СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

НАЈВИША СИНТЕЗА ЖИВОТА

Душа европског човека је разбијена, атомизирана; огледан у њој, овај свет личи на хаотичну ломљаву подивљалих стихија, које никако не могу да се слију у милозвучну симфонију љубави. Душа христоликог човека је интегрална, цела, јер је богочовечанским врлинама исцелила себе од трагичне разбијености и атомизираности; огледан у њој, овај свет личи на рој христочежњивих монада, које стреме и хрле својој блаженој синтези: чудесном Господу Христу. До највише синтезе живота долази се кроз највишу синтезу личности. Јер се проблем живота решава истовремено са проблемом личности.

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ФИЛОСОФИЈА ЉУБАВИ И САЗНАЊА

Чим човек поведе своје мисли еванђелским путем, одмах осети да је недовршено биће. Све што је у њему, отима се ка нечем бескрајном и бесконачном. Подвигом вере, молитве, смерности он обескрајњује и обесконачује себе. Нигде границе његовом напредовању, нигде међе његовом самоусавршавању. Он стално преноси себе из временског у вечно, из смртног у бесмртно, из природног у натприродно, из коначног у бесконачно. Вера и није друго него самоодречни salto mortale, скок из смртног у бесмртно. Ту се човек храбро и одлучно одриче себе, свога егоистичног закона: ја=ја, и предаје себе божанским бескрајностима, где Вечни царује и влада.

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ПРАВОСЛАВНА ТЕОДИЦЕЈА

ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ВЕЧНИХ ПРОБЛЕМА

Достојевски је несумњиво и непобитно доказао једно: ђавола има. Али, не докаже ли са истом таквом несумњивошћу и непобитношћу да и Бога има, онда – тешко њему! Боље би му било да је из колевке однесен у гроб. И ми не бисмо знали за пакао страшнији од Дантеовог и за муке неподношљивије од Прометејевих. Овако, тешко њему, али још теже нама, јер се без Бога не може издржати језиво присуство страшног ђавола Достојевсковог.

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ТАЈНА АТЕИСТИЧКЕ ФИЛОСОФИЈЕ И АНАРХИСТИЧКЕ ЕТИКЕ

Не постоји мера којом се трагика човекова може измерити у овом свету. Али та трагика неосетно прелази у неиздржљиву комику, када бедни човек покуша да безброј бескрајних загонетки света сведе на неколико ситних проблема и у њиховом решењу види решење целокупног проблема живота. Уморан од трагике, човек прибегава разноврсним бајкама: религиозним, философским, научним. Али нигде не налази покоја свом узнемиреном срцу и пометеном уму. А одасвуд одјекује иронични кикот и разлеже се саркастични потсмех. То као да се неко потсмева човеку и исмева све његове напоре и потхвате.

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ИДЕОЛОЗИ И ТВОРЦИ НОВОГ ЧОВЕКА

Нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, али има проклетих природних закона, има свирепих страдања, има језивих ужаса. Шта да ради са њима бедан евклидовски ум људски? Не постоји Бог, али постоји бол, постоји болно, несрећно, исмејано биће што се човек зове, биће обдарено атомски малим умом. Сва се природа његовог ума исцрпљује сазнањем да је овај свет неиздржљива бесмислица, која на апсурдима почива.

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

БУНТ

1) НЕПРИМАЊЕ СВЕТА

Ако ишта, подземни антихерој је трагичном озбиљношћу несумњиво показао да је проблем човека – проклети проблем. Приступајући човеку са свих страна, он је увидео да је суштина човекова бића обзидана чудовишним тајнама. Свака пак тајна, као пламени кажипрст, указује на неку бесконачност у човеку или на неку бесконачност око човека. Да би загонетка била што језивија, у човеку се сусрећу две бесконачности: његова, субјективна бесконачност, која је урођена његовој свести, и бесконачност спољњег, транссубјективног света, која је иманентна свету.