molitvoslovm

Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 9

Објављено 04 јануар 2015
dostoevski1
СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
НАД ТАЈНОМ ПШЕНИЧНОГ ЗРНА

Човечија личност је у сваком тренутку свога постојања страховито сложена и језиво бескрајна. Стога је и величанствено и опасно бити човек. Има ту неке тајанствене и незасладиве, па ипак привлачне горчине. Човек је горка тајна, можда најгорча у свима световима. Многе је та тајна тровала, многе до лудила и самоубиства довела, многе у неизлечиве богоборце претворила. Она је и Достојевског тровала, али га није отровала; она је и Достојевског до самоубиства доводила, али га није убила; она је и Достојевског у невиђеног богоборца претворила, али га није осатанила.

Свирепо мучен тајном човекова бића, Достојевски је кроз своје антихероје покушавао на све могуће начине да је заслади и ублажи. Примењивао је сва људска средства, али је после сваког горка тајна постајала још горча и ужаснија. Када су, најзад, сва људска средства крахирала, када је све људско банкротирало, Достојевски је био приморан да остави човека и човекобога и потражи Богочовека. Тражио Га је свуда, али Га је нашао једино у православљу. И на своју највећу радост открио, да у чудесној личности Богочовека горка тајна човека постаје слатка и блага.

У то своје радосно откриће Достојевски је унео сву душу своју. И она је свим бићем осетила и сазнала: да је у овом горком свету једина истинска и незагорчива благовест за човека – Богочовек. Та благовест зрачи из христочежњивих хероја Достојевскових и струји из христоликих личности њихових. Сви они доживљују тајну човека као слатку божанску тајну, као јединствену Божју благовест. Сви они потврђују и објављују као важнију од свих истина ову истину: човек је слатка тајна Божја и дивна благовест Божја.

За њих је ова истина најнепосреднија и најсигурнија стварност. Они то показују и доказују на теориски, не рационалистички, не схоластички, него емпириски, експериментално, животно. Све што је њихово, дише и одише том истином. Они њоме постоје и на њој све строје. Нека слатка христочежњива сила излива се из њих и разлива на сва срца око њих. Ако сагледате суштину њихове душе, њиховог срца, њиховог ума, њихових дела, наћи ћете да је пресветли Лик Богочовека Христа њихова главна стваралачка сила. Ништа није тако очигледно као њихова христоликост. То баш и потстиче човека на питање: како су они дошли до те христоликости? Како су формирали себе ликом Христовим и постали Христолики?

Да би одговор на ово питање био објективан, и да се не бисмо огрешили о Достојевског, неизоставно је потребно да се Достојевскови христолики хероји подвргну психолошкој анализи, да се пронађу њихове животворне силе и закони који владају њиховим бићем. Притом треба имати на уму, да су ове личности бескрајно сложене, те не подилазе ни под какву рационалистичку анализу. У њима се на неразмрсив начин испреплетало земаљско са небеским, природно са натприродним и човечје са Божјим. Душа им је сва изаткана од еванђелских врлина: вере и молитве, смерности и кротости, љубави и наде, доброте и милосрђа, братољубља и богољубља.

Свака од ових врлина, пре но што постане саставни део човекова бића, изазива у души врло сложен психички процес и подвиг. У томе подвигу учествује сав човек. Великим напором и истрајним трудом, он постепено претвара еванђелске врлине у саставне делове свога бића, док најзад не постану душа његове душе и срце његовог срца. Сва се личност таквога човека налази у непрекидном христочежњивом подвигу и полету, неуморно се усавршава по лику Христовом, постепено постајући христолика.

Посреди је читава наука, заснована на многовековном искуству најбољих следбеника Христових: православних подвижника и светитеља. Они су својим трудом створили и савршено обрадили нарочиту опитну науку, науку о моралном препорођају и духовном усавршавању човека. Центар је те науке чудесни лик Богочовека Христа: Њему се иде кроз све христочежњиве подвиге, Њему гравитирају све човекове мисли и сва осећања, Њему стреми човек свим својим бићем, док се најзад не сједини с Њим, и тако постигне свој прави циљ и вечни смисао.

У овој науци Достојевски је нашао оно што није могао наћи на путевима европског хуманизма и човекобоштва. Нашао је сигурна средства за правилно развијање човечје личности од њених зачетака до потпуног савршенства. Другим речима, нашао је решење „проклетом“ проблему човечије личности, а тиме и решење осталим главним проблемима људскога духа. Он изјављује: „Све тајне, како довести себе до савршенства и братства, дате су православљем и његовом дисциплином: самоусавршавањем“.

Самоусавршавање Христом и по Христу јесте једини пут не само за правилно и беспрекорно решење проблема личности него и проблема заједнице, друштва, народа, братства. Достојевски тврди: самоусавршавање у Христовом духу јесте основ свему; лично усавршавање је не само почетак свега, него и наставак свега, и исход. То је пут Христа Богочовека и православља, пут старе хришћанске Цркве. Само тај пут не завршава прашумским беспућем. Идући њиме и човек и човечанство иду путем богочовечанске бесмртности и вечности. Зато се Достојевски држи тога богочовечанског пута. По њему: све моралне идеје и идеали, све социјалне идеје и идеали оснивају се на идеји личног апсолутног самоусавршавања. А та идеја моралног самоусавршавања исходила је увек, и исходи, из мистичких идеја, из убеђења да је човек вечан, да није просто земаљска животиња, него да је везан са другим световима и са вечношћу.

Усавршавајући себе силом Христовом, људи су преображавали себе из рђавих у добре, из добрих у боље, из бољих у најбоље. Све што је највеће, најбоље и најлепше у роду људском ишло је тим путем. Тај су пут прошли и најсавршенији људи: светитељи. Они су најочигледнији пример, како од грешника постају праведници и од несветих светитељи. Светитељи су прошли тај пут, да бисмо им и ми следовали. Стога Достојевски и вели: „Светитељи светле и осветљавају пут свима нама“. Они су „позитивни карактери неисказане лепоте и снаге“. Они су идеал за све; они су вођи који треба да нас воде као блудне синове“.

За Достојевског: светитељ је најпозитивнији и најбољи тип човека, најлепши и најсавршенији израз бића што се човек зове. Зато Достојевски још израна изучава психологију светитеља, истражује њене законе, понире у њене тајне. Он има изузетно поштовање, молитвено дивљење и нарочиту љубав према светом Тихону Задонском, руском светитељу из осамнаестога века. У њему он налази све што је потребно човеку широких видика и великих проблема. За њега је св. Тихон „позитиван руски тип који руска литература тражи“. Описати светог Тихона, увести га у руску литературу и учинити га њеним позитивним типом – постаје заветни идеал Достојевског. Смишљајући план за Браћу Карамазове Достојевски пише 1870 г. Мајкову: „Можда ћу успети да створим једног величанственог, правог светитеља... Разуме се, ја ни у ком случају нећу створити, него изнети, описати стварног Тихона, кога одавно носим у своме срцу. Штавише, сматраћу као велики успех ако будем дао макар тачан, веран нацрт“.

Да би што успешније остварио своју заветну мисао, Достојевски обилази руске манастире, посећује савремене подвижнике, духовне старце, међу њима и чувеног опћинског старца – духовника – Амвросија. И успева да на један беспримерно савршен начин да у лицу старца Зосиме правог, стварног светитеља, и на тај начин створи у руској литератури „позитиван руски тип“, тип човека неисказане красоте и чари. Старац Зосима много личи на светог Тихона Задонског и старца Амвросија Опћинског. То је природно, јер је старац Амвросије са другим опћинским старцем Макаријем послужио Достојевскоме као живи пример, живи оригинал за старца Зосиму.

Нема сумње, старац Зосима је позитиван тип Достојевскога. У њему он даје најсавршеније и најцелисходније решење проблема личности, решење богочовечанско и православно. За њега је старац Зосима „светитељ и човек виши од нас; он зна и има истину, он зна правду и ... чувар је правде Божије... Он је светитељ, у његовом је срцу тајна препорођаја свију нас, она моћ која ће напослетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и волеће један другог, и неће бити више ни богатих, ни сиромашних, ни надмених, ни понижених, него ће бити сви као деца Божија, и настаће право царство Христово“.

Духовник, свети старац зна тајну човекова бића; ништа му људско није непознато: од најгнуснијег пада до најидеалнијег узлета. Зато и може водити сваког човека најсигурнијим путем моралног препорођаја и усавршавања. Излажући улогу светих, духовних стараца у Православној Цркви, Достојевски одговара на питање, шта је то старац и вели: „Старац – то је човек који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај, који се предаје, прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, овладати собом у толикој мери, да може, напослетку, послушношћу у току целог живота, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест стараштво – није проналазак теоријски, него је изведен на Истоку из праксе данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису то што обично „послушање“, искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. У стараштву се признаје вечна исповест свих оних који се труде и врше подвиге код старца – и неразрушива свеза између онога који је свезао и свезанога... Стараштво је испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препорођај човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању.

Омиљени херој Достојевскога, двадесетогодишњи Аљоша Карамазов, очаран христоликом личношћу старца Зосиме и понесен неком христочежњивом силом, оставља све, одлази старцу у манастир, и у њему благом, кротком и мудром налази идеалан излаз за своју младу душу, која се отимала из мрака светске злобе на светлост љубави. Он живи у самој ћелији старца Зосиме, и, предавши му потпуно своју душу, пролази подвиг апсолутног послушања. Старац Зосима васпитава Аљошу нежно и мудро. Испуњује му душу еванђелским врлинама, преображава срце христочежњивим осећањима и залива слатким Христовим тајнама. Кроза све зрачи препорођајна и преображајна, блага и тиха светлост чудесног лика Христовог. Том благом и свепродирном светлошћу старац Зосима обасјава свакога човека, открива у свакоме оно што је боголико и христочежњиво, бесмртно и вечно, и на томе заснива препорођај свачије личности. Ако се тражи непролазна суштина човечије личности, она је несумњиво у боголикој бесмртности душе. сјединити ту бесмртност са бесмртним Богом – смисао је и циљ човекова постојања на земљи. То се постиже христочежњивим подвизима, од којих је први – вера.

Са вером почиње прави живот човеков на земљи, живот бесмртне боголике душе. Вера изазива у целокупном бићу човековом потпун преображај и потпуну промену свих вредности: све људско и смртно човек замењује Божјим и бесмртним; одбацује све што је дотле сматрао за смисао и циљ свога живота, а усваја Богочовека Христа као вечни смисао и циљ свога постојања у свима световима. Иако врло сложен, вера је ипак јасан и одређен христочежњив подвиг: она захвата целог човека, ставља га у покрет од смртног ка бесмртном, од пролазног ка вечном, и води еванђелским путем, са крајњим циљем: да га потпуно сједини са Богочовеком Христом. У свему томе доминира чудотворни лик Христов.

Такво је еванђелско схватање вере. Такво и Достојевсково. То он изражава и потврђује својом схемом вере. Он каже: „Схема вере: Православље садржи у себи лик Исуса Христа“. Ако ову скицу вере рашчланимо и проширимо, могли бисмо рећи: православно веровати значи: сматрати лик Исуса Христа за вечни смисао и циљ свога бића, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме; све своје нормирати Њиме у свима световима и бити вечно Његов свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом.

Само таква вера у Богочовека Христа је права вера, јер једино она може осмислити живот човеков у свима световима. Или таква вера у Богочовека или – треба спалити све, јер је без Њега све бесмислено, глупо и ужасно и на небу и на земљи и под земљом. До такве одлучне и мучне дилеме дошао је Достојевски, тражећи смисао и циљ човековом бићу у нашем земаљском свету.

Подвигом вере човек васкрсава себе из гроба егоизма. Христоцентризмом подвига вере он побеђује егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца. Људски разум, овакав какав је у својој емпиријској датости, ограничен, егоистичан, огреховљен, надмен, јесте нешто што треба савладати. Савладати и покорити Разуму безграничном, чистом, безгрешном, вечном и богочовечном. Једном речју: разуму Христовом. То је први захтев еванђелског, православног подвига вере.

По уверењу Достојевскога, није највиша ствар поседовање разума, сазнања, науке, него поседовање вере у Богочовека Христа и у загробни живот. Човеку је својствено неверје стога што ставља разум изнад свега. Али пошто је разум својствен само човечијем организму, то он не може и неће да разуме живот после смрти, и зато не верује да је тај живот виши. С друге стране, човеку је од саме природе својствено осећање сумње и проклетства, јер је људски разум тако удешен да не верује у себе непрекидно, нити задовољава себе сама, те је стога склон да своје постојање сматра за недовољно. Отуда долази тежња ка вери (Drang zum Glauben) у живот с оне стране гроба. Људи су, очигледно, прелазна бића, и њихово постојање на земљи, нема сумње, јесте процес или непрекидно битисање једне ларве која се претвара у лептира.

Човек је прелазно биће, али он постаје пролазно биће, ако подвигом вере не пробије чауру свога егоизма и не сједини се са непролазним и вечним Бићем. Другим речима, човек је као зрно, које само онда много рода роди, ако умре. Јер је Безгрешни рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди“. – Тајна човекова бића је равна тајни пшеничног зрна: ако се човек увуче сав у чауру саможивог и себичног самољубља, и затвори се у њој, онда – остане један, остане сам и усамљен, због чега се сасуши и угине; ако пак зрно свога бића подвигом вере посеје у Христу, те оно умре у Њему, онда – оно живи, порасте и много рода роди. Јер је Безгрешни рекао и ово: „Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овоме свету, сачуваће је за живот вечни“.

Тако свезнајући Богочовек објашњава тајну човечијег бића; тако је објашњава и Његов неустрашиви следбеник Достојевски. Јер његово главно дело „Браћа Карамазови“ и није друго него пророчки видовито објашњење горе наведених Христових речи из дванаесте главе Јовановог Еванђеља. Достојевски је то нарочито истакао, стављајући ове Спаситељеве речи као мото овог свог ремек-дела. Ако игде, у њима треба тражити Достојевсков кључ за објашњење тајне човечијег бића.

У подвигу вере умире сав човек ради Христа, да би у Њему оживео бесмртним и вечним животом. Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу. Први захтев вере је: човече, не веруј своме ограниченом, огреховљеном, гордом разуму; мрзи разум свој, душу своју, јер док не омрзнеш себе, нећеш заволети Христа. И човек, мрзећи себе, душу своју, разум свој, у последњем очајању вапије свим бићем својим:

„Credo, quia absurdum est. Ништа, ништа своје нећу, нећу чак ни разум. Ти једини, само Ти! Dic animae meae: salus tua Ego sum! Уосталом, не моја него Твоја воља нека буде. Тројице јединице, помилуј ме! ... Верујем упркос јечању разума; верујем, јер у самом непријатељству разума према мојој вери ја видим залог нечег новог, нечег нечувеног и највишег. Ја се нећу спустити у дубодолине разума, ма ме он плашио најстрашнијим бауцима. Ја сам већ видео да, остајући са разумом, пропадам у epoch, сада хоћу да будем без-разуман.

Пошто сам се подигао на нову висину и осигурао да не склизнем у рационалистички плићак, ја говорим себи: сада верујем и надам се да ћу схватити оно у што верујем. Сада нећу да бесконачно и вечно претварам у коначно и временско... Сада видим да је моја вера извор вишег разумевања и да у њој разум добија своју дубину. И, одмарајући се од поднесених напора, спокојно понављам са Анселмом Кентербериским: Credo ut intelligam... Сада знам зато што верујем.

После тога прелазим на трећи степен. Ја разумем веру своју. Видим да је она клањање „Богу познатоме“, и да ја не само верујем него и знам. Границе знања и вере се стапају. Преграде разума се губе и ишчезавају; сав се разум претвара у нешто ново. И ја, радостан, кличем: Intelligo ut credam! Хвала Богу за све! „Сада видимо као кроз мутно стакло, нејасно, а онда ћемо лицем к лицу; сад знам нешто, а онда ћу познати као што сам самог себе познао“.

Подвигом вере човек предаје Богочовеку Христу сву своју личност. Пред Њим, свесветим и кротким, он смирава свој горди ум, дивљу вољу и бурно срце. Жеравично осећа да је његов дух бескрајно сиромашан према свебогатом Духу Христовом. Радосно ослобађа себе од робовања стварима и потчињава себе еванђелским идеалима. Трудољубиво и истрајно он христоликом смиреношћу потискује из себе богоборачку гордост и човекобошко безумље, док их најзад сасвим не потисне. У таквом подвигу смирене вере Достојевски види руско решење „проклетог проблема“ личности, зато у своме знаменитом Говору о Пушкину апостолски ватрено позива руску интелигенцију на овај подвиг: „Смири се, горди човече, и скрхај пре свега свој понос. Смири се, беспослени човече, и пре свега потруди на рођеној груди... Истина није ван тебе, него у теби; нађи себе у себи, потчини себе себи, овладај собом, и угледаћеш истину. Истина се не налази у стварима, није ван тебе, и није негде далеко преко мора, него је пре свега у твом сопственом раду над собом. Победиш ли себе, смириш ли себе, постаћеш слободан како никад ниси ни сањао, почећеш велико дело, ослободићеш и друге, видећеш срећу, јер ће ти се живот испунити; схватићеш најзад народ свој и његову велику истину“.

Подвиг вере има две стране: одречну и потврдну. Одречна се састоји у одрицању од себе, од душе своје, и у распињању себе на крсту Христовом; потврдна се састоји у проналажењу себе у Христу, и у васкрсењу своје боголике душе Христом. Јер је Свеистинити рекао: Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и иде за мном. Јер ко хоће да сачува душу своју, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.

Човек се одриче себе, када се одрекне свога гордог разума, своје грехочежњиве воље, своје огреховљене душе, свога самовољног ја. А узима крст свој, када распне своју вољу, своју душу, свој разум, своје ја. Само такав човек може ићи за Христом, који својом божанском силом ослобађа свега греховног и смртног и душу човекову, и срце, и вољу, а испуњује их бесмртним и вечним. Погубљујући ради Христа и Христом све што је греховно, зло и смртно у души његовој, и вољи, и срцу, човек налази у Христу и душу своју, и вољу, и срце, само очишћене, обновљене и обесмрћене.

Живот христочежњивих хероја Достојевскових је живот непрекидног самоодрицања и самораспињања и одлучног идења за Христом. Чим се Аљоша, размисливши се озбиљно, уверио да Бог и бесмртност постоје, одмах је рекао себи: „Хоћу да живим за бесмртност, а на половњачки компромис не пристајем“. Њему је изгледало чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је: „Раздај све па пођи за Мном, ако хоћеш да будеш савршен“. Стога је Аљоша и рекао себи: „Не могу ја, место „свега“, дати две рубље, а место „иди за Мном“, одлазити само у цркву на службу“.

Старац Зосима је чаробно оваплоћење православног бескомпромисног и безрезервног идења за Христом и живљења ради Христа. И ноћи његове и дани његови испуњени су христочежњивим подвизима и човекољубивим напорима. Очаран прекрасним ликом Христовим и вођен Њиме кроз таму овога света, он као сунце светло и тихо проходи тајну свога живота, загревајући промрзле душе и одушевљавајући их за нови живот по Христовом Еванђељу.

Своју бескрајну веру у Богочовека и дирљиву љубав према Њему, кнез Мишкин је довео до еванђелске екстазе, до потпуног самозаборава, до „идиотства“. Он је толико одан Христу, толико живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, жели Њиме, да својој околини изгледа занесењак и идиот. И заиста он је идиот, али идиот у узвишеном, апостолском смислу, јер Христа воли више свега, уздиже изнад свега, па макар сав свет био против њега и сматрао га за ненормалног човека, за идиота. Он може мирне душе рећи са апостолом Павлом: „Ми смо будале Христа ради“.

Макару је душа изаткана од најфинијих еванђелских осећања. Његова кротост је неизмерна, његова благост бескрајна, његова жалостивост дирљива, његово човекољубље свемилостиво. Он иде по свету нежно и тихо као да је изграђен од материје од које и сан. А то само стога да не би неком нехотичном грубошћу ранио измучена срца људска или рањена озледио. Он нежношћу Најнежнијег лечи и вида болне и тужне душе и кротошћу Најкроткијег покрива туђе грехе.

За христочежњиве хероје Достојевскога веровати у Христа значи: љубити Христа свом душом својом и живети Њиме свим бићем својим. Јер Христос тражи целога човека, а не делић његове душе или парче његова бића. Вера на парче, вера условна – није вера. Ако се царство човечије личности раздели – пропада. За Христа и Православље не постоји „златна средина“. „Златна средина је, вели Достојевски, нешто кукавичко и безлично, и у исто време нешто надмено и чак изазивачко“. Човек истински верује у Христа, ако свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свим бићем својим иде за Њим, па макар се његов разум немилосрдно бунио и бурно протествовао.

Само таква вера спасава човека од душегубне сумње и самоубиственог очајања. „А такозвана „разумна“, „рационална“ вера, вера „са доказима разума“, вера по Толстојевој формули: „Ја хоћу да тако разумем, да ми све оно што је необјашњиво изгледа као неопходност разума“, – таква вера је стврднут, опак, чврст и камени израштај у срцу, који не допушта срцу да приступи Богу; таква вера је бунт против Бога, чудовишни пород људског егоизма који жели да и Бога потчини себи. Има много врста безбожништва, али је најгора међу њима такозвана „разумна“, „рационална“ вера. Најгора, јер осим тога што не признаје предмет вере („ствари невидљиве“), она је и дволична: признаје Бога, да би одбацила саму суштину његову: „невидљивост“, то јест „надразумност“. Шта је „разумна вера“? „Разумна вера“ је гадост и смрад пред Богом. Нећеш поверовати док се не одречеш себе, свога закона. А „разумна вера“ управо и не жели да се одрекне егоизма, па још и тврди да зна Истину. Али, не одрекавши се себе, она може имати у себи само себе. Истина се познаје помоћу себе, не другачије. Да бисмо познали Истину треба да је имамо, а за то је неопходно да престанемо бити оно што смо и да се причестимо самом истином. „Разумна вера“ је начело ђаволске гордости, жеља да не примимо Бога у себе, него да издајемо себе за Бога, – самозваност и самовоља“.

Православним подвигом вере Достојевски је преобразио егоцентрични разум, савладао убитачну скепсу, победио самоубиствено очајање својих антихероја, и смирио своју бурну душу пред благим и кротким ликом Богочовека Христа. Разум је нешто што треба смирити и преобразити вером. Достојевски је то учинио одлучно и смело. И први знак тога је – смиреност пред страшном тајном Божјом и пред не мање страшном тајном овога света.

Вера и смиреност су близанци: заједно се зачињу, заједно расту, заједно живе, а ако умру – заједно умру. Подвигом вере човек преноси центар свога бића из временског у вечно, из смртног у бесмртно, из природног у натприродно, из људског у Божије. Ту све одише нечим бескрајним и вечним. На догледу тајанствене бескрајности и загонетне вечности човек се испуњује смиреношћу и страхом. И болно осећа да га ни његов ум, ни његова воља, ни његово срце не могу водити кроз неиспитана пространства нових реалности. Али по некој пријатној неопходности вера и смиреност се извијају у молитву која преузима воћство у новом животу. И човек се с тихом радошћу поверава молитви да га она води кроз тајанства бесмртних реалности.

Молитва царује и влада. Вођен молитвом, сићушни дух човеков наслућује реалност вечне Истине. Он верује моливом и моли се вером. Молитва постаје за њега око којим он загледа у дубине вечности и у прадубине свога бића. Кроз страшно замршене тајне вечних и бескрајних стварности молива води и ум човеков, и срце, и вољу. И човек свом душом осећа да је молитва највидовитије око његовог бића, око којим може видети и познати што дотле ни слутио није. У православљу молитва је вођ, учитељ и васпитач. Својим православним срцем Достојевски је то осетио и сазнао. „Младићу, не заборављај молитву, саветује старац Зосима. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање“.

Достојевски је успео да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање. Ако има свемоћног средства којим човек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Главни метод и главна сила еванђелског, православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увек спушта у душу човекову понешто од Највишега, Најбољега и Најлепшега.

Молитва ствара нова осећања; нова осећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човекољубива. Човек стално везује себе са Богом и људима на најбољи начин. молитвено расположење постаје његовим сталним расположењем. Стална молитвеност непрестано ствара нова осећања и нове мисли, те је човек увек богат свежом љубављу према Богу и према људима. У самој ствари, молитвом се ствара еванђелска, православна философија живота. Ако би се хтело, она би се с правом могла назвати молитвеном философијом.

Молитва је васпитање. А пошто је храм – „дом молитве“, онда је и дом васпитања. По убеђењу Достојевскога, истинско се васпитање и просвећење добија у храмовима. Божанска Истина хришћанства обавијена је божанским мистеријама. Њој се приступа само молитвом. Она се сазнаје, она се стиче, и њоме се живи опет само молитвом. Отуда се прави хришћански карактер може изградити, ако човек формира себе молитвом. Христолики хероји Достојевскога васпитавају се и изграђују молитвом. Молитва је атмосфера у којој се они стално крећу, живот у коме они стално живе. Они су молитвено расположени и према Богу и према људима. Сваког сусрећу са бескрајном молитвеном кротошћу и смиреношћу. Они смиравају себе у црва, ниподаштавају до ништавила. Свети старац Зосима говори о себи: Ја сам гори од свих људи, од свих и од свакога на земљи. Господе, ја сам грђи од свију и свега.

То осећање и сазнање грешности постепено се развија и расте у човеку, док се не претвори у непрекидно осећање и сазнање своје личне свегрешности и свеодговорности. На тајанствен, али врло реалан начин, човек осећа да нечег његовог има у греху сваког грешника и да он учествује у свима гресима рода људског. Зато се и осећа лично одговоран за сваки грех и за свако зло у овом свету. То осећање и сазнање личне свегрешности и свеодговорности неопходно је свакоме човеку, не само подвижнику и монаху, за његово правилно оријентисање у овоме свету. „Оци, вели старац Зосима братији у манастиру, ми нисмо за то светији од световњака, што смо овамо дошли, и што смо се у овим зидовима затворили, него, напротив, сваки који је овамо дошао, тим самим што је дошао овамо, дознао је о себи да је он гори од свих световњака, и од свих и од свакога на земљи. И што монах дуже живи међу зидовима својим, тим осетљивије треба то да осећа. Јер, у противном случају није имао рашта долазити овамо. А када сазна да он не само да је гори од свих световњака, него да је и пред свима људима за све и за свакога крив, за све грехе људске, светске и личне, тек ће се тада постићи циљ наше монашке усамљености. Јер знајте, мили моји, да је сваки поједини од нас несумњиво крив за све и за свашта на земљи, не само услед опште светске кривице, него и лично сваки за све људе и за сваког човека на овој земљи.

Човек је тек онда потпун човек, када осети у себи тајанствену везу са свима људима свих времена и своју судбинску зависност од свију и свакога. Такав човек је врло осетљив за све што је људско: грехе свих људи преживљује као нешто своје и осећа се одговоран за све и сва. Зато и смирава себе смирењем које цело биће његово води еванђелским путем спасења. Спасења од човекобошког егоизма и сатанског солипсизма. „Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, и да ти и јеси одговоран за све и сва. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога ћеш узроптати“.

У свему овоме потребан је лични опит, лично искуство, засновано на живом осећању и ведром сазнању. Тајну живота најбоље схвата и најрадије подноси човек који људе и свет прима кроз сазнање своје личне свегрешности и свеодговорности. Савршена је правда у оног судије који за све грехе људске осуђује највише себе. Најсавршенији је суд – не судити и не осудити, него себе учинити одговорним за све грехе и злочине људске на овој земљи. Проклети проблем злочина и казне добија своје савршено решење у човековом смиреном осећању личне свегрешности и у неугасивом сазнању личне свеодговорности. У осећању и сазнању: да је сваки човек лично одговоран за све људске злочине и грехе.

„Нарочито имај на уму да не можеш никоме судија бити. Јер нико не може бити на земљи судија злочинцу, пре него што и он сам – судија – не позна да је и он исти онакав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је он можда више него ико други крив за злочинство тога што стоји пред њим. Кад постигне то, онда ће моћи постати и судија. Ма како да то изгледа безумно, истинито је. Јер кад бих ја био праведан, тада можда не би било ни злочинца што стоји преда мном. Ако будеш кадар примити на себе злочинство онога што стоји пред тобом, и којега твоје срце осуђује, прими одмах и пострадај ти за њега – њега пак без укора отпусти. И баш да те и сам закон постави за његовог судију, ти, колико ти само буде могућно, и тада поступи у том смислу; јер ће оптужени отићи и осудиће сам себе горе, но што би га твој суд осудио. Ако ли пак твој братски пољубац не дирне у срце, ако не изазове у њему добро осећање, и он оде од тебе смејући ти се, не дај се збунити ни тиме: значи, још му није рок дошао, али ће доћи у своје време; а ако не дође, свеједно: ако неће он, други ће место њега доћи до познања, и пострадаће, и осудиће и окривити себе сам, и правда ће бити задовољена. Веруј овоме, несумњиво веруј; јер баш у томе лежи све уздање и сва вера светитеља“.

Бездана тајна живота гнезди се у духу људском и премаша све човечије способности сазнања. Ниједна мисао људска није у стању да сагледа све до краја, нити осећање људско да осети све до дна. Достојевски пише у своме Дневнику: „Јасно је и разумљиво до очигледности да се зло скрива у човеку дубље него што претпостављају социјалисти који хоће да лече; да се зло ни у каквој друштвеној формацији не може избећи; да ће људска душа остати увек иста; да неморалност и грех проистичу из ње; и да су, најзад, закони људскога духа још толико непознати, толико још наука за њих не зна, толико су неодређени и толико тајанствени, да нема, нити засад може бити лекара, па ни судија крајњих. Него постоји Онај један, који каже: „Моја је освета, ја ћу одмаздити“. Само томе Једноме позната је сва тајна овога света и крајња судбина човекова. И тако се човек не сме хватати да решава шта било са поносом у своју непогрешивост – још није дошло време нити час. Човек који суди другим људима треба зато да зна да он није судија крајњи, него да је и он грешник, да су теразије и мера света у његовим рукама апсурд, ако се и он сам, држећи у рукама ту меру и теразије, не приклања пред законом још неодгонетнуте тајне, и не прибегава једином излазу – милосрђа и љубави“.

Ово христовско схватање тајне човекова бића и завршног суда о њој имају христолики хероји Достојевскога. Њих потпуно прожима осећање и сазнање личне свегрешности и свеодговорности за све и сва. Они не суде, него љубе. Ако суде, суде љубављу и милосрђем. Молитвеном смиреношћу они покривају грехе грешнима и злочине злочинцима. Они искрено сматрају себе одговорнима за грехе својих ближњих.

Старац Зосима с бескрајном љубављу сусреће сваког грешника; благо улази у његову душу, чини је својом, њене грехе осећа као своје, и нарочито приања срцем ономе ко је грешнији. Дивни Аљоша је оличена благост и смиреност. Сва његова личност сведочи и показује да он не жели да буде судија људима и на нипошто неће да осуди никога. То чак и сладострасни Фјодор Карамазов осећа, због чега и говори Аљоши с усхићењем: „Гле, ја осећам да си ти једини човек на земљи који ме није осудио, малишане мој мили, ја осећам то, и не могу не осећати то“.

Нежни и тужни кнез Мишкин врло снажно осећа бескрајну сложеност човекова бића и живота уопште. Он до самозаборава пати због грехова својих пријатеља и познаника, али их не осуђује. Он има разумевања за све; са свима се опходи смирено; све сматра да су бољи и виши од њега; врло дубоко и широко гледа живот и види његову чудесну тајанственост. И баш стога осећа да је и он сам некако крив за све грехе и патње људске. Тако се једном приликом и изражава: „Највероватније је да сам за све само ја крив! Ја још не знам због чега сам крив, али – крив сам... – Због такве еванђелске смирености и таквог осећања личне свеодговорности, људи ужих схватања сматрају Мишкина за идиота, и називају га идиотом. Али је Достојевски целим својим романом генијално показао и доказао: да је идиот не Мишкин него они који га сматрају за идиота.

Христочежњиви Макар сав одише неком благом и сетном смерношћу. Својом милом појавом он смирава бурне душе својих ближњих. Ако гордост нагриза срце других људи, или им гнев пустоши душу, он им приступа са толико нежности, доброте и самилости, да гордост неосетно ишчезне из њих и гнев се изгуби. Разнежен молитвеним расположењем према свима и свакоме, он искрено и радосно свима опрашта све. Њему је сасвим туђа свака гордост и охолост, јер је еванђелску смиреност и самилост учинио природом своје природе и душом своје душе.

Ако човек истински и озбиљно тражи прави смисао животу људском на земљи, не може га наћи док не зачне и не развије у себи осећање и сазнање своје личне свегрешности и свеодговорности. Достојевски то показује на један беспримерно уметнички начин, дајући тачан опис развића тог безмерно компликованог психичког процеса и подвига. Примера има много, потресно убедљивих и реалних.

Млади брат старца Зосиме Маркел, отворени атеист и богохулник, доживљује унутрашњу кризу, проходи подвиг вере и сав се душевно измењује и преображује. Некада осион и горд, сада се с умилењем и радошћу смирава чак и пред слугама својим, којима говори: „Мили моји и драги, што ви мене служите? И заслужујем ли ја, да ме служите! . . Сви треба једни другима да служе“. „Мамо, радости моја, вели он својој мајци, није могућно да не буде и господара и слугу, али нека и ја будем слуга мојих слугу, какви су они мени. И још да ти кажем, мајко, да је сваки од нас пред свима крив за све, а ја највише од свију“. Некада охол према Богу и људима, сада плачући тражи опроштај и од птица: „Птичице Божије, птичице радосне, опростите ми и ви, јер сам и пред вама згрешио... Мајчице, радости моја, ја то од радости, а не од жалости плачем; ја сам хоћу да сам пред свима крив, само не могу да ти протумачим, јер не знам како да их волим. Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сад нисам у рају?“

Старац Зосима је до монаштва био официр и имао површан поглед на свет и живот. Али за време једног двобоја у њему се догађа душевни преврат, и он свим бићем доживљује истинитост Маркелових речи о човековој одговорности за све и сва у свету. Нека нова и неслућена, али врло јака и јасна осећања, захватају му душу, и он личним опитом долази до сазнања велике и необориве истине: „Ваистину је сваки човек свима и за све крив; само што људи не знају, а кад би дознали – одмах би настао рај! ... Господе, ја сам можда збиља кривљи од свију за све, и гори сам од свих људи на свету!“ Колико јуче он је истукао свог слугу Атанасија, а данас се са ужасом пита: „Збиља, чиме ја заслужујем да ме служи други човек, човек исти као и ја – слика и прилика Божија?“ И он трчи Атанасију, и у мундиру и еполетама пада пред ноге његове, челом удара у земљу, плаче и моли га говорећи му: „Атанасије, ја сам тебе јуче ударио дваред по лицу, опрости ми, опрости ми!“

Пун радости и одушевљења због покајничког преврата који се десио у његовој души, он весело одлази на двобој, на који је уочи тог дана позван, и вели своме секунданту: „Јеси ли икада видео победитеља? – Ево га, пред тобом је!“ На уговореном месту, Зосима стоји на дванаест корака пред својим противником, весео, ни оком да трепне, са љубављу гледа у њега, знајући шта ће учинити. Противник први пуца на њега и промашује. Зосима узвикује: „Хвала Богу! Нисте убили човека!“ Затим, уместо да сам пуца, он баца свој пиштољ у шуму, довикујући му: „Срећан ти пут!“ Потом се обраћа своме противнику речима: „Поштовани господине, опростите ми, глупом и младом човеку, што сам вас својом кривицом увредио, и навео вас да на мене пуцате. Ја сам и десет пута гори од вас, а можда још и више“. Ове речи изазивају официре-секунданте – и они бурно протестују: „Какав је то начин! срамотити пук! На баријери стојати и молити за опроштај!“ Зосима на то одговара: „Господо моја! Зар је збиља у данашње време чудо: наићи на човека који би се покајао због своје глупости, и јавно признао своју кривицу?“

После овог догађаја Зосима подноси оставку на официрску службу и спрема се за манастир. Ама како је могуће, – смеје му се сваки у очи, – да сам ја за све крив? Ето, зар ја могу, на пример, бити крив за вас? – А откуд ћете и ви да дознате, одговара им Зосима, кад је цео свет већ одавно на други пут изашао, и кад праву лаж за истину сматрамо, па и од других људи такву лаж захтевамо. Ето, ја сам једанпут у животу поступио искрено, и шта се десило? За све сам вас испао баш као некаква луда.

Тајанствени посетилац Зосимин спасао је себе очајања и самоубиства тиме што је узео на себе подвиг покајања и смирености. Он је четрнаест година носио у себи страшну тајну свога злочина: убио је једну жену, и стога живео као у паклу. Покајнички подвиг Зосимин га је охрабрио; он долази Зосими, и после дугих колебања и страшних мука исповеда му свој злочин. Зосима му даје савет како да се спасе својих паклених мука: „Идите, па саопштите људима. Све ће проћи, само ће истина остати“. И Зосима отвара Нови Завет и чита му тајанствене речи Спаситељеве: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди (Јов. 12, 24).

И тајанствени посетилац доноси судбоносну одлуку: да казни себе јавном исповешћу. И он, на свој рођендан, за обедом, у присуству својих многобројних пријатеља и познаника, устаје и објављује свој злочин, описујући га у свима појединостима. И своју исповест завршава речима: „Као изрода избацујем себе из средине људи; Бог ме је посетио; хоћу да пострадам!“ – Сви су запањени, али нико не верује његовим речима да је убио жену. Штавише, сви се слажу са лекарима да је услед растројства нерава полудео. А он, после тако потресног унутрашњег преврата и духовног напора, пада у постељу, и пред смрт говори Зосими: „Бог се сажалио нада мном и зове ме к Себи. Знам да умирем, али радост осећам, и мир – после толико година, први пут. Одједаред сам осетио у души рај, тек што сам учинио оно што је било потребно. Сад већ смем да волим своју децу, и да их љубим. Не верују ми, и нико није поверовао – ни жена, ни судије моје; ни деца никад неће поверовати. Милост Божију видим у томе према деци мојој. Умрећу, а име ће моје бити за њих неокаљано. А сада предосећам Бога, срце ми се као у рају радује... дужност сам извршио... Господ мој победио је ђавола у срцу мом“.

Осећање искрене смирености и свеодговорности је главна одлика и других Достојевскових хероја који се или налазе на путу личног самоусавршавања или узнемирено траже виши смисао овом животу у свету. То видимо код Миће и Грушењке, Раскољникова и Соње, Вање и Њеточке, Разумихина и Степана Трофимовича, Шатова и Версилова. То осећање пројављује се у мањој мери скоро и код свих осталих личности у делима Достојевскога. Али то је тако несумњиво стога, што је то осећање било саставни део душе Достојевскове. Оно је било разливено по целом бићу његовом, оно – необично живо и неодољиво реално осећање личне свегрешности и свеодговорности. То осећање Достојевски је, због неке унутрашње нагонске потребе, развио у јасно и одређено сазнање своје личне свегрешности и свеодговорности. И то објавио као Сан смешнога човека. Ту он описује људе у земљи у њиховом безгрешном стању, какви су били пре но што су пали у грех и познали зло. Њихова срећа је бескрајна и дирљива. Али ту срећну и безгрешну земљу развратио је – он, сам он, Достојевски! „Знам да сам само узрок греха био – ја, изјављује он. Као гадна трихина, као бацил куге, који заражава читаве државе, тако сам и ја заразио собом ту срећну и до мог доласка безгрешну земљу“. И све је утонуло у сладострашће, у свирепост, у раздор, у немир, у тугу, у патњу. Безмерно страдање и језиво очајање постали су удео свих људи на земљи и свих твари.

Само су најређи изабраници рода људског, међу којима несумњиво спада Достојевски, могли тако дубоко осетити трагику човекова бића и у себи самима сагледати узрок те трагике. То је врхунац свечовечности. Ту се човек на тајанствен начин осећа стварно крив за сва страдања рода људског и стварно одговоран за све и сва на земљи. То Достојевски исповеда посредно и непосредно: посредно кроз своје хероје, непосредно – кроз Сан смешнога човека. Кад говори о себи лично, он то своје осећање и сазнање свегрешности и свеодговорности, које је за њега сурова стварност и очигледна јава, објављује као сан смешнога човека. Он то чини, ваљда, стога што, на првом месту, има у виду руску интелигенцију, која је већим делом васпитана и образована на европски начин. А то значи: на гордости као на темељу и на убеђењу да је човек мерило свега видљивог и невидљивог, свега познатог и непознатог, свега временског и вечног. За такву интелигенцију смирено осећање и сазнање личне свегрешности и свеодговорности је не само сан, него сан који може сањати једино смешан човек.

Али за људе еванђелски, православно васпитане и образоване, чије су душе изаткане од христолике смирености и кротости, вере и љубави, молитвености и милостивости, Достојевсково осећање личне свегрешности и свеодговорности је не сан, него стварна јава и очигледна стварност. То људи православног васпитања знају из искуства, јер човек не може бити истински православан а да у души не носи живо осећање и јасно сазнање своје личне свегрешности и свеодговорности. Ту нам је сведок многовековно православно искуство и опит, чија је главна одлика васељенскост, свеопштост. До познања тог васељенског православног искуства долази се личним опитом, личним погружавањем у молитвено искуство Православља.

Ову многозначајну истину Достојевски је сазнао својим личним православним опитом: освојен и очаран чудесним ликом Безгрешнога, он није могао а да се не осећа свегрешним пред Једино Безгрешним, није могао а да своје осећање смирености пред Христом не развије у сазнање своје личне свеодговорности за све и сва. Смиреност је неопходна души људској као зеница ока и крв срцу. Без смирености нема души живота као ни вида оку без зенице. Изузетну важност смирености и личне свеодговорности Достојевски је подвижнички осећао и апостолски проповедао. Оно, другачије и није могао чинити овај сјајни философ православни.

За еванђелску, православно-молитвену философију, смиреност је „темељ хришћанства“, „знак хришћанства“, и који год нема тај знак – „није хришћанин“. „Немогуће је спасти се без смирености“. Спасење се постиже вером и смиреношћу. Смиреност је непогрешиви путовођ кроз необично загонетна и замршена тајанства живота на земљи. „Пред неком мишљу станеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ: „Да ли треба побеђивати силом, или смерном љубављу?“ Свагда одлучуј овако: „победићу смерном љубављу“. Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смерност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету!“ Смерност је једина сила која може победити сваку врсту сатанизма: сатанизам ума, сатанизам срца, сатанизам воље. „Смерност је једина врлина коју ђаволи не могу подражавати“.

Без смерности се не може бити хришћанин. У ствари, хришћанство почиње од смерности. Еванђелска смерност је врло сложен комплекс осећања и мисли. Ту се скрива огромно богатство духовних вредности, иако се у Еванђељу смерност назива сиромаштвом духа. Јер шта је то сиромаштво духом; и шта то значи бити сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим својим бићем осећа да је његов човечански дух крајње сиромашан према Духу Божјем, да је његов човечански живот пуко сиромаштво према богатству живота Божијег, да је све људско у поређењу са Божјим – бескрајно убоштво. Сиромашан је духом човек који потпуно уништи у себи гордост, који гордоумље замени смиреноумљем и сав свет прими кроз категорију смерности. Као што су гордост и гордоумље почетак сваког греха и зла, тако су смерност и смиреноумље почетак сваке врлине и добра.

Али, ни то није све. Кроз сиромаштво духом човек се причешћује непролазним блаженством. Док је у човеку ма и најмања гордост, његову душу, ако не пустоши, а оно сигурно посећује или очајање, или туга, или сета, или чамотиња. А кад из себе смерношћу потисне гордост, у његову се душу усели и кротост, и радост, и умилење, и сажаљење, и љубав, и молитва, и сва еванђелска блаженства редом. Јер, сиромаштво духом је прво блаженство, и оно уводи у сва остала еванђелска блаженства. Оно има такву силу, да и царство небеско своди на земљи и чини га човеку блиским, својим, реалним. Јер је Свеистинити рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Њихово је царство небеско још овде на земљи; они са земље на чудесан начин владају небом. Зато Свеистинити и није рекао: њихово ће бити, него: њихово је.

Само бескрајна смерност порађа у души човековој осећање личне свегрешности и свеодговорности. А у томе има много небеске истине, много небеског царства. Све је ту повезано: једно друго изазива, једно другим расте. Зато Достојевски одлучно заступа мисао: да је сваки човек крив, не само за своје грехе, него за све и сва што бива на свету. Када људи ту мисао схвате, вели он, онда ће за њих настати царство небеско, и то не у машти, него у самој ствари. „Ако човек нема крајњу смерност, смерност у целом срцу свом, у целом уму свом, у целом духу свом, у целој души и телу свом, не може наследити царство Божје“.

Смерност је своје врсте свевидеће око душе, којим човек непогрешиво разликује праве од лажних вредности у себи и у свету око себе. Човек истинске смерности осећа и јасно сазнаје своју човечанску сићушност и ништавност. И то пројављује кроз непрекидну самоосуду, кроз истрајно неповерење у свој човечански разум, кроз оправдану мржњу према својој човечанској вољи, једном речју: кроз одлучно одрицање од свега свог, људског, егоистичног, саможивог.

Дух смерне свегрешности и свеодговорности прожима све што је уистини еванђелско, уистини православно. Осећање и сазнање личне свегрешности и свеодговорности побуђивало је многе људе на необичне подвиге смерности и покајања. То осећање и то сазнање потстакли су највећег руског подвижника св. Серафима Саровског (+ 1833) на ретко тежак подвиг: он је хиљаду дана и хиљаду ноћи провео непрестано се молећи Богу молитвом еванђелског цариника: Боже, милостив буди мени грешноме! Ноћ је проводио у шуми клечећи на камену, а дане у својој ћелији, опет клечећи на камену.

То осећање свегрешности, те покајничка туга, то сурово самобичевање, та немилосрдна самоосуда, по мишљењу Достојевскога, прожимају душу руског народа, карактеришу руску историју, одликују све што је православно. То осећање зрачило је из целог бића великог опћинског старца Амвросија кога је Достојевски походио. То осећање влада целокупном еванђелском делатношћу знаменитог руског духовника оца Јована Кронштатског (+ 1907). Он учи: „Сматрај себе за највећег од свих грешника, од оних који ти изгледају грешници или су у самој ствари такви. Сматрај да си гори и нижи од свих“.

Као и сви истински православни философи, и Достојевски је својим христочежњивим срцем осетио и схватио: да се човек једино самоодречним подвигом вере спасава отровног муља релативизма и излази на светао и широк пут, који кроз христолику смерност и кротост, молитву и милостивост, води у бесмртност и живот вечни, где чаробни лик Богочовека Христа царује и влада.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски