molitvoslovm

О. Арсеније, чувар честице Хитона Господњег: Иван Грозни је био свети Цар!

Објављено 11 јануар 2021
o.arsenije 2РАЗГОВОР СА О. АРСЕНИЈЕМ (ДЕГТЈАРЈОВ), ЧУВАРОМ ЧЕСТИЦЕ СВЕТОГ ХИТОНА ГОСПОДЊЕГ

Разговарали смо са иноком Арсенијем, чуваром честице светог Хитона Господњег, сабратом Јаковљевско-Преображенског манастира у Ростову Великом, који већ две године борави у Србији, обилази храмове и манастире, носећи ову велику хришћанску светињу и помажући србском народу...

- Помаже Бог, оче Арсеније, кажите нам молим Вас, за почетак, колико дуго сте у Србији?

- Ми смо у Србији већ другу годину. Дошли смо са искушеником Валентином две недеље пре Васкрса 2019. године, у току Великог поста. И ево, прошао је други Васкрс а ми смо још увек ту.

- Нисте се враћали у Русију за сво то време?

- Не, у септембру прошле године сам се вратио у Русију и био сам тамо до јануара ове године, вратио сам се овде после Божића.

- Хитон сте носили са собом?

- Не, хитон је остао у Србији.

- Можете ли нам рећи које сте епархије Српске Цркве обишли са њим?

- Практично све, практично целу Србију смо обишли. Обишли смо стотине, можда и хиљаде храмова и манастира у свим епархијама СПЦ. Кад смо дошли први пут, са братом Валентином, ја сам имао план, имам га и даље код себе, хитон је требало по том плану да буде у Србији свега месец дана. Само месец дана! Од 12. априла до 12. маја 2019. године, а ми смо овде већ другу годину дана!

- Кажите ми из ког сте ви манастира у Русији?

- Наш манастир се налази у граду Ростов Велики. То је Јарославска митрополија, тачно 200км на северозапад од Москве. Око сат и по времена вожње.

- То је вероватно древни манастир?

- Да, јако је стар, из 1376.год, то је XIV век. Зове се Спасо-Јаковљевски манастир. Његов оснивач је био свети Јаков, први епископ Ростовски. Ростов је тада био специфичан град и његови житељи су имали неке своје, сурове обичаје у то време. Мушкарци су се тада грубо опходили према женама, за њих су оне биле као ствари. Могли су их избити до смрти, убити, било шта.

И једном је нека жена, коју је муж тако избио побегла код епископа Јакова и он ју је заштитио. И житељи Ростова су се окупили и побунили се против њега: „Ко си ти да мењаш наше обичаје? Ми имамо своје законе! Не може то тако!“ И он је отишао из града и недалеко од њега прво себи подигао колибу, затим малу цркву и на крају је основао и манастир. И црквени људи, који су били озбиљно верујући, су пошли к њему и временом је настала ту и заједница. Он је основао манастир.

А други великан нашег манастира је Димитрије Ростовски, свети митрополит Јарославски и Ростовски. Он је живео у нашем мананстиру и у њему је писао своје чувене радове, житија светих и друге. Он је захтевао и да га сахране у нашем манастиру, где се налазе његове свете мошти.

Он није био само ревнитељ православља, већ и искоренитељ старообредског раскола. То је његова заслуга. То је био један од разлога зашто је канонизован – не само због житија светих већ и зато што је много учинио да се тај раскол превазиђе. То је XVI век.o.-Arsenije-1

 О. Арсеије испред честице Хитона Господњег у манастиру Раковица, јул 2020.

- А има ли какве везе ваш манастир са Царем Иваном Грозним?

- Директно нема зато што је у његово време наш манастир још био у изградњи, али је он често долазио у ростовски кремљ (тврђаву). Он се тамо осамљивао у келији, стављао на себе тешки гвоздени крст, монашку власеницу и молио се Богу у самоћи. Ја мислим да је он у принципу, свети Цар. Зато што је он много бринуо за Русију. Осим њега, нема таквога, који се толико трудио за Русију, осим Николаја II - то је искупитељна жртва. Иван Васиљевич је био Цар, који је за Русију страдао целом својом душом. Он није могао да трпи те нападе на Русију. Чим би чуо да се негде диже побуна против Русије, он би слао војску да ту побуну угуши у корену, као змаја, да га убије. То су била таква времена, то је било неопходно.

- За њега говоре да је био суров.

- Да, кажу да је био суров јер је угушио Новгородску буну тако што је хиљаде људи обесио, посекао итд. али то је била неопходна мера да би људи видели и знали да то не смеју да раде.

- Он је био месно поштовани свети у неким епархијама Руске Цркве?

- Да, и остаје и до сада месно поштовани свети у Јарославској митрополији. Ја сам се доста занимао историјом, као лаик, много сам прочитао историјских књига и знам понешто о томе. Могу да кажем да је јако много фалсификата и измишљотина створено против њега. Нарочито у совјетско време, после револуције. Тада су све могуће књиге и рукописе узимали из библиотека и места где су чуване, нарочито летописи, које су писали очевидци. Њих је било доста, све су то они узимали и спаљивали, уништавали. Онај мали део, који је сачуван, остао је у приватним рукама, нарочито свештенства али и руског племства, кнежева и барона, које га је сачувало у својим приватним колекцијама. Али то је јако мало, апсолутно мизерно. Међутим, управо на основу тих малих сачуваних сведочанстава сада се реконструише права руска историја, коју су у совјетско време префарбавали и искривљавали. Али, много смо изгубили, јако много историјских сведочанстава смо изгубили и не знамо шта се заправо догађало.

- Старац Николај Гурјанов, кога је патријарх Алексије II сматрао за „стуб руског стараштва“ је јако поштовао Цара Ивана Васиљевича?

- Да, он не само да га је поштовао већ је био и иницијатор свеопштег поштовања њега као светог. Он је написао молбу на име патријарха Алексеја да се Цар Иван Васиљевич прослави као свети Руске Цркве, да се канонизује. То је чињеница, коју знају многи руски људи, и патријарх и већина владика су били за то, међутим патријарх Алексије је изненада умро и то питање је заборављено.

- Кажу да је Цар Иван Васиљевич задавио светог митрополита Филипа, како ви гледате на то, кажу да су њих двојица били пријатељи из детињства?

- Ја имам своје мишљење о томе, немам доказе, јер о томе не постоје никакви летописи нити писани трагови али сматрам да он није крив за то. Да, они су били у свађи али Иван Грозни је јако волео Филипа, и веровао му у потпуности. То што је Филип задављен, то је највероватније завера Ивановог најближег окружења, конкретно Маљуте Скуратова. То је био јако суров човек. Могао је без икакве задршке да човеку одруби главу. Он је јако волео Ивана Грозног, био му је одан као пас, може се рећи да је био опчињен њиме. И био је јако љубоморан на Филипа зато што је Иван Грозни више волео митрополита Филипа, кога је слушао, исповедао се код њега итд. Тако да ја мислим да је овде та силна љубомора одиграла своју улогу.

Да, Иван заиста јесте послао Филипа у манастир, затворио га тамо да буде у самоћи, али мислим да Иван није имао никакве везе са тим убиством, и да чак није ни знао за то. Он, кога је волео, те људе је чувао, није могао да им науди.

Он је имао блиске рођаке, кнезове, који су га издали, који су шуровали са католицима, који су тада освајали Пољску. Он је све то сазнао. Имао је уши свуда и те кнезове, своје блиске рођаке, погубио је. Зашто? Зато да католицизам је не би ушао у Русију.

Али он то није могао да уради са Филипом. Зашто? Зато што је он био православни митрополит. Њега је могао да прогна, да размисли, да се охлади и слично, па да опет седну и поразговарају, али не и да га убије.

- А како ви гледате на Опричнину?

- То је била неопходна мера. Опричници су били као козаци код Николаја II. То је била његова лична гарда, која му је била највернија, до самог краја. Исто такви су били и опричници. То су били његови највернији, изабрани људи, које су посебно испитивали, чак су их и мучили да би их испитали. То су били толико одани њему људи, да су могли да их секу на комаде, они су остајали за њега. Њих су знали по целој Русији. Они никоме нису зла нанели јер су радили само по личном наређењу Ивана Грозног. Маљута Скуратов је руководио Опричницима.

То су били високоморални људи, који су живели скоро као монаси. Они су били под директном командом Цара Ивана.  

- Како је честица светог хитона Господњег доспела у ваш манастир?

- Та светиња је дошла у наш манастир 2016.године. Десило се тако да је наша ватерполо репрезентација тада била у Француској. Њихов духовник је архимандрит Силвестар из нашег манастира. И њима су тада у католичком манастиру у градићу Аржанте поред Париза, понудили да купе ту светињу. Просто да је купе. И кад су они питали за цену, он им је тражио тако високу цену да нису могли да прихвате. Међутим, пошто је то хитон Господњи, на којем је Његова Пречиста Крв, они су ипак решили да позову свог духовника и питају га. Кад је он чуо о чему се ради, само им је рекао: „Шта, још размишљате? Одмах узимајте!“ И они су га купили.

То је хитон који је био на Христу кад су га бичевали римски војници. Он је био натопљен Његовом крвљу. Зато се у јеванђељу каже да кад су га бичевали, скинули су тај хитон и обукли га у неку врсту огртача. И ова честица хитона је од тог хитона.

- Да ли је ваш манастир тада постао место ходочашћа?

- Да, одмах су почели да долазе и да траже да се носи у разне епархије Руске Цркве.

- Претпостављам да сте били сведок многих чуда, која су се десила од светог хитона Господњег?

- Не бих баш могао да кажем да сам видео многа чуда. Постоје писана сведочанства, која смо добили, њих има доста, и из Србије, која су послата нашем игуману у Русији. Десило се једно чудо у Вазнесењској цркви у Београду, мало пре него што сам ја дошао из Русије овамо други пут. Недуго пре мог доласка, једној жени су се исцелиле ноге. Она није могла да хода, није могла да савије колене, довозили су је у колицима у цркву и пошто се поклонила хитону, помолила се, после два дана је дошла својим ногама у цркву. То је све записно и званично регистровано. То је реално чудо исцељења. Ја знам ту жену, она је после ишла у многе храмове по Београду где је био хитон Господњи.

Најчешће видим како људи долазе у умиљење после целивања светиње. Видиш како људи долазе хладног срца, а после целивања светиње видиш као да човек оживи, мења му се израз лица.

Још једна сестра је имала велике болове у ногама после пада низ степенице, пошто има скоро седамдесет година. Она је једва дошла у цркву и није могла ни да се поклони хитону, али пошто је имала јаку веру, поклонила се и болови су јој нестали и она је устала здрава! Отишла је кући без икаквих болова у коленима!
o.arsenije 2

- Ви долазите из древног манастира, какво је ваше поређење између српског и руског православља?

- У принципу, Срби и Руси су исти. Срби се према вери односе отвореније, искреније, да тако кажем. У Русији се тренутно православни људи односе према вери и цркви, као да је то нека дужност, некако формално. У Србији тог формализма нема. Догађа се, али није таква духовна клима. Срби су више духовно настројени, Руси супочели да се духовно хладе. Не сви, наравно, али мислим да се вера полако хлади.

Видим то и по односу људи према деци. Како се Срби односе према деци. Ја се томе дивим.

У Русији пусте дете да иде само. Овде отац или мајка држе дете а људи прилазе и љубе их у руку, главицу, ножицу, у Русији тога нема. То је опет западни утицај код нас. Код нас је дошло до распада породице у Совјетском савезу. Данас се све тако брзо дешава да људи уопште не успевају да схвате шта се догађа. Шта се уопште догађа? Многи се питају шта се јуче десило, где сам ја био, шта се десило? Тешко је људима да се саберу у данашњем свету, да знају где иду и шта раде.

- Данас многи у Русији говоре добро о Стаљину, рехабилитују га на неки начин. Шта ви мислите о томе?

- Он није чак ни богословију завршио, истерали су га због лошег понашања и револуционарне делатности. Старац Илија је говорио да је све време његове владавине била глад у Русији. Он је погубио десетине хиљада православних руских људи. Он је основао СЛОН – Соловецки логор, СЕВЛАГ – Северни логор, логоре на Уралу и Сибиру и све остало. Све сами логори. Колико је тамо људи нестало и то православних, верујућих људи! Било је тамо и атеиста и других политичких противника, али већина њих су били верујући људи. То му никад неће бити опроштено.

Чак ни Иван Грозни није могао себи да дозволи да толико уништава своје становништво, свој народ. Није то могао да дозволи јер је схватао да убија своју демографију: „Са ким ћу ратовати? Ко ће кренути за мном?“. Стаљин је то могао себи да дозволи јер је земља била огромна и много је било људи, а тада су сви живели у страху. У људима је био јако велики страх. Пре њега је спроведен геноцид Лењина и Троцког, била је ужасна глад, тако да су се људи бојали за живот и гледали да не „таласају“ много.

Постоји виц о Стаљину: умире прво Стаљин а затим и Берија, његова десна рука, кога су стрељали. И у паклу Берија види да стоји на нечем чудном под његовим ногама и на крају види да стоји на Стаљиновој глави.

Ја нисам против тога да се утврди да је Русија почела да се диже из небића у Стаљиново време. Он је спровео развој индустрије, економије, војске, много се градило: фабрике, колхози и све остало. Али опет, то се десило због тих великих жртава, које је руски народ поднео. Руски народ је био као роб у то време: сви су слепо извршавали оно што им се каже. То је био класичан робовласнички систем. Није то било божанско уређење односа, јер нама Господ каже: „Нисте више робови, сад сте моја браћа.“ Онај ко служи Богу, тај је раб Божији, али није више роб, већ брат, сарадник Божији.

Социјалистички поредак је био својеврсна узурпација власти. Социјалистичка, комунистичка власт, која је дошла на револуцији, у правном, јуридичком смислу је апсолутно нелегална и нелегитимна, све до данас. Јер оно што је зановано на злочину, никада не може постати праведно и законито.

- Ваш, Спасо-Јаковљевски манастир, је ли он био затваран или рушен?

- Да, био је затваран, али није био рушен. Од једне цркве су направили коњушницу, у другој су држали разне машине, и уопште од целог манастира су направили неки производни погон.

- Је ли било новомученика у вашем манастиру?

- Код нас није било новомученика, да ми знамо. Неколико монаха су завршили на Соловкама, али пре затварања је цело братство напустило манастир тако да никог нису стрељали у њему. Снимљен је сурови руски филм „Комесар“, о времену одмах после револуције, када су тројке без суда судиле људима и многе су погубили. „Ти си крив, и ти си крив, и ти си крив. Стрељај!“ Људе су хапсили, трпали у неке подруме, скидали их и тако голе их стрељали. Већ на пола тог филма нисам могао да издржим да гледам даље. Затим су их у гомилама бацали на камион и возили да их баце негде. И то је филм, једва издржиш да гледаш. А шта је тек било у стварности! И тај комесар је на крају полудео. Многи од њих су се на крају убили.

Десио се стварни случај, кад су Немци напали СССР и освојили неки град у Белорусији, да НКВД није успео да уништи све своје трагове, документе из архива, морали су да беже. И кад су Немци нашли та документа и почели да гледају фотографије, њима се дизала коса на глави. Говорили су да они нису знали шта је мучење док нису видели те слике. Нису могли да схвате то што су видели, што су чекисти радили људима. Та документа су доступна.

Како је све то могло да се деси? Свети Теофан Полтавски, духовник Царске породице је то врло једноставно објаснио. Он је рекао да је Бог допустио да у велики део руског народа уђу бесови и руски народ је постао буквално ђавоиман. Зато су они могли да врше таква зверства. То нису били људи већ бесови. Али, по великој милости Божијој, тај народ ће се исцелити и православље ће се обновити. Али оног православља, које је раније било – више неће бити. Тако је он говорио.

hiton

Ћивот са честицом Хитона Господњег.

- Може се рећи да је светско Православље данас у кризи, има много напада на православље у целом свету, од Украјине, преко Сирије, до Белорусије, Србије и даље. Шта ви мислите, како да се поставе данашњи православци, на коју страну да гледамо?

- Увек треба гледати на Божију страну. Увек морамо гледати у Бога. Кад год ме питају тако нешто, ја им кажем: „Врло је просто. Људи, будите добри, чините добро. Не чините зло. Не одговарајте на зло, чак и ако вам чине зло. Чините обрнуто.“ И у житију светог Димитрија Ростовског било је неколико таквих тренутака, када човек чини добро а њему чине зло, и он се моли за њих. После тога, они падају у невоље а он им помаже, превија им ране, учи их и даје им новац. И ти људи, молитвама овог, кога су мучили, почињју да схватају шта се догађа и да се исправљају. Све се враћа. Тако је и свети Серафим говорио: „Спасавај се сам и спашће се хиљаде око тебе.“ То је најважније. Данашњем човеку недостаје доброте, то је основно. Ни смирење, ни трпљење, већ доброта. Ја у Србији још увек видим ту доброту, видим је у односима родитеља према деци. У Русији се то губи. Нема тих осећања, која су постојала за време Совјетског Савеза. Тада су међу људима били топла осећања. Људи носу носили кључеве са собом, већ су их остављали испод отирача. Сви су били исти у материјалном погледу.

И односи међу људима су били добри, топли, могу да кажем и да су се људи волели међусобно, да су то била права осећања. Данас тога више нема, тих добрих осећања.

Данас се у згради суседи не познају. То је раније било незамисливо. Раније су сви људи у једном улази знали како се ко зове, име, очество и презиме, колико ко има година... Данас пролазе једни поред других, не познају се. Зато данас ми треба да будемо добри према свим људима. Према свима. Ево напољу стоје цигани, и просјаци. И њима треба дати. Дај им макар десет динара, и они су Божији људи. Зато Господ и каже да даје сунце и праведнима и неправеднима, и добрима и злима...

- А зашто мислите да је дошло до хлађења тих осећања код људи?

- Господ је рекао: „Умножиће се безакоње и охладнеће љубав многих“. Због греха. Ми живимо у Содоми и Гомори, и још горе. То је већ граница, коју је Господ поставио. Те градове је Господ уништио, као што знате.

- За крај, да ли имате неку поуку за нас?

- Треба се трудити бити добар, бити бољи. Сваки дан се треба питати како смо провели дан. Време лети. Јуче ми је било седам година како сам у чину инока. Као да је било јуче. Буквално као да је било јуче! Ја ћу сада напунити шездесет година. И шта сам урадио за то време? Ништа. Баш ништа. Хајде да почнемо да живимо за Бога, да се поправљамо! Свака душа тражи Бога, тражи да се сједини са Њим. Свако треба да се труди у посту, молитви, трезвењу. Јер ускоро ћемо морати да полажемо рачун како смо провели живот...

- Оче Арсеније хвала на разговору.

- Хвала вама.

У манастиру Раковица јула 2020.

 

НАПОМЕНА: Краћа верзија овог разоговора објављена је у часопису Мисионар за Јануар-Фебруар 2021.

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски