molitvoslovm

Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 2

Објављено 05 децембар 2014
dostoevski1СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ЂАВОДИЦЕЈА

Од човекомиша до човекобога

НАЈОЧАЈНИЈИ МЕЂУ ОЧАЈНИЦИМА

Опасно је и тужно бити човек. Јер ни једно биће није толико потцењивано и прецењивано као човек. То долази од неразмрсиве сложености човекова бића. У добру, он иде до Бога; у злу, он се спушта до ђавола. Зато је од неких боготворен, а од неких ђавотворен. Homo homini deus, но исто тако homo homini lupus. И једно и друго показује да су у биће човеково уткане разнородне бескрајности и свирепе противречности. Ко ће их помирити, ускладити, укротити?

Човека растржу дивље противречности и неукротиве бескрајности. Није ли боље сузити човека, смањити му број чула, поставити му границе мислима, упростити му проблеме савести, укочити му слободу духа? Тада би било лакше и радосније бити човек. Али, и мање славно, и мање интересантно. У том смеру упућен је човечанству овај апел: „Човек је нешто што треба савладати“. Упутио га је страшни синтетичар западне философије и науке, несрећни Ниче.

Али, Ниче је у многоме оклеветан. Он ни из далека није самосталан мислилац. Проанализирате ли га, у њему ћете наћи и Канта, и Тому Аквинског, и Протагору, и Шопенхауера, и Дарвина. Но његова је трагедија у томе, што је извесне апстрактне и анемичне идеје ових мислилаца претворио у своје страсти и крстио у својој крви. Извлачећи смело крајње консеквенце из последњих резултата философије и науке, он је завршио лудилом. Његова душа, бурна и вулканска, није могла да у себи не доживи и на себи не опроба неке убиствене философске теорије и смртоносне научне хипотезе. У своме страсном срцу он је венчао Шопенхауеров волунтаризам са Дарвиновим селекционизмом, и из тога се брака родио надчовек, који је детињски наивно проказао свету страшну тајну својих родитеља.

Својим надчовеком, Ниче није упростио проблем човека, већ га је још више компликовао. По својој мртвости надчовек подсећа на робота, а не на живо људско биће. И даље проблем човека мучи сваког мисаоног човека. И ниже се питање за питањем: шта је човек? У чему је суштина човека? Постоји ли „чист“ човек, у коме нема ничег страног, туђег, нечовечијег? Каква то загонетка путује кроз човека? Шта је човечје у човеку? Ко се то скрива у човеку и иза човека? Није ли човек привиђење, које је из горњих светова залутало на нашу планету и не може да се ослободи? Где је темељ, где крај човековом бићу? На чему стоји и ради чега постоји човек? А пре свега и изнад свега: чиме ће се завршити човек? Чиме? Чиме? Чиме?

У решавању проблема човека Достојевски је ненадмашан и неподражљив. У свима својим делима он неуморно трага за човеком у човеку, за његовом суштином, за његовом сврхом. Он подвргава човека неслућеној психолошкој анализи, ставља га на страшне пробе, да би психолошким и експерименталним путем решио „проклети“, вечни проблем човека. Буде ли резултат тога потхвата убеђење: човек је смртан без остатка, – онда и решење другог вечног проблема мора гласити: нема Бога, ако пак немилосрдна психолошка анализа пронађе у човеку бесмртника, онда решење првог вечног проблема гласи: има бесмртности, и решење другог: има Бога.

У загонетној лабораторији свога огњеног духа генијални аналитичар раставља човеково биће на саставне елементе, издваја човечје од нечовечјег, земаљско од небеског, страсно од бестрасног, грешно од безгрешног, људско од божанског. При свему томе он видовито прати загонетне прелазе осећања у мисли и мисли у осећања, страсти у идеје и идеје у страсти. На бојишту човечијег срца стално бију бој све противречности неба и земље. Достојевски је усред тог боја. Чудовишне загонетке ударају на њ, стреле отровних тајни пробадају му срце и он сав израњаван запомаже: Господо, мене муче проблеми; разрешите ми их.

Достојевски је сувише дубок и немиран, да би га могла задовољити и умирити површна решења основних питања живота. Он не може да се смири док не пронађе оне непролазне темеље на којима почива свет и људи у свету. Зато је тужно неспокојан и са болом пита: Како ћу да умирим себе? Где су ми првобитни узроци на које ћу се ослонити; где су ми темељи? Одакле да их набавим?

У самим почецима своје мислилачке делатности Достојевски предосећа да темељ човекова бића није у стварима око човека већ у самом човеку. Притом интуитивно осећа да је тај темељ претрпан и затрпан масом разнородних емпириских наслага. Да се дође до темеља, треба уклонити све наслаге. Зато Достојевски одводи свог хероја у подземље, аскетски га усамљује и посвећује самопосматрању. У подземљу херој мисли, сав припада себи и своме проблему. Ни људи ни ствари не расејавају његов ум. Он искрено и смело врши своју дужност: мученички се вежба у мишљењу и упорно тражи темељ и првобитни узрок свога бића. Тражи их у мисли, у свести, у сазнању, али у томе долази до горког закључка: Код мене сваки првобитни узрок одмах повлачи за собом још првобитнији, и тако у – бесконачност.

Овакав закључак могао би бити трагичан само за подземног хероја. Али, његова је мука у томе што је он дошао до убеђења да је таква не само природа његовог сазнања лично, већ људског сазнања уопште. Он се горко јада: Таква је несумњиво суштина сваког сазнања и мишљења.

Својом главном тајном људска мисао, људско сазнање, отискује се у бесконачност. Ми мишљу мислимо и сазнањем сазнајемо, а не знамо ни суштину мисли ни суштину сазнања. То је вечна соломоновска мука наша. „Све је мука духу“, све, али пре свега: сам је дух највећа мука себи самом. Постоји неко онтогенетичко сродство између сазнања и страдања. Трагајући за пореклом сазнања, подземни херој налази да је страдање „једини узрок сазнања“. Штавише, он изјављује: Сазнање је, по моме мишљењу, највећа несрећа за човека. Али, то није све. Подземни херој тврди: Ја сам чврсто убеђен да је свако сазнање болест. Не верујете ли у то, он се куне тако: Кунем вам се, господо, да је сазнање – болест, права правцата болест.

Човек са појачаним сазнањем сасвим искрено „сматра себе за миша, а не за човека“. Изгледа, сазнање је дато човеку да би човек осетио своју трагичну немоћ пред свим што је око њега, изнад њега и испод њега. Човек не вређа себе када сматра себе за миша, па макар био и „усиленно сознајушчаја миш“. А што је најглавније то је да сам човек сматра себе за миша.

У недокучној суштини људског сазнања има нечег ужасног, нечег неподношљивог, нечег проклетог. То мора осетити сваки који се озбиљно бави тим проблемом. Сазнање треба расветлити и објаснити сазнањем! Какав је то потсмех над човеком? Та то је неки демонски circulus vitiosus! Подземни човек одлучно иде коритом своје мрачне логике: због проклетих закона сазнања човек је – „мислећи миш“, човек је – човекомиш.

Човеку је наметнуто сазнање. Сазнавати је – „првобитна гадост“. Али се несрећни човекомиш није зауставио на тој гадости, већ је „успео да натрпа око себе, у облику питања и сумњи, још толико других гадости; под једно питање подвео је толико нерешених питања, да се и нехотице ствара око њега нека кобна попара, неко смрдљиво блато, које се састоји из његових сумњи, немира и, напослетку, из отпљувака“. Шта остаје несретном, исмејаном човекомишу? Ништа, осим да „с презривим осмехом“ шмугне у своју рупу. Тамо пак, у своме одвратном и смрдљивом подземљу, увређени, пребијени и исмејани миш се одмах задубљује у хладну, отровну, и, што је најглавније, вечиту злобу.

Првобитни узрок није пронађен. Свест, којом је човек свестан себе и света око себе, није свесна свога сопственог темеља. У својој емпириској и логичкој датости сазнање није у стању да пронађе првобитни извор својих сопствених збивања и делања. Огорченом човекомишу остаје једно: да удвостручи своју снагу, да се пробије иза сазнања, да продре у дубље поноре човечијег бића и тамо потражи суштину своје личности, без које је он као кућа без темеља. Њему је безусловно потребно да нађе праизвор свога бића. И то по сваку цену. Јер сазнање, које ни само не зна тајну свога сопственог постојања, није ли довољан разлог за самоубиство?

Али, човекомишу се не умире. И он се полипски грчевито хвата за – разум. Испитује га са сваке стране; одмерава му дубину, висину, ширину; изналази му границе; подвргава га непоштедној анализи; четрдесет година истражује у њему пратемељ људског бића и не налази. Разочаран, он даје свој завршни суд о њему: Разум је, господо, добра ствар. То је неоспорно. Али, разум је ипак само разум и задовољава само разумне способности човечје. У личности човековој разум сачињава „неки двадесети део“ свеколиких способности човекових за живот.

Шта зна разум? Пита подземни херој. Разум зна само оно што је успео да дозна (штошта, можда, неће никада ни дознати; то, истина, није утеха, али зашто опет да се то не каже?), а човечија природа дејствује сва у целини, свим оним што у њој постоји, свесно и несвесно, и када лаже, ипак живи. Из овога јасно следи: као двадесети део човекове личности, као њен незнатни фрагмент, разум није њена prima causa, њена суштина, њен темељ, стога му у човековом бићу ни издалека не припада главна и централна улога. Својом немилосрдном критиком људског разума човекомиш је у свом подземљу створио свој сирови и заједљиви бергсонизам и јавио се као неелегантан, али ипак прави претеча елегантног француског бергсонизма.

Но, најзад се и одисејада човекомиша завршава успехом. Он је пронашао први узрок свога бића. То је нешто и надразумно и подразумно, и натсвесно и потсвесно. То је: слободна воља, сопствено, вољно и самостално хтење. „наше сопствено, вољно и слободно хтење, наша властита, па макар и најапсурднија ћуд, наша фантазија, понекад раздражена до лудила – то баш и јесте она пропуштена, најкориснија корист која не улази ни у какву класификацију, и која све системе и теорије стално разбија и шаље до ђавола“. Од свега, човек је највише човек слободом. „Човеку треба – само једно самостално хтење, па ма шта стајала та самосталност, и ма чему одвела“.

Упоређена са човековим разумом, слобода је нешто битније, непосредније, огромније и неодољивије. У њој се живот изражава са свима својим безбројним парадоксима и језивим противречностима. Човекомиш философира: „Хтење је испољавање целокупног живота, то јест, целог човечијег живота, и са разумом и са свим око тога. И ма да живот наш, у овом свом испољавању и испада често тричарија, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена“. Ето, на пример ја, изјављује човекомиш, хоћу, сасвим природно, да живим да бих задовољио све своје животне способности а не само способност разума, то јест, неки двадесети део целокупних мојих способности за живот.

За подземног хероја хтење је нешто што не подлеже никаквој контроли. Најмање контроли разума. Онакво какво је у својој праелементарној стихијности, хтење може да буде човеку „корисније од свега што постоји на земљи“. Понаособ пак, оно може да буде корисније од свих користи и у таквом случају када нам отворено наноси штету и противречи здравим закључцима нашега разума о користи. Упитате ли подземног философа, па откуда човековом хтењу толика вредност, толика неприкосновеност, толика аутаркија, – он вам без двоумљења одговара: отуда, што нам „чува оно што је најглавније и најдрагоценије, а то је: нашу личност и нашу индивидуалност“.

Човекомиш је нашао суштину свога бића. То је – слободна воља. Она је темељ личности; она – стваралачка и кохезивна сила личности. У њој је prima causa; у њој критеријум свега човечјег. Човек је воља. Ван воље нема човека, нити га може бити.

Али, човек је опкољен, па чак и обзидан, једним светом у коме немилосрдно влада нека тиранска неопходност. Ту као да нема места за слободно хтење. На човека са свих страна нагрћу неки неумитни, а каткад, и људождерски закони. Ухваћен у нераскидљиву мрежу природних закона, човек је у овом свету сурове неопходности као миш ухваћен у мишоловку из које нема излаза. То трагично осећа и увиђа несрећни човекомиш.

„Природа вас не пита, с очајањем признаје човекомиш; ње се не тичу ваше жеље, ни да ли вам се свиђају њени закони или не. Ви је морате примити онакву каква је, разуме се, и све њене резултате. Човек је човек вољом. Све што смета вољи, смета постојању човека као специфичног бића. Природа и њени закони спутавају, а понекад и онемогућавају, испољавање човечје воље. Стога човекомиш шкргутом зуба протестује против природних закона. Они га бездушно вређају и уцвељују. „Природни закони су ме стално, целог живота највише вређали“, исповеда се он, и додаје: „немогућно је праштати природним законима“.

И најбурнији протест против неосетљивих природних закона није у стању ни да их узбуди ни да их поремети. То човекомиша доводи до беса. И док жестоко бунтује, он с помамним негодовањем и циничним гађењем тражи реч која би могла потпуно изразити његов однос према природним законима. И најзад је проналази. Ево ње: наплеваћ! Наплеваћ на све природне законе.

Али, природни закони сачињавају непробојни и неуклоњив зид, кобни „последњи зид“. Човекомиш је дошао до њега и нема му излаза. Својим развијеним, и раздраженим, сазнањем он очајнички јуриша на последњи зид, али се сваки његов јуриш завршава неуспехом. „Зид је дакле зид“, признаје измучени човекомиш. Али, зар на томе стати, на томе вечно остати? Не, борба се мора наставити по сваку цену. И човекомиш запомаже: Господе Боже, а шта се мене тичу закони природе, и аритметика, кад се мени, због чега било, ти закони и два пута не допадају? Наравно, ја такав зид нећу пробити главом, ако заиста немам снаге да га пробијем; али се ни помирити нећу с тим просто зато што је преда мном камени зид, а мени недостаје снаге.

Из тог последњег зида неко метафизичко чудовиште својим мађијским погледом опчињава јадног човекомиша као што је касније опчињавало не мање јадног Ничеа, који је страсно и неуморно јуришао на „letzte Wande“. Али, можда би човек и могао поднети постојање непробојних зидова, само да му је сазнање изграђено некако другачије. Овако, оно осећа бол од тога, бол који иде до неиздржљивости. И што је најтеже: бол је нешто што сачињава саставни део човекова сазнања. А ми људи, ми недовршени сисари, не знамо ни смисао сазнања ни смисао бола. Знамо толико, да постоје последњи зидови и њихова језива, непроницљива тајна. А око тога и од тога – наш безмерни бол и бескрајна туга. Зар само то?

Непробојност последњих зидова толико понижава људско сазнање, а бесциљност бола толико вређа људско осећање, да човекомишу остаје само једно: да презриво пљуне и на сазнање, и на осећање, и на сав систем природних закона. И да притом довикне свима бићима која имају уши да чују: О гадости над гадостима! То ли значи: све разумети, све сазнавати, све те немогућности и камене зидове; и не мирити се ни са једном од тих немогућности и камених зидова, ако вам је мрско да се мирите; доћи путем најнеизбежнијих логичких комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си и због каменог зида однекуд ти сам крив, премда ти је потпуно јасно да ниси крив, и услед тога, ћутке и немоћно и шкргућући зубима, сладострасно замрети у инерцији, са помишљу: да, како се показује, немаш чак ни на кога да се љутиш, нема предмета за љутњу, а можда га никад неће ни бити; ту је све просто подвала, подметање, превара, једноставно попара, не зна се шта и не зна се ко. Али, без обзира на све те неизвесности и подметања, вас ипак боли, и што је више непознатог, све вас више боли!

Свирепа тајна света безумно мучи човекомиша, дави му мисао, гуши осећање. И он је ван себе због тога. Чак је готов да инат прогласи суштином свога бића. језиво је бити човек, јер је страдање иманентно његовој свести. Но ненадмашни ужас човеков је у томе, што је сав његов однос према њему самом и према свету условљен трагичном структуром његове самосвести и самоосећања. Он је са свих страна затворен својом самосвешћу и својим самоосећањем. Само с њима и помоћу њих он је самостална индивидуалност и посебна личност. И када би хтео, он их се не може ослободити. Закључан је у њима као у вечној тамници из које нема излаза.

Комичан по самој структури своје свести и свога осећања, човек је комичан и својим сазнањем и својим осећањем света. „Једном речју, човек је комично саздан; у свему се закључује неки каламбур“, не говори већ јауче подземни философ. Човек је кукавна мета за смртне увреде и неиздржљиве потсмехе неког или нечег непознатог. Неко се смеје над човеком, кињи га и дави, али „проклети закони“ људског сазнања и осећања сметају човеку да пронађе кривца, и од свега стварају свирепу коб, која безумно мучи човека. И ојађеном човекомишу не остаје ништа друго него да што јаче удара главом о последњи зид. „Резултат је: сапунски мехур и инерција“. Човекомиша гуши инерција. „Та директни, законски, непосредни плод сазнања јесте инерција, то јест, свесно седење скрштених руку“.

Овако скептичко мишљење подземног философа о природи људског сазнања потсећа на Пирона, који сву своју философију своди на epoch, то јест, на уздржавање од ма каквог суда о ма чему. Али, скептицизам подземног философа је смелији и драматичнији од Пироновог, јер он у очајању налази уживање. „У очајању и бивају најватренија уживања, нарочито када си врло свестан свог безизлазног положаја“.

И као скептик, подземни херој је страсно заљубљен у мисао, ма да она за њега претставља страшну метафизичку коб. У тајанственој лабораторији свога духа он логичне мисли прерађује у страст. А мисао=страст је највеће проклетство за човека. Страсно погружен у мисао, човекомиш потајно гризе, сецка, цеди себе толико, да најзад горчину претвара у неку срамну, проклету сласт и у праву-правцату насладу. Та наслада долази од сувише јасног сазнања о свом унижењу, и од осећања да се дошло до последњег зида и да излаза нема. А што је најглавније, све се то дешава по нормалним и основним законима појачаног сазнавања, и по инерцији која директно произилази из тих закона. Дакле, ту се не може ништа урадити.

Од крвавих увреда и потсмевања, неизвесно чијих, човекомиш ствара насладу, која понекад иде до највишег сладострашћа. Срж те чудновате насладе он не налази у хладном, мрском полуочајању, у полувери, у свесном закопавању себе живог, од муке, у подземље; вештачки створеној, па ипак донекле подозривој безизлазности из свог положаја; у свом отрову незадовољених жеља које су продрле у дубину; у целој грозници колебања, одлука донесених за вечност, и кроз тренутак опет наврелих кајања.

У свом подземљу човекомиш ствара своју бунтовну философију. Њоме се лужи да изрази своју напаћену душу и пројави своју смелу вољу. Да би сачувао самосталност своје воље, он је „готов да пође против свих закона, то јест, против разума, части, мира, благостања, – једном речју, против свих дивних и корисних ствари“. И сама цивилизација – потсмех је човеку. Јер „цивилизација изграђује у човеку само многостраност осећања и ... апсолутно ништа више. А развитком те многостраности човек ће доћи можда и дотле: да ће пронаћи насладу и у проливању крви. И тога је било! Јесте ли приметили, да су најутанчанији крволоци били скоро сви од реда најцивилизованија господа... У сваком случају, кроз цивилизацију је човек постао, ако не више крвожедан, а оно сигурно горе и одвратније крвожедан него што је био раније“.

Бунт подземног философа је нарочито непоштедан према науци. Човек је у опасности од науке, јер она механизира живот и подводи све законе под неопходности. Она учи да човек у ствари нема ни воље, ни ћуди, и да их никад није ни имао. Он је нешто слично клавирским диркама или оргуљским чеповима. Сем тога, у свету још постоје и природни закони, тако да се оно што човек ради, не одиграва по његовој вољи, него некако само од себе, по природним законима. Значи, треба само открити те природне законе, и тада ће човек престати да буде одговоран за своје поступке, и живот ће му постати необично лак. Сви људски поступци биће тада сами од себе распоређени према тим законима, математички, као таблице логаритама, до 108.000, и биће унесени у календар, или још боље, појавиће се добронамерна издања у облику енциклопедијских лексикона, у којима ће све бити тачно прорачунато и означено, тако да на свету неће бити ни поступака ни догађаја. Тада ће настати нови економски односи, сасвим готово израчунати са математичком тачношћу, тако да ће за трен ока ишчезнути сва могућа питања баш због тога што ће се на њих добити сви могући одговори. Тада ће бити изграђен кристални дворац. Тада ... Ну, једном речју, тада ће долетети птица Каган.

Разуме се, додаје заједљиво подземни философ, никако се не може загарантовати, да тада неће, на пример, бити ужасно досадно. Јер шта ће се радити кад све буде прорачунато по таблици! Али зато ће све бити необично благоразумно. Ипак, шта се опет све неће измислити из досаде! И неће бити чудновато, ако усред тог будућег благоразумија одједном искрсне неки џентлмен и груне свима у лице: Шта велите, господо, да ли да одгурнемо целу ту разумност ногом у прашину, и то стога, да би сви ти логаритми отишли до ђавола, а ми да опет живимо по својој будаластој вољи?

Наука мало зна човека; она је превидела суштину његова бића – вољу, јер „човек увек и свугде, ма ко он био, воли да ради онако како он хоће, а не онако како му наређује разум и корисност“. У самој ствари, ако некада заиста пронађу формулу свих наших хтења и ћуди, то јест: од чега они зависе, по каквим се законима дешавају, како се шире, куда стреме у таквом и таквом случају, то јест, пронађу праву математичку формулу, – човек ће онда можда одмах престати да хоће, сигурно ће престати. И каква је то сласт хтети по таблицама – хаћећ по табличке? Штавише: одмах ће се он из човека претворити у оргуљски чеп, или томе слично, јер, човек без хтења, без воље и без намере, шта и јесте друго него чеп на оргуљама.

Тако човекомиш апологира човека и бори се за његову независност и самосталност. Њему је најглавније да човек остане личност, да не допусти да га природа и наука обезличе, механизирају, роботизирају. Сав посао човека, изјављује он, стварно се и састоји у томе: да човек сваког тренутка доказује себи како је он човек, а не чеп на оргуљама. Ма и својим леђима, али да доказује; ма и троглодитством, али да доказује. Ако пак упитате подземног философа: у чему се састоји суштина воље, суштина хтења, као стожера личности и осовине индивидуалности? Он ће вам одговорити: та, ђаво би га знао у чему се састоји и од чега зависи! Загонетношћу своје суштине и воља се отискује у неку тамну бесконачност. Зато је и она мука духу људском, мука којој једва има равне.

***

Подземни философ је завршио своју смелу и немилосрдну анализу човека. Обнажио до корена и пракорена његове основне силе и потенције. Пронашао у вољи суштину његове личности, и подредио јој све вредности и сва мерила. У неустрашивој борби за личност, он се јуначки борио против свих сила које обезличавају човека, а то су: природа, разум, сазнање, цивилизација, наука.

Подземни философ је антихерој, с правом вели сам Достојевски, јер су у њему скупљене све црте антихероја. У њему је Достојевски довео до краја оно што се други нису усудили да доведу ни до половине. Што је најновије, то је, да је Достојевски довео у њему до краја и само очајање. Антихерој је новина у светској литератури и као аналитичар људскога духа и као очајник. Јер нико никада није дошао до апокалиптички ужаснијег закључка о природи људског сазнања и свести уопште. „Сазнање је болест“, – то је очајање, од кога нема већег на земљи. У свом аскетском подземљу словенски очајник је дошао до те формуле путем лично-експерименталне анализе природе људског сазнања. Међу очајницима он је најочајнији, јер у самом очајању налази насладу која иде до сладострашћа. Ни сама религија очајања – будизам, која сваку ствар цеди док из ње не исцеди срж очајања, није саздала таквог очајника. Његово очајање прелази у делиријум, јер је са свих страна херметички затворен проклетим природним законима, а и кобним законима самог сазнања. Све му то изнуђује убеђење и признање да је сазнање – „највећа несрећа за човека“.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски