Житије блаж. схи-игуманије Марије (Дохторове)

Објављено 07 новембар 2013
matuska marijaТРУДИМО СЕ ДА ВОЛИМО АНГЕЛЕ И ДА ИМ ПОДРАЖАВАМО...

Поштовани читаоци, доносимо изванредно житије блажене схи-игуманије Марије Дохторове, које вам представљамо благовољенијем преводиоца на србски језик, г-ђе Марине Тодић.

Осим самог житија, у наставку је разговор са аутором овог житија, митр. Гаврилом, који је био духовно чадо старице Марије.

 

ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ СХИ-ИГУМАНИЈЕ МАРИЈЕ

 

Митрополит Гаврило прича о схиигуманији Марији (Дохторовој)

Схиигуманија Марија (у свету Лидија Николајевна Дохторова, 1896-1978) је предивна руска подвижница благочестивости XX века. Њен живот упоређују са животом древних Светитеља, и заиста се у њеној биографији може видети много тога заједничког са древним житијима. Лидија се родила у добростојећој племићкој породици у Кијеву. Од раног детињства је у њој било приметно стремљење ка духовном животу. Још у родитељској кући је почела строго да пости.

За време студија на Московском универзитету Лидија је водила скоро монашки живот: избегавала је познанства, постила је и носила телесне подвиге. После бољшевичког преврата, она је као и многи други Руси, била принуђена да напусти Русију. Седам година је Лидија пешке странствовала по Европи. У том периоду је морала да прође кроз много искушења и да на сопственом искуству спозна страшну борбу са невидљивим светом злих духова. У то време је у свим догађајима у њеном животу било могуће видети живи пример промисаоног Божијег руководства. У Србији је примила монашки постриг. 1954 године је заједно са њој духовно блиским руским монахињама дошла у напуштени манастир посвећен Преподобној Параскеви-Петки близу Софије, и трудом и радом сестара полуразрушени манастир је био обновљен. Овде се схиигуманија Марија подвизавала до свог блаженог упокојења 1978 године.

Митрополит Ловечски Гаврило (Бугарска Православна Црква) је шест година био духовно чедо схиигуманије Марије. Крајем 90-их година је написао књигу о њој, захваљујући којој су о овој великој руској подвижници сазнали многи њени сународници. Владика је недавно боравио у Русији.

Митрополит Гаврило у средини, у Ново-Тихвинском манастиру

 

- Владико, реците нам с којим циљем сте дошли у Русију?

- Позвало ме је сестринство јекатеринбуршког Ново-Тихвинског манастира. Оне су веома желеле да се упознају са мном, јер су много слушале И читале о мати Марији и знале су да да сам последњих година њеног живота био њено духовно чедо. Молиле су ме да им испричам о њој што је могуће више. Ја са своје стране сматрам да сам обавезан да причам о старици свима који желе да знају о њој. Немам право да скривам тај “талант” који ми је дат.

- Одакле по вашем мишљењу на Уралу такво поштовање подвижнице, која чак није ни живела у Русији?

- Свако тражи човека, који му је близак духом. Урал је километрима далеко од Бугарске, али овде живе људи, који су духовно блиски старици. Овде се може живети у једној соби с неким ко вам је по духу веома далеко. А може бити и супротно. Духовник манастира, схиигуман Авраам, је слушао о мати Марији још пре него што је изашла моја књига. Сестре су ми рекле да им је давно причао о њој. Оне су је заволеле и почеле да истражују где могу о њој више да сазнају. Биле су у Србији, где је она живела, и распитивали се о њој по манастирима. Тако су дошле и до мене. Ја сам један од оних ретких њених духовних чеда која су још увек жива. 

То је била права, велика подвижница. И то није само моје мишљење. Например, у Псково-Печерском манастиру се налазио старац, отац Јован (Крестјанкин), Царство му Небеско, који је много поштовао мати Марију и многима је саветовао да прочитају њено житије. А ја се отприлике двадесет година нисам одлучивао да пишем о њој јер је то велика одговорност писати о светим подвижницвима, и то писати тако да се не умањи њихова величина, а да се истовремено не измишља нешто што се није десило. Ја сам написао мало, али надам се истинито. И данас ћу надам се истинито одговорити на ваша питања.

- Владико, реците нам како сте се упознали са мати Маријом?

- Једном ме је живот приморао да тражим свог духовног наставника. Био сам тада атеиста, али сам почео да имам проблем који нисам сам могао да решим. Тако да ми је преостало или да упаднем у очајање или да затражим помоћ од Господа. Изабрао сам ово друго. Отишао сам у цркву и почео да причам свештенику о својим проблемима, а њему се све то учинило веома компликовано. “Не могу да ти помогнем, - рекао је, - али има овде један архијереј, веома верујући, и данас је дан кад он прима, па иди код њега”. Тако сам се упознао са владиком Партенијем. Две године сам одлазио код њега. А он ми је једном рекао: “Хајдемо у манастир, код схиигуманије Марије. Она је жива светитељка”. Мени се код ње свидело, и почео сам да одлазим код ње све чешће и чешће. Живела је доста далеко од Москве, али ја већ нисам могао да замислим свој живот да је не посећујем. По духу сам био њен послушник, јер сам се саветовао са њом у свему, откривао сам јој све помисли, трудио се да је слушам, а уколико је не бих послушао молио бих је за опроштај.

- Писали сте у књизи да је последњих година свог живота мати Марија била веома болесна. Да ли је она у то време оставила своје подвиге?

- Не, она је као и раније устајала ноћу у три сата и почињала да се моли. Знала је да каже: “Волим да спавам четири сата, али то ми ретко успева”. Могла је да се моли целу ноћ, уколико је то било потребно. Једном је добила веома јаку вртоглавицу, и помислила је да је то крај. А потом ми је рекла: “Успела сам да почнем да се молим. Када се молим, вртоглавица нема утицаја, не престаје али ми ни не смета”. Други пут опет била је тако неовоземаљски радосна. “Не, - рекла је, - ја још нећу умрети”. Упитао сам је: “А како то знате?”. Ништа ми није одговорила. “Имали сте виђење”. Она је прећутала. Није рекла ни да, ни не. Али јој је очигледно нешто било откривено јер је била као дух, као бестелесна – тако је неизрециво била радосна.

- Да ли је истина да мати пред крај живота већ није тако строго постила?

- Не, она своје правило никада није нарушила. Знам да никада није вечерала. Само је празником увече пила чај и рецимо јела јабуку. Једном ми је рекла: “Данас имам толико хране!” – Колико? – “Хлеб. Со. Вода. Јабука”. Набројала је пет или шест “јела”. Ето како ја угађам свом стомаку. Чак и када је била јако болесна и када су јој саветовали да се храни нормално, она је говорила: “Мом здрављу неће помоћи мрсна храна. Живећу онолико колико ме Господ поживи”. Испричала је случај о томе како су светом праведном Јовану Кронштатском саветовали да пије млеко у току поста. Он је рекао: “Питајте моју мајку”. Питали су је и мајка то није дозволила. Тада је он рекао: “Ако мајка не дозвољава, онда нећу пити млеко”. Старица је причала да је он унапред знао да му мајка то неће дозволити.

матушка маријаМатушка Марија са сестрама

- Владико, желимо да замислимо живи старичин лик. Реците нам каква је она била у свакодневном животу, у разговору с вама? Како се понашала, једноставно или интелигентно? Да ли је била строга или весела?

- Старица је била високо интелигентан човек. Али знате, са обичним човеком је могла да се понаша веома једноставно, а уколико би јој дошао професор, с њим је разговарала на његовом нивоу. Поред тога, она је предивно познавала Свете Оце, и својевремено је читала и светску литературу, и филозофију, и могла је да говори на многе теме. Имала је веома широка знања и могла је да оповргне све те материјалисте. Али није показивала своје знање кад за то није било потребе. У једном манастиру је причала да је њена мајка – праља. Потом ју је једна монахиња чула како говори немачкл, и рекла: “Мати, чини се да твоја мајка није била праља”.
Мати Марија је у разговору увек била веома добра, али је у неким случајевима могла да испољи и строгост. Например, није трпела осуђивање и уопште то није могла да слуша. Не могу да кажем да је била веома весела. Боловала је од таквих болести да јој није било до весеља. Али њен дух је био радостан. Уколико би се смејала (а то се понекад дешавало), имао сам осећај да се смеје Анђео или трогодишње дете. Тако је њен смех био неовоземаљски, лак, као без тела. Једном ми је рекла: “Данас сам се осећала као да имам седам година”. Када је човек чист, онда се он осећа младим, као што је речено у псламу: “Обновиће се као у орла, младост твоја”.

- Шта је мати Марија највише ценила код људи?

- Искреност. Усрдност. Једноставност. А код монаха – смирење и чистоту. Говорила је да у манастир не иду ангели, али да се труде да воле Ангеле и да им подржавају.

- Владико, како се старица односила према Русији, да ли је желела да се врати?

- Мати Марија је одувек духом била Рускиња. Може се по крви бити Рус, а по духу – не. И супротно томе, као например, преподобномученица велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна …Мати је све време говорила “код нас у Русији” и исправљала се: “Што ја све време говорим “код нас”, колико сам ја година тамо живела – 21”. Али Русија је до краја њеног живота остала њена Отадзбина. Мати је волела дух руског православног народа, дух руског подвижништва. Мислим да би се вратила да је имала могућности.

- Владико, опростите можда је ово непријатно питање. Да ли је страшно било причати мати о себи? Да ли је било лако отварати се пред њом?

- Знате, имала је такав поглед … да вам се чинило да пролази потпуно кроз човека. Уколико сам био крив, увек бих то и осећао и схватао да је једини начин да се примирим и испричам о томе што ме мучи. Ја и нисам покушавао да било шта сакријем, јер је то било немогуће. Осећао сам да ме потпуно прозрева. Мени је само преостајало да кажем оно што је она већ видела. То је била моја једина врлина – ја сам се у потпуности отварао.

У самом почетку нашег познанства је било случајева када сам се гневио на њу, али нисам смео да кажем. У мојој внутрини је све горело и кипело, а она се осмехивала и била веома спокојна са мном. А ја сам осећао да све види. И када бих скупио храбрости да јој кажем за свој гнев, тада би ми она све мирно објашњавала, са великом љубављу.

Никада код ње нисам видео да је испољавала самољубље. Чак и ако су је људи клеветали, она је говорила: “Шта год да људи кажу за мене ионако неће рећи оно што сам заслужила”. Говорила је једноставно, са дубоким уверењем. Једна медицинска сестра, Царство јој Небеско, је свима испричала случај по коме је старица тобоже крива за смрт своје послушнице, монахиње Евлалије. И то зато што мати Евлалију нису одмах послали у болницу. Потом се та медицинска сестра разболела од такве врсте рака, да је од самог почетка болести лежала у болници и много брже се упокојила. Када је старица сазнала за то, расплакала се. “Сирота”, - рекла је и то сасвим искрено. И сад замислите колико се она није љутила: за њу су говорили да је крива за смрт човека, кога је она веома волела и за кога је радила све могуће.

- Владико, како вам је мати помагала када сте били тужни? Да ли вам је давала неке поуке?

- Знате, мати је умела да каже нешто утешно и то са таквом снагом да је све одмах нестајало, па тако и највеће туге. Код ње су долазили људи у сузама, а од ње су одлазили радосни. Била је таква као што је апостол рекао: “Ми ништа немамо, а све обогаћујемо”. Мати је увек налазила потребне утешне речи, и поред тога се осећало да је она такав човек, који може да измоли од Господа све оно што је угодно. Ако би ти човек као она рекао: “Ништа то ће проћи”, - онда си ти већ знао да ће тако и бити.

- Како је учила да се Бог воли?

-Ја сам посебно запамтио један наш разговор. Једно вече смо пошли да скупљамо сено,и она ми је ођедном рекла … Није ствар у речима, већ у начину на који је то рекла: живо, снажно! “Бог није нешто далеко. Он је – овде! Бог је – овде!”. Она је то тако рекла, да су све моје сумње нестале: да, заиста је тако, Бог је близу и нису потребни никакви докази … Све време је учила да се Бог воли и живела је тако како је Он заповедао.

- Да ли су познати неки случајеви помоћи по старичиним молитвама? Да ли сте и ви сами добили неку помоћ, о којој бисте могли да нам испричате?

- Таквих случајева има веома много. За њеног живота је било исцељења, али се мати то трудила да сакрије. После њене смрти многи људи су ми причали да су добијали помоћ када су јој се молили. За себе могу да кажем да уколико је требало да брзо решим неко веома сложено питање, а сам ништа нисам могао да смислим, замолио бих је за помоћ. И није било случаја да нисам добио неко разјашњење. Трудим се да то не злоупотребљавам, јер у супротном могу да изгубим ту благодат. Било је у мом животу јавних чудних ствари. Једном сам на пролеће палио траву, да бих раскопао земљу и одједном је почео да дува ветар, који је пренео ватру на шуму. А и иза шуме се налазило село. Било би страшно да се шума запалила. Схватио сам да сам за неколико секунди нећу успети ништа да урадим, и почео сам од свег срца да молим старицу за помоћ. Ветар се у секунди преокренуо за 180 степени, и ватра се угасила.

- Владико, реците нам шта је мати говорила за молитву?

- Мати је говорила да је молитва – и почетак и крај духовног подвига. Без молитве човек ништа не може. Али ни молитву неће добити уколико не буде испуњавао хришћанске врлине. То јест молитва даје снагу делу, а сама добија снагу од дела. Најважније је да она буде права молитва, а не само обичне речи. Суштина молитве је – у искрености, у жељи и у једноставности. Мати је говорила да се Господу треба обраћати као дете мајци. Као потпуно беспомоћно дете које ништа не може и само вапије.

- Да ли је причала о томе како се треба односити према својим духовним учитељима? А ако није, можда ви можете нешто да нам кажете о томе на основу свог духовног искуства?

- Знате, уколико је човек нашао правог духовног старца, њега онда треба да чува као најскупоценије благо у овом свету. Када се старица упокојила, ја сам често говорио: “Када бих знао да је она негде у Америци, пешке бих отишао тамо!”. И заиста бих то урадио – упутио бих се на други крај земље, колико је то за мене био велики губитак! А један духовни човек је говорио: “Ако имаш старца, онда живиш као у рају”. Јер чак и ако ти је тешко и ако имаш невоље, увек постоји човек на кога можеш да се ослониш и који ће ти помоћи. А када останеш без старца, онда је веома тешко. Старца треба чувати као драгоценост јер је то Божија милост.

Преузето са http://www.pravmir.ru/article_1394.html
превод са руског Др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина, 

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/trudimo_se_da_volimo_angele_i_da_im_podraavamo/