molitvoslovm

Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 11

Објављено 06 јануар 2015
dostoevski1
СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
НАЈВИША СИНТЕЗА ЖИВОТА

Душа европског човека је разбијена, атомизирана; огледан у њој, овај свет личи на хаотичну ломљаву подивљалих стихија, које никако не могу да се слију у милозвучну симфонију љубави. Душа христоликог човека је интегрална, цела, јер је богочовечанским врлинама исцелила себе од трагичне разбијености и атомизираности; огледан у њој, овај свет личи на рој христочежњивих монада, које стреме и хрле својој блаженој синтези: чудесном Господу Христу. До највише синтезе живота долази се кроз највишу синтезу личности. Јер се проблем живота решава истовремено са проблемом личности.

 

Као ретко ко, Достојевски зна бескрајну вредност људске личности, зато кроз све своје негативне и позитивне хероје неуморно тражи одгонетку те загонетке. У својим антихеројима опробао је све човекобошке путеве, али није успео да реши „проклети проблем“ личности. У својим позитивним херојима опробао је еванђелски пут и нашао: да је Богочовек Христос једино решење „проклетог проблема“ човечије личности. Пут који води у то решење јесте лично упражњавање еванђелских врлина, лично подвижништво.

Своје јововски искрено и соломоновски мученичко бдење над страшним проблемом људске личности Достојевски је најпотпуније изложио и најотвореније изнео у Браћи Карамазовима, у шестој књизи која носи наслов: Руски монах. Старац Зосима је оличење Достојевскових христочежњивих стремљења и еванђелских схватања. У њему се огледа красота и сила Достојевскове душе. У благом и мудром подвижништву православном Достојевски је нашао мир бурном уму свом и метежној души својој. Зато га и апологира апостолски силно и исповеднички неустрашиво. Разуме се, он врло добро зна да пут богочовечанског подвижништва ниподаштавају и исмевају многи који проблем личности и живота решавају на разне хуманистичке и човекобошке начине. Али то нимало не збуњује нити плаши Достојевског. Јер он из свог властитог искуства, и из искуства светих и светлих подвижника, зна да се проблем личности може потпуно и завршно решити само путем еванђелског, богочовечанског, православног подвижништва.

Оци и учитељи, – обраћа се старац Зосима својој сабраћи, – шта је монах? У просвећеном свету ту реч данас неки изговарају са потсмехом, а неки је изговарају и као псовку, грдњу. И што даље, све горе. Истина, ох истина, и у монаштву има много готована, оних што телу угађају, сластољубаца и дрских протува. На те и указују образовани световњаци: „Ви сте, веле, ленштине и непотребни чланови друштва, живите од туђег рада, бестидни просјаци!“ А међутим, колико је много у монаштву смирених и кротких, жељних самоће и пламене молитве у тишини. На те се мање указује, њих никако не спомињу; а колико би се задивили кад бих им казао: да ће од тих кротких и жедних усамљене молитве, можда још једаред доћи спасење земље руске. Јер су они ваистину спремљени у тишини „за дан и час, за месец и годину“. Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету. Та мисао је велика. Од истока ће та звезда засијати.

Христочежњиви подвижници се непрестано преображавају духовно, труде се да лик душе своје формирају по лику Христовом, те стога даноноћно живе по Еванђељу Богочовековом. Световни људи иду супротним путем, путем који квари и унакажује боголику душу људску. „Погледајте на световњаке, па реците: зар се није у њих искварио лик Божји и правда његова? Они имају науку, а у науци је само оно што је подвргнуто чулима. А духовни свет, виша половина бића људског одбачена је са некаквим тријумфом, чак са мржњом“.

По мишљењу Достојевског, наука не зна за човека, не зна за границе људске личности, зато није у стању не само да реши проблем личности, него и да одреди шта је то личност. „Имај непрестано на уму, да је светска наука, ујединивши се у велику силу, претресла, нарочито у току последњег века, све оно небеско што нам је завештано у светим књигама; и после немилосрдне анализе међ научницима овога света, од све пређашње светиње не остаде савршено ништа. Али они су претресли део по део, а целину су превидели, и то са каквом слепоћом! Јер целина стоји пред њиховим рођеним очима чврста и непомична као и пре, и врата паклена не могу јој одолети. Зар није та целина живела деветнаест векова? Зар не живи и сада у кретањима појединачних душа и у кретањима народних маса? Чак и у кретањима душа тих што су све разрушили, у душама атеиста та целина живи чврста и непомична! Јер и они што се одрекоше хришћанства, и који устају против њега, у суштини својој су задржали Христов облик, па су такви и остали, јер до данас ни мудрост њихова, ни пламен срца њихова не беху кадри створити неки виши образац човеку и његовом достојанству, него што је образац, лик који је у давној давнини указао Христос.

Проблем човекове слободе, који се не може решити никаквим напорима ума људског, налази своје решење у богочовечанским стремљењима човечије душе. Упражњавајући богочовечанске врлине вере, молитве, смерности, љубави, поста, милостивости, човек добија осећање и сазнање да је савршена слобода – ослободити се себе, свог егоизма, свога робовања стварима, и сувишним потребама и добровољно се потчињавати Богочовеку, његовој истини, правди, љубави, бесмртности, вечности и осталим савршенствима. „Прогласио свет слободу, у последње време; а шта видимо у тој слободи њиховој? Једино само ропство и самоубиство! Јер свет каже: „Пошто ти, човече, имаш потреба, треба да их задовољаваш, јер имаш иста права као и најзнатнији и најбогатији људи. Не бој се да задовољаваш своје потребе, него их још и умножавај!“ – то је, ето, данашње учење световњака. И у том они виде слободу... Схватајући слободу као умножавање и брзо засићавање потреба, људи сакате и кваре природу своју, јер стварају у себи много бесмислених и глупих жеља, навика, и којекаквих измишљотина... И онда није никакво чудо што су, место до слободе, дошли у ропство“.

Насупрот овоме схватању слободе стоји богочовечанско схватање, које проблем слободе решава не човеком него Богочовеком. И то решава на сасвим реалистичан и практичан начин: човек живи Богом, сарађује Богу и доживљује своју слободу као дар Божји, дар дат човеку да помоћу њега добровољно учествује у божанским савршенствима. Ту се слобода човекова осећа и доживљује као богочовечански подвиг. На томе се и заснива еванђелско, православно подвижништво. Сваки је хришћанин подвижник, а на првом месту монах. „Светски се људи, вели старац Зосима, исмевају са монашким послушањем, постом и молитвом, а међутим само се у њима налази пут ка правој, збиља истинској слободи: ја отсецам од себе потребе сувишне и излишне; самољубиву и горду вољу своју умирујем и шибам послушањем, и тиме, с помоћу Божјом, постизавам слободу духа, а с њоме и радост духовну“.

У данашњем свету, вели Достојевски, сматра се разузданост као слобода; док је права слобода – само у савлађивању себе и своје воље; тако да се на крају постизава морално стање из којег човек може увек, у сваком моменту, бити сам над собом господар. Док разузданост жеља води само ропству. Ето тако се разуме зашто скоро цео данашњи свет сматра као слободу новчану обезбеђеност, и законе који гарантују новчано обезбеђење. „Имам новаца – значи, могу радити што год хоћу; имам новаца – значи, нећу пропасти, нећу тражити помоћ од другог; а не тражити ни од кога помоћи, јесте највиша слобода“. Међутим, то уствари није слобода, већ опет ропство, ропство новцу. Напротив, највиша је слобода – не гомилати новац, не обезбеђивати себе новцима, већ „разделити свима оно што имаш, и поћи да служиш свима“. Ако је човек способан за то, ако је способан да савлада себе до таквог степена – зар тада није слободан? У томе је најјаче испољавање слободе.

Помоћу еванђелских подвига поста, молитве, послушности, монах ослобађа себе од тираније ствари и навика и уклања сваку препреку између себе и Христа. Зато благи и кротки Макар апологира „пустињу“. „С почетка, вели он, када се удаљиш у пустињу да тамо живиш, жао ти је себе, али доцније се све више радујеш, и после видиш Бога“.

У последњој години свога живота Достојевски пише: „Нису се светитељи повлачили у усамљеност због гађења према свету, него ради свог моралног усавршавања“. У пустињској усамљености човек молитвом сабира свој дух који је расејан и развејан по стварима овога света. И непрекидним христочежњивим подвизима очишћава и ум и срце и вољу од свега грешног и грехољубивог. На тај начин он постепено исцељује своју личност од општечовечанске болести: раздељености, легионизираности. Сједињујући се духовно са Христом, он потпуно остварује свој унутрашњи мир: у њему не ратује више воља са разумом, и разум са срцем, него сав живот тече у дивној хармонији богочовечанских врлина, које све силе човечијег бића воде из савршенства у савршенство. И када се човек потпуно сједини са Христом, када је његов „живот сакривен са Христом у Богу“, тек онда достиже потпуну слободу и пуноћу личности, тек онда завлада савршен мир између његовог срца и разума, и разума и воље, „мир који превазилази сваки ум“.

Старац Зосима вели: Монаху пребацују његову усамљеност: „Ти си се усамио да спасеш душу, у манастирским зидовима, а братско си служење човечанству заборавио“. Али погледајмо ко ће боље послужити братољубљу! Усамљеност није код нас, него баш код њих, али они то не виде. Из наших монашких редова су и у давнашња времена јавни народни радници излазили, па зашто их не би могло бити и данас? Исти они смерни и кротки испосници и ћутљивци опет ће устати и поћи на велика дела! Од народа је спасење Русији. А руски је манастир од искона био са народом. Ако је народ у усамљености, и ми смо усамљени.

Усамљивање христочежњивог монаха бива не из мржње према свету него из љубави према Христу, да би насамо и несметано био стално са Христом. А ко је са Христом, зар је сам? Није ли он са свима? Не доживљује ли он као своје: и болове болних, и туге тужних, и невоље невољних, и радости радосних? Кад је са Христом Богом, зар није са бесмртним и вечним животом? Зар му нису своја сва створења која је Христос створио? Зар не учествује на тајанствен начин у животу свих бића и свих твари? Јер бити са Христом Богочовеком значи: бити са Тросунчаним Божанством, којим све постоји, креће се и живи.

Када човек остави свет ради Христа, он га после поново прима из руку Христових, али га прима очишћен, освећен, улепшан Божанским Логосом. То свим бићем осећа благи и кротки Макар и, као гледајућу у визији такав свет, он тихо благовести: Христос каже: „Пођи и раздај своје богатство, и буди слуга свима“. И постаћеш богатији него пре, бескрајно много пута, јер нећеш бити срећан ни хлебом ни богатим оделом, ни гордошћу ни завишћу, него бескрајно повећаном љубављу. Стећи ћеш не мало богатство, не сто хиљада, не милион, него цео свет! Сад сакупљамо ненаситно и трошимо безумно; а тада неће бити ни убогих ни сиромашних, јер су сви моји, сви су рођаци, све сам стекао, све до једног купио! Данас није реткост да је и најбогатији и најзнатнији човек равнодушан према броју дана свога живота, и сам не зна какву забаву да измисли; а тада ће се дани твоји и часови умножити хиљаду пута, јер ниједан тренутак нећеш хтети да изгубиш, него ћеш га осетити у весељу срца свог. Тада ћеш стећи и мудрост не једино из књига, него ћеш бити са самим Богом лице у лице; и засијаће земља јаче од сунца, а неће бити ни туге, ни уздисања, него ће бити само један небески рај...

Такав је богочовечански, православни пут ка највишој синтези живота. Мимо њега су све саме урвине и провалије; по њима се ломи, крха и разбија и људска мисао и људско осећање. Уствари, за човекове биће постоје само два пута у овом свету. Један је богочовечански, други – човекобошки. На богочовечанском путу: човек се одриче себе и света око себе, усамљује се ради Христа и сједињује са Њим, да би га Он, кроз сједињење са собом, сјединио са свима људима и тварима. На путу човекобошком, хуманистичком, световном: човек се егоистички усамљује ради себе, живи сам, затворен је душом према људима, постепено гуши себе собом, док се потпуно не угуши у своме самољубљу и гордости. У првом случају, резултат је: мир и духовна радост; у другом: немир и духовно самоубиство.

На световном путу догађају се језиве трагедије: ствари гутају људе, поробљују их и постају њихови господари. То је ропство најгоре врсте, али и идолопоклонство најодвратнијег типа. „Прогласио свет слободу, у последње време; а шта видимо у тој слободи њиховој? Једино само ропство и самоубиство! Јер свет каже: „Пошто ти, човече имаш потреба, треба да их задовољаваш, јер имаш иста права као и најзнатнији и најбогатији људи. Не бој се да задовољаваш своје потребе, него их још и умножавај!“ – то је, ето, данашње учење световњачко. И у том они виде слободу. А шта произилази из тог права на умножавање потреба? Код богатих, усамљеност и духовно самоубиство; а код сиромашних, завист и убиство, јер права су им дата, али средства да засите потребе, још им нису указана. Уверавају да се свет, што даље идемо, све већма сједињује и слаже у братску заједницу, тиме што се скраћују растојања, што се кроз ваздух саопштавају мисли. Авај, не верујте таквом сједињењу људском! Схватајући слободу као умножавање и брзо засићивање потреба, људи сакате и кваре природу своју, јер стварају у себи много бесмислених и глупих жеља, навика, и којекаквих измишљотина. Живе само ради међусобне зависти, ради угађања телу и охолости. Имати ручкове, шетње, екипаже, господске рангове и робове-служитеље, то се данас сматра за тако неопходну потребу, да се због тога жртвује и сам живот, чак и човекољубље, само да би се заситила та потреба; – људи убијају сами себе, ако је не могу заситити. Код оних, који нису богати, видимо то исто; а код сиромашних се незадовољавање потреба, и завист, засад заглушују пијанством. Али ускоро ће се, наместо вина, опијати крвљу – на то их воде. Питам ја вас: је ли слободан такав човек? Знао сам једнога „борца за идеју“, који ми је сам причао: кад су га у затвору лишили дувана, он је тим недостатком био толико утучен и измучен, да умало што није пошао да изда своју „идеју“, само да дође до дувана. И такав један још сме да прича: „Идем, вели, за човечанство да се борим“. Куд такав може поћи, и за шта је он способан? Једино можда за какав кратковремени поступак – али дуго неће моћи издржати. И онда није никакво чудо што су, место до слободе, дошли у ропство, а место службе братољубљу и човечанском сједињењу, пали су напротив, у раздвојеност и усамљеност. И стога се у свету све више и више губи смисао о служењу човечанству, о братству и целини људској. Ваистину, та се мисао дочекује са потсмехом, јер како ће да одустане од навика својих, куд ће да пође тај заробљеник, тај данашњи човек, кад се толико навикао задовољавати неизбројне потребе своје које је све сам понаизмишљао? Он је усамљен, и шта га се тиче целина. Дошли су људи дотле, да су ствари накупили више, а радости имају мање“.

У наше доба, тврди Достојевски, постепено се врши процес људског одвајања, људског усамљивања. Сваки вам данас тежи да издвоји и одели своју личност што већма; хоће да у себи самом искуси пуноћу живота; а међутим, из свих његових усиљавања излази, место пуноће живота, само потпуно самоубиство; јер, место да потпуно определе свој живот, они падају у савршену усамљеност. Сви су се у наше време разделили на јединице, сваки се усамљује и повлачи у своју јазбину, сваки се од другога удаљује, крије се, и што има сакрива, и свршује се тиме да се он од људи отпади и људе од себе одбија. Повучен и усамљен купи богатство, и мисли: колико ли сам ја сад јак, и колико сам осигуран; а не зна, лудак, да што више купи, тим већма тоне у самоубиствену немоћ. Јер се навикао уздати се у себе самог, и као јединица се оделио од целине; навикао је своју душу да не верује у људску помоћ, у људе и у човечанство, и само дршће и стрепи да ће му пропасти новац и права која је стекао. Ум човечански уопште почиње да не схвата да се истинско обезбеђење лица састоји не у његовом личном усамљеном напрезању, него у људској општој заједници и целини. Али ће неизоставно доћи крај и тој страшној усамљености, и разумеће сви наједаред како су се неприродно одвајали један од другога. Такав ће тада доћи дух времена и људи ће се чудити, што су тако дуго седели у тами, и светлост нису видели. Тада ће се појавити и знак Сина Човечијег на небу... Али дотле треба заставу чувати. И од времена на време човек мора, макар и појединачно, показати пример и изводити душу из усамљености на велико дело братољубивога општења; па макар и у својству јуродивца. Само да не умре велика мисао.

Уједињење људи је немогуће без уједињујуће силе. Та уједињујућа сила, коју ништа не може спречити, јесте осећање братства. Уједињење људи је немогућно без заједничког Оца. По речима кнеза Мишкина, сва се суштина хришћанства садржи у идеји: да је Бог – наш Отац, а људи су – његова рођена деца. „Само је у човечанском духовном достојанству једнакост. Кад има браће, биће и братства, а док не буде братства, никад неће моћи право поделити што имају“.

Духовно достојанство човека састоји се у боголикости његове душе, у светости и неприкосновености његове личности. Сваки човек има боголику душу, зато сваки и претставља божанску вредност. Пронаћи њу у човеку значи: пронаћи извор свих његових вредности и моћи. Али, у свакоме од људи пронаћи боголику душу може само онај који „пресветли лик Христов“ има за вођа кроз мрачне поноре људског бића. Ако икога, лик Христов води Достојевскога кроз понорне мистерије човечијег бића, зато он у свакоме човеку проналази боголику суштину душе, одваја је од греха, воли човека и у греху његовом, и мрзећи грех не мрзи грешника, него га воли и жали.

У томе лежи тајна многохваљеног реализма Достојевског. Вођен светлошћу Христовом, он не ходи по тами, него обасјава и открива у човеку оно што је бесмртно и вечно, то јест оно што је истински реално. А то је боголика душа, у свима њеним узлетима и падовима. Није никаква похвала рећи за Достојевског да је велики психолог, у европском смислу те речи. Ако је психолог, он је то у еванђелском, у православном значењу те речи. Као што су психолози – православни светитељи: Макарије Велики, Исак Сирин, Симеон Нови Богослов и други. Достојевски је реалист, и то православни реалист. А то значи: писац који човека осећа, сазнаје и види у свима његовим богочовечанским дубинама и висинама. О своме реализму Достојевски вели: „У потпуном реализму наћи у човеку човека. То је искључиво руска особина, и у том смислу сам ја, наравно, народски, јер мој правац произилази из дубине народног хришћанског духа. Називају ме психологом. То није тачно. Ја сам само реалист у вишем смислу, то јест, ја показујем све дубине људске душе“.

Овај виши реализам је својствен христоликим херојима Достојевскога. И у најгорем човеку они пронађу понешто добро, и у најгрешнијем – понешто безгрешно. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Они су дивно оваплоћење Зосиминог учења: „Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи“. Волећи грешника, они не воле грех његов, и никада не изједначују човека са грехом. То је заиста једини знак божанске, христолике љубави. Сам Господ Христос никад не изједначује грешника са грехом. Најбољи пример имамо у његовом држању према блудници. Пакосни изједначитељи грешника са грехом, фарисеји, ухватили су је у прељуби и довели пред Исуса да Он изрекне свој суд о њој. Он није осудио њу већ њен грех: „Ја те не осуђујем; иди, и отсад више не греши“. Као „истинита светлост која осветљава свакога човека“, Богочовек Христос осветљава све понорне дубине људског бића, и показује шта је у њима реално а шта нереално, шта боголико а шта наказно, шта добро а шта зло. И све то одваја једно од другог.

За савест човека и човечанства тајна добра и зла је једна од најзамршенијих и најјезовитијих загонетака. Човек као човек, у својој емпириској даности, не поседује апсолутно мерило добра и зла, греха и негреха. „Није лако човеку да зна сваки грех, шта је грешно а шта није; то је тајна која превазилази ум људски“, ум евклидовски, ум непреображен и необогочовечен. Да ум људски није у стању да потпуно реши проблем добра и зла, Достојевски је ненадмашно показао у својим негативним личностима. За њих је разум људски врховно мерило свега видљивог и невидљивог, врховно мерило добра и зла, зато они изједначују човека са злом, грешника са грехом, зато убијају грешника због греха. Али баш тим самим они непобитно доказују тачност еванђелске, православне истине: да разум људски не може бити врховно мерило добра и зла, да се рационалистичка дефиниција добра и зла не може одржати, и да је тајна добра и зла несхватљива у области категорија људскога разума.

На другој страни, Достојевски у својим христоликим херојима најубедљивије показује, да је лик Христов једино непогрешиво мерило добра и зла. У световима, у којима се креће људска мисао, добро и зло су толико огромни и толико загонетни, да их никакав ум људски не може ни обухватити ни регистровати. Зато је свемилостиви Господ оставио људима чудесни Лик свој да им буде вођ кроз ужасну мешавину добра и зла у овом свету. – Место чврстог стародревног закона, човек има сад слободним срцем да решава сам: шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само лик Христов пред собом.

Да би у својим осећањима, мислима, жељама и делима могао разликовати шта је добро а шта је зло, човек се мора непрестано загледати у лик Христов, и питати себе: какав утисак чини на благи лик Спаситељев ова моја мисао, ово моје осећање, ово моје дело, ова моја жеља? Али, и то није све. Да би могао сигурно и непогрешиво разликовати добро и зло, човек мора живети Христом и у Христу, и Њиме гледати на све и сва у свету. Сва своја убеђења он мора проверавати Њиме, јер „за њих постоји само једна провера – Христос“. „Ако немамо ауторитета у вери и Христу, онда ћемо у свему залутати“.

Када човек прође тешки подвиг самоусавршавања по лику Христовом, када сву душу своју унесе у Христа, када сва осећања своја ствара Христом, када оком Христовим гледа у тајну живота, онда, тек онда може непогрешиво разликовати добро и зло. То је удео савршених. Њихова су сва чула, и духовна и физичка, „дугим вежбањем извежбана за разликовање добра и зла“. Такви људи будно страже над целокупним животом својим, над свим покретима своје душе, и смерно, као свети старац Зосима, поучавају и уче: „Свакога дана и часа, свакога тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малога детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али оно је тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то ће семе можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио обазриву и делатну љубав“.

Христолика личност никад не малаксава, никад не очајава, никад се не разочарава, јер је њен вечни оптимизам: Христос – Бог љубави. Он је непрекидно и стално испуњује својом божанском љубављу, која никад не престаје ни у овом ни у оном свету. И та љубав, мудра божанском мудрошћу, постаје средство, којим христолика личност решава најзамршеније људске проблеме. „Пред неком мишљу станеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ: „Да ли треба побеђивати силом, или смерном љубављу? Свагда одлучуј овако: „победићу смерном љубављу“. Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смерност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету.

Нема силе која може уништити оптимизам христоносног човека; нема страха који може протерати Христа из његове душе. Он одише и зрачи непобедљивом силом богочовечанске љубави, смело и неустрашиво живи Христом и проповеда Христа, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх“, сваки страх, изгони и страх од греха људског. Зато, „будите радосни као деца, као птичице небеске, саветује христоносни старац Зосима. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: „Јак је грех, јако је непоштење, јако је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар“. Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, и да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност на људе, свршићеш тим да ћеш се са сатанском гордошћу опасати, и на Бога ћеш узроптати“.

Понесен христочежњивом љубављу, која удубљује осећање личне свегрешности и свеодговорности и тражи непрекидну делатност, старац Зосима учи: „Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да спаваш: „нисам извршио што је требало“, а ти онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер си ваистину и ти за то крив, што неће да те слушају. А ако већ не можеш да говориш са људима и озлојеђенима, ти им служи ћутке и у понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви оставе, и силом те отерају, ти кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, натопи је сузама својим, и даће земља плода од суза твојих, па макар те нико и не видео и не чуо у самоћи твојој. Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти једини веран да останеш; принеси тада жртву, и хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје такви састанете, – ето вам већ читавог света, света живе љубави. Загрлите један другога у мислима и хвалите Господа: јер макар само у вама двојици, али се извршила истина његова“.

Проширен љубављу до богочовечанских размера, Христов човек живи кроз душе свих људи, учествује у патњама свих патника, суделује у свему човечанском и ништа му људско није непознато. Али кад изгуби љубав, он изгуби силу која га је сједињавала са свима људима, усамљује се самоубиственом осамом и сасуши у тој одвојености од осталих људи. Зато је губитак љубави раван губитку душе, раван самоубиству, и човеково биће претвара у пакао. „Ако те пакост људска збуни до негодовања и несавладиве жалости, тако, да занемиш и да се светиш пакоснима – највише се бој тога осећања! Одмах иди и сам потражи себи мука – тако као да си ти крив за ону пакост људску. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив; јер си могао сијати пакосницима макар као један безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао, ти би светлошћу својом и другима обасјао пут, те онај, што је учинио пакост, можда је не би извршио при твојој светлости. Па чак ако ти и сијаш, но видиш да се људи не спасавају ни поред твоје светлости, остани сталан и немој да посумњаш у снагу светлости небеске; веруј, ако се сад нису спасли, они ће се после спасти. А ако се не спасу ни после, онда ће се синови њихови спасти; јер неће умрети светлост твоја, макар ти умро. Праведник одлази, а светлост његова остаје. Обично се људи спасавају тек после смрти праведникове. Род људски не прима пророке своје и обично их тера и бије; али људи воле мученике своје, и поштују оне који су муком уморили. За целину радиш, за будућност радиш. Награде никад не ишти, јер и без тога имаш велику награду на овој земљи: духовну радост твоју, коју само праведник осећа. Не бој се ни знатних, ни јаких, него буди премудар и свагда на свом месту. Знај меру, научи се томе. А када останеш насамо, моли се“.

Ко је љубављу божанском испунио своје биће, увек је молитвено расположен према свима људима. Несумњива је истина: љубав расте молитвом, молитва расте љубављу. Ако има силе која љубав чини бескрајном и бесмртном, онда је то молитва. Љубав се увек моли; молитва увек воли. Ко истински воли, молитвом воли све и сва; ко се истински моли, љубављу се моли за све и сва. Молитва је душа љубави; љубав је тело молитве. „Свакога дана, и кад год само можеш, саветује велики молитвеник старац Зосима, понављај себи: „Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли“. Јер свакога сата и сваког тренутка хиљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа. А колико се много њих са земљом растало усамљених, незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала пред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. И сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти. И опростиће му тебе ради“.

„Мера љубави је – не стати нигде“. То је божанска мисао светог философа Јована Златоуста. Али, и мера молитве је у мери љубави. Границе љубави и молитве потпуно се поклапају. Њихова је граница – безграничност. „Тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! С тугом говори жалостиви старац Зосима. Мислим да нико не може бити несрећнији од њих. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и Црква њих на изглед одбацује; али ја мислим у тајнику душе моје: да би требало, и да би се могло помолити Богу за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се је у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим“.

Кроз молитву љубав расте у све божанске бескрајности, као и молитва што расте кроз љубав у све божанске бесконачности. Разнежено молитвеном љубављу срце људско говори благо и кротко: „Не будите охоли пред малима, не гордите се ни пред великима. Не мрзите ни оне што вас одбацују, што вас срамоте, што вас хуле и што вас клеветају. Не мрзите ни атеисте, злоучинитеље, материјалисте, ни рђаве међу њима, а добре поготову не, јер и међу њима има много добрих, нарочито у наше време. Спомињите их у молитви овако: Господе, спаси све за које нема ко да се моли; спаси и оне што неће да Ти се моле. Па ту одмах додајте: не молим Ти се за то по својој гордости, Господе, јер сам сам грђи од свију и свега“.

„Херувим“ Аљоша Карамазов је дивно оваплоћење учитеља старца Зосиме о љубави и осталим врлинама еванђелским. Он је сав изаткан од божанске љубави и христочежњиве молитвености. Кроз дивљу и хаотичну буру живота њега води пресветли лик Богочовека Христа. И то води љубављу и молитвом. Његово срце има љубави за све, нарочито за несрећне и невољне. Осећајући патње и муке бурних и несрећних душа људских, он се нежно и дирљиво моли Богу за њих: „Господе, смилуј се на њих све; сачувај несрећне и бурне, и упути их. Ти имаш много путева; којим знаш путевима, спаси их. Ти си љубав, Ти ћеш свима послати радост“.

Када христолика личност окрене душу своју према твари, она сва узаври жалошћу и молитвом. И воли сву твар, воли је жалошћу и молитвом. Она тугује тугом и уздише уздисањем рањене твари, коју је људски грех разболео, растужио и расплакао. При томе она живи и болно осећа одговорност људску пред увређеном и униженом твари. И стиди се пред Богом за све људе што киње, муче богоздану твар. Стога христолика личност и прима сву твар не непосредно, собом, већ посредно – Христом. Она приступа твари Христом; гледа је његовим оком, осећа његовим срцем, мери његовом мером. И тако под кором греха открива безгрешну суштину твари.

Христолика личност, вођена Христом кроз тајне светова, види Логос и Логику васионе, и сваку твар прима из руке Творца. Огледана у огледалу њене душе, оболела се твар показује у својој логосној безгрешности и лепоти. Христоликој души открива се последња тајна твари, јер она воли и љуби твар. А љубљени увек открива своју тајну ономе који га љуби. Христолика личност гледа на природу не као на дивље чудовиште које треба немилосрдно укроћивати, већ као на болесника кога треба нежно миловати, сажаљевати и волети. За њу природа не претставља бездушну материју коју треба грубо третирати и безобзирно искоришћавати, већ раскошну тајну Божију коју треба молитвом миловати и љубављу изучавати. На голубијим ногама молитвене љубави она свакој твари приступа кротко и благо, милујући је и љубећи је. И у свакој проналази њену главну тајну. „Волите сву творевину Божју, и целокупну, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји љубите. Волите животиње, волите биље, волите сваку твар. Будеш ли волео сваку твар – и тајну ћеш Божију разумети у стварима. А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш најзад сав свет потпуном, васионом љубављу.

Видовитим оком своје молитвене љубави, христолика личност види непролазну истину сваке Божје твари и налази њено право место у логосној хармонији света. Заиста је „свако створење Божје добро“, и ништа није на одмет, кад се прима молитвеном љубављу, јер се освећује речју Божјом и молитвом. Чистима је све чисто, а поганима и невернима ништа није чисто, него им је ум и савест опогањена, прљава. За Иванов неверујући ум: све је дивљи, проклети и ђаволски хаос; за Зосимин охристовљени ум, и ум осталих христочежњивих хероја Достојевскових: све је слатка тајна Божја, само загорчана грехом; уклони грех, и одједном све постаје дивно и величанствено.

„Заиста, све је добро и дивно, јер је све истина, вели свети старац Зосима. Погледај на коња: животиња велика, човеку најближа; или на вола, који за човека ради и храни га, на погрбљеног и замишљеног вола; погледај на ликове њихове: каква кротост, каква оданост човеку, који га често немилосрдно бије; каква незлобивост, какво поверење и каква лепота у његовом лику! Дирљиво је знати: да на њима нема никаква греха, јер је све савршено, све је осим човека безгрешно, и с њима је Христос још пре него са нама.

– Па зар је и у њих Христос?

– А како би и могло бити другачије, јер за све је Логос, Реч; све створење и свака твар, сваки листић тежи Логосу, Речи, Богу славу пева, Христу плаче, не знајући ни сам за то, вршећи то тајном живота свога безгрешног“.

Својим најсакривенијим, али најважнијим, живцем, свака је твар христочежњива, јер само у Христу налази свој смисао, свој логос, своје оправдање. Ван Њега – свака је твар бесмислена, алогосна, неоправдива. У Логосу, у Вечној Речи Божјој свака твар налази своју реч којом најпотпуније изражава тајанствену суштину свога бића. Без Вечне Речи Божје – сва је васиона немо чудовиште, а наша планета – дивље лудило. Једино у дивном Богочовеку свака твар, ма коме свету припадала, налази своју вечну и апсолутну вредност, јер се „све кроз њега и за њега сазда“.

У оваплоћеном Богу Логосу свака твар проналази своју првобитну лепоту, и светост, и безгрешност. У Њему: све је Лепота, и све је Љубав; његова Лепота спасава свет од смртоносне ругобе зла и греха. Очишћена и освећена твар зрачи том Лепотом. Ту божанску Лепоту твари виде христолике душе светитеља, који Христом примају сваку твар у њеној првобитној безгрешности и лепоти. „Циљ свих подвижникових чежњи је: примити сву твар у њеној првобитној победничкој лепоти. Дух Свети се пројављује у способности: видети лепоту твари“.

Чисто и нежно срце Зосимино осећа, види и говори „о лепоти овог Божјег света и о великој тајни његовој“. „Погледајте око себе на дарове Божје: јасно небо, ваздух чист, травка нежна, птичице, природа прекрасна и безгрешна, а ми, само смо ми безбожни и глупи, и не видимо да је живот рај; а треба само да зажелимо да увидимо, па ће рај одмах настати у свој лепоти својој, и ми ћемо се загрлити и заплакати“. У свакој твари живи понешто логосно, што мудро води твар кроз бескрајна тајанства Божја. „Свака травка, свака бубица, мрав, пчела златна, сви они, за дивно чудо, знају пут свој, иако немају ума; тајну Божју сведоче, непрестано је сами извршују“.

Тајанствена лепота открива се Макаровом чистом и „готово безгрешном срцу“. Све је тајна, кротки збори Макар; у свему је Божја тајна. У сваком дрвету, у свакој травчици налази се затворена та тајна. Кад пева птичица, или кад звезде све укупно на небу блеште у ноћи, – све је то само тајна, једна иста тајна... Свуда лепота неисказана!... Травчица расте – расти, травчице Божја! Птица пева – певај, птичице Божја! Детенце на рукама једне жене писну – Господ био с тобом, мали човече, расти на своју срећу, младенче!... Дивно је на свету, драги мој!... И што је свет тајна, утолико је баш боље: зато је срцу и страшан и диван; и овај страх служи на весеље срцу: „све је у Теби, Господе, и ја сам у Теби, и прими ме!“ Не ропћи, младићу: због тога је још лепше што је тајна.

Христос није дошао у свет да из њега уклони тајну света. У Христу не престаје тајна света, само се преображава: од горке постаје слатка, од ружне лепа. Помоћу Њега човек свим бићем ураста у бескрајну тајну света: живи животом целокупне твари, страда њеним страдањем, тужи њеном тугом, осећа њеним осећањем, мисли њеном мишљу. „На земљи, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог лика Христовог пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим – као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је на место тога даровано тајно скривено осећање живе везе наше са другим светом, са светом горњим и вишим, а и клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу философи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је само осећањем додира с другим тајанственим световима. Ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути“.

Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Човек Христове љубави смирава себе пред сваком твари као пред великом тајном и чудним символом Божјим. За њега је свака твар – мисао Божја обучена у вештаство. Такав човек живи и поучава оваквом истином: „Волите животиње: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиња: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, – и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!“

Али, зар је могућно волети зверове и бити у миру и љубави са њима? Разуме се, човеку непрепорођеном и неомолитвљеном, то је немогућно, али је могућно човеку омолитвљеном и охристовљеном који само Христа има за посредника између себе и свих осталих твари. Божанска кротост Христова бије из таквог човека, и укроћава не само дивље душе него и дивље зверове. Кротки старац Зосима прича једном младићу како је једаред долазио медвед једном великом светитељу, који се спасавао у шуми, у малој ћелијици; и то је умилно расположило светитеља, и он је без страха изишао пред њега и дао му парче хлеба говорећи му: „Иди, Христос нека је с тобом!“ И свирепи звер је отишао послушно и кротко, не учинивши му штете ни повреде.

„Жил* со зверјами“ (живео је са зверовима); – ове се речи често сусрећу у животописима светих подвижника. Оне изражавају суштину новог живота, живота у коме је успостављена хармонија између христоликог човека и целокупне твари.

Милостиво и жалостиво срце Христовог човека брзо се уживи у душу свакога људског бића и успостави логосну везу са сваком твари. Саучешће постаје главна категорија живота кроз коју он прима сав свет. „Саучешће је најглавнији и, може бити, једини закон целога човечанства. То саучешће, та жалостивост је драгоценост наша, пише Достојевски у своме Дневнику, и страшно је – искоренити је из друштва. Када друштво престане да жали немоћне и потлачене, тада ће и њему самом бити рђаво: оно ће постати окорело и сасушиће се, постаће развратно и бесплодно.

Христочежњива молитва отвара у души тајанствене сузарнике, и човек лије сузе над болом целокупне твари која уздише и тужи у свирепом ропству греха и смрти. Разнежена молитвом душа тужно воли сву твар и дирљиво говори: „Кад останеш насамо, моли се. Воли падати на земљу, и љубити је. Земљу љуби непрестано, ненаситно је воли, све воли, свакога воли, и нарочито тражи такво усхићење и занос. Натопи земљу сузама радости и воли те сузе своје. А тога се заноса не стиди, цени га, уживај у њему, јер је то дар Божји, велики дар, и не даје се многима, него само изабранима“.

Под ружном кором греха таји се безгрешна суштина твари, логосна и рајска. Грех је гадан и одвратан нанос, којим је грехољубиви род људски затрпао ту прекрасну суштину и заробио је смрти и пропадљивости. Христолика личност смирава себе пред сваком твари, осећа се крива због туге и трагике васионе, зато и птице моли за опроштај: „Птичице Божије, птичице радосне, опростите ми и ви, јер сам и пред вама згрешио“.

У својој божанској, логосној суштини: живот је рај. То осетити, то доживети значи: познати сву радост бића и сву срећу постојања. А да би то искусио, човеку није потребно много година ни много месеци. „Та нашто године, нашто месеци! Нашто човеку толики дани, кад му је и један дан довољан да сву срећу позна. Мили моји, што се свађамо, један се пред другим хвалимо, један другом увреде памтимо? Најбоље је да један другог волимо и хвалимо, и живот наш да благосиљамо“.

Тајна живота је са сваке стране бескрајна и бесконачна. По њој је разливена нека божанска збиља. Евклидовски ум људски плаше њене бескрајности, зато он понекад проклиње живот. Али, у својој логосној суштини, живот је нешто што треба благосиљати, јер свака твар, свако биће, има круницу, у којој се скрива кап небеске среће. Богочежњивој души кнеза Мишкина свака твар открива небеску страну свога бића, и он, очаран тиме, пита: „Збиља, зар је могућно бити несрећан? О, шта маре моји јади и моје невоље ако сам способан, ако сам кадар да будем срећан? Верујте, ја не разумем како је могућно да неко пролази поред гранатог, лиснатог дрвета, а да се не осети срећан што га види? Да разговара са човеком, а да не буде срећан што га воли? О, ја само не умем све добро да искажем... али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледај детенце, погледајте зору Божију, погледајте травку како расте, погледајте очи које вас гледају и воле вас“...

Целокупним својим бићем човек је везан са свима световима. У њему има помало од свачега. На необјашњив начин у њега се уткивају видљиве и невидљиве силе свих постојећих светова. А када помоћу еванђелских врлина обради и преради своју душу, онда све светове осећа као органски део свога бића: све тајне свих твари стичу се у њега и живе са свима својим бескрајностима и бесконачностима. „Мој млади брат, вели старац Зосима, птице је молио за опроштај: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице молити за опроштај! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад – макар једну мрвицу лакше би им било. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, свеобухватном љубављу мучен, као у неком одушевљењу – молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено“.

Аљоша је сав у овој истини и у овом осећању. Он не само воли све и сва, него је и опијен божанском љубављу према свима људима и према целокупној твари. Раскошна лепота његове христолике свељубави дирљиво је описана у глави која носи наслов: Кана Галилејска. Док отац Пајсије чита Еванђеље крај ковчега, у коме лежи тело преминулог старца Зосиме, Аљоша се тихо моли Богу; али ускоро осети да се моли скоро механички. Одломци којекаквих мисли пролетаху кроз његову душу; тек наједаред сијну као звездице, па се одмах гасе, смењујући се другима; али му зато владаше у души нешто цело, чврсто, нешто што блажи и утољава, и он тога беше свестан. Неки пут би ватрено отпочињао молитву: тако му се хтело да захвали и да воли... Али, почевши молитву, наједаред би прелазио на шта било друго, замислио би се, заборављао би молитву и оно чиме ју је прекинуо. Стаде да слуша што је читао отац Пајсије; али, врло уморан, мало по мало поче да дрема.

„И трећег дана свадба би у Кани Галилејској, и би мати Исусова ту. Јер беху позвани и ученици његови на свадбу“... Ах, да, – лети као вихор у уму Аљошином, – ја то место волим. То је Кана Галилејска, прво чудо Христово... Ах, то чудо, то мило чудо. Не жалост, него је радост људску Христос посетио; чинећи прво чудо, Он је радости људској помогао... „Ко воли људе, тај и радост њихову воли“... то је покојник сваки час понављао, то му беше једна од најважнијих његових мисли... Све што је истинито и лепо, увек је пуно свеопраштања, – то је опет он говорио.

Међу гостима Аљоша види старца Зосиму. „Шта? Шта је то? Зар је он ту? Па он је у мртвачком ковчегу... Али он је и овде... устао, спазио ме, иде овамо... Господе!“

Да, к њему приђе он – сувоњави старчић, радостан и благо насмејан. Ковчега нема, он је у истој одећи у којој је и јуче седео с њима, кад се гости беху искупили код њега. Лице му ведро и јасно, очи му сијају. Како је то? И он је дакле на весељу, и он је позван у Кану Галилејску...

– И ја сам, мили мој, и ја сам зван и позван, – чује се над њим тихи глас. – Ходи и ти к нама.

Глас његов, глас старца Зосиме. – Радујемо се, наставља старац, пијемо вино ново, вино радости нове, велике; видиш ли шта је ту госију? ... А видиш ли Сунце наше, видиш ли Њега?

– Бојим се... не смем да гледам, шапуће Аљоша.

– Не бој Га се! Он је страшан величином пред нама, ужасан је висином Својом, али је бесконачно милостив, изједначио се са нама из љубави, воду у вино претвара, да се не прекида радост гостију, нове госте очекује, нове непрестано зове, и то тако у векове векова. Ено вино ново носе, видиш ли, крчаге носе...

Нешто је горело у срцу Аљошином, нешто га наједаред тако испуни, да га заболе, сузе усхићења отимаху му се из груди... Он пружи руке, викну – и пробуди се...

Бескрајна тајна живота извија се у бескрајну радост. Из понорних дубина и недогледних висина Божјих светова извире и навире божанска радост, плавећи срце људско. Христочежњива душа завршава свој земаљски пут – небеском гозбом, небеском радошћу. А кроз њу и сва твар. Гле, у својој чудесној лепоти сва твар претставља непрекидно чудо Божије у Кани Галилејској. Додирне ли је Христос својом чудотворном руком, кроз њено биће проструји вечна божанска радост: и од старе постаје нова, од смртне – бесмртна, од горке – слатка, од тужне – радосна. Јер је Он, само Он, горки живот твари засладио вечном сладошћу божанском: Собом. Од Њега и Њиме живот је увек нов, увек сладак, увек логосан. У овештало биће твари Он непрестано долива вино радости нове, радости божанске. Бљутаву воду живота Он стално претвара у вино вечне нове радости, да напаћени житељи наше планете не би изгубили драгоцено осећање: да је овај свет увек ново, слатко и радосно чудо Божије. У бескрајном човекољубљу свом Он непрестано зове све људе да буду његови гости, да пију његово вино ново, да се радују његовом радошћу, да вечно живе у светлости чудесне и чаробне Личности његове.

Очаран дивним виђењем првог Христовог чуда, Аљоша брзо напусти ћелију и изиђе напоље. Пуна усхићења душа његова жудила је за слободом, простором, ширином. Над њим се далеко и непрегледно беше раширио небески свод, пун тихих сјајних звезда. Од зенита до хоризонта, издвајао се још нејасни Млечни Пут. Свежа и непомично тиха ноћ беше загрлила земљу. Беле куле и златна кубета Саборне цркве блистаху на јахонтовском небу. Јесење раскошно цвеће у лејама око куће беше заспало, до сутра. Тишина земаљска као да се сливаше са небеском, тајна земаљска се додириваше са звезданом... Аљоша стајаше, гледаше, и наједаред, као мачем посечен, баци се на земљу. Он не знађаше зашто је грли, он не даваше себи рачуна: шта га је тако неодољиво вукло да љуби земљу, да је љуби сву, али је он љубљаше плачући, јецајући и гушећи се својим сузама, и занесено се кунијаше да ће је волети, волети у векове векова. „Залиј земљу сузама радости твоје и воли те сузе твоје“... зазвони у души његовој. Због чега плакаше он? О, он плакаше у усхићењу, баш и због тих звезда што му сијаху из бездана, и „не стиђаше се заноса тога“. Баш као да се нити од свих тих безбројних светова Божијих наједаред састадоше и сплетоше у души његовој, те она сва трепташе „додирујући друге светове“. Хтело му се да опрости свима и за све, а и да моли опроштај, али не себи, него за све људе, за сва зла што су икад учињена... А „за мене се други моле“, одјекну опет у души његовој. Али са сваким тренутком је осећао јасно и као опипљиво: како нешто чврсто и непоколебљиво, као тај свод небески, силажаше у душу његову. Некаква идеја овлађаваше његовим умом – и то за сав живот, и на векове векова. Пао је на земљу као слаб младић, а устао као борац, за цео свој век одлучан; и увиде и осети то наједаред, у тренутку свога усхићења. И никад, никада, за целога свога века, не могаде Аљоша заборавити тај тренутак. „Неко је посетио моју душу у оном тренутку“, говорио је он касније, са тврдом вером у своје речи. – А тај Неко био је Христос, за којим је жудела христочежњива душа Аљошина.

Богочовечанском љубављу, која обухвата сва бића у свима Божјим световима, христолика душа постиже највишу синтезу живота. Њој се сва твар открива у својој рајској лепоти и хармонији. Између ње и свега што постоји, налази се Христос. Она прима свет не непосредно, него посредно, преко Христа. Зато свет за њу јесте – благовест Божија. У светилишту свог бића она доживљује највишу радост и највеће блаженство: живот је рај. Иза хучне дисхармоније која ломи и разбија кору живота, таји се неисказана хармонија живота. До ње се долази, када душа стално живи христоликом свељубављу. Јер само свељубав оспособљује човекову душу да пронађе, осети и позна божанску хармонију живота. Савршена и апсолутна хармонија је могућна само у савршеној и апсолутној љубави: Богу. Осећање и визију те хармоније има само човек, чије срце стално куца и живи бескрајном љубављу за све и сва. Такав човек био је Достојевски. Он је имао ту визију. И описао је потресно и дивно у фантастичној причи која се зове Сан смешнога човека.

Смешан човек Достојевски сањао је да се обрео на некој другој земљи. И прича нам ово: све је на њој било исто као и код нас, али као да је све блистало у неком празнику од неке велике и свете свечаности. Умиљато смарагдно море тихо је ударало у обале и љубило их са отвореном, скоро свесном љубављу. Висока, дивна дрвета стојала су у свој својој раскоши свога цвета, а њихови безбројни листови, уверен сам у то, поздрављали су ме тихим и умиљатим својим шуморењем и као да су изговарали неке речи љубави. Дубрава је пламтела од светлих мирисавих цветова. Птице су у јатима лепршале у ваздуху и не плашећи се од мене спуштале ми се на рамена, на руке, и радосно ме лупкале својим милим треперавим крилцима. Напослетку сам видео и упознао људе те срећне земље. Они сами су ми пришли, опколили ме и љубили. Деца сунца, деца свога сунца, – о, како су били дивни! На нашој земљи никад нисам видео такву лепоту код људи... Очи тих срећних људи блистале су јасним сјајем. Лица су им сијала разумом и неким сазнањем које је било испуњено миром, али та су лица била весела; у речима и гласовима тих људи звучала је детињска радост. О, ја сам одмах, при првом погледу на њихова лица разумео све, потпуно све! То је била земља неоскврњена грехом; на њој су живели људи који нису згрешили, живели су у исто онаквом рају и каквом су живели, по предањима целог човечанства, наши заблудели прародитељи, само са том разликом што је овде земља свуда била један исти рај. Ти су се људи, радосно се смешећи, примицали мени и миловали ме; повели су ме са собом, и сваки је желео да ме умири. О, нису ме ни о чему распитивали, као да су већ све знали и желели су да што пре одагнају патњу са мога лика.

Нека је то био и само сан, наставља Достојевски. Али сећање на љубав тих невиних и дивних људи остало је у мени занавек, и ја осећам да се њихова љубав и сад отуда излива на мене. Сам сам их видео, упознао и убедио се, волео сам их, а доцније сам патио због њих... Они су знали врло много, иако нису имали нашу науку. Њихово се знање испуњавало и хранило другачијим схватањима него код нас на земљи; њихова су стремљења била потпуно другачија. Они нису желели ништа и били су мирни, нису тежили познавању живота као ми, зато што је њихов живот био испуњен. Али њихово је знање било дубље и узвишеније од наше науке; јер наша наука тражи да објасни шта је живот, сама жури да га упозна да би научила друге да живе; међутим они и без науке знају како да живе, то сам схватио, само нисам могао да разумем њихова знања. Показивали су ми своје дрвеће, а ја нисам могао да појмим онај ступањ љубави са којим су они гледали на њих, као да су говорили са бићима сличним себи. А знате, можда нећу ни погрешити ако кажем да су и разговарали са њима! Да, они су пронашли њихов језик и уверен сам да их је и дрвеће разумело.

Тако су гледали и на сву природу – на животиње које су живеле са њима мирно не нападајући их, које су их волеле побеђене њиховом љубављу. Показивали су ми звезде и говорили о њима нешто што ја нисам могао да разумем... Били су живахни и весели као деца. Лутали су по својим дивним шумарцима и гајевима, певали прекрасне песме, хранили се меком храном, плодовима својих дрвећа, медом својих шума и млеком оданих животиња. За храну и одело трудили су се само мало и олако. Имали су љубав и рађали су децу, али никад нисам опазио код њих наступе оног свирепог сладострашћа које захвата скоро све на нашој земљи, све и свакога, и служе безмало као једини извор за све грехове нашег човечанства. Они су се радовали новорођеној деци као новим учесницима у њиховом блаженству. Међу њима није било свађе, није било љубоморе; нису ни схватали шта то значи. Њихова деца су била деца свију, зато што су сви сачињавали једну породицу. Код њих скоро да није било болести, премда је било смрти; али њихови су стари умирали тихо, као да су заспали, окружени људима са којима су се опраштали, благосиљајући их, смешећи им се, и испраћани њиховим светлим осмесима. Тугу и сузе нисам при томе видео, била је то само љубав појачана до усхићења, али до усхићења мирног, засићеног и посматрачког.

Могло се помислити да они и после смрти имају додир са својим мртвима и да смрт не прекида земаљско јединство са њима. Нису ме скоро ни разумели кад сам их питао о вечном животу, али су изгледа били толико уверени у тај живот, да то за њих није било никакво питање... Они су имали неко насушно, живо и непрекидно јединство са целином васељене... Славили су природу, земљу, море и шуме... Изгледа да су цео живот проводили тако што су уживали један у другоме. То је била нека узајамна заљубљеност, потпуна и свеопшта... Осећао сам да моје срце постаје поред њих исто тако невино и правично као и њихова срца... Од осећања обилности живота застајао ми је дах, и ја сам се ћутке молио њима.

Када се пробудио, Достојевски је осетио да је његово васцело биће испуњено бескрајном свељубављу и вечном истином. Све је у њему усхићено клицало: „О, сад хоћу живот, живот! Подигао сам руке и обратио се вечној Истини: нисам се само обратио већ сам заплакао; усхићење, неизмерно усхићење потресло је цело моје биће. Да, живот и – проповед! На проповед сам се решио истог тренутка и наравно за цео живот. Идем да проповедам, али – шта? Истину, јер сам је својим очима видео, видео сам сву њену славу!... Ја не могу залутати и изгубити се, јер сам видео Истину, видео је, и знам да људи могу бити дивни и срећни а да не изгубе способност да живе на земљи. Ја нећу и не могу да верујем да је зло нормално стање људи. А сви ми се смеју баш због те моје вере. Како могу да не верујем кад сам видео Истину, нисам је пронашао умом, већ сам је видео, видео и њен живи лик испунио је моју душу занавек. Видео сам је у тако потпуној целини да не могу веровати да она не постоји код људи. Дакле, како се могу онда изгубити у лутању?... Живи лик онога што сам видео биће увек са мном и увек ће ме поправити и упутити. О, ја сам бодар и свеж, идем и ићи ћу ма и хиљаду година.

Достојевски, најогорченији бунтовник и најсвирепији богоборац, примио је свет, пронашао му бесмртни смисао и вечну вредност, и на тај начин постигао највишу синтезу живота. Све дивље атеистичке сумње, сва пустошна анархистичка стремљења, сва очајна самоубиствена расположења престала су и нестала. И он је свим бићем својим упловио у неко узвишено спокојство и тихо блаженство, пуно јасне мисли, хармоничне радости и бесмртне наде. Некадашњи најбезнадежнији очајник, сада је испунио своју бурну душу – божанственом хармонијом, невиђеном лепотом, непролазном истином, свепобедном љубављу, и у христочежњивом заносу стопио се са највишом синтезом живота, где је све – „лепота и молитва“.

Путем молитвеног стапања са највишом синтезом живота – Христом, „проклети проблем“ страдања, који пред умом људским сачињава најјачи разлог за непримање света и Бога, добија своје завршно решење. Једино у Христу и са Христом, страдање губи своју отровну горчину, заслађује се, освећује, осмишљује и постаје неопходно средство људског савршенства и спасења. Мимо Христа, страдање људско нема ни смисла ни оправдања. Са Њим, оно постаје чистилиште у коме се душа чисти од сваке прљавштине, и најбоља школа хришћанства.

Под тајанственим и чудотворним додиром благе руке Христове горка тајна људског страдања постаје слатка, а стари бол и тешка туга постепено прелазе у тиху радост и умилно блаженство. Само погружен у молитвену љубав, човек осећа како се његов земаљски живот додирује са новим, бесконачним, непознатим, али блиским животом, од чијег предосећања душа усхићено дршће, ум сија и радосно плаче срце. А над свим тим носи се правда Божја, која испуњује миљем, мири и прашта све. Господ Христос оспособљује човека не само да подноси сваковрсна страдања, него да у њима блажен и срећан буде. Христолики Зосима, шаљући Аљошу у свет, говори му: „Благосиљам те због твог великог задатка у свету. Много ти још имаш да путујеш по свету... Све ћеш морати поднети, док се наново не вратиш. А посла ће много бити. Али у тебе не сумњам, зато те и шаљем. Христос нека је с тобом. Сачувај Га и Он ће сачувати тебе. Велики ћеш јад и тугу видети, и у том јаду ћеш срећан бити. Ево ти завет: у тузи срећу тражи. Ради, непрестано ради... Много ћеш имати противника, али ће те и сами непријатељи твоји волети. Много ће ти беде и несреће донети живот, али ћеш услед тих беда и невоља и бити срећан, и живот ћеш благословити, и друге ћеш довести дотле да га благослове – што је најважније од свега.

До највише синтезе живота, Богочовека Христа, долази се практиковањем еванђелских врлина. Достојевски је то на неподражљив начин показао и доказао. Када христочежњива личност еванђелске врлине претвори у садржину своје душе, свога бића, свога живота, она исцељује себе од греховне разбијености, легионизираности, атомизираности, и улази у царство највише синтезе живота, где Христос свељубављу и свемудрошћу царује и влада.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски