestvo-o-duhovnyh-prichinah-vosmogo-sobora.html (24. 07. 2015.).

[10] Определения Вселенских соборов и живые органы Духа.

[11] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 683.

[12] Према: Менцелопулос С. (митр.), Историјско писмо Патријарху Вартоломеју, 82-83.

[13] Исто, 88-89.

[14] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 621.

[15] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[16] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 621.

[17] Св. Јустин Поповић, Унутрашња мисија наше Цркве.

[18] Главев Б. (прот.), О Предсоборных документах и критике их содержания, http://sobor2016.com/critics/ (14. 03. 2016.).

[19] Τρίτη επιστολή του Μητροπολίτου Ναυπάκτου Ιεροθέου προς τη ΔΙΣ για τη Μεγάλη Σύνοδο, http://thriskeftika.blogspot.rs/2016/03/blog-post_43.html (23. 03. 2016.).

[20] Исто.

[21] Исто.

[22] Буздалов А., Документы, принятые в Шамбези, возрождают ересь оригенизма, http://amin.su/content/analitika/9/4431/ (22. 03. 2016.).

[23] Исто.

[24] Мензелопулос С. (митр.), Историјско писмо Патријарху Вартоломеју, 90-91.

[25] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 623. Морамо, међутим, нагласити да је Пасторална конституција 2. Ватиканског сабора у многим елементима православнија од нашег документа.

[26] Исто, 629.

[27] Исто, 757.

[28] Мензелопулос С. (митр.), Историјско писмо Патријарху Вартоломеју, 94-95, 96.

[29] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 635.

[30] Исто, 737.

[31] Исто, 625.

[32] Исто.

[33] Исто, 699.

[34] Πειραιώς: ''Είναι επιτρεπτό η Πανορθόδοξη να έχει ως πρότυπο παπικές πρακτικές;''.

[35] Главев Б. (прот.), О Предсоборных документах и критике их содержания.

[36] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[37] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[38] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[39] Богосављевић Н. (архим.), Сусрет патријарха Кирила и папе Франциска – да или не?, http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska (15. 03. 2016.).

[40] Свт. Филарет Московский, Пространный христианский катехизис Православной Кафолической Восточной Церкви, http://www.e-reading.club/chapter.php/70686/55/Svyatitel'_Filaret_-_PROSTRANNYIi_HRISTIANSKIIi_KATEHIZIS_PRAVOSLAVNOIi_KAFOLIChESKOIi_VOSTOChNOIi_CERKVI.html (15. 03. 2016.).

[41] Мензелопулос С. (митр.), Историјско писмо Патријарху Вартоломеју, 31.

[42] Св. Николај Велимировић, Вера обарзованих људи, Тумачење Символа вере, https://svetosavlje.org/sr/vera-obrazovanih-ljudi/3/ (15. 03. 2016.).

[43] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[44] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[45] Уп.: Богосављевић Н. (архим.), Хуманизам, екуменизам, пацифизам..., 175-234.

[46] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 741, 743.

[47] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[48] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 657.

[49] Исто, 737.

[50] Πειραιώς: ''Είναι επιτρεπτό η Πανορθόδοξη να έχει ως πρότυπο παπικές πρακτικές;''.

[51] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 655.

[52] Исто, 721.

[53] Исто, 713.

[54] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[55] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 657-659.

[56] Исто, 743-745.

[57] Исто, 747.

[58] Исто, 625.

[59] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 685.

[60] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[61] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 677.

[62] Уп.: Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[63] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 739.

[64] Свт. Афанасий Великий, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[65] Свт. Василий Великий, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[66] Св. Иоанн Златоуст, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[67] Лопухин А., Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[68] Исто, 709.

 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски