molitvoslovm

Игуман Герман Платински (Подмошенски): Треба мисионарити креативно

Објављено 05 јануар 2021

german serafimИгуман Герман ПЛАТИНСКИ (Подмошенски)

ТРЕБА МИСИОНАРИТИ КРЕАТИВНО

Игуман Герман (Подмошенски), иако већ неколико година долази у Москву из Сједињених Држава, још увек је нова особа у Русији. А његов поглед - продорни монашки поглед руског човека који се није добровољно нашао у иностранству - посебно је драгоцен јер је то управо нови поглед на нашу црквену ситуацију. То је поглед особе, која није повезана ни са каквим трендовима и груписањима у савременом црквеном животу у Русији. Али ово још увек није поглед са стране, јер се он никада није одвајао и не одваја се од Русије, а још више од Свете Русије. Стога су нам многе његове оцене важне и савремене.

У сваком случају, мишљење особе, коју је познати подвижник јеромонах Серафим (Роуз) назвао својим сабратом и пријатељем, очигледно вреди саслушати. Штавише, то је став професионалног Православног мисионара, а проблем мисионарења сада долази до изражаја и у Русији, као и у Америци. Срели смо се са оцем Германом у Москви током Божићних читања, у којима је он учествовао. Наш разговор се не може назвати интервјуом. Заправо, у кругу православних, отац Герман је делио своја мишљења и сећања.

$1-          Ја сам по духу Рус, иако сам одрастао у иностранству, каже игуман Герман.

Тамо смо живели као Света Русија. Знали смо све Преподобне. А онда дођем у Русију и испостави се да овде мало људи зна своје светитеље. Сви су као у некаквој омамљености. Многи живе у страху. Притом, у таквом страху, који паралише стваралачку снагу руског народа. Руски народ је увек био креативан, али сада сви размишљају: „Не, ово је немогуће... Шта ће рећи Атинагора?“ (он је био Цариградски патријарх средином прошлог века, либералан, био пријатељ са католицима и чак је „скинуо“анатему из 1054. године). Код нас на Западу, многи епископи су све чинили гледајући на Атиногору.

Болно је гледати омладину: они неуздржано срљају усопствену пропаст. Телевизија је ужасна– као неки кошмар...

- Код вас у Америци телевизија не развраћа толико људе?

- Немам ТВ. Али ипак, тамо је телевизија много боља него у Русији. Тамо нема те отворене разузданости. Постоје посебни, плаћени канали, на њих се можете повезати. Али нормални људи их не виде. Деца немају приступ њима. Али исти непријатељ који је извео револуцију у Русији сада је завладао и Америком. Холивуд је и у Америци, путем телевизије, почео у великој мери да утиче на људе. Долази до снажног распада друштва. Православни Американци гледају на Русију са великом надом. Али ипак ћу поновити: због стања страха, руски народ престаје да СТВАРА. Идеали Свете Русије се слабо проповедају. Страх је вера у тријумф зла, отуда и општа обамрлост. А млади не могу да живе са страхом. И зато су принуђени да напусте наслеђе Отаца. Идеали Свете Русије не допиру до њих... Питате их: ко је Кирил Новојезерски? - ово име им ништа не говори. Мало људи живи животом Православне цркве. Морате бити креативни у мисионарском раду: отварати књижаре, концертне дворане, водити радио програме... И све ово би требало да буде занимљиво, разумљиво... Да одвучете људе од ТВ екрана.

Болно је гледати омладину: они неуздржано срљају усопствену пропаст. Телевизија је ужасна– као неки кошмар...

