molitvoslovm

Сећање на Глинске старце: Молитва се задобија крвавим знојем!

Објављено 31 децембар 2019

glinski starci ikonaСЕЋАЊЕ НА ГЛИНСКЕ СТАРЦЕ

Никаква материјална богатства не могу да замене радост молитве

...Један од Глинских отаца ми је тада причао за њега: „Отац Серафим ме једном позвао. Дођох, а он сав сија од радости, да се задихао“. Говори: „Вратила ми се молитва!“ И не може да се умири од радости. То јест у срце му је поново ушла она благодат, коју је имао у младости. Можда чак и већа. Сви они: владика Зиновије, отац Серафим и отац Андроник, имали су у срцу благодатну Исусову молитву. Преда мном је један схимник питао владику како да задобије Исусову молитву. Он се мало придигао и рекао му: „Крвавим знојем се задобија молитва!“...

 

Сећања јеросхимонаха Силуана (Сухаревског) о монаштву, молитви, подвижништву и старцима.

Послушање код оца Гаврила

Крстио сам се са 20 година. Тајно. Отац ми је био идејни комуниста. Предавао је на универзитету политичку економију. Од родитеља сам побегао у Сухуми (Абхазија). Под изговором да идем на одмор. Заборавивши на одмор и забаву, одмах сам се упутио у катедрални сабор абхазске престонице и запослио се као појац за певницом.

У Сухумију, у сабору је певала Олга Романовна. Она је недељама позивала странике на ручак код себе кући. И мене је позвала са мојом кумом, која је била пострижена у инокиње још до револуције.

Видим за столом седи млади јеромонах. Одмах сам осетио да је ревностан духом:

- Одакле сте?

- Из Тројице - Сергијеве Лавре.

- А где живите?

- У пустињи, у планинама.

Одмах сам се залепио за њега: прави монах, још и пустињак! Нећу да га пустим! Ја тада ништа нисам знао о духовном животу, имао сам тада 22, а он 27 година.

Сам сам га замолио да му будем послушник. Заједно смо отишли у планине.

Тамо је била малецка келијица, дужине два метра, ширине-метар осамдесет. Звала се «Пелагијина келија». Саграђена од испуцалих дасака. Нас двојица смо живели у њој. Било је прљаво. Тесно... 

Почели смо да живимо заједно. У почетку је било тешко. Отац Гаврило ме је често смиривао. Говорио би ми нешто оштро. Ја никако нисам могао то да трпим и часто сам противречио, одговарао без смирења. А затим бих тако патио! Падао сам у очај, јављале би се мисли „Зашто сам све оставио, оставио сам свет“, „Имам добру професију, музичар сам, а сада ћу водити неки бедни живот“...

А како сам се ослободио од навике да му одговарам? Отишао биху шуму и почињао бих гласно да плачем, и да молим светитеља Николаја да ме избави од греха. Молио бих се 15-20 минута са плачем, са болом у срцу. После бих се умирио, и отишао бих код оца. Oн би ме опет напао. А ја гледам: сасвим ми је лако да трпим! Ни једну реч да одговорим и нема никакве увреде у мени...

Светитељ Никола ме је избавио! Тако и Господ свакога преко молитве ослобађа од страсти.

glinski starci

Глински старци.

Упознавање са молитвом

Отац Гаврило није могао да буде прави пустињак због неискуства. Како смо се молили? У главном по књигама. Исусовом молитвом смо се мало бавили. Све су биле књиге, књиге, књиге, све по књигама... Дневни круг смо ишчитавали. Ноћне молитве уопште није било, зато што отац Гаврило није могао да устаје касно. Био је болестан, током служења у војсци добио је велику дозу радијације. Легали бисмо негде у 12 ноћу. Устајали бисмо у 7 ујутру. Завршава се дан: мало повечерје, канон Божијој Мајци, молитве пред спавање и кревет. У седам устајемо, почињемо да читамо јутарње правило, полуноћницу.

До оца Гаврила нисам ни знао какве молитве постоје. Како треба да се молимо? О Исусовој молитви је причао. Говорио је да је треба полако-полако читати. А ја нисам разумео како тако да читам, када ми помисли стално сметају?! Отац Гаврило се трудио да ме понекад пошаље на послушање искусним оцима, да бих нешто научио од њих.

Монах Касијан (Јермаков) га је једном замолио да пошаље мене и још једног послушника да му помогнемо да загреје келију. Долазимо. Предвечерје, вече. Осам или пола девет. Видим да отац Касијан већ лежи на пећи, спрема се да спава. А ја сам га у себи осудио:

- И он ми је пустињак? Тако се мало моли, и већ се спрема на спавање!?

А он:

- Лезите и Ви.

А ја сам навикао да по књигама читам правило до ноћи. Испало је да се отац Касијан молио од како је пало вече. Изненада ноћу, не знам у колико сати, можда у пола један, он ће мени:

- Еј,ти! Зашто спаваш?

Ја отварам очи: шта је било? У тами гори керозинска лампа. Старац стоји са бројаницама. Моли се.

- Устај!

Скочили смо. Ноћно правило. Почели смо да читамо по бројаницама седморечну Исусову молитву на распев по сто пута. Први круг, други, трећи... Сат, сат и по, два... „Видиш, мислим се, то је молитва!Тако дугачка!“ Негде је два, два и по сата прошло. А ја га осудио: „Мало се моли!“ Онда нам је дозволио да седнемо , и опет смо почели да певамо Исусову молитву. Ја заспивам, а он ће мени: „Ти, зашто спаваш?“ И сат ипо тако седимо и певамо, и певамо, певамо. Онда бисмо брзо прочитали јутарње правило, полуноћницу, житија светих, појели бисмо просфору са водом... и пошли бисмо да радимо до четири-пет увече са паузом само за ручак. Отац Касијан не да да се седи: све време морамо да стојимо. Прочитали бисмо кратко молитословље, две катизме, три канона. И опет бројанице. Молитву Исусову читамо, читамо, читамо...

То је било прво моје искуство ноћне молитве. Био сам код оца Касијана три, четири дана. И сваку ноћ тако. Ја сам пре тога имао јако искушење унинија и досаде. И ту је одједном све нестало. Таква ми је благодат била у души, спокој, добро! Мислим се: „Ето, шта значи Исусова молитва!“

glinski starci m zinovije

Митрополит Зиновије (Мажуга).

Благодат Божија

Тада, кад сам дошао на Кавказ, још су били живи прави подвижници, повезани са Глинском пустињом. Монах Касијан (Јермаков) је био духовно чадо глинског старца схиархимандрита Виталија (Сидоренка), провео је код њега на послушању 8 година. А кад је он отишао у затвор, почео је да се обраћа схиархимандриту Серафиму (Романцову)*.

Јеромонах Мардарије (Данилов), касније јеросхимонах Алексије, дошао је на Кавказ кад су затворили Кијево-Печерску лавру 1961.године. Раније је био келејник владике Нестора у Кијеву.

Отац Мардарије је живео као прави пустињак. У безмолвију. Увек би легао у исто време: у девет сати. Строги распоред. У дванаест сати ноћу би устајао. До шест би се молио са бројаницом. Пажљиво и концентрисано, без помисли. Господ му је давао. Свештенички чин је примио да би живећи усамљено, могао да се сам причешћује. Кротак и смирен, тако тих, благ. Увек. Приближиш се његовој келији - тишина! Врло тихо, мирно. Мирно читаш молитву, а он благо, благо одговара: „Амин!“ Са љубављу прима госте, угошћава их. Откривао сам му помисли.

Једном, кад је отац Гаврило отишао у Сухуми, сањао сам, као да је он дошао са оцем Мардаријем код нас у келију. Отац Мардарије је узео дарохранилицу, отворио је, а у њој се налазила просфора боје чоколаде: „Ево ти, поједи!“. И ја сам је појео. Била је тако слатка! Ту сам се и пробудио. Тек што сам устао, испред врата отац Гаврило чита молитву да би ушао. Одговорио сам му: „Амин!“ А он ће с прага: „Сада сам био у Сухумију, видео сам оца Мардарија. Благословио је да те обучемо у послушнике“. Ето шта је била просфора боје чоколаде - благодат Божија!

glinski starci m zinovije1

Јављање Мајке Божије митрополиту Зиновију, детаљ иконе.

Савети стараца : „Бог ће ти послати искусног“

У почетку мог живота у планинама имао сам велика искушења. Скоро ми се годину дана у души јављало питање: „Да ли је воља Божија да живим на Кавказу?“. Некако сам отишао у Тбилиси до владике Зиновија (Мажуге)*. Дошао сам. Тај митрополит је био препун благодати, тако смирен! Испричао сам му како отац Гаврило и ја живимо. Слушао је. Питао сам га:

- Владико, ја немам искусног старца. А он ће:

- Бог ће ти послати искусног.

Потом ме је благословио да будем код схиархимандрита Андроника (Лукаша)*. Он је већ лежао парализован. Клекао сам пред њега и рекао:

- Баћушка, шта да радим? Да ли да живим као пустињак у планинама или не?

Он ме је питао: А кога имате тамо од отаца?

Ја сам набројао, а он ћути... Још једном сам питао, он опет ћути. А затим је рекао:

- Тешко ми је да одговорим.

Ја тада нисам разумео, зашто он тако говори, а потом сам схватио: они су били добри монаси, али је мени био потребан духовни руководилац. Зато што, живећи усамљено без руковођења, могу да упаднем у такву прелест! И сам сам видео: један пустињак је пао у прелест, да се сам обукао у схиму и прогласио себе једним од малих пророка. Постојали су и другачији случајеви.

На крају сам трећи пут питао оца Андроника: Да ли да живим тамо, у планинама?

И он је одговорио: Живи!

Тако сам се умирио и из Тибилиса сам се упутио у Сухуми до оца Серафима (Романцова), код кога сам покушавао да одем по савет од самог почетка, али никако нисам успео да га видим. Сада ме је примио, и то још са каквом љубављу! Питао сам га:

- Баћушка, шта да радим? Братија говори да живим на послушању код неискусног старца.

А он се насмеја и одговори ми:

- Предај се послушању и све ће бити добро!

И архимандрит Кирил Павлов, код кога сам касније ишао по савет, кад сам напустио Кавказ, ми је одговорио на исто питање овако:

- Ако будеш у свој простоти срца послушан свом наставнику, спашћеш се.

Значи, могу чак да се подвизавам и код неискусног руководиоца. Само да он не учи против Православне вере и Светих отаца. Ето, какву вредност има сама врлина послушања!

glinski starci serafim romancov

Старац Серафим (Романцов)

Молитва се задобија крвавим знојем!

Тако сам око 14 година провео код оца Гаврила. А он ми је давао тако тешка послушања! Врло тешка. Помињем га све време: смрзао се у планинама, кад више нисам био са њим. Одговарали су га да се зими враћа у келију, а он би одговарао: „Врло је добро умрети у планинама, у пустињи“. Тако је отишао и тамо је и остао.

До монаштва, на Кавказу, имао сам једно искушење - јако униније. Због тога су, чим сам примио мантију, почела искушења због мојих страсти. Посебно од гнева. Појавиле су се телесне страсти. Одