molitvoslovm

Житије светог Јована Шангајског - Бдење дуго 40 година

Објављено 02 јул 2015

jovansangajskim1СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ - ЖИТИЈЕ

БДЕЊЕ ДУГО 40 ГОДИНА

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет, да се лиши одмора... Данас празнујемо његову светлу памјат.

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:

jovansangajskiikona

Чудотворна икона св. Јована Шангајског

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

jovan antonije amvrosije miljkovo

Повратак у Србију

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне Цкве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

jovansangajskitunism

Тренутак када се нестворена светлост показала над главом светог Јована за време читања Јеванђеља у току Литургије у Тунису

Анђео чувар

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

jovansangajskimosti

Делић његових светих моштију се налази у његов икони у Саборној цркви у Београду 

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске Заграничне Цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

jovansangajskideca

1938.године у Шангају са децом

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Епископ Сан Франциска и чудотворна икона

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

jovansangajskimosti1

Нетрулежне мошти светог Јована

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца од стране Руске Заграничне Цркве.

Мирјана Огњановић

Извор: Политикин Забавник

 

 

Тропарь святителю Иоанну, архиепископу Шанхайскому и Сан-Францисскому, чудотворцу, глас 5

 

Попечение твое о пастве в странствии ея, се прообраз и молитв твоих, за весь мир присно возносимых: тако веруем, познав любовь твою, святителю и чудотворче Иоанне. Весь от Бога освящен священнодействием Пречистых Таин, имиже сам присно укрепляем, поспешал еси ко страждущим, целителю отраднейший. Поспеши и ныне в помощь нам, всем сердцем чтущим тя.

 

 strasnisud

Св. Јован Шангајски: Беседа о Страшном Суду

Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу Светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја света и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али Свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја света и о Страшном Суду.

Пре краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вере, и Син Човечји када дође – хоће ли на Земљи веру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори Свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом делу, које се назива Откривење. Он сам казује да "бејаше у Духу, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и света и зато то јесте Откривење Божије.

Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (беседа из 1960. год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву антихриста. Антихрист ће бити човек, а не оваплоћени ђаво. "Анти" је реч која значи стари, или пак, она значи "уместо", али и "против". Тај човек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово место и да има оно што би морао да има Христос. Он жели да има исту привлачност и власт над читавим светом. И добиће ту власт пре пропасти своје и пропасти читавог света. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају антихристову власт. Пре пропасти антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тела њихова бити несахрањена и ликоваће много антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војска антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али, шта ми знамо о човеку-антихристу? Његово тачно порекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна девица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, "змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак". То је алегоријска назнака да ће он деловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај света мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку колена која ће се спасти нема Дановог колена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вештином општења са људима. Он ће бити опчињаваујући и љубазан.

Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Пре доласка антихриста у свету се већ припрема његово појављивање. "Тајна зла већ дејствује" и силе које припремају његово појављивање пре свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се "не може појавити антихрист, све док не буде уклоњен Онај који га задржава". Свети Јован Златоусти објашњава да је "Онај који задржава" – законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. "Тајна" која делује у свету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња, и када то постигне, онда више ништа неће спречавати појаву антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим, зато што је баш овде Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свет на блаженство добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница света, који је признао власт антихриста.

Постигавши највишу власт, антихрист захтева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтева клањање себи као највишем бићу, као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог деловања као Врховног владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за "Врховно Биће" и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вере, при чему ће веру изневерити многи епископи и као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништва од истине и сласт према компромису и греху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се "поклоне пошто су пали". То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповедали "Богу се Једином клањај и само њему служи". Антихристу ће се покорити читав свет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на телу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У време те потпуне – вољом и свешћу – потчињености читавог света, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповедати веру и разобличити антихриста. Свето Писмо каже да ће се прије доласка Спаситеља појавити два "видела (светилника)", две "маслине пламене", "два праведника". Њих ће убити антихрист Маговим силама. Ко су ти праведници?

По црквеном предању, то су два праведника који нису искусила смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње антихристове силе. Управо тада ће наступити крај света. Апостол Петар каже да је први свет био створен од воде и да га је вода уништила. "Од воде" је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. "А садашњи свет и небеса остављени су његовом Речи за огањ". "Земља и дела што су на њој изгореће". Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свет пропашће у једном трену. У трену ће се све променити. И појавиће се знамење Сина Божијег – то јест знамење Крста. Читав свет, који се својом вољом потчинио антихристу, "заплакаће". Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завета – пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нису пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде – виде да се све што је предсказано о крају света извршава.

Па ко је тај човек-антихрист? Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разуме ово значење су били безуспешни. Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свет изгори, када "сви елементи буду сажежени". Ту слику нам даје цепање атома (нуклеарна енергија). Крај света не означава његово уништење, већ промену. Све ће се променити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим телима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Телу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видети? Духовним сагледавањем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих. Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савести. Све ће постати јасно у људској савести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповеда да је Старац судија на престолу, а пред њим је река огњена. Огањ – то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује грех, сажиже га и ако се, на несрећу, грех сјединио са самим човеком, огањ онда спаљује и самог човека. Овај огањ ће се распалити у самом човеку: видевши Крст, једни ће се порадовати, а други ће доспети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах поделити; по Јеванђељском приповедању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лево – поделила их је сопствена савест. Само душевно стање баца човека на ову или ону страну, удесно или улево. Што је свесније и упорније у животу своме човек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује речи "дођите к Мени, благословени", и насупрот томе, исте речи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нису желели, који су Га избегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота.

Страшни Суд не зна за сведоке или званични записник. Све је записано у душама људским. И ти записи, те "књиге" се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмерава лево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се "књиге" отворе, свима ће постати јасно да су корени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник – кад тело умре, неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност и грех је души био сладак. И ако се она због тог греха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу греха и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. "Пакао огњени" – то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту "ће бити плач и шкргут зуба" немоћног зла.

Извор: Саборна црква

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски