molitvoslovm

Патријарх Руски Кирил: Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба

Објављено 18 новембар 2014

spomenik-caru-nikolaju-drugommПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ

СВЕТЛИ ЛИК ЦАРА НИКОЛАЈА НАСТАНИО СЕ У СРЦИМА СРБА

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила на освећењу споменика императору Николају II 3/16. новембра 2014. године у Београду.

 

Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре!

Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.

У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.

Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.

spomenik1

У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.

Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.

Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.

Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.

Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.

Извор: СПЦ

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски