Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потмуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свима световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи.
Према „непогрешивом“ човекобогу Европе стоји безгрешни Богочовек Христос. Уображена непогрешивост човекова ствара језиве и људождерске светове, у којима се све завршава хаосом и анархијом. А благи Богочовек успоставља потпуну хармонију између човека и Бога, између човека и човечанства, између човека и свих Божјих светова. Зато Он једини претставља и јесте оправдање Бога пред људима, што је створио овакав свет и овакав живот. Зато је и бурни дух Достојевскога нашао у његовој чудесној Личности и све утехе за све своје муке и сва решења за све своје проблеме. Зато је дивном лику Христовом испевао химне и извајао похвале, какве свет чуо није.
Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је – човекобог, а други – Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану.
Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски