molitvoslovm

Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 10

Објављено 05 јануар 2015
dostoevski1
СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
ФИЛОСОФИЈА ЉУБАВИ И САЗНАЊА

Чим човек поведе своје мисли еванђелским путем, одмах осети да је недовршено биће. Све што је у њему, отима се ка нечем бескрајном и бесконачном. Подвигом вере, молитве, смерности он обескрајњује и обесконачује себе. Нигде границе његовом напредовању, нигде међе његовом самоусавршавању. Он стално преноси себе из временског у вечно, из смртног у бесмртно, из природног у натприродно, из коначног у бесконачно. Вера и није друго него самоодречни salto mortale, скок из смртног у бесмртно. Ту се човек храбро и одлучно одриче себе, свога егоистичног закона: ја=ја, и предаје себе божанским бескрајностима, где Вечни царује и влада.

Подвигом вере човек баца зрно своје личности у неиспитане дубине Вечног и Невидљивог. Подвигом молитве то се зрно рашчиња, умире и узраста у срце Невидљивог. Подвигом смерности човек долази до пламеног осећања и жеравичног сазнања да је зрно његовог бића без стварне вредности и да непролазну вредност добија само ако се сједини са Богочовеком Христом, који у нашем земаљском свету претставља једину апсолутну и бескрајну Вредност. Но овај сложени подвиг којим човек преноси себе у богочовечанске бескрајности и сједињује себе са Богом Логосом, није ништа друго до рашчлањена и примењена „прва и највећа заповест“ Богочовека: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом.

Вером, молитвом и смерношћу човек предаје Богу и преноси у Бога све срце своје, сву душу своју, сав ум свој и сву снагу своју. Целокупном садржином свога богочежњивог бића човек обитава у Богу, молитвено се сједињује с Њим до чудесне присности. Вођен вером, васпитаван молитвом, оплемењиван смерношћу, он постепено стиче све већа и већа богочовечанска искуства, све светије и светије врлине, док најзад не стекне највећу и најсветију врлину: љубав.

„Љубав је већа од молитве“, већа и од свих осталих врлина. И то утолико већа, уколико је Бог већи од свих врлина, јер „Бог је љубав“. Бог не само има љубав као своје својство, него Он јесте љубав по бићу свом. „Јер љубав није име него Божанска суштина“. Љубав није само „res Dei“, него „substantia Dei“, Његово „esse“. Као љубав, Бог је апсолутан. Он не би био апсолутна љубав, када би био само љубав према другоме, према релативноме, према пролазноме, према свету. У том случају Божја би љубав зависила од релативних бића, и не би била апсолутна него случајна. Бог је апсолутно биће, јер је Он – супстанцијални акт љубави, акт – супстанција. Љубав је суштина Божја, Његова властита природа, а не само Његов атрибут.

Пошто је тако, човек не може осетити и познати Апсолутну Љубав, ако лично и опитно не доживи „прву и највећу заповест“, ако супстанцијалним актом христочежњиве љубави све биће своје не пренесе у Богочовека Христа. Суштина Божја иште суштину човечју; Бог иште човека. Истина је разливена по свима бескрајностима Божанске суштине, зато се до познања Истине не може доћи путем рационалистичким, феноменалистичким, аријанским. Само један пут води у познање Вечне Истине: то је љубав. Стичући љубав, која је суштина Божја, човек се реално сједињује са Богом и на тај начин долази до стварног познања Вечне Истине.

Љубав испуњује човека Богом. По мери испуњења себе Богом, човек и познаје Бога. Испуњујући се Богом, човек се осветљује, освећује, обожује, и на тај начин оспособљује за истинско познање Бога. Усвајањем и доживљавањем „прве и највеће заповести“, човек постаје „учесник у Божјој природи“. Божанска сила љубави увлачи васцелог човека у процес обожења: обожује му се срце, душа, ум и воља; и све што је човеково живи Богом, осећа Богом, мисли Богом, хоће Богом. При томе тајну Божанства људима открива Дух Свети, јер шта је у Богу нико не зна осим Духа Божјега.

Човек као човек, у својој психофизичкој ограничености, није способан да истински и стварно позна Бога. Али, као што је писано: што око не виде и ухо не чу и у срце људско не дође, то уготови Бог онима који Га љубе, – и само онима који Га љубе, јер су љубављу постали учесници у његовој природи. Љубав уводи човека у дубине Божје и оспособљује га да у Богу може познати оно што небогољубиви људи не могу никада и ни на који начин дознати.

Богочовек је донео свету ову истину: љубав је пут и метод истинског богопознања. Кроз веру, молитву и смерност човек казује себе Богу; кроз љубав – Бог казује себе човеку. Кроз веру, молитву и смерност човек предаје себе Богу; кроз љубав – Бог предаје себе човеку. Кроз веру, молитву и смерност човек верује у Бога; кроз љубав – Бог верује у човека. Кроз веру, молитву и смерност човек прима Бога; кроз љубав – Бог прима човека. Љубав је Божји одговор на човекову веру, молитву и смерност. У односу према Богу: човек је вера, молитва и смерност; у односу према човеку: Бог је љубав, милост и жалостивост. Човек може бити творац вере, али никада љубави; Бог је једини творац љубави. Вера је подвиг, љубав је дар. Кроз веру, молитву и смерност човек усваја Бога за садржину, смисао и циљ свога бића; кроз љубав – Бог усваја човека за садржину свога живота: постаје човек, да би човека обожио; сједињује се са човеком у богочовечанско јединство.

Љубав је суштина Бога, суштина Тројичног Божанства, суштина хришћанства. Та љубав је „прва и највећа заповест“. А друга је заповест као и прва: равна њој и по вредности и по значају. Она гласи: „Љуби ближњег свог као себе самог“. „О овим двема заповестима виси сав закон и пророци“. О овим двема заповестима виси целокупно Еванђеље Господа Христа; о овим двема заповестима виси сав живот и учење христоликих јунака Достојевскових, виси сав живот и учење и самог Достојевског.

Једна суштина и једна сила проходи ове две заповести; по свему су једносушне. прва је заповест увек прва и увек највећа; друга је увек друга и увек зависна од прве. Љубав према човеку је само видљива пројава и верна објективација човекове љубави према Богу. Стекне ли љубав према Богу, човек истовремено стиче и љубав према човеку. Љубав према људима је онтолошки условљена човековом љубављу према Богу. Без богољубља нема правог човекољубља. Волети човека а не љубити Бога, у ствари је самољубље. Љубити Бога а не волети човека, у ствари је самообмана. То је основна богочовечанска истина, силно посведочена и доказана Христом.

Ову Христову истину потпуно усваја и страсно проповеда Достојевски. За њега: врлина је не могућна без Бога; најмање је могућна суштина свих врлина: љубав. Његово је убеђење: само жутокљуни моралисти могу тврдити да је љубав према људима могућна без љубави према Богу. Љубити истинском и непролазном љубављу могућно је само када човек живи Богом и у Богу. Истинска љубав сједињује душу са душом, срце са срцем и вољу са вољом. Она сједињује све што је савршено у једном човеку са свим што је савршено у другом човеку. Зато апостол и вели да је љубав „свеза савршенства“.

Христолика љубав везује, спаја, сједињује суштину љубећег са суштином љубљеног и готово их претвара у једносушно биће. „Љуби ближњег свог као себе самог“. – Као себе самог? А ако ја из хришћанске смерности мрзим себе самог, шта онда? Не би ли онда: љубити ближњег свог као себе самог, значило: мрзети ближњег свог као себе самог? – Нема сумње, то би значило то, када љубав према ближњем не би била суштаствена еманација и пројекција човекове љубави према Богу. Али „као себе самог“ значи: као твоје „себе“, као твоје „ја“, које се свим срцем, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом осветило и обожило, обитавајући у Богу и испуњујући „прву и највећу заповест“. „Љуби ближњег свог као себе самог“, значи: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, освећено и обожено ја; љуби ближњег свог Богом и у Богу.

Такав је смисао двеју највећих заповести Богочовекових у нашем човечанском свету. Зато што имају такав смисао, о њима виси, и од њих зависи, вечност сваког човека уопште, као и свих људи скупа. Један је пут ка човеку: Бог. Јер је без Бога не могућно ни прићи човеку, ни љубити човека, ни познати човека. Само Богом и у Богу човек постаје и диван, и силан, и вечан. Само Бог даје силе човеку да може љубити ближњег свог непролазном и вечном љубављу. „Љубити невидљивог Бога значи: пасивно откривати пред Њим своје срце и чекати његово активно откривење, чекати да у срце сиђе енергија Божанске љубави. Узрок љубави према Богу јесте Бог: causa diligendi Deum Deus est. Напротив, љубити видљиву твар значи: давати примљеној Божанској енергији да се пројављује кроз примаоца, да се пројављује око њега и ван њега онако како она чини у самом Троличном Божанству; значи: давати јој да прелази на другог, на брата. За чисто људске напоре љубав према брату је апсолутно немогућна. Та је љубав дело силе Божје. Љубећи, ми љубимо Богом и у Богу. Само онај који је познао Троједног Бога може љубити истинском љубављу. Ако ја нисам познао Бога, ако се нисам присајединио његовом Бићу, онда ја не љубим. И обратно: ако ја љубим, значи: ја сам се присајединио Богу, знам Бога; ако пак не љубим, значи: нисам Му се присајединио и не знам Га“.

Без Бога и ван Бога љубав је не могућна. Исто тако, без љубави и ван љубави немогућно је познати Бога. „Љубав је од Бога, и сваки који љуби, од Бога је рођен и зна Бога. А који не љуби, не зна Бога, јер је Бог љубав“. Да би могао љубити људе истинском љубављу, човек се мора свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом родити од Бога, од Љубави. Ко је од Љубави, не може не љубити. Сједини ли се са Богом, човек добија силе да се духовно сједињује са људима. Удаљеност од Бога у исто време је и удаљеност од људи. Што је човек ближи Богу, ближи је и људима. А најближи је људима онај који је најближи Богу. То је богочовечанска истина, посведочена многовековним православним искуством.

Замислите један круг, вели свети филозоф Ава Доротеј, у средини круга центар и радијуси који излазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг – свет, центар круга Бог, а радијуси који иду од центра периферији и од периферије центру – живот људи, путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу. Тако треба схватити и удаљавање. Када се удаљују од Бога и окрећу спољашњости, периферији круга, јасно је да, уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњега. Ако пак љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу помоћу љубави према Њему, утолико се љубављу сједињујемо са ближњима; уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.

Достојевскова философија љубави је сва у овој богочовечанској истини о љубави. Његови христолики хероји љубе све људе, љубе сву твар, јер љубе Христа Бога; његови христоборски хероји не љубе људе, не љубе свет, јер не љубе Бога у Христу. Права љубав је подвиг, и то богочовечански подвиг, у коме стваралачки учествује, с једне стране, сам Богочовек Христос, а с друге, сам човек целокупним својим бићем. Да би могао љубити људе непролазном љубављу, човек мора најпре учинити Христа душом своје душе, срцем свога срца, умом свога ума, вољом своје воље, животом свога живота, љубављу своје љубави. Без Бога љубави немогућно је љубити божански. У крајњој линији, љубав чини Бога Богом и човека човеком. Христос је зато једини истинити Бог у свима световима што је љубав. „Сунце љубави гори у његовом срцу; зраци Светлости, Просвећености и Силе бију Му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу која се на све одазива“.

У нашем земаљском свету може се посумњати у све, само у једно не: у љубав Христову. По свему и свачему Он је Бог Љубављу, јер је Бог Љубави. Љубав је суштина његове људске личности уопште. Достојевскова љубав према човеку и свету само је пројекција и одраз његове љубави према Господу Христу. Сваки Достојевсков подвиг љубави, и осећање, и мисао, и реч, одишу миомирном душом Христовом. Достојевски зна основну тајну чаробне личности Богочовекове. Тајна је та – Љубав. Целокупним својим бићем Богочовек најочигледније показује и најубедљивије доказује да је Љубав основна тајна и Бога и човека. Ако бисмо допустили себи парадоксну жељу да дефинишемо Бога и човека, онда би највероватнија дефиниција Бога могла гласити: љубав је дефиниција Бога, и стил Бога. А за човека могло би се рећи: Богочовек је дефиниција човека, и стил човека.

Бог је љубав, зато је божанска љубав свемоћна, бескрајна, бесмртна и вечита. А када је Бог – Љубав, онда у срцу човечијем нема места за очајање, за скепсу, за мржњу. Свим бићем својим човек је отворен за бескрајну радост, за божанску мудрост, за вечну самилост, за безмерну љубав. Бог је љубав, зато „ничега се не бој, и никада се не бој, и не тугуј, учи старац Зосима. Главно је да се кајеш, и Бог ће ти опростити све. Нема таквог греха који Господ не би опростио човеку који се истински каје. Та човек никада не може ни учинити тако велики грех, који би исцрпао бесконачну љубав Божју. Може ли бити такав грех који би превазишао љубав Божју! Старај се само о покајању, о непрестаном покајању, а бојазан отерај сасвим. Веруј да те Бог љуби тако, како ти ни замислити не можеш; Он те љуби са твојим грехом и у твом греху... Не бој се! Не огорчуј се на људе; не срди се због увреда. Покајнику опрости у срцу све увреде које ти је нанео; помири се са њим истински. Како се кајеш, онако и љубиш. А љубиш ли, већ си Божји... Љубављу се све искупљује, све спасава... Љубав је тако огромно благо, да њоме можеш купити сав свет и искупити не само своје него и туђе грехе“.

У природи својој љубав има неодољиву центрипеталну силу, богоцентричну силу, којом привлачи Богу, том вечном центру велике тајне живота, сва бића и све твари. Оно што биће чини бићем и твар тварју јесте стваралачка сила мисли Божјих које су у њима. Јер је свака твар – оваплоћена мисао Божја. То и чини твар богочежњивом, јер оно што је у њој од Бога, чезне за својим творцем. Љубав има чудесну способност да у сваком човеку и у свакој твари пронађе оно што је Божје, што је савршено. „Љубав је свеза савршенства“, свеза свега онога што је савршено у људима и тварима. А у њима је савршено оно што је боголико и богоздано, оно што је од Савршеног. Љубав везује, спаја, сједињује боголике душе, расејане Богом по људима, и Божје мисли, расејане по тварима.

Очигледна је истина: љубав је суштина Бога. Но исто тако, очигледна је и ова истина: љубав је неминовно и суштина човека. Јер Бог не би био Љубав, да љубав није учинио суштином човека. Бог је љубав, – то је прва и главна новина хришћанства; а друга је као и ова: човек је љубав. Без љубави – Бог није Бог; без љубави – човек није човек. Љубав чини и Бога Богом и човека човеком. Без љубави – Бог је ништа; у сваком случају ништа за измучене житеље наше несрећне планете. Без љубави и – човек је ништа. Личност је могућна једино љубављу и у љубави. Јер је љубав суштина, садржина и детерминанта личности. Без љубави је човеково ја ништа; а ако је ишта, онда је то ишта: хаотична маса бесмислених сензација и непотребних болова. „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“. Нека сам свезнајући, нека знам све, нека разумем све, нека верујем све, ако љубави божанске немам – ништа сам, не претстављам никакву вредност ни у овом ни у оном свету.

Кроз подвиг богочовечанске љубави човек прелази из небића у биће, васкрсава из смрти у живот, устаје из гроба безличног ништа, из гроба небића и улази у вечни живот Свебића. Љубављу се човек ослобађа робовања категоријама небића и смрти, и своју личност уводи у живот благе и кротке Вечности, те једине категорије љубави. Љубављу се човек спасава језовитог метафизичког ништа, осуштињује, обесконачује, обесмрћује и етернизира себе, и тако улази у раскошно царство божанских реалности и вечних вредности. Без љубави – нема личности.

У подвигу вере човек сувише осећа своју сићушност и ништавност, и у њима своју безличност; а у подвигу христолике љубави он сувише осећа Бога и назире његово лице, јер је у нашем човечанском свету љубав једина сила која открива лице Божје. Ништа тако не показује и не доказује постојање личног Бога, ништа тако не оспособљује човека за лично општење са Богом, за општење „лицем к лицу“, ништа тако не сједињује човека са Богом као љубав.

Човек који љуби богочовечанском љубављу – никад не престаје, никад не умире, јер ту љубав никакав бол не може разочарати и никаква смрт умртвити. Сједињујући човека са једино Бесмртним, она га обесмрћује, уништава у њему све што је пролазно и смртно и уводи у оно што је божанско и савршено, што никад не умире, што личност његову чини бесмртном и вечном. Бог је из љубави и љубављу постао човек, да би човек из љубави и љубављу постао бог, али не Бог по природи већ по благодати. Стичућу богочовечанску љубав, човек са њом стиче богочовечанске врлине, мисли и осећања.

Бог љубављу мисли; човек који има богочовечанску љубав – љубављу мисли; Бог љубављу осећа, љубављу зна, љубављу зна, љубављу живи, тако и човек божанске љубави – љубављу осећа, љубављу зна, љубављу живи. Из свега истински Божјег и истински човечјег зрачи љубав. Љубављу мислити, осећати, живети, знати – то је еванђелски, богочовечански, православни метод живота. Главно Христово дело састоји се у томе што је Он своју богочовечанску љубав учинио не атрибутом него суштином човечије личности. До Њега, љубав је била тангента на кругу људског живота; од Њега, она постаје центар живота, личности и људске заједнице.

Богочовек је учинио љубав суштином и методом богопознања и човекопознања. Љубав је не само осећање, него и суштина духа, душе и воље. Она је главна стваралачка сила којом новозаветна личност компонује себе. Тајна чаробне личности Христове је у љубави; у љубави је и тајна новозаветне гносеологије. Богочовечанска љубав је нови пут познања. Њен категорички императив гласи: љуби, да би познао. Истинско знање у свему зависи од љубави: оно се зачиње у љубави, расте љубављу, достиже савршенство помоћу љубави. Ја љубим, значи: ја знам. Знање је еманација љубави. Сва философија сазнања садржи се у философији љубави. Љуби ли човек христоликом љубављу, он је истински философ, јер зна тајну живота и света. Бог љубављу богује; исто тако и човек љубављу човекује. Нема ли љубави, човек нема оно што га чини човеком, оно чиме човекује и бесмртује. Љубав је једина сила која човека преображава у истинског философа и даје му моћ да реши најтеже проблеме живота и света.

Свирепо мучен основним проблемима људског духа, Достојевски је својим личним опитом пронашао и доказао: да је љубав једино средство којим се коначно могу решити вековечни проблеми, „проклети проблеми“: проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе. Он изјављује: „Лична бесмртност и Бог су једна и иста – идентична идеја“. Дискурзивним и дијалектичким путем ова се идеја не може доказати. Пред њеном страшном тајном у грозницу падају, престају и скоро нестају сва људска знања, људска пророштва, сва људска преимућства. Но у световима, који су отворени за људско сазнање, постоји само једна сила која коначно и завршно решава проблем Бога и душе. Та сила јесте љубав. Али она решава тај проблем не путем логичких доказа, него путем непосредног личног искуства, унутрашњег убеђења, које се стиче опитом активне љубави, доживљавањем божанске љубави као суштине свога бића и својих односа према свету и људима.

Свети философ Достојевсков, старац Зосима учи: постојање Бога, бесмртности душе и будућег живота не могуће је доказати, али је могуће – убедити се.

– Како? Чиме?

– Опитом стварне, делатне љубави. Постарајте се да волите своје ближње стварно, делатно, поступцима и неуморно. Према томе како будете напредовали, и све јаче успевали у љубави, ви ћете се убеђивати и о постојању Бога и о бесмртности душе ваше. Дођете ли пак у љубави према људима до потпуног самопрегоревања, тада ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи ни заћи у вашу душу. То је испитано, то је тачно.

Човек располаже једном необичном способношћу: он осећа и сазнаје своје постојање. То осећање и сазнање је толико загонетно, тајанствено и чудесно, да га сам човек није могао ни измислити ни створити. Његово порекло је, нема сумње, надчовечно, небеско, божанско. Њега је човеку могао дати само Бог. А дао га је зато што је Љубав. И ми, љубећи људе стварном божанском љубављу, долазимо до убеђења да постојимо као бесмртна бића. А наша љубав, својом неодољивом богоцентричном силом, носи наше цело биће Богу, сједињује га са Њим и ствара у нама непоколебљиво убеђење да постоји Бог, бесмртност душе и будући живот. Опитом христолике љубави човек стиче истинско самопознање и реално богопознање. Када човек учини богочовечанску љубав суштином своје личности, онда он осећа Богом, мисли Богом, живи Богом, сазнаје Богом; онда он осећа да сваку његову мисао и свако његово осећање Бог претвара у бесмртну мисао и бесмртно осећање; онда он осећа и зна себе Богом, и јасно увиђа да се његово самоосећање тајанствено корени у богоосећању, и његова самосвест и богосвести.

Савршени пример и непобитни доказ тога су христолики хероји Достојевскога. Они љубављу живе; љубављу знају Бога, људе, свет и себе. Из сваког њиховог осећања и мисли, жеље и дела зрачи божанска љубав, и у душама других људи ствара убеђење о постојању Бога и бесмртности душе. За њих су љубав, Бог, бесмртност душе су нераздвојни и међусобно условљени, али не само као појмови него и као живо осећање и као жива и апсолутна стварност.

Кроз христолику љубав човек најсигурније и најбрже расте ка незаменљивом идеалу рода људског: Богочовеку Христу, расте непрекидно, док не достигне у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. До потпуне реализације своје личности човек долази ако расте растом Божјим, а не само голим растом човечијим. Јер човек може постати потпун и савршен само ако све своје силе и моћи преобрази и усаврши Богочовеком. Кроз богочовечанске врлине човек расте ка највишој синтези личности: богочовечанској љубави. Јер је ова љубав – највиша синтеза личности, пошто последњим и завршним сједињењем сједињује човека са Богочовеком. Без те љубави човек је получовек, потчовек или нечовек. Штавише, без ње – човек је „без суштине, ништа је“. „Љубав и јесте „да“ које ја говори себи; а мржња је „не“ себи. Р. Хамерлинг. Непреводљиво али изразито изражава ту идеју формулом: љубав је das lebhafte Sich-selbst-bejahen des Seins = живо себи самоме „да“ бића“.

На необјашњиво тајанствен начин свако је биће условљено љубављу: и биће Божје, и биће човечије, и свако биће уопште. У царству живих бића влада начело: љубити значи бити. Бог је Вечно Биће, јер је Апсолутна Љубав његова суштина. То откривење донео је свету Богочовек Христос, а пронели светом христочежњиви апостоли љубави. По том откривењу: љубити христоликом љубављу значи: још овде на земљи живети вечним животом, победити грех и смрт и бити бесмртан. Не љубити значи: бити мртав и остати у смрти. „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; ко не љуби, остаје у смрти“.

Христочежњива душа Достојевскога сва је прожета осећањем и убећењем да: љубити значи бити. Судбина људске личности је скраја-накрај условљена љубављу. Достојевски изједначује „ја јесам“ са „ја љубим“. Ако љубим – ја постојим, јер сам везан са Свебићем; ако не љубим – не постојим, јер сам везан са небићем. Али, и то није све. За словенског апостола љубави, рај је љубав, пакао је мржња. Ко љуби, већ је у рају за живота на земљи; ко не љуби, већ је у паклу, јер је пакао: не моћи љубити.

„Оци и учитељи, вели Достојевски кроз уста свог светог старца Зосиме, размишљам: шта је пакао? Судим овако: пакао, то је патња и страдање због тога што је бећ немогућно више волети, љубити. Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: „Ја јесам и ја љубим“. Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим бремена и рокови. Па шта се десило? То срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволе га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; и рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што од Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада виде јасно, и сам себи рече: „Сад знање имам, али ма како жудио да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је завршен живот земаљски; неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће бити више времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад је већ немогућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави принети на жртву, и сад је бездан међу животом и овим бићем“.

Неки божански смисао излива се у срце које љуби, и човек свим бићем осећа да божанска логосност држи светове у чудесном постојању. Завлада ли човеком, љубав постаје неослепљивим видом његове душе и непогрешивим учитељем узорног живота. „Главно је – воли друге као себе, вели Достојевски, то је главно и то је све, а друго ништа не треба, јер ћеш одмах пронаћи како да живиш“. Када би се људи решили да им љубав буде царица душа, на земљи би се за један дан, за један час могло све уредити на најбољи начин.

То је за Достојевског најочигледнија и најнесумњивија истина, истина која чак има и одређени лик свој. Љубав и Истина су два синонимна појма и две синонимне стварности. Вечна Љубав је у исто време и Вечна Истина. Ту Истину је Достојевски не само осетио и познао него и видео, зато верује у њу страсно и свесрдно. Он одлучно изјављује: „Ја сам својим очима видео Истину, видео сам сву њену славу... Видео сам Истину, видео је, и знам да људи могу бити дивни и срећни а да не изгубе способност да живе на земљи. Ја нећу и не могу да верујем да је зло нормално стање људи. А сви ми се смеју баш због те моје вере. Како могу да не верујем? Та ја сам видео Истину, нисам је ни пронашао умом, већ сам је видео, и њен живи лик испунио је моју душу занавек. Видео сам је у тако потпуној целости да не могу веровати да она не постоји код људи... Живи лик онога што сам видео биће увек са мном и увек ће ме поправљати и упућивати. О, ја сам бодар и свеж, идем и ићи ћу ма и хиљаду година... Ићи ћу и проповедаћу неуморно“. Шта? – Како од наше паклене планете начини рај. Средство је за то само једно: љубав. И то љубав христолика, богочовечанска.

Има много врста љубави. Све су оне релативне, пролазне, смртне. Само је једна међу њима апсолутна и вечна. То је – љубав богочовечанска. При томе, провера је само једна: Богочовек Христос. Разни европски хуманизми, алтруизми, солидаризми, нису друго до сушичави сурогати љубави. Сви се они изводе и своде на човека, зато им је и замах слаб и дах кратак. У њима нема оне бесконачне и свемилостиве љубави која воли човека и у гресима његовим. Ту се човек са човеком духовно додирује а не сједињује. По схватању европског хуманистичког човека: волети, љубити значи: апстрактно и површно коснути се љубљеног; а по еванђелском, по православном схватању: волети, љубити значи: душом ући у душу љубљеног, сјединити се са њим суштински, оваплотити се у њега.

Видовити Достојевски је до дна сагледао трагичну пролазност и бесмисленост љубави европског типа, зато апостолски одлучно и пламено проповеда љубав еванђелску, љубав богочовечанску. Волети, љубити некога, вели Достојевски, то значи: примити његову душу у своју душу, оваплотити се у њега, у његову суштину, у његов лик, преобразити се у њега потпуно. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов.

Оно што живот људски на земљи чини драгим, вредносним, осмишљеним, драгоценим јесте христолика љубав. Живот је вредан живљења само ако је прожет и диригован том љубављу. Где те љубави има, тамо разочарења нема. Као вредност изнад свих вредности стоји љубав. Не само животу већ и постојању она даје и вредност и смисао. „Шта је драгоценије од љубави? Љубав је виша од постојања, љубав је круна постојања; па како једно биће може да се не погне пред њоме?“

Тешка трагика људског живота једино у христоликој љубави добија смисао и своје оправдање. Ова љубав својом божанском силом претвара трагику живота у милу сету, и спасава човека од скепсе и очајања. Ову љубав Достојевски потпуно изједначује са спасењем. Љубав спасава од свих смрти у свима световима, јер је сама бесмртна и вечна. Достојевски вели да је Бог објавио човеку једну једину формулу спасења; она гласи: „Љуби ближњег свог као себе самог“.

Ако се човек ичим спасава, спасава се љубављу према ближњем. Јер „човек се не може спасти осим кроз ближњега“. Или, како би Достојевски рекао, човек се може спасти, ако се подвигом љубави оваплоти у свога ближњег, преобрази у лик његов. Али, таква љубав је немогућна без оваплоћеног Бога и његовог Богочовечанског Тела, јер истинско и право оваплоћење почиње и завршава се Њиме. Оваплоћење Божјег у сфери људског обавља се силом коју човеку даје оваплоћени Бог – Христос. Та сила јесте љубав. Уствари, љубав је једини узрок Христовог оваплоћења. И свако оваплоћење Божјег у свету човечанском јесте видљива пројекција невидљиве љубави, видљиво тело невидљиве суштине.

Христос је страшан својом величином, ужасан својом висином, али је бескрајно милостив, јер је из љубави постао човек, изједначио се са нама. Надумним делом своје божанске љубави „Он постаде од наше суштине“. Из љубави и љубављу „Он постаде човек, да бисмо се ми обожили“. Оваплоћењем Христовим „Бог постаде човек и човек Бог“. Неминовна последица оваплоћења Бога јесте обожење човека, јер су у личности Богочовека Христа Бог и човек сједињени тако присно, да је обожење човека постало природни израз тога.

Своју безграничну љубав према људима Христос доказује својим оваплоћењем. Све што је његово – оваплотљиво је, има неисцрпну способност за оваплоћивање. Постане ли суштином човечије личности, христолика љубав оспособљује човека да се може најприсније сјединити са предметом своје љубави, тј. да се може оваплотити у љубљеног. Христочежњиви хероји Достојевског учинили су ту љубав душом своје душе, срцем свога срца, вољом своје воље. Волети, љубити човека за њих значи: оваплотити се у њега, преобразити се у њега, постати оно што и он: осећати његовим осећањима, мислити његовим мислима, патити његовом патњом, туговати његовом тугом, радовати се његовом радошћу.

Христолика делатна љубав је посао и издржљивост, а за неке је она просто читава наука. „Љубав је учитељица, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети, – тако може и злочинац заволети“. Ову делатну љубав човек стиче када помоћу христочежњивих подвига вере, молитве, поста, смерности и осталих врлина усели Христа у своје срце и Он му постане главни вођ кроз живот у свим световима.

Свети старац Зосима препоручује: „Никада се не плашите своје малодушности у достизавању љубави; чак се немојте много бојати ни својих рђавих поступака при том... Делатна љубав, кад се упореди са сањалачком љубављу – ствар је сурова и страхотна. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи; она чезне за тим да је сви посматрају. И збиља се иде дотле, да неко чак и живот жртвује, само да ствар не траје дуго, него да се што брже сврши, као на позорници, и да га сви гледају и хвале. А љубав делатна – то је посао и издржљивост... И унапред вам кажем, у тренутку кад са ужасом гледате да, крај свих ваших напора, не само да се нисте приближили циљу, него сте се чак од њега удаљили, – у том истом тренутку, то вам унапред велим, ви ћете наједаред достићи своју сврху, и угледаћете јасно над собом чудотворну силу Бога, који вас је све време волео и све вас време тајанствено руководио“.

За евклидовски ум људски, који није препорођен и преображен божанском силом подвига вере, молитве, смерности и осталих еванђелских врлина, ова христолика, делатна љубав према другима, претставља немогућно на земљи чудо. Иванов бунт је миниран овом мишљу. Он тиме и почиње своју исповест Аљоши:

– Морам ти учинити једно признање: никад нисам могао да разумем како човек може волети своје ближње. Баш ближње, по мом схватању, немогућно је волети; само удаљене човек може волети. Ја сам читао некад негде о „Јовану Милостивом“ (једном светитељу), како је он, кад му је дошао гладан и промрзли путник, па га молио да га огреје, – како је он тада легао са тим промрзнутим заједно у постељу, загрлио га и почео му дисати у уста која су била загнојена и из којих је излазио смрдљив задах од неке страшне болести. Убеђен сам да је он то учинио са унутрашњим мучењем, са лажним усиљавањем, због љубави коју му је дужност налагала, и због покајне казне коју је сам себи наметнуо. Да бисмо могли заволети човека, потребно је да се он сакрије, да нам није на очима; чим покаже своје лице – оде љубав!

– О том је не једанпут говорио и старац Зосима, – примети Аљоша; – и он је говорио да лице човеково, многима, у љубави још неискусним људима, често смета да воле. Али има и много љубави у човечанству, и баш сличне Христовој љубави, то ја знам, Иване...

– Ја засад то још не знам, нити могу да знам, нити могу да појмим; а са мном безбројна множина људи... По мом схватању: Христова љубав према људима, то је на овој земљи своје немогућно чудо.

Иван тврди, да на овом свету не постоји ништа што би нагонило људе да воле себи сличне; и још тврди, да ни у ком случају не постоји такав природни закон: да човек воли човечанство. „Љубити свога ближњег и не презирати га – то је немогућно. Човек је створен са физичком немогућношћу да љуби свога ближњег. Волети људе такве какви су – то је немогућно“.

Али што је немогућно за човека, могућно је за Богочовека и за људе препорођене и преображене Богочовеком. Што је немогућно за људски евклидовски ум, могућно је за ум освећен, просвећен и обогочовечен Христом Богом. Да би човек осетио и схватио да је хришћанска љубав могућна и остварљива на земљи, мора најпре помоћу христочежњивих подвига савладати егоцентризам и солипсизам свога евклидовског ума и христоцентризмом мисли стећи „ум Христов“, срце Христово. А то значи: мора Христом осећати, Христом мислити, Христом хтети, Христом живети. Ко то постигне, Христос му испуњује душу осећањем и убеђењем: да је свака људска личност бесмртна, и да је богочовечанска, бесмртна љубав не само могућна него и природна међу бесмртним људским бићима на земљи.

„Ја изјављујем, вели Достојевски, да се љубав према човечанству апсолутно не да ни замислити, ни схватити, и да је сасвим немогућна без вере у бесмртност људске душе. Они пак који, одузевши човеку веру у његову бесмртност, желе да ту веру замене „љубављу према човечанству“ као највишим циљем живота, ти, велим ја, дижу руку сами на себе; јер, уместо љубави према човечанству, засађују у срцу, које је изгубило веру, само зачетак мржње према човечанству. Не мари што ће мудраци гвоздених појмова да слегну раменима на такво моје тврђење. Та мисао је мудрија од њихове мудрости, и ја чврсто верујем да ће она некада човечанству постати аксиом. Ја чак тврдим, и слободан сам да то и искажем, да је љубав према човечанству уопште, као идеја, једна од најнесхватљивијих идеја за људски ум. Баш као идеја. Њу једино може оправдати осећање. А то осећање је једино могућно при истовременом уверењу у бесмртност људске душе“.

Бесмртност своје, и свачије душе човек нарочито снажно и јасно осећа када се духовно сједини са Једино Бесмртним – Богочовеком Христом. Јер је Он – Љубав, и у сваком људском бићу Љубављу открива боголику душу, која је бесмртна и којом се сваки човек корени у Богу. Све може бити смртно, само Љубав не, јер је Бог – Љубав, и „ја ћу вас и из гроба волети, ... јер љубав постоји и после смрти“.

Као бесмртна божанска сила љубав изгони из човека све што је пролазно и смртно. А то је грех и све што је од греха. Својом божанском силом љубав очишћује од сваког греха и прљавштине: и савест људску, и срце, и ум, и вољу. И тако очишћене, сједињује их у једну дивну, хармоничну и христолику целину. Ту нема места хаосу, дисхармонији, греху, јер „ништа тако није супротно љубави као грех“. Љубав искључује грех, јер је грех једина неприродност у природи човечијег бића. Љубав је кохезија личности; грех је разоритељ личности. Уколико се умножава љубав, утолико се смањује грех. Где је савршена љубав, ту греха нема. Савршена љубав изгони сваки грех, сваку смрт. У савршеној безгрешности је савршена лепота бића. Пошто је једино у Христу оличена апсолутна безгрешност, апсолутна светост, то је једино у Њему оличена и Апсолутна Лепота.

„Лепота је идеал, вели Достојевски. Но идеали су се код нас као и у цивилизованој Европи давно поколебали. У свету постоји само једна једина појава од апсолутне лепоте: Христос. Та бескрајно дивна појава, разуме се, бескрајно је чудо. Цело Еванђеље светог Јована је испуњено овом мишљу: Јован види чудо Оваплоћења, видљиву појаву Лепога“.

„Лепота ће спасити свет“, тврди омиљени херој Достојевскога, кнез Мишкин. И то Лепота чаробне личности Христове, која се открива и познаје љубављу. Христос је не само Апсолутна Лепота сам у себи и по себи, него у свом односу према свима стварима. Он је украситељ свих створења: од херувима до црва. У Њему свако биће налази своју боголику или богоздану лепоту, непомрачену и неунакажену грехом. У Њему и Њиме сваки човек стиче осећање и убеђење, да је Бог створио човека за бесмртност и вечност, и да буде обличје његовог Бића.

Помоћу христочежњивих подвига човек стиже христолику лепоту. Спасти се значи: не само испунити себе Добром, Истином и Љубављу Христовом, него и украсити себе његовом божанском Лепотом. То су у највећој мери постигли светитељи, стога су они, по речи Достојевскога, „позитивни карактери неисказане лепоте и снаге“. Они су имаоци и чувари Лепоте која ће спасти свет. „Они лик Христов чувају, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и када затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. Из свега њиховог тајанствено и мило зрачи неисказана лепота христоносне и христолике душе њихове.

Земаљском реалношћу свога богочовечанског савршенства Христос је постао, и занавек остао, незаменљиви идеал људске личности. Постати христолик – циљ је људске личности. Истински савршена људска личност израђује се помоћу христочежњивих подвига вере, љубави, молитве, смерности, самилости и осталих еванђелских врлина. Свака еванђелска врлина мала помало од лика Христовог у души људској, док најзад сва душа не постане христолика. Такве христолике личности Достојевски нам је дао на један неподражљиво реалистичан и жив начин у лицу Зосиме и Аљоше, Макара и Мишкина. Сви они зраче христоликом лепотом и еванђелским врлинама. У писму, у коме пише о Христу као о Апсолутној Лепоти и Идеалу, Достојевски вели да је основна идеја његовог романа Идиот, описати истински савршеног и племенитог човека. И у томе је он савршено успео, као нико пре њега и после њега. Сви његови христолики хероји најуспешније показују и доказују једну истину: Христос је Љубав; Љубав је Лепота; Лепота спасава свет од свих смрти, од свих грехова, од свих порока.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски