Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 3

Објављено 09 децембар 2014

dostoevski1

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
БУНТ
1) НЕПРИМАЊЕ СВЕТА

Ако ишта, подземни антихерој је трагичном озбиљношћу несумњиво показао да је проблем човека – проклети проблем. Приступајући човеку са свих страна, он је увидео да је суштина човекова бића обзидана чудовишним тајнама. Свака пак тајна, као пламени кажипрст, указује на неку бесконачност у човеку или на неку бесконачност око човека. Да би загонетка била што језивија, у човеку се сусрећу две бесконачности: његова, субјективна бесконачност, која је урођена његовој свести, и бесконачност спољњег, транссубјективног света, која је иманентна свету.

 

У сазнању подземног философа ове су две бесконачности непомирљиве. Мучећи га, оне се такмиче загонетношћу. Но, он је одлучно против спољне бесконачности која се до увредљивости осионо испољава кроз природу и њене законе. А унутрашња бесконачност, иако болно загонетна, њему је мила и драга, јер је носилац човечије личности. Борећи се неуморно за човечију личност, он се уствари бори за њену бесконачност, за њену непролазну вредност, за њену апсолутност. Личност је оно што треба да расте, а све што је против ње мора да се смањује. Природа не зна за личност и за њене тежње, зато је природа нешто што треба савладати. Ако је то немогућно, онда – природа је нешто што не треба примити, нешто са чим се не треба помирити.

Посредно и непосредно, проблем личности садржи у себи све вековечне проблеме. У самој ствари, проблем личности, Бога и света, јесу три аспекта, три вида једног истог проблема. У проблем личности се као у жижу стичу сви проблеми, јер је личност поприште свих супротности. Често пута, због своје неразмрсиве сложености, личност изгледа као неки трагикомичан покушај, којим неко непознато биће жели да помири непомирљиве супротности.

Проблем личности дубоко засеца у проблем света, јер је личност човечија свим бићем својим уврежена у бићу света. Решење једног проблема повлачи за собом решење другог. Генетичку сродност и онтолошку зависност ових проблема Достојевски ненадмашно приказује у свима својим херојима. Нарочито у Ивану Карамазову који, у извесном смислу, претставља најпотпуније оваплоћење Достојевскових мучења око решења вековечних, проклетих проблема.

Ако је проблем човека постављен озбиљно, он се по некој унутрашњој неопходности грана у проблем Бога и проблем света. То нам показује Иван Карамазов. Да би што јасније изразио и што верније претставио суштину своје личности, он излаже своме брату Аљоши свој став према Богу и свету. „Нама је пре свега потребно да решимо вечна питања. То је наша брига“, изјављује Иван Аљоши. А та питања су: има ли Бога, има ли бесмртности?

Али, чиме ће човек решити ова питања? Располаже ли он сазнањем које може решити вечна питања? Постоји ли у његовом бићу способност која може дати убедљив одговор на ова питања? Моћи поставити вечна питања а не моћи их решити, била би коб којој нема равне у свима световима. Ум људски поставља вечна питања, али, да ли их може решити?

Иван испитује природу ума људског као главног оруђа сазнања и налази да је ум људски саздан „само са појмом о трима димензијама пространства“. Притом, евклидовски ум људски је као атом слабачак и мајушан. Ако Бог постоји, и ако је Он доиста створио земљу, онда је Он њу, као што нам је потпуно познато, створио по Евклидовој геометрији. Међутим, има геометричара и философа који сумњају да је свет створен само по Евклидовој геометрији. Они се чак усуђују маштати да се две паралелне линије, које се по Евклиду нипошто не могу састати на земљи, можда и састају негде у бесконачности. Ја сам, голубе мој, изјављује Иван Аљоши, решио онда овако: када ја ни то не могу да појмим, онда откуд Бога да појмим! Ја смирено признајем да немам никаквих способности за решавање таквих питања; ја имам ум евклидовски, земаљски, и стога – како да решавам о оном што није од овога света? Све су то питања несвојствена нашем уму, који је створен са схватањем само трију димензија.

Значи, по самој природи својој ум људски је неспособан за познање Бога. Он је као нека херметички затворена монада, нимало отворена према Богу. Али, и поред свега тога, нека неодољива унутрашња сила гони Ивана на решавање вечних питања. И он говори Аљоши: Тако, дакле, ја примам Бога, и не само то, него још и више: примам премудрост његову и циљ његов, који су нам потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао живота, верујем у вечну хармонију у којој као да ћемо се сви ми слити, верујем у Реч, којој тежи сва васиона и која сама „беше у Бога“ и која сама је Бог... Али, претстави сад себи: да ја у коначном резултату овај свет Божји не примам; иако знам да постоји, ипак га нипошто не признајем. То јест, пази добро, то није да ја Бога не примам, него овај свет, што га је Он створио, не примам, нити могу пристати да га примим. Одмах да објасним још боље: ја сам као дете убеђен да ће све муке и патње проћи и изгладити се, да ће цела непријатна комика људских противречности ишчезнути као бедна утвара, као гнусна измишљотина слабачког и мајушног као атом евклидовског ума људског; да ће, напослетку, у васионском финалу, у тренутку вечне хармоније, десити се и појавити нешто толико драгоцено, да ће га бити доста за сва срца, за ублажење свих негодовања, за искупљење свих злочинстава људских, за сву од њих проливену крв; да ће тога драгоценога бити довољно да се могну не само опростити, него да се могну и одобрити све неправде и зла која су се десила људима, – али, нека се баш и све то збуде и појави, ја то не примам, нити хоћу да примим. Нека се чак и паралелне линије састану, нека баш ја сам то дочекам и видим: видим и рекнем да су се збиља састале, па ипак ја то примити нећу. Ето, то ти је моја суштина, Аљоша, то ти је моја теза.

Иван широко и дубоко осећа свет. Као да му се срце стопило са свима тајнама а душа усидрила у свима безданима. Свуда бездан до бездана и бескрај до бескраја. А усред њега слабачак и мајушан евклидовски ум људски. Како да се снађе међ њима? Сваки га бездан плаши и сваки бескрај ужасава. Примити свет овакав какав је, може само глупави наивко. У свету постоји бол, постоји зло, постоји смрт. Зар човек може примити и признати такав свет? Иван га не прима и не признаје са многих разлога. Главни је: страдање човечанства уопште и страдање деце напосе.

Једно је извесно: човечанство страда у овом и оваквом свету. Али, несрећа баш и јесте у томе што страдања има, а оправдања страдања нема. Иван не може да прими свет у коме страдања има, а смисла страдања нема. Да би смањио размере своје аргументације, Иван се задржава само на страдању деце. Он чак и о дечацима не жели да говори, јер су они „појели јабуку“, познали добро и зло, и постали „као богови“. Али, дечица нису ништа појела, и засад још ни за што нису крива. Што и она страшно пате на земљи, то је, наравно, због отаца својих, што су кажњени због оцева својих, који су „појели јабуку“. Но, то је расуђивање из другог света, срцу људском овде на земљи непојмљиво. Јер је немогућно да невин страда за другог, и то тако невин као што су деца!

Страдање је дубље у природи људској од ума. Пред језивом стварношћу људског страдања човеков ум спопада грозница. А када су у питању страдања дечице, онда и огромни ум Ивана Карамазова пада у бунило. И он као у безумљу збори Аљоши: Понекад се говори о „зверској“ суровости човека; но то је страшно неправично, и увреда је за зверове: звер никада не може бити тако суров као човек, тако артистички, тако уметнички суров и немилосрдан.

Нема сумње, Иван је у праву. Иза његовог тврђења стоје безбројна сведочанства људске историје. Ако се та сведочанства сврстају, она нам казују тужну истину: човек је свесно, рационално и добровољно немилосрдан, суров и зао; у томе је његово жалосно преимућство над зверовима. Штавише, човек је заљубљен у зло. Та заљубљеност иде до сладострашћа. Ни један звер не може сладострасно уживати у одвратним гадостима и уметничким злочинима у којима ужива човек. Љубав према злу, то је чисто људска специјалност на овој планети; зверови су по природи својој неспособни за такву љубав. Земља личи на пакао зато што су људи сладострасно заљубљени у зло.

Ивана муче чињенице људског сладострасног уживања у злочину. То сладострасно уживање врхуни у мучењу невине дечице. Ево примера: завојевачи Балкана, Турци, са сладострашћем муче баш децу. Једна мајка, избезумљена од страха, држи своје одојче на рукама; око ње халачу Турци. Прохтело им се да се шале: они милују детенце, смеју се да би га насмејали; то им полази за руком, детенце се осмехује. У том тренутку Турчин нишани на дете пиштољем на педаљ растојања од детињег лица. Детенце радосно гуче, пружа ручице да ухвати пиштољ и – уметник одапиње обарач на пиштољу право детету у лице и размрскава му главу ...

Уметник сладострасно ужива у своме делу. А Иван? У делиријуму од бола и ужаса он говори: „Ја мислим, ако ђаво не постоји, а створио га је човек, онда га је створио по своме лику и подобију“. Са ивановских разлога Леонардо да Винчи је довикнуо човеку: „Човече, ти си цар зверова (re delle bestie), јер је заиста зверство твоје највеће“.

Има неке тамне суштине у човеку, те је „човек од природе деспот и воли да буде мучитељ“. Човек свесно и драговољно негује у себи љубав према злу, усавршава је, и најзад крунише сладострасном и интелектуалном заљубљеношћу у зло. Тако, зло постаје рационална потреба човековог сазнања. Нимало туђе човеку, зло се поступно претвара у саставни део човекове свести. Мученик и мудрац Паскал рекао је болну истину: „Никада људи не чине зла тако много и тако радо као кад га чине свесно“.

Уживати у мучењу дечице, то је трагична способност коју је човек успео да развије у себи. У сваком се човеку крије звер, тврди Иван, звер љутитости, звер сладострасног распаљивања услед кукњаве мучене жртве, звер необуздано пуштеног са ланца, звер у разврату задобивених болести.

Иван заснива своје тврђење на чињеницама, на статистичким подацима, на доказима. Ево једног од многих података: малу, петогодишњу девојчицу омрзли су отац и мајка – „врло уважени људи, чиновници, образовани и васпитани“. Ту су јадну девојчицу ти образовани родитељи мучили на све могуће начине. Тукли су је, шибали, ударали ногама, не знајући ни сами зашто – све су јој тело претворили у модрице; напослетку су дошли до највише префињености: по зими, на мразу, затварали су је преко целе ноћи у нужник; премазивали су јој све лице њеном погани и нагонили су је да једе ту поган, и то ју је мати – мати нагонила. И та је мати могла спавати док су се ноћу чули јауци јадног детенцета, затвореног у оном поганом месту! Разумеш, ли ти то, пита Аљошу измучени Иван, мало створење, које још не уме ни да схвати шта се са њим ради, у оном одвратном месту, у помрчини и зими, бије само себе својом сићушном песницом у измучене грудиће, и плаче крвавим, безазленим, кротким сузицама „Боги“, да га он одбрани? ... Разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче Божји и смирени – разумеш ли? Зашто је та бесмислица потребна и створена! Кажу, без ње човек не би могао опстати на овоме свету, не би могао познати добро и зло. Али нашта да се позна то ђаволско добро и зло, када толико много стаје? Та цео свет познања не вреди оне сузице детенцета „Боги“! Ја не говорим о патњама великих: они су јабуку појели, и ђаво нека их носи, и слободно нека их све ђаво узме! Али ови мали, ови мали! ... Мучим ја тебе, Аљошка, додаје Иван са болом, теби као да није добро. Ја ћу престати, ако хоћеш. – Ништа не мари, хоћу и ја да се мучим, одговара Аљоша, а са њим сви које мучи горки проблем страдања, сви способни „горнија мудрствовати и горних искати“.

Страшно је бити човек. Није ли страшније и од најстрашнијег: имати мајушно, слабачко људско сазнање, а бити са свих страна опкољен све неким бескрајним проблемима? Човеку су дата пет чула, не знамо због чега ни више ни мање. Тако херметички затворен у мајушно сазнање и у пет чула човек пројављује своје биће на необичне начине. А када проблем страдања удари у слабачко људско сазнање, онда је не само страшно него и фатално бити човек. Није ли то трагична привилегија бити човек и своју човечност изражавати кроз мучење других и кроз причињавање страдања другима? И за најслепије људско сазнање очигледна је чињеница: страдање је свуда присутно; све што постоји страда; сва је васељена потопљена у страдање; страдање је нека кобна неопходност овог тродимензионог света. Наша несрећна планета поквашена је сузама људским од коре до центра. Њено устројство је несхватљиво. Људском бићу недостаје орган познања којим би био у стању да схвати мистерију света.

Мисаон човек, ако је иоле искрен, мора се придружити Ивановом признању: Ја признајем да ништа не могу да схватим, зашто је све тако створено и удешено... О, по мом уму – по мом јадном, земаљском, евклидовском уму, знам само то: да страдања има, да криваца нема, да све једно из другог произилази непосредно и просто, да све тече и уравнотежава се; – али то је само евклидовска бесмислица; ја то знам, но ето не могу пристати да по њој живим! Шта имам ја од тога што криваца нема, и што све непосредно и просто једно из другог произилази, и што ја то знам? – Мени треба одмазда, јер ћу иначе уништити себе. И то одмазда не негде тамо у далекој бесконачности – где било, и кад било, него још овде на земљи, и да је ја сам видим! Ја сам веровао, и хоћу сам да видим; ако у то време будем мртав, онда нека ме васкрсну из мртвих, јер ако се све без мене сврши, то ће за мене бити и сувише велика увреда. Нисам ваљда зато патио, да собом, злочинствима и патњама својим, некоме нађубрим земљиште за будућу хармонију! Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће онај што је заклан, устати и загрлити се са оним који га је заклао. Хоћу да будем ту, када сви наједаред дознаду због чега је све тако било... Међутим, ту су још и она мучена дечица, и шта ћу с њима тада да чиним? То је питање које не могу да решим. По стотинити пут понављам: питања има врло много, а ја сам навео само децу зато, што је ту као дан јасно оно што је мени потребно да кажем. Чуј: ако сви морају патити, да би страдањем купили вечну хармонију, шта ће онда ту деца? Кажи ми молим те! Сасвим је непојмљиво зашто су морала да страдају и она, дечица; зашто да она својим патњама купују хармонију? Што ли су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, – то разумем; разумем и солидарност у одмазди; али ваљда нећемо с дечицом изводити солидарност у греху! А ако је правда у томе, да су и она солидарна са оцевима својим у свима злочинствима оцева, онда, наравно, та правда није од овога света, и мени је она непојмљива.

Реалност страдања је непосреднија, дубља, шира и бескрајнија од реалности ума. По свима својим главним особинама страдање је непојамно за бедни ум људски. И човек са болом мора питати: није ли страдање неопходност не само времена и простора него и бесконачности и вечности? Уколико човек осећа, зна и види људске и земаљске стварности, осећа их, зна их, види их у категорији страдања. По самој природи својој, страдање или онемогућује или искључује сваку рационалну хармонију. Јер је страдање створило безбројне стварности које се не могу уништити. Сићушни ум људски мора признати да није у стању осмислити и оправдати страдање. Када је тако, онда је немогућна нека виша хармонија у животу.

Претпоставимо ли да је таква хармонија и могућна у некој далекој будућности, шта ћемо онда са пониженим и увређеним умом људским? Може ли он опростити увреде које су му нанесене несхватљивошћу света и живота? Може ли заборавити страдање које се увукло у саме праоснове живота и даје право човеку да протествује против тако трагичне хармоније? Иван сматра да је таква хармонија могућна. Али то ће бити хармонија коју не може усвојити ум људски, јер је страдање људско остало необјашњено, неискупљено, неоправдано.

Но и поред свега тога Иван не хули на Бога. Он разуме какав ће морати бити потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један похвални глас, и све што живи и што је живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се открише путеви Твоји!“ Онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, у томе и јесте чвор, вапије Иван, ја баш то не могу да примим, баш на то не могу да пристанем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се од те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног на смрт осуђеног детенцета, што је тукло себе песницом у груди и молило се у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим „Боги“! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније... Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Ваљда тиме што ће се неко осветити њиховим мучитељима. Али нашта мени то што ће дечица бити освећена? Шта ће мени пакао за мучитеље? Шта ту може пакао поправити, када су дечица већ онако страшно намучена? И каква је то хармонија, кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечије отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се купи истина, онда тврдим унапред, да је та истина и сувише скупо плаћена, и она не вреди те цене! И, најзад, ја нећу да се мати грли са мучитељем, који је натуткао псе да растргну њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за свој рачун – нека опрости мучитељу за своју материнску неизмерну патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му их дете само опрости! ... А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је онда хармонија? Постоји ли у целоме свету биће, које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију! – из љубави према човечанству је нећу! Боље онда да ја останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој, и при свом неутољеном негодовању, па макар и не био у праву. Сувише је скупа та хармонија! – не може наш џеп ни у ком случају да плати толико за улазницу. И стога се ја журим да своју улазницу натраг вратим. Ако сам поштен човек, ја сам и обавезан да је вратим што пре. То и чиним. Није то да Бога не примам, Аљоша, ја му само улазницу најучтивије враћам натраг.

Мученички се трудећи да тајну живота и света објасни евклидовским умом својим, Иван је изгубио веру у поредак и хармонију ствари. За њега је свет „проклети ђаволски хаос“, над којим се никакав светли и свети дух не носи. На апсурдима почива свет, вапије као у бунилу Иван. Ја ништа не разумем; сад и нећу ништа да разумем. Хоћу да останем при факту. Давно сам одлучио: ништа на овом свету не разумевати. Кад хоћу да ма шта разумем, ја одмах изневерим факат, напустим га; али сад сам одлучио да останем при факту... Ја ништа не могу да разумем, зашто је све тако створено и удешено.

Ма с које стране приступили свету, свет је несхватљива тајна, јер човек не поседује умне способности којом би могао осветлити ту тајну у свима њеним дубинама и висинама и пронаћи њен прави смисао. Ту је главни узрок трагике за људско сазнање. Ту порекло свих анатема које земља шаље небу. Сви бунтови против Бога ничу из тога. Из тога је никао и Иванов бунт. Јер сви мученички напори људски, да трагичну тајну света утисну у категорије евклидовског ума људског, завршавају се бунтом.

Бунт је логична последица човекове вере у разум, јер разум једва може што схватити од бесконачне тајне која проходи светове. Само наиван човек може веровати да разум људски може одгонетнути загонетку света и решити проблем живота. То је као веровати да комарац може сместити у своју утробу – Млечни пут. И најгенијалнији ум људски бескрајно је мали према бескрајно огромној тајни света. Иван је речит пример за то. Он је непоштедно напрезао свој ум да њиме реши језиви проблем света. При томе је личним искуством дошао до грозничавог сазнања и мучног признања да је атомски, земаљски, евклидовски ум људски апсолутно неспособан да реши проблем света.

Рационализам је отац нихилизма. Када се рационализам, ма које боје, развије до свог завршног ступња, он се, по природи своје логике, завршава нихилистичким бунтом и анархистичким непримањем света. „Вера у категорије разума је узрок нихилизма“, искрено тврди Ниче. и када би рационалисти, ма које врсте, имали толико одважне смирености, да од Ивана и Ничеа позајме искреност, они би јавно признали да је вера у разум људски – најсигурнији пут који кроз разочарање води у очајање, у бунт, у непримање света, у нихилизам и анархизам.

---

Иваново непримање света је завршна форма дуго припреманог бунта. Што је подземни антихерој изфилософирао у маломе, Иван је проширио до неслућених размера. Идеја о непримању света зачиње се у човекомишу, узраста кроз Раскољникова, Свидригајлова, Иполита, Ставрогина, Кирилова, Верховенског, да најзад потпуно сазри у Ивану. Све њих поражава очигледан факт: горка трагичност и бесконачна ужасност овога света. Али, врхунац ужаса је у томе, што они, уколико страсније и очајније пониру у чудовишну трагичност овога света, утолико дубље и неодољивије осећају и сазнају да је горњи свет само наставак овога света са свима његовим ужасима и апсурдима. Па и сама вечност није ништа друго него – трагична комика временског и просторног света, пренесена у вечно трајање. Када Свидригајлов размишља о вечности и свој апарат познања управља на њу, она му се јавља у најужаснијем облику. И он овако говори Раскољникову: Ми све замишљамо вечност као неку идеју која се не може схватити, као нешто огромном огромно! А зашто баш неминовно огромно? И наједаред место свега тога, помислите само, а та ваша вечност није ништа друго него само једна мала собица, не већа од сеоског домаћег купатила, почађавела, и по свима угловима пауци, и ето то вам је вечност!

Непримање света извија се неминовно у непримање вечности. Језиви ужас проходи и време и вечност. Достојевскови антихероји имају у себи неку несрећну магнетску силу којом привлаче све што је трагично и ужасно у свету и вечности. Из природе и вечности, као и из закона њихових, бије неки неуклоњиви ужас који Достојевскове антихероје доводи до рушилачког и самоубилачког очајања.

Измучен немилосрдношћу и тиранијом природе и њених закона, Иполит се повлачи у самоубилачко расположење. Он то отворено признаје. Њему природа личи на некаквог огромног, неумољивог и немуштог звера, или тачније, на некакву огромну машину најмодерније конструкције, која бесмислено, безосећајно и потмуло захвата, смрвљује и гута све.

Иако је природа некакво безоблично чудовиште, ипак се привиђа Иполиту у извесним облицима. Понекад ми се чинило, прича Иполит, да видим ту бесконачну силу, то потмуло, мрачно и немо биће. Сећам се, неко ме је као повео за руку, са свећом у руци, показао ми неку огромну и одвратну скорпију и стао ме уверавати да је то оно мрачно, потмуло и свемоћно биће, и смејао се моме негодовању.

При оваквој визији човеку се од ужаса смрзава мисао у глави и осећање у срцу; нерастопљив лед опкољава му душу и човек губи своје име. Боље би било да се зове очајник, а не човек. Нема смисла, изјављује Иполит, остајати и даље у животу, кад он узима на себе тако чудне облике који вређају. То привиђење ме је унизило. Ја нисам у стању да се потчињавам сили која узима на себе обличје скорпије.

Изгледа, човеку је дато сазнање да би могао сазнати како је очајно немоћан и беспомоћан пред бесмисленом тиранијом живота. Није ли онда сазнање најподругљивија привилегија коју човек има? Обамирући од ужаса, Иполит прибегава претпоставци да је ништавни живот, живот атома, просто потребан због попуњавања некакве космичке хармоније, због некаквог плуса и минуса, због некаквог контраста, исто онако као што су свакодневно потребне жртве живота неколико милиона бића, без чије смрти свет не може опстати... Али нека! Наставља Иполит. Ја се слажем с тим да се другачије, то јест без непрекидног међусобног прождирања, свет никако није могао довести у ред; ја пристајем да се сложим и са тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, поуздано, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да „ја постојим“, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама, и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и зашта после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то несмислено и неправично. Међутим, ја, и поред најбоље своје жеље, никад нисам могао да замислим да будућег живота и Провиђења нема. Најтачније ће од свега бити: да све то постоји, само ми ништа не разумемо од тог будућег живота и његових закона. Али кад је већ тако тешко и скоро савршено немогућно да се то разуме, зар ја онда да одговарам што нисам био у стању да схватим оно што је несхватљиво? ... Ја ћу умрети гледајући право на извор снаге и живота, и нећу пожелети тај живот! Да сам имао власт не родити се, сигурно не бих пристао да постојим под тако подругљивим условима. Али бар имам власт да свршим са животом. Није велика власт, па није велики ни бунт!

Бунт Достојевскових антихероја је нешто изузетно у сфери људске мисли. Бунтовно расположење се пење до вртоглаве висине, на којој се дух људски расипа у дивљем ужасу и немом очајању. За њих је метафизички ужас последња суштина живота и света. Захваћени чудовишном силом те метафизичке свирепости, они нам с болом и очајањем причају о ужасу живота као што нам нико никада није причао. „У делима Достојевскога, пише један енглески критичар, има више ужаса и свирепости него у свима литературама свих времена која су му претходила. Није то што је он „суров таленат“, као што су неки говорили, већ што је у њега људско сазнање радило живље него код осталих људи његовог доба, што је на много ужаснији начин био жртва последње свирепости ствари“.

Ни видовити Шекспир није дубље од Достојевскога загледао у последњу суштину живота и света. У Краљу Лиру и Магбету потресно је приказана трагика људског бића. При свему томе, најгенијалнији трагичар није могао као Достојевски онако многострано и видовито сагледати, ни онако дубоко осетити, последњи ужас живота, иако га је понекад снажно осећао и говорио да је живот – „прича коју идиот прича“.

Живот је бол, живот је страх, и човек је несрећан, говори Кирилов као пробијајући неки унутрашњи духовни лед. Сад је све бол и страх. Сад човек воли живот зато што воли бол и страх. И тако је учињено. Живот се сада даје за бол и страх – у томе је сва обмана. За Кирилова је други, горњи свет – огроман камен који виси над човеком и може сваког тренутка пасти на њега. Ставрогину је живот „бескрајна серија обмана“.

Када би метафизички ужас живота био простије природе, човек би га могао схватити, ако не и савладати. Али он је створен из ко зна колико видљивих и невидљивих састојака, од којих сваки има по једну бесконачност. А свака бесконачност по безброј загонетки. Стога је сав живот и сав свет, уколико ми видимо и осећамо, хаотична евклидовска бесмислица.

У свету ништа није ни мало ни просто. И у бесконачно малом таји се квасац бескрајности. Бесконачно велико је исто онолико загонетно као и бесконачно мало. А између тога двога – све сама загонетка до загонетке. „Све је на свету загонетка“, објављује Достојевски. Он је свим бићем отворен према загонеткама света и ужасима живота. И они падају на њега, тешки као воденични камен. „Страшно много тајни има! Сувише много загонетака угњетавају на земљи човека! ... Широк је човек, сувише широк – ја бих га сузио“.

Човеку, ужем по духовним способностима, ваљда би и ужас живота био ужи, простији, сношљивији. Овако, у бескрајном хаосу живота, човек, широк духом, мучи се неизмерно, кида и пати, али не може да пронађе смисао и оправдање овом чудовишном саздању што се свет зове. Све је загонетка свему, а најпре себи самом. Мајушна речца „зашто“, вели Достојевски, испунила је васиону од првог дана постања света, и цела природа свакога тренутка довикује своме Творцу: „Зашто?“ И ево већ седам хиљада година не добија одговора.

Разбијена патњама, збуњена проблемима, запањена загонеткама, људска природа нема способности да одговори на проклета, вековечна питања. Нека тајанствена свест налази се у њој. Да ли само зато, да би човек био свестан ужасне дисхармоније света. „Моја свест, – пише Достојевски у своме Дневнику, приписујући то расуђивање материјалисту – , у самој ствари није хармонија већ, напротив, дисхармонија, јер сам са њом несрећан“.

Изгледа, циљ је свемоћних закона природе да што немилосрдније вређају и киње несрећног човека. Јер зашто је дата свест човеку пре него што је он пристао на то? „У самој ствари, какво је право имала природа да ме због некаквих својих вечних закона произведе на свет? Ја сам створен са свешћу, и те сам природе свестан. Какво је право имала природа да ме створи свесним, без мога пристанка на то? Она ме је створила свесним, то јест страдајућим. Али, ја нећу страдање, јер чега ради бих пристао на страдање?

Страхотна трагика постојања уопште, ствара у човеку неиздржљиве мисли: А шта, ако је човек био спуштен на земљу ради неке бестидне пробе, да би се само видело, да ли ће се такво биће уживети у услове живота на земљи или не? Сета те мисли је, пре свега, у томе што ипак нема кривца, што нико није вршио пробу, што нема никога кога би проклели, и што се све десило просто по мртвим законима природе, који су ми савршено несхватљиви, и на које моја свест не може нипошто пристати. Ergo: пошто на своја питања о срећи, ја преко своје свести добијам од природе само одговор да могу бити срећан једино у хармонији целине, коју не разумем и, очигледно је за мене, никада нећу ни бити у стању да је разумем; – пошто ми природа не само не признаје право да тражим од ње рачун, него ми никако и не одговара, и то не зато што неће, него зато што не може да одговори; – пошто сам се уверио да је природа, да би ми одговорила на питања, предодредила мени (несвесно) мене самог, и мени одговара мојом свешћу (јер све то ја сам говорим себи); – пошто, најзад, при таквом стању ствари, ја узимам на себе у једно исто време улогу иследника и браниоца, оптуженика и судије, и налазим да је ова комедија од стране природе потпуно глупа, а са своје стране сматрам да је понижавајуће подносити ову комедију, – то ја, као несумњиви иследник и бранилац, судија и оптуженик, заједно са собом осуђујем на смрт ову природу која ме је тако безобзирно и дрско створила за патњу ... Али пошто нисам у стању да уништим природу, то ћу уништити само себе, једино од досадно несносне тираније, у којој нема кривца.

Свест чини човека несрећним. Она га одваја од света, одводи у саможиву усамљеност, доводи до самоубилачког очајања, док га природа затвара са свих страна и злочиначки мучи његову слабачку свест својом свирепом тајанственошћу. И јадни човек живи у природи као у некој огромној и одвратној лобањи мртвачкој. „О, природо! Вапије Достојевски. Људи су на земљи сами – у томе је несрећа!... Кажу, сунце даје живот васиони. Роди се сунце – погледајте га, зар оно није мртвац? Све је мртво, и свуда су мртваци. Једино су људи усамљени, а око њих је тајац – то вам је земља!

Бачен у „ђаволски хаос“, у чељусти чудовишта чије је тело простор а душа време, несрећни човек протествује својим атомским умом, бунтовно одбија да прими овако створен и овако уређен свет, проклиње све и сва, и упорно остаје при своме проклетству, јер је оно „његова привилегија која га највише и одликује од других животиња“. Човек проклиње, и тако се одужује ономе који га је створио проклетим. „Ми смо проклети; живот људски је проклет уопште“, стога „човече, буди смелији и буди горд! Ниси ти крив!