Прелепа, чудесна православна црква Светог Климента, папе Римског, у самом центру Москве, у близини Третјаковске галерије, стоји запуштена. У њој још увек стоји нека врста смећа. А пиво се продаје около. Зашто? Зашто све то руски народ не може да очисти? Мучили смо се тамо, у Америци, стварајући нешто на туђем тлу. А ви код куће не можете вратити храмове, почети да се молите у њима. Само дођите и реците: „Ово припада Богу! Нећемо отићи одавде...“. Широм света Православље се диже. У Америци, у Канади, људи се одричу свих врста јогија и долазе у Православну цркву. Ја сам лично крстио седам стотина Американаца потпуним погружењем. А монаси мојих манастира крстили су још триста људи. А нисмо имали никакву помоћ. Створио сам осам манастира у САД. Неопходно је почети мисионарски рад и у Русији. Неопходно је обновити храм Климента Римског.

Недавно сам био у Тихоновој пустињи у Калужској епархији. Тамо се обнавља манастир. Ако закорачите мало у страну, тамо је све другачије. Човек са флашом седи на степеницама оскрнављеног храма. Питам га: "Како се зове овај храм?" - „Који храм? Ово није храм, већ гаража..."

german serafim

Оци Герман и Серафим у ман. Платина

- Пре много година прочитао сам дивну књигу о оцу Серафиму (Роузу) „Не од овог света“. Ова књига је утицала на многе у Русији, дала нам пример савременог подвижништва. Да ли још увек успевате да задржите тај подвижнички дух у Платини, у Калифорнији, да се не угаси? Да ли и даље немате телефон тамо, па чак ни струју?

- Морамо спасити пустиње. Манастир живи без струје, гаса, телефона. А у суседном граду, где је пошта, купили смо кућу и тамо има све - телефон, па чак и рачунар. Наша братија одлази тамо и ради. Моја ћелија је сада у дубокој шуми, у скиту блажене Ксеније Петроградске. Тамо нам долазе медведи, али нам не сметају. Сада у Платини имамо петнаест монаха. Ја већ имам 70 година. Циљ нам је био да љубав према православљу пренесемо новој генерацији. Наш мото је био: сваки православни хришћанин мора да се залаже за пуноћу Православља, а сви православни за слободу сваког појединца. Нисмо се освртали на цензуру. Наш архиепископ Јован Шангајски нас је учио: долази време када ће непријатељ бити на челу цензуре... И Господ нам је помогао. Одбранили смо своју слободу и помогли смо другима.

german antonije serafim

О. Герман, архиеп. Антоније, о. Серафим.

- Да ли знате за неко посмртно јављање оца Серафима (Роуза)?

- Она су позната. Трудим се да мање причам о овоме, да ме не би оптужили да прослављам „својег“... Али знам да се отац Серафим јавио једној жени и рекао јој о греху абортуса. И ја сам од њега имао „сигнал“. Кад је умро, било ми је веома тешко - људи су се сливали у Платину и било је веома тешко носити се с тим током. И тада, ја сањам да се отац Серафим и ја возимо аутомобилом и он се поквари. Киша пљушти, а аутомобил треба да иде узбрдо. Отац Серафим излази и показује ми на аутомобил: "Гурај га, гурај!" И седа за волан. Кажем: „Могу ли то да учиним?“ А он ми показује гестом: „Хајде!“ Почињем да гурам, и одједном осећам - креће!... Гледам, и сви наши пријатељи гурају одпозади - и они који су већ умрли и они који су још увек живи... Сва наша братија! Ауто се упалио и кренули смо даље. Сигуран сам да је јеромонах Серафим угодио Богу својим животом. Сада је са Њим и слуша наше молитве. Помаже нам...

- Шта мислите, каква судбина чека Америку у „глобалном“ свету?

- Нисам пророк, али мислим да је мало вероватно да ће се нешто добро догодити са Америком. Ова земља је увек била с Богом. На сваком долару је написано: „Верујемо у Бога“. У Хришћанског Бога - у Свету Тројицу!.. Али ипак, наши руски мисионари нису успели да донесу светлост православља Америци. У целини, Америка не познаје Православље. Сада у земљи има четири милиона православних хришћана, али они су етнички подељени и налазе се у различитим јурисдикцијама. Као јединствена сила, Православље је одсутно у Америци. А сада, због ТВ-а, Америка се удаљава од Бога. Гнев расте. Али не тако давно, Америка је била дивна, добра земља...

- Шта је сада најважније у мисионарском раду?

- Најважније је креативно пренети људима радост живота у Христу. И ову добру вест треба пренети на језику разумљивом за обичан народ, посебно омладину. Како ја мисионарим? Само одем у МекДоналдс, пијем кафу и тражим могућност да разговарам с неким. И тако сам већ многе привео вери. Стотине људи. То су углавном бели Американци који су се у време нашег састанка само формално називали хришћанима... Али у Русији су мисионарске могућности много веће! Прошле године у Русију су донете свете мошти - стопало светог апостола Андрије Првозваног. Видео сам са којом великом љубављу је наш руски народ изашао да дочека светињу. Хиљаде, хиљаде људи! Пада киша, а они стоје по цео дан да се поклоне светој нози. То је Русија! И сва нада је на њој... А да је иста светиња донета у Америку, ништа се не би догодило.

- Који је ваш матерњи језик?

- „Моја руска крв гори на хладноћи“ - ко је ово написао?

- Не знам... Можда Ви?

- Не. Ја пишем поезију на енглеском. Али мислим и на руском и на енглеском, како кад... Али у срцу сам Рус.

- А на ком језику се молите?

- На божанском. Душа је изнад језичке припадности...

- У соби у којој сада разговарамо , у светом углу, видим икону Григорија Распућина. Шта ви мислите о томе, да ли га треба прогласити за свеца?

- Бојим се да ће на мене бацати шешире због мог одговора... Сада је једноставно глупо покретати спорове око тога да ли Распућин треба или не треба да се каконизује. Јер су историчари објавили стотине књига у којима је приказан као „чудовиште“, а ми још немамо снаге ни да правилно покажемо ко је заправо био Распућин. Уместо да вичемо : „Прославите га! Прославите га!" - треба да се напишу добри чланци, књиге о њему, да причате о њему на популарном језику. А не да вичемо: „Прославите га!“ - ово је преузак приступ и популарно је објашњавати шта је подвиг ове особе. Када сам ја постао православан (са 19 година сам почео да верујем у Бога), добио сам књигу Пољскога „Руски новомученици“. Некадашњи митрополит Лавр дао ми је на читање - сада је поглавар Заграничне Цркве. Тада нисам знао ништа о Распућину. И тад сам прочитао да је он био једина особа у Русији која је могла да заустави крварење Царевића Алексеја. Први пут сам видео фотографије Царске деце - душа ми је задрхтала, гледајући њихова светла лица. Тада ми је отац Владимир дао танку малу књигу, у којој су се налазиле изјаве и беседе Распућина. Ове проповеди су ме дирнуле. А после те мале књиге гледам живописни амерички филм о Распућину. И тамо се о њему приказује таква страхота... Приказује се као неко чудовиште... И постало ми је јасно: направили су од њега жртвеног јарца како би некако унизили Царску породицу... Ми смо бјавили једну од првих објективних књига о Распућину - „Пшеница и кукољ“ Ричарда (Томе ) Бетса. Па, да ли је могуће и даље трпети да све главне информације о Распућину и даље потичу из књиге човека који га је убио! Из мемоара Јусупова!...

rasputin

Мироточива икона Григорија Распућина.

- Много сте учинили да би Руска Православна Загранична Црква прославилиа Царске Мученике...

- Владика Јован (Максимовић) је рекао: Русија се може спасити само ако призна грех цареубиства и прослави Цара-Мученика. Ако дође до свенародног покајања и прослављања руских Новомученика.

А нама блиски Епископ Нектарије, имао је визију да ће комунизам пасти кад Русија прослави све Новомученике са Царем на челу. Причао нам је о томе. А главни архијереј му је рекао: „Не, то је политичко питање. На чело треба поставити свештеноначалство“. На крају, Цар је прослављен у иностранству 1981. године, али нису нагласили да је био на челу Новомученика. Одлучено је да се 17. јула прогласи Царевим даном - даном погубљења Царске породице. А дан Новомученика је и дан погубљења митрополита Кијевског Владимира. У Синоду су биле расправе. И као резултат тога, на икони Новомученика, Царска Породица била је приказана у самом центру, на челу...

Али онда су прославили Цара и некако су се сви смирили. Тада ми је дошла сестра и рекла ми: „Ми смо прославили Царску породицу, али у Русији је нису прославили“. Она је одлучила да да новац, да се тим средствима наслика добра икона Цара и, одштампавши такве иконе типографском методом, да их пошаље у Русију. Насликали су икону, на њој су биле речи: „За прослављање Цара-мученика у Русији“. Сестра Ија је отишла код епископа Константина, који је лично познавао Цара, и он је освештао ову икону. Када су одштампане копије иконе, донео сам их у Русију. Однео сам неколико примерака оцу Авељу у Рјазањ (он је игуман тамошњег манастира). И онда је једна икона веома замироточила... Она и даље мироточи. Такво чудо дао је Господ (ову мироточиву икону доносили су у Самару 2001. године за 10. годишњицу редакције православних новина „Благовест“ - А.Ж.).

- Реците нам о својим мисионарским „техникама“.

- Мисионар треба искрено да види добре особине у човеку. Смешите му се, због чега се он топи - и на крају постаје православан... Апостол Павле је рекао: да буде свима све и свја, како би неке спасао. Особа вам даје прилику - започињете разговор. Не сме да осети никакво зло од вас. Једном у МекДоналдсу, убеђени протестант ми се обратио. Јако су га иритирали моја брада и подрасник. Чак се и наљутио. Али је одмах смекшао кад је видео да не реагујем на његово зло. Нисам се одрекао свог става, али разговарао сам с њим као са особом у којој сам видео слику Божију. Објаснио сам му да дуга коса потиче од Назарена. Била је то монашка каста међу Јеврејима. Нека врста Божије војске. „Ох", узвикну он „Божја војска!... Разумем то." Тада сам му објаснио да је униформа потребна не само православним свештеницима. Ако, на пример, полицајац не носи униформу, људи неће знати да му се могу обратити за помоћ. Чак и стјуардеса има униформу... Као резултат тога, постао је православац. У протестантизму је био Стефан, а у православном крштењу постао је Данијел.

Још један случај: у Мекдоналдсу ме један дечак "прождирао" очима. Рекао сам свом познанику: „Зову ме!...“ - и отишао до дечака. Испоставило се да је био избачен из куће. Није имао ни где да оде. Нашли смо место за њега. Убрзо је постао православац.

Христос од нас очекује врло мало. Ако нахраниш гладног, ако посетиш болесног... Само посећивање болесних је велико достигнуће!

Форт Рос се налази у близини Сан Франциска. Тамо је река, руски досељеници су је назвали Славјанка, а сада је Американци зову Руска. То је велика река. Зими се прелива и разлива. А кад вода нестане, свакакве скитнице, пали људи, долазе на места која су била поплављена. Језиви људи са тетоважама - окорели хипици. А онда се једног дана појавило неколико људи са децом. Живели су у шатору по киши која је пљуштала, гладовали су. Почели смо да им доносимо храну и разговарамо. У почетку су на нас гледали као животиње, а затим су смекшали. Нашли смо им смештај и пружили помоћ. Нису постали православци, али су се вратили нормалном људском животу.

А како је у Русији згодно бити мисионар! Пред вама стоји руска душа. Да, само због тога морате је волети... Треба да научиш да говориш с љубављу. Из неког разлога, људи у Русији не верују једни другима. Ако је у Америци обичај да се поздрављате и са непознатим људима, овде кад се тако поздравим са неким, некад ми одговоре: „Зашто се кезиш?“...

Мисионарски посао се мора обављати с љубављу. И не бојте се ћете правити будалу од себе. Понекад кажете нешто глупо, али човек ће се смејати и поћи за вама...

- Шта мислите ком свецу треба посебно да се молимо?

- Преподобном Серафиму Саровском. И светом праведнику Јовану Кронштатском. У двадесетом веку, уочи комунизма, послан нам је тако чудесан светац - чудотворац, теолог и мисионар. Ми у Заграничној Цркви дуго смо се одлучивали да прославимо Јована Кронштатског. И коначно смо одлучили. Али митрополит Анастасије је саслушао епископе који су му дошли и рекао: „А шта ће рећи Атинагора? Сви наши либерални Парижани су викнули: „Како то, одметнути монархисти желе да славе оца Јована Кронштатског!...“ Почели су да се свађају. Рекли су: „Монархиста се не може прославити... Моштију нема, а без моштију је немогуће некога прославити!“. Шта све нису измишљали. Али ипак су одлучили да га прославе. На светитељев рођендан - 19. октобра (1. новембра, нови календар), сваки Архијереј у својој епархији требало је да га прослави. Саставили су службу. Владика Јован Шангајски је написао тропар. У њему се говорило: „Изнад небеса“ - и нови спорови су се разбуктали. Отац Серафим и ја смо написали чланак о светом праведном Јовану на енглеском језику. А увече, субота на недељу у нашем храму, почело је свеноћно бденије пре прослављања. Обукао сам се лепо и ставио нову одећу: уосталом, таква је радост била, величање новог свеца! Дођем у храм, а тамо само двадесет људи. Црква празна! Владика Јован (Максимовић) је био веома љут. Служили смо Свеноћно бденије. Вратио сам се код Роуза у нашу православну продавницу. Убрзо је дотрчао Павлик (тада му је било шеснаест година, а сада је епископ Петар). Каже: „Владика и ја смо били на балу.“ - "Зашто, субота, да ли је могуће!" Испоставило се да му је после Свеноћног бденија владика Јован Шангајски рекао: одведите ме у Руски центар! Узео је свој архијерејски штап. А тамо на другом спрату је био бал: игранка у руском стилу, некако старомодно. Танго... Попео се горе и са штапом закуцао по вратима... Врата су се отворила. А тамо сви у маскембалским оделима. Вештице, вукодлаци... Они су славили Ноћ вештица. Руси, од којих су се многи борили за Свету Русију са бољшевицима, одједном су се окружили свакаквим гадостима... Било је ту и неких владикиних духовних чеда... Није рекао ни реч. Сви су се смрзли. Музика је престала. Владика је ћутке обишао целу салу и гледао све у очи. Једна дама је покушала да га замоли за благослов. Али он ју је ТАКО погледао... и отишао. А ујутро је црква била препуна људи. На многим лицима заискриле су сузе покајања. Тада је владика Јован одржао беседу и тако их изгрдио! „Срамота!“ викнуо је, „Ми славимо оца Јована Кронштатског, а ви се препуштате ђаволима. Ко га велича? Какви људи? Ко га слави? Они који се клањају злим духовима?" И дао им је епитимију: не причешћујте се четрдесет дана и вршите двадесет метанија сваки дан“.

Увече је дошао у нашу продавницу и нашалио се: "Надам се да ви нисте били на балу?".

... Следећег дана срео сам оца Германа у Саборној сали храма Христа Спаситеља у Москви. Ма како негирао, ма како се претходног дана жалио на лоше здравље, ипак је дошао на Читања. И одржао је предавање о Новомученицима. Нисам могао да не дођем. Повратак оца Германа из америчких шума у ​​његову домовину један је од оних значајних догађаја који, чини се, и нису баш уочљиви у општем току црквеног живота. Али у контексту свега што се дешава, ова чињеница говори о много тога. Русија, иако полако, постепено се преображава у Свету Русију. И окупља под светим покровом своје грађане расуте по целом свету.

На сликама: Игуман Герман (Подмошенски); мироточива икона Григорија Распућина.

Антон Жогољев

20.02.2004

Извор: http://благовестсамара.рф/-public_page_8185

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, децембар 2020.

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски