Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 4

Објављено 10 децембар 2014
dostoevski1

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
БУНТ
 2) НЕПРИМАЊЕ ХРИСТА

Уколико ум људски може приступити свету и заронити у његову свирепу тајну, мора признати да је овај свет нешто што људска логика не може примити и људско сазнање оправдати. Али у овом мрачном и проклетом свету постоји као саставни део света Биће које ум људски или мора добровољно примити или полудети.

То Биће је дубоко и широко ушло у судбину овога света, те овај свет са Њим и стоји и пада. То необично Биће јесте Христос. По својој неодољивој историјској стварности Он сав припада овоме свету, али по својој бескрајној доброти и неизмерној љубави Он као да није од овога света. Шта ћемо са Њим? Куда ћемо Га денути? Наш ум га не може ни обићи, ни превидети, ни порећи, а да се не одрече себе и начела по којима дела.

Христово присуство у свету веома компликује проблем света. Ако се искрено и непристрасно приступи проблему света, он се не може решити потпуно и завршно, ако се у исто време не реши и проблем Христа. То живо осећају Достојевскови антихероји. Њихова бурна душа налази да проблем света није решен непримањем света. Веома пробуђени трагиком света, они не могу превидети Христову присну и очигледну везу са овим светом. Зато и приступају проблему Христа свесно, смело и искрено.

Веле: Христос је Логос света, Логика света, Разум света, Смисао живота и Оправдање живота. Али, евклидовски ум људски тврди: свет је алгосно, алогично и безумно чудовиште, а живот је неоправдива бесмислица, ужас и хаос. Раздиран апсурдношћу овога света, човек се грчи и пита: је ли могућно да негде постоји биће које би могло пред људским сазнањем оправдати постојање овога света, загладити сва зла света и искупити сва страдања света? Кажу: Христос и јесте то биће. Али, ово тврђење не спречава у духу људском појаву оваквог питања: је ли могућно загладити сва зла и бити искупитељ оваквог света који својим устројством искључује сваку могућност искупљења? Но, ако се и та могућност допусти, онда настаје питање: може ли мајушни, евклидовски ум људски признати и примити Христа као Логос, Логику и Разум света, и као Смисао и Оправдање живота, када његова личност и његов план спасења света не могу да се сместе у уске категорије ума људског?

Иван Карамазов поставља проблем Христа широко и опасно, шире и опасније него ма ко од људи. Христа и његов план спасења света он подвргава критици, за какву људи знали нису. Сва такозвана Висока критика, сви Древси и Штрауси, Ренани и Бауери, све су то пастирске наивности према страхотној критици Христа коју врши Иван Карамазов. Он има снажно осећање и јасно сазнање за богочовечанску историчност Христа. Он у Христу види Богочовека. Веран чињеницама, он не може а да Христа не сматра за Творца света и за Спаситеља света. Од тих чињеница он полази као од нечег најпозитивнијег у историји наше планете. Укопан у њих свим својим бићем, он непоштедно критикује Христа – Спаситеља света, подвргавајући немилосрдној критици Христа – Творца света. Да би критика била интимнија, искренија и реалистичнија, Иван јој даје карактер поеме. Поема носи наслов: Велики инквизитор.

У Ивановој поеми главне су личности: Христос и Велики Инквизитор. Реализам личности Христове носи сву неисказану драж његове еванђелске узвишености и богочовечанске савршености, док реализам Великог инквизитора зрачи тешком трагиком човековог бића, бића чија критика одише логиком космичког зла и тугом земаљског очаја. Сусрет ових личности претставља најдраматичнију страну поеме. Врло је значајно, и верно еванђелској историософији, да Христос у поеми не говори ништа, него се само јавља и пролази.

Радња се збива у Шпанији, у граду Севиљи, у најстрашније време инквизиције, када су, у славу Божију, сваки дан гореле ломаче и кад су у великолепним аутодафеима спаљивали јеретике. И Христос зажеле да на један тренутак посети децу своју, и то баш онде где су у тај мах спаљивали јеретике. И по неизмерном милосрђу свом, Он долази још једаред међу људе у оном истом човечанском лику у ком је ишао тридесет и три године међу људима. Силази на вреле улице Севиље, у којој је колико синоћ, у „великолепном аутодафеу“, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље – кардинал, велики инквизитор, спалио скоро читаву стотину јеретика ad majorem gloriam Dei – у велику славу Божију.

Он се појавио тихо, неприметно но – за чудо! Сви Га одмах распознају. Народ с неодољивом силом лети к Њему, окружава Га, купи се око Њега гомилама, следује Му. Он ћутке пролази између њих са тихим осмехом бескрајног сажаљења. Сунце љубави гори у Његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе бију Му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу која се на све одазива. Он простире према њима руке, благосиља их, и од додира са Њим, чак само хаљинама његовим, излази лековита сила...

У један мах, из гомиле кличе један старац, слеп још од детињства: „Господе, исцели ме, да Те и ја видим!“ – И гле, као нека љуска спаде са очију његових, и слепи Га угледа. Народ плаче и љуби земљу по којој Он иде. Деца бацају пред Њега цвеће, певају и узвикују Му: „Осана!“ „То је Он, то је баш Он!“ – понављају сви; – „то мора бити Он, то није нико други него Он“...

Он застаде на паперти Севиљске саборне цркве, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечији отворени бели мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког знаног грађанина. Мртво дете, све у цвећу. „Он ће васкрснути твоје дете“, довикују из гомиле уплаканој матери. Патер саборне цркве, који је ишао у сретање ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али гле, разлеже се вапај матере умрлог детета. Она се баци к Његовим ногама, пружи према Њему руке и завапи: „Ако си то Ти, васкрсни дете моје!“...

Спровод застаје, ковчежић спуштају на паперту код ногу његових. Он гледа са сажаљењем, а уста његова још једаред изговарају тихо: „Талита куми“ – „и уста девојка“. Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа смешећи се задивљеним отвореним очицама, око себе. У рукама њеним је кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједаред, пролази поред саборне цркве преко трга сам кардинал, велики инквизитор.

То је један скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, са исушеним лицем, са упалим очима, али из којих још сија жар, као огњена искрица. О, није сад у великолепним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом, када спаљиваху непријатеље Римске вере, – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој раси. За њим, на извесном растојању, следују мргодни помоћници и слуге његове, и „света“ стража.

Он се зауставља пред гомилом народа и посматра из даљине. Све је видео; видео како су спустили ковчег код ногу Његових, видео је како је васкрсла девојчица; и лице се његово намргодило и натуштило. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутним огњем. Пружа прст, заповеда стражарима да Га ухвате.

И гле, таква је његова сила, и толико је већ научен тај покорни и трепетно послушни народ, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, посред гробовског ћутања које наједаред наступи, мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем – инквизитором; овај ћутке благосиља народ и пролази даље.

Стража доводи Заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради Светога Судилишта, и затвара Га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва Севиљска ноћ. Ваздух „на ловор и на лимун мирише“. Посред дубоког мрака наједаред се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице Његово. Најзад тихо приђе, метну светилник на сто и рече Му:

„Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? – Али, не добивши одговора, брзо додаје: „Не одговарај, ћути! А и шта би Ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш Ти казати. Но Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ казао пре. Што си сад дошао, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да знам: да ли си то баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу Те већ сутра осудити и спалити на ломачи као најгорег јеретика; а овај исти народ који је данас љубио Твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око Твоје ломаче.

Нико никада није тако смело говорио Христу као Иванов велики инквизитор. По схоластичкој логици и казуистичкој етици великог инквизитора, за стварно еванђелског Христа нема више места на овој планети. Све што Он заслужује јесте смрт на ломачи. Идеолог и апологет инквизиције, велики инквизитор уствари врши страшни суд над Христом. Ако би род људски, из ма којих разлога, икада зажелео да измисли страшни суд за Христа, могао би, мирне душе, узети Ивановог великог инквизитора као свог незаменљивог експонента. Јер он, страшније но ико, немилосрдније но ико, логичније но ико, осуђује Христа и његов план спасења света.

У свету који на апсурдима почива не може се остварити Христов идеални план о спасењу света. То би могао бити први тезис инквизиторове критике Христа и његовог плана о спасењу света. А други би био као и први. И могао би гласити: људска природа је далеко нижа, прљавија, несавршенија, но што је мислио сањалица Христос предлажући свој фантастични план за спасење човека. Иступајући са тако занесењачким планом о спасењу света, Христос се показао „најгори јеретик“ у односу према људској природи, јеретик кога треба неизоставно спалити.

По мишљењу великог инквизитора, Христос је изнео свој идеалистички план о спасењу света у одговорима које је дао Кушачу у пустињи. А у својим питањима Кушач је изложио своје схватање света и његових проблема. Три Кушачева питања претстављају највеће громовско чудо које се десило на земљи, јер изражавају сву историју рода људског. У њима се сусрећу све неразрешиве историјске противречности људске природе; њима се ништа не може додати ни одузети.

Нема сумње, и Кушач и Кушани изражавају своје философије о свету и своје планове о уређењу света; први кроз питања, други кроз своје одговоре. У своја три питања Кушач је генијално изразио себе, открио своју суштину, казао своју биографију, дефинисао своје биће. Да би саблазнио Кушаног, он је сабрао сва зла, мобилисао све тамне силе, и јавио се као дух паметни и страшни, као оличење космичког зла. Он је кушао Христа сваким искушењем, и тиме открио план и метод свога рада у свету. Јер сва искушења помоћу којих Кушач куша људе свих времена, нису ништа друго него подробно разрађена три искушења помоћу којих је он кушао Христа у пустињи.

Када би могућно било помислити, вели инквизитор Христу, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена у књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и сачинити, да се опет унесу у свете књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске – управљаче, првосвештенике, научнике, философе, песнике, и дати им задатак: смислите, створите три питања, али таква која не само да би одговарала величини догађаја, него би осим тога, у три речи, само у три реченице човечанске, изражавала сву будућу историју света и човечанства – мислиш ли Ти да би сва премудрост земаљска, кад би се на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по сили и дубини оним трима питањима, која Ти је тада дао јаки и праведни дух у пустињи. Већ само по тим питањима, по самој чудноватости њихове појаве, могао си разумети да имаш посла не са текућим, обичним човечанским умом, него са вековечним и апсолутним. Јер у та три питања, као да је скупљена у једну целину, и претсказана, сва потоња историја човечанства; у њима као да су јављена три обличја у којима ће се саставити све неразрешиве историјске противречности човечанске природе на целој земљи. Тада се то још није могло тако видети, није било тако јасно, јер је будућност била непозната, али сад, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све у толикој мери погођено и претсказано, и тако се показало као истинито, да се питањима више не може додати нити што од њих одузети.

Велики инквизитор је несумњиво у праву када истиче изузетну важност Христовог кушања у пустињи. Он вешто упоређује обадва плана о спасењу света: и план Кушача и план Кушаног; испитује њихову остварљивост у оваквом свету, мери њихову корисност по људе, и долази до поражавајућег закључка: да би само савети великог и страшног духа могли колико толико, у неком сношљивом поретку, обезбедити слабачке бунтовнике, људе, та „недовршена створења, која су створена тек као на пробу, и за потсмех“.

Велики инквизитор окривљује Христа што је одбацио савете „паметног и страшног духа“. На тај начин, говори он Христу, Ти си сам положио темељ за разорење Свог рођеног царства, и не криви за то никога више. Међутим, Теби је било нуђено нешто много више и боље; зар не? Постоје три силе, једине три силе на земљи које могу занавек победити и заробити савест тих немоћних бунтовника, и то ради среће њихове. Те су силе: чудо, тајна, ауторитет. Ти си одбацио и једно и друго и треће, и сам си дао пример за то.

У критиковању Христа дијалектика великог инквизитора је заводнички неодољива. У име човека инквизитор се буни против Богочовека. То је главни мотив његовог непримања Христа. Љубав према човеку нагони инквизитора да одбаци Богочовека. Инквизитор стаје уз Кушача, а устаје против Кушаног. Јер кроз први свој савет Кушач предлаже Христу да камење претвори у хлебове, то јест да најпре реши економско питање, па онда да крене међу људе са проповеђу Еванђеља. Христос одлучно одбија овај савет, нагласивши да човек не живи само о хлебу него и о свакој речи која излази из уста Божијих.

Ко има право: Христос или Кушач? Кушач, одговара велики инквизитор. Јер он нуди човеку, том слабачком и бунтовном створењу, оно што одговара потребама његове природе. А Христос? – Сувише идеализира човека. Он не жели да послушност и љубав људи према Њему купи хлебом, већ предоставља њиховој слободи да се сами опредељују за вечне вредности које им Он нуди. Кроз први савет Кушач као да говори Христу: Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим заветом слободе, који људи, у својој простоти и у својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега се они боје и страше – јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати Твојих хлебова. Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода – пресудио си Ти, – кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: „Ко је сличан овоме зверу? Он нам даде огањ с неба!“.

Инквизитор сужава димензије човекова бића, а самим тим и потребе његове природе. Човек, чије биће тежи телом, мучи се слободом савести коју му је Творац уметнуо у душу. Све муке човекове долазе од слободе, јер човек не уме да се снађе с њом у овом загонетном и проклетом свету. Није ли боље свести човека на тело, и све његове потребе на потребе телесне! Тако би се лакше могло бити човек. Паралише ли се савест у човеку, и слобода његовог опредељивања, онда за њега неће постојати ни добро ни зло, ни грех ни злочин. Таквом човеку биће лако бити човек у овом трагичном свету.

Понесен том муком, инквизитор говори Христу: знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да злочина нема, па према томе ни греха нема, него има само – гладних. „Нахрани, па тада можеш захтевати од људи врлину и честитост!“ – ето шта ће бити записано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи се нова зграда, подићи ће се наново страшна Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га“. И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у Твоје име, а слагаћемо их да је у Твоје име... О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тиме што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!“ Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити: да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни бити слободни, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунтовни.

Слобода је најзагонетнији и најстрашнији дар човеку од Творца. Да употреби, али не и злоупотреби, слободу своје савести, ето то је најпроклетија мука човекова живота на земљи. Христос је слободу ставио изнад свега, јер слобода чини човека човеком. Зато је Он у име слободе одбацио први Кушачев предлог. Међутим, по мишљењу великог инквизитора, у том се предлогу садржала велика тајна овога света. Да је Христос пристао и примио „хлебове“, Он би тиме одговорио свеопштем и вековечитом душевном терету и муци човековој – како сваког појединог бића, тако и васцелог човечанства скупа: терету због неизвесности: „коме да се поклони?“ јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре пронађе онога коме ће се поклонити.

У име слободе и хлеба небеског Христос је одбацио једино сигурно средство помоћу кога би могао покорити себи све људе. То средство је земаљски хлеб. Са тугом инквизитор кори Христа: Ти си одбацио једину апсолутну заставу која Ти се нудила, да њоме доведеш све људе дотле да Ти се поклоне без поговора: – заставу хлеба земаљског; а одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет у име слободе! Кажем Ти, да човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе, с којим се несрећно биће, човек, рађа. Али слободом људском овлађује само онај, ко умири њихову савест. Са хлебом Ти се давала неоспорна застава: даш хлеб, а човек ти се поклони, јер нема ничега неоспорнијег од хлеба. Али ако у исти мах ма ко овлада његовом савешћу појмимо Тебе, – о, тада ће он бацити чак и хлебац Твој, и поћи ће за оним ко му превари и збуни савест. У том си Ти имао право. Јер тајна бића човечијега није у томе да се само живи, него у томе: зашто се живи. Док не утврди и не одреди себи претставу: зашто живи, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити сам себе, него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега. То је истина, али гле како је испало: место да овладаш слободом људском. Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам: шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само твој лик пред собом; – али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и твој лик и твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора? Људи ће ускликнути, најзад, да истина није у Теби, јер би немогућно било већма их оставити у забуни и мучењу, него што си учинио Ти оставивши им толико брига и неразрешивих задатака.

Инквизиторов бунт против Христа уствари је бунт против Творца што је створио оваквог човека у оваквом свету. Зашто је човек овако створен, са оваквим својствима и недостацима? Зашто је човеку дата слобода када је са свих страна затворен неопходношћу природних закона који људождерски управљају овим светом, најгорим од свих могућих светова? У слободи, с којом се човек рађа, скрива се главни узрок свих његових невоља и патњи.

Инквизиторова критика овако устројеног човека у многоме личи на учење о човеку модерне позитивистичке науке. По томе учењу, човек је неминовна резултанта свих стваралачких сила које делују у овом свету по законима неке неумитне неопходности. Слобода човекова је или илузија, или привид, или необјашњиви изузетак, који у царству неопходности нема нарочити значај. По логици позитивистичке науке, слобода је немогућна ствар у свету неопходности. Постојање слободе у царству свеопште неопходности претставља неразрешив проблем за научну позитивистичку мисао. Лакше је за науку снаћи се са човеком у коме нема слободе. Човек без слободе је несравњено простије, једноставније и објашњивије биће него човек са слободом. У томе упрошћавању човека дошло се најзад до механичког човека: робота. Неопходност влада целокупним механизмом света; човек је само делић тога механизма; све што се у њему збива – збива се по неопходности; све што он чини – чини по неопходности: слобода је не само незамислива него и непотребна, јер је неопходност све и сва. Ако се ово преведе на језик етике, гласило би: нема злочина, нема греха, нема зла; има ли злочина, има ли греха, има ли зла, онда су злочини и грех и зло неопходни; човек није крив ни за шта. Велики инквизитор и модерна позитивистичка наука обрели су се у страсном загрљају, док нам њихова кобна логика у бунилу прича: све бива по неопходности: и патње, и радости, и смрт, и живот, и зло, и добро, и грех, и злочин. Али баш зато што све бива по неопходности – живот и јесте неиздрживи ужас, а човек – непоправима погрешка мироздања.

Великог инквизитора мучи мисао и гуши осећање: човек је погрешно створен, јер је створен слободним. Ко увећава човекову слободу, непријатељ је човеку. Христос заснива све на слободи човекове воље, зато велики инквизитор устаје против Њега. Циљ другог предлога Кушачевог је да Христа наговори да чудо озакони као једино средство за остварење Свога искупитељског плана. Другим речима: он предлаже Христу да људе привуче себи не љубављу него страшном силом чудотворства, силом која би својом огромношћу приморавала мајушно људско сазнање да Христа прими не из љубави и не по слободном опредељењу, већ из запрепашћености, из страха, из неопходности. У самој ствари, Кушач посредно предлаже Христу да у човеку уништи слободу воље и савести, и на тај начин покаже Творцу да је Он погрешио створивши човека слободним. А та Творчева погрешка је извор свих човекових патњи и мука. У њој је и узрок свих Творчевих неуспеха са човеком и светом.

Као заљубљени двојник Кушачев, инквизитор говори Христу: Када Те је страшни и премудри дух одвео на врх храма, и казао ти: „Ако хоћеш да дознаш јеси ли Ти Син Божји, скочи доле, јер је речено за Онога: да ће Га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће се угрувати, па ћеш дознати тада да ли си Ти Син Божји, и доказаћеш каква је вера Твоја у Оца твога; – Ти си саслушао то, и одбацио си понуду; ниси се подао, нити си скочио доле. О, разуме се, Ти си поступио поносито и великолепно, као Бог; али људи, али то слабо и бунтовничко племе, јесу ли они богови? ... Понављам, колико има таквих као што си Ти? И зар си Ти збиља могао помислити, макар само за један тренутак, да ће и људи бити кадри издржавати такво искушење? Зар је природа људска тако створена, да одбаци чудо, и да у тако страшним животним моментима, у моментима најстрашнијих, основних и мучних душевних питања својих, остане само са слободним решењем срца? ... Ти ниси знао да човек, чим одбаци чудо, одмах ће одбацити и Бога; јер човек тражи не толико Бога, колико чуда. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће понастварати себи мноштво нових чудеса, својих рођених чудеса, и поклониће се врачарском духу, бапским враџбинама, макар стопута био бунтовник, јеретик и безбожник.

Човек је несрећни делић несрећне евклидовске бесмислице што се зове свет. Христос је сувише високо мислио о човеку. Он није желео да чудом поработи и зароби човека; жудео је за слободном вером, а не за „чудом“. Жудео је за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима једног заробљеника пред силом која га је за навек ужаснула. Људи су робови, иако су створени као бунтовници. Кунем Ти се, вели инквизитор Христу, човек је створен слабији и нижи него што си Ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и Ти? Тиме што си га тако много ценио и уважавао, тиме баш као да си га престао волети, јер си и сувише много од њега захтевао; – и то ко? – Онај који је човека волео већма него самога себе! Да си га мање уважавао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и сличније љубави, јер би његов терет био лакши. Човек је слаб и низак.

Људи су бунтовници, и то немоћни бунтовници, који ни свој сопствени бунт не могу да издрже. Купајући се у глупим сузама својим, они ће, најзад, признати да онај, који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао с њима. Они ће то казати у очајању, и што буду казали, биће хула на Бога, од које ће они постати још несрећнији, јер природа човечанска не може да поднесе хуљење на Бога, и, на крају крајева, сама се себи свагда свети за то хуљење.

Својом личношћу, радом и учењем, Христос је створио невиђену пометњу у савестима људским. Мали је, врло мали број оних који могу да иду за Њим. А неизбежно мноштво пати и пропада у својој урођеној немоћи, невољној искварености и беспомоћној ништавности. Шта остаје друго инквизиторовом „човекољубљу“ него да исправи дело Христово, подвиг Христов. То он и чини, скидајући са срца људских страшни дар слободе, и на тај начин ослобађајући људе одговорности за грехе, зло и злочине.

Запаљен својом идејом, инквизитор говори Христу: Немир, забуна и несрећа – ето то је данашња баштина људи, пошто си Ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк Твој, у виђењу и слици говори: да је видео све који ће бити учесници првога васкрсења, и да их је било из сваког покољења по дванаест хиљада. Али ако их је било само толико, то као да нису људи, него богови. Они су издржали и отрпели крст Твој, они су отрпели десетине година глади и голотиње у пустињи, хранећи се скакавцима и корењем, и, наравна ствар, Ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне великолепне жртве њихове у име твоје. Али, имај на уму да је њих било свега неколико хиљада, па и то богова, а остали? И чиме су криви ти остали слаби људи, што нису могли да издрже што и они јаки? Шта је крива слаба душа, што није кадра да смести толико страшних дарова? И зар си Ти збиља долазио само изабранима и за изабране? А ако је тајна, онда смо и ми били у праву проповедати тајну, и учити људе: да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна, којој се они морају покоравати слепо, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Исправили смо велики подвиг твој, и засновали смо га на „чуду, на тајни и на ауторитету“. И људи се обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што је, напослетку, са њихових срдаца скинут страшни дар који им је донео толике муке.

Ако у инквизитора има туге, оне бескрајне човечанске туге, онда се она сва сабрала у трагично сазнање и болно осећање: Христос није довољно знао човека; Он је сувише много од њега тражио, сувише му много вечних вредности нудио, и тиме себе и потхват свој осудио на пораз.

Потајни циљ трећег предлога Кушачевог Христу састоји се у Кушачевој пламеној жељи да наведе Христа да прими „сва царства овога света“ као средство помоћу кога би остварио свој план о спасењу рода људског, то јест да Царство небеско заснује на трулим темељима земаљских царстава. Христос је одбацио Кушачев предлог и метод у име Божјег метода, у име заснивања свог Небеског царства на Богу као на темељу.

Велики инквизитор осуђује Христа што је одбио трећи, последњи Кушачев предлог, јер је тиме осудио своје Царство на потпуни неуспех и уништавање. Зашто си одбацио тај последњи дар? Пита инквизитор Христа. Да си примио тај трећи савет моћнога духа, Ти би створио био све што човек на земљи тражи: дао би му био: пред ким да се клања, коме савест своју да открије, и на који начин да се најзад сви људи уједине у један општи и једнодушни мравињак – јер, потреба свеопштег уједињења је трећа и последња мука човечанства. Човечанство је одувек у целини својој тежило да свој живот удеси неизоставно васионски, свесветски. Много је било великих народа са великом историјом; али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу свеопштег сједињења људи. Велики завојевачи, Тимури и Џингисхани, пролетали су као вихор по земљи тражећи да освоје васиону; али и они су, премда несвесно, изражавали ону исту велику потребу човечанства – потребу васионског и свеопштег уједињења. Да си примио мач и ћесарски плашт, Ти би основао светско царство и светски мир.

Пошто је Христос одбацио сва три Кушачева савета, помоћу којих би се човечанство, по мишљењу великог инквизитора, могло једино усрећити; и пошто је инквизиторов Рим примио Кушачеве савете и на њима изграђује зграду човечанске среће, то Христу нема више места у инквизиторовом царству. Његово присуство је не само непотребно него и опасно. Инквизитор говори Христу: И што си Ти сад дошао, да нам сметаш? И што ћутке и тако продирући гледаш у мене кротким очима Својим? Ражљути се! ја нећу твоје љубави, с тога што и ја Тебе не волим! И шта имам та кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све ти је већ познато, ја то читам у очима твојим. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим (тј. с Кушачем), ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим. Ми смо узели од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесарев, и објавили смо себе за цареве једине, премда нам све досад није пошло за руком да доведемо наше дело до пуног завршетка... О, дело наше је непрестано само у почетку, али је бар почето. Дуго ће се још чекати на довршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској ... То што говорим Теби, збиће се, и царство ће се наше саздати. Понављам Ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо које ће, на први знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око ломаче на којој ћу Те спалити зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји ико, ко је већма од свих заслужио нашу ломачу, онда си то – Ти! Сутра ћу те спалити! Dixi!

*

**

Евклидовски ум људски не прима свет, не прима ни Христа, јер је овако створен и овако скројен свет – бесмислица која се не може ни оправдати ни искупити. Христов искупитељски план и спасилачки подвиг претставља „безумље“. Свирепа неопходност је суштина немилосрдних природних закона. Они не допуштају да ишта божанско уђе у овај свет. Они крволочно уништавају не само све што је људско, већ и све што је Божје. „Слушај велику идеју: Беше на земљи један дан, а у средини земље стајала су три крста. Један на крсту веровао је толико да рече другоме: „Данас ћеш бити са мном у рају“. Сврши се дан, оба умреше, одоше, и не нађоше нити рај, нити васкрсење. Не обистини се казано обећање. Слушај: Овај човек био је већи од свију на земљи, сачињавао је оно ради чега она треба да живи. Цела планета и све што је на њој, без тога човека – лудило је само. Таквога човека није било ни пре ни после њега никада, а чудо је било. У томе и јесте чудо, што није било и неће бити таквога, никада. А кад је тако, када закони природни нису пожалили ни Овога, чак ни чудо своје нису пожалили, него и њега натерали да живи усред лажи и да умре за лаж, – онда је, дакле, и цела планета лаж, и почива на лажи и глупом потсмеху. Мора да су и сами закони планете лаж и ђаволов водвиљ. Па чега ради онда живети? Одговори, ако си човек!

Свет, са свима својим језовитим стварностима; човек, са свима својим свирепим одликама, не само не доказују да постоји Бог него Га потпуно одричу. у оваквом свету, и иза оваквог света, не могућно је пронаћи Бога. Тако звани космолошки доказ постојања Бога, само је наивна лудорија. „И стварно, човек је измислио Бога, вели Иван. И не би било необично, нити би било чудновато да Бог заиста постоји, него је чудновато што је таква мисао – мисао о неопходности Бога – могла залутати у главу тако дивље и зле животиње као што је човек: толико је та мисао света, толико је дирљива, толико је премудра, и толико она служи на част човеку!

Измучен решавањем вековечних проблема о постојању Бога и бесмртности душе, слабачак евклидовски ум људски даје најзад једино могућно решење: нема Бога, нема ни бесмртности.

– Иване, говори: има ли Бога, или га нема?

– Не, нема Бога.

– Иване, а постоји ли бесмртност; ну, знаш, каква било, макар мала, мајушна?

– Нема ни бесмртности.

– Баш никакве?

– Никакве.

– То јест најсавршенија нула, или бар нешто. Можда има какво било нешто? Ваљда баш није сасвим ништа!

– Потпуна нула.

– Ко се то тако потсмева човеку, Иване? Последњи пут и то одлучно те питам: има ли Бога или нема? Последњи пут те питам!

– И последњи пут: нема.

– А ко се то смеје људима, Иване?

– Ваљда, ђаво, осмехну се Иван.

– А има ли ђавола?

– Не, ни ђавола нема.