molitvoslovm

Саборна Литургија у Храму Светог Саве и освештан споменик св. цару Николају

Објављено 17 новембар 2014
hrammОДСЛУЖЕНА САБОРНА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВ. САВЕ И ОСВЕШТАН СПОМЕНИК СВ. ЦАРУ НИКОЛАЈУ

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су jуче, 3/16. новембра 2014. године, свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у Београду. Патријарху Кирилу уручено највише одликовање Српске Цркве - Орден Светог Саве првог реда.

На светој архијерејској Литургији, коју су саборно служили првојерарси Српске и Руске Православне Цркве у присуству председника Републике Србије г. Томислава Николића и представника Владе Републике Србије, саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и волоколамски Иларион и Архиепископ женевски и запоадноевропски Михаило, Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Хризостом, осечко-пољски Лукијан, врањски Пахомије, бихаћко-петровачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, стобијски Давид, славонски Јован, Епископ солнечногорски Сергије, моравички Антоније, топлички Арсеније и јегарски Јероним.

Саслуживали су и архимандрити и игумани значајних српских манастира: aрхимандрит Јован Радосављевић, манастир Благовештење); aрхимандрит Тихон, игуман манастира Студенице; aрхимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани; aрхимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавина; aрхимандит Стефан, игуман манастира Велика Ремета; aрхимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетег; aрхимандрит Серафим, игуман манастира Рмањ; aрхимандрит Дамаскин, игуман манастира Наупаре; aрхимандрит Гаврило, игуман манастира Крупа; aрхимандрит Методије, игуман манастира Цетиње, протосинђел Павле, намесник манастира Острог; aрхимандрит Нектарије, игуман манастира Средиште; jеромонах Козма, игуман манастира Букова; jеромонах Исихије, намесник манастира Ковиља; aрхимандрит Стефан (Шарић), манастир Рајиновац; jеромонах Симеон, игуман манастира Покрова Пресвете Богородице, Доња Бишња; aрхимандрит мр Лазар (Лазаревић), Ректор Богословије Свeти Петар Дабобосански, архимандрит Серафим (Божић), игуман манастира Денковац aрхимандрит Нифонт, игуман манастира Свете Тројеручице, Епархија шабачка.

Саслуживали су и протојереји-ставрофори: др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, Радивоје Панић, старешина храма Светог Саве, архијерејски намесници Архиепископије београдско-карловачке проф. др Владимир Вукашиновић, Драгомир Убипариповић и Бранко Митровић, као и гости из Московске Патријаршије протојереји Николај Балашов, Игор Јакимчук и Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду.

Богослужењу су присуствовали представници црквено-школских установа, богословија и Православних богословских факултета Универзитета у Београду и Источном Сарајеву.

Светој Литургији присуствовали су и министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар правде и државне управе г. Никола Селаковић, министар за ванредне ситуације г. Велимир Илић, представник Генерал-штаба Војске Србије генерал мајор Млађан Нишевић и главни војни свештеник капетан Слађан Влајић, протонеимар Храма Светог Саве проф. др Војислав Миловановић, представници града Београда, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин, амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев, апостолски нунције у Београду монсињор Орландо Антонини и Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, као и други представници дипломатског кора и јавног и политичког живота српске престонице.

Под диригентском управом проф. Даринке Матић-Маровић, г. Дарка Јовановића, г. Ђорђа Томића и гђе Јелене Јеж, појали су Београдски мушки хор и хор Мокрањац при Храму Светог Саве, појачани члановима хора Србадија из Бања Луке, Република Српска, и хора Обилић АКУД Бранко Крсмановић..

hram0

Поглавари двеју Цркава, по окончању богослужења, обратили су се верном народу.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао:

„Ваша Светости, Благословен је који долази у име Господње! Доносите нам благослове Равноапостолног Владимира Кијевског и Сверосијског, преподобних Антонија и Теодосија Печерских и многобројних богоносних отаца и матера у Русији просијавших, до Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Матроне Московске, Ксеније Петербуршке... Заједно са њима нам доносите веру и подвиг Димитрија Донског и Александра Невског, као и безбројних сведока Христа Бога нашег, голготских мученика и новомученика, све до царских Страстотерпаца Николаја и Александре и њихове благоверне деце.

Ваш благословени долазак и ова данашња наша Литургијска заједница потврђују наше вековно јединство и заједништво. Не само јединство вере, језика, словенске крви и историје, него изнад свега вечно јединство у Крви и Телу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Божијој.

У прошлим временима, „носили смо бремена једни других и тако испуњавали Закон Христов.“ Од времена оног монаха Руса Светогорца који одвео у Свету Гору нашег духовног оца и Просветитеља Светог Саву, па до Вашег доласка, прожима се свеукупни живот наших Апостолских Цркава и народа.

Нама не би било опстанка у временима тескоба и других робовања и разједињености без свестране помоћи Царске Русије и Апостолске Руске Цркве. Сведоци тога су Свети Петар Цетињски и Карађорђе и њихово голготско време; живи сведок тога је и Цар Николај II Страстотерпац двадесетог века, коме с благодарношћу подижемо споменик у срцу Београда. Он је жртвовао свој царски венац за спас Србије, као и живот свој за Православну веру и своје царско Отачаство.

Увек смо узвраћали љубављу на братску љубав, према својим могућностима. Сведоци тога су десетине хиљада Руских избеглица од крваве бољшевичке револуције, примљених од наше Цркве, као и Краља Александра – прве жртве нарастајућег наци-фашизма. Међу њима су били и бројни најугледнији јерарси Руске Цркве тога трагичног времена, мноштво њеног свештенства и монаштва, чије служење код нас и бројни гробови широм наше земље још дубље потврђују и посведочују наше неразориво јединство и заједништво.

При томе, недостају нам речи да изразимо нашу благодарност Вашем претходнику блаженог спомена Патријарху московском Алексију II и Вама лично, као ондашњем његовом првом сараднику – а сада наследнику, за саможертвену љубав показану према нашој Цркви и народу у време недавног грађанског рата у бившој Југославији, а нарочито на бризи о зацељењу још увек незацељене и предубоке Косовско-метохијске ране.

Наш народ узвраћа истом бригом и молитвом за прекид братоубилаштва у братској Украјини и за зацељење ништа мање дубоке ране на телу Свете Кијевске Руси.

Налазећи се у овом Саборном храму Светог оца нашег Саве, користимо прилику да Вама и Вашој Светој Цркви, као и благословеној Русији – данашњем као и вековном сведоку да „Бог није у сили него у правди“, од срца заблагодаримо за већ договорену у Москви помоћ у украшавању овог храма мозаичким живописом. То ће бити још једна потврда нашег заједништва у Христу и заједничког сведочења истинских речи великог Достојевског да ће заиста „лепота спасити свет“.

У то име, дозволите нам, Ваша возљубљена Светости, да Вам доделимо највише одликовање наше Свете Цркве – орден Светог Саве првог степена, као знак наше бесмртне љубави и вечне благодарности. АКСИОС!"

После уручења ордена беседио је Свјатјејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил.

hramorden

БЕСЕДА

Његове Светости Патријарха Московског

и целе Русије Кирила

на Божанственој литургији у саборној цркви Светог Саве у Београду

Ваше Преосвештенство,

пречасна Сабраћо архипастири, свештени оци,

драга браћо и сестре!

Захваљујем Вашој Светости на топлим речима и срдачном гостопримству, а нарочито на могућности да се заједнички помолимо и разговарамо. Наше Цркве су увек јединствене у молитвама и у Божанственој Евхаристији, али за мене чини посебну радост то што данас заједно са Вама служим Божанствену Литургију, причешћујући се из исте чаше.

Данашње Јеванђеље дало нам је примере непоколебљиве вере у Христа и она чуда која су могућа у тој вери: исцељење крвотичиве жене и васкрсење девице. Та јевенђељска сведочанства испуњавају наша срца надом у милост Господа нашега, жељом да будемо с Њим на свим путевима нашега живота, као и спознајом величине вере коју је преподобни Јустин Ћелијски изразио дивним речима: Вера је живот, безверје је смрт. ... Прави живот човеков почиње вером његовом у Господа Христа (Преп. Јустин Ћелијски, Шта је то светост). Како се не сетити и данас тих речи о вери, међу зидовима овог величанственог саборног храма, посвећеног оснивачу Српске Цркве? Јер и сам светитељ Сава и његов отац преподобни Симеон Мироточиви ни о чему другом се нису тако бринули у свом земаљском животу као о утврђивању свога народа у светој Православној вери. Управо од приступања Православној вери, према речима преподобног Јустина, почео је прави живот српскога народа, и управо се на Православној вери заснива његова славна вишевековна историја.

Вером је подизан и сам овај храм. Основан је на месту где су освајачи друге вере некада спалили мошти светитеља Саве, мислећи да ће тиме сасећи веру народа којега су поробили. Али вера не само да није угасла, већ је још више ојачала, и управо на том месту где су спаљене мошти светога Саве, данас се уздиже храм у његову част – један од највеличанственијих православних храмова у свету. Колико је жестоких олуја прохујало преко многострадалне српске земље само током минулог столећа! Она је претрпела два светска рата, ужасан и суров геноцид православног српског становништва, као и тешка времена сузбијања вере. И у скорије време њој је било суђено да претрпи ужасе нових ратова: бомбардовања, скрнављења и рушења светиња, бол и губитак живота на хиљаде њених синова који су постали избеглице. Непријатељи Цркве, користећи се привременом земаљском влашћу која се нашла у њиховим рукама, на све могуће начине су спречавали подизање храма светитеља Саве. Али, православни Срби, грејући срца својом вером, стрпљењем и храброшћу, непрестано су отпочињали градњу.

Са сваким новим искушењем пред којим би се нашли православни верници и са сваком новом капи крви коју је пролио српски мученички народ, утврђивала се његова вера. И од једне безвремености до друге постајао је све величанственији храм посвећен оснивачу Пресвете Српске Цркве.

Пре петнаест година, за време трагичних дана бомбардовања Београда, мој претходник на Московском Патријаршијском Престолу дошао је у главни град Југославије да би својим присуством и саборном молитвом подржао страдални српски народ. Имао сам прилику да на том путовању пратим Његову Светост, и сећам се како је он под сводовима тада још неизграђеног храма, заједно са својим Сабратом, незаборавним Патријархом српским Павлом, отпочео Божанствену Литургију, која је затим настављена на тргу, испред храма, испуњеном верницима који су се молили.

Народи под духовним вођством Руске и Српске Православне Цркве, увек су једним уснама и једним срцем исповедали заједничку веру, делили радости и помагали један другом у невољи. Историја наших односа сеже много векова у прошлост. Руски монаси увек су били радо виђени гости у кући великог жупана Стефана Немање, а њихово присуство одиграло је важну улогу у монашењу његовог сина Растка. Растко је примио постриг у руском манастиру на Светој Гори Атонској. Све то се дешавало у далеком XII веку, али и до данашњег дана овај велики светитељ обједињује наше народе.

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи (Прич. 17, 17). Током сурових година османског ропства Руска Православна Црква је с љубављу непрестано помагала браћи у поробљеној Србији. Она је дала подстицај Русији у борби за ослобођење Балкана од угњетача друге вере. У борбама на фронтовима у Првом светском рату руски војници су проливали крв и давали животе за независност и духовну слободу православног српског народа. Касније је велики број избеглица из Совјетске Русије на југословенској земљи стекао своју другу домовину и сећање на то, пуно захвалности, никада неће избледети из срцâ верних чеда Руске Православне Цркве. И у наше дане српски говор не замире међу зидовима руских и украјинских духовних школа, кроз које је прошло много свештеника и архијереја Српске Православне Цркве.

Братско међусобно помагање народâ који се налазе под духовним вођством наших Цркава сеже до веома давних времена, да нам се чини како у нашој заједничкој историји нема таквог периода у коме ми нисмо били заједно. Када се заједно молимо и деламо, непрестано себи с радошћу откривамо како смо слични и како разумемо једни друге. Најбоље црте српског и руског карактера: жеђ за светошћу, храброст и патриотизам, верност Господу Исусу Христу и Његовој Светој Цркви обликовала је наша заједничка вера. У њој крај потока (Пс. 1.3) свети оци су усадили снажно дрво наше писмености, културе и целокупан духовни живот наших народа који по сили живота вечнога (Јевр. 7. 16), наставља обилато да доноси плодове.

Чеда Руске Цркве веома поштују српске светитеље, преподобне мученике и исповеднике. Вера и храброст којима одишу ликови тих светитеља живе и у нашим савременицима који носе велики подвиг сведочанства о светој православној вери на тлу Косова и Метохије. Ми смо увек били и бићемо заједно с нашом браћом, од чијег трпљења и свакодневног неуморног подвига гори свећа Српског Православља у крају који представља колевку српске црквене традиције.

Молим се за то да из наших уста заувек збори заједничко хвала Господу, да наша срца буду увек отворена једна према другима, онако како је то било увек од времена великог светитеља Саве који нас је данас сабрао на Божанствену литургију у свом величанственом храму. Благослов Божји нека увек прима Поглавар, богомудри архипастири и пастиари Српске Православне Цркве, као и сва њена богољубива чеда. Амин!

По изреченој беседи Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил даривао је Српској Православној Цркви и српском народу део светих моштију Светог Александра Невског, великог светититеља руског народа, чија су дела у славу Божју незаборавна, не само у историји руског народа, него и у историји Православне Цркве уопште.

Овом приликом Патријарх Кирил је Патријарху Иринеју уручио крст и панагију, посебно израђене поводом јубиларне 700. годишњице од рођења Св. Сергија Радоњешког. Два поглавара даривала су један другога и иконама Пресвете Богородице.

hram3

Свету архијерејску Литургију директно је преносила Радио телевизија Србије.

После свете Литургије, у пратњи председика Републике Србије г. Томислава Николића, поглавари двеју Цркава сишли су у крипту Спомен-храма Светог Саве, где су се упознали са током радова на унутрашњем уређењу једног од највеличанственијих православних храмова на свету.

Из храма Светог Саве, Патријарси су се упутили у улицу краља Милана, где је председник Николић открио споменик цару Николају Другом Романову, који је освештао Патријарх московски и све Русије г. Кирил.

 

Откривен и освештан споменик у славу и част Цара мученика Николаја Другог

Председник Србије г. Томислав Николић открио је данас, после литургијског сабрања у Храму Светог Саве, споменик цару Николају Другом Романову.

Споменик Светом цару Николају освештао је Његова Светост Патријарх московски г. Кирил, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Патријарх Кирил је рекао да је откривање и освећење споменика важан догађај који, без сваке сумње, има историјски значај. Наводећи да је цар Николај Други урадио пуно на спасавању Срба и читаве Европе, патријарх Кирил је указао да је "он жртвовао своју круну, царство и живот ради спасења Србије". Поглавар Руске Православне Цркве је истакао и да је први споменик у част Цара, у Европи ван Русије, подигнут у Србији.

spomenik1

Према његовим речима, сећање на императора Николаја Другог се чувало у српском народу чак и у временима када се о руском народу говорило само лоше или се ћутало. "Када говоримо о пријатељству и братству са српским народом ми не износимо само декларацију која је одвојена од живота, ми говоримо речи које су испуњене историјском истином", поручио је патријарх Кирил.

Патријарх српски Иринеј је истакао да је данас велики дан за Београд, Србију и српски народ који се налази у земљи и у српским земљама, али и изван њих. Како је истакао, споменик у Улици краља Милана, није само споменик него и лик светог мученика. Према његовим речима, једна од тих трагичних карика јесте судбина цара Николаја Другог и његове породице.

Председник Србије г. Томислав Николић је рекао да Београд овим спомеником добија још један нови симбол старог пријатељства - симбол пријатељства са Русијом уједно и место на којем ће се грађани сусретати, састајати и подсећати на вредности заједничке историје: - Овај споменик у срцу Београда сија у славу цара мученика Николаја Другог, као знак вечне победе доброте и правде владарске и људске жртве за вредности веће од човека и цара, веће од живота" рекао је председник Николић додајући да ће споменик "сијати занавек".

spomenik

Председник је напоменуо да је споменик дело најпознатијих руских скулптора Андреја Ковачука и Генадија Правотворова и београдског архитекте Јанка Крстића који је осмислио амбијент у којем ће споменик стајати: - Овде ћемо лакше оцењивати пријатељства у свом животу, учећи на примеру искрене оданости последњег руског цара према Србији. Уз низ значајних споменика подигнутих у славу руских сабораца у оба светска рата, Београд данас међу своје најлепше историјске приче са захвалношћу и чашћу уписује и споменик руском цару Николају Другом Романову, поклон руског историјског друштва, дар Руске федерације Србији.

- Као да је једна рука исписивала странице историје Србије и Русије. Без обзира на време и место, без обзира на облик друштвеног уређења, на то ко је на власти и како се та власт назива, борба за слободу, често за голи живот и библијско страдалаштво у томе заједничке су карике у светом ланцу трајања српског и руског народа, Србије и Русије", рекао је Николић.

Откривању споменика присуствовали су многобројни грађани српске престонице, архијереји Српске и Руске Православне Цркве, министар за ванредне ситуације г. Велимир Илић, градоначелник Београда г. Синиша Мали, амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин, градски менаџер г. Горан Весић и други.

Приликом освећења певао је Београдски мушки хор под диригентском управо ђакона Владимира Руменића.

Више фотографија пожете погледати на сајту СПЦ

Извор: СПЦ

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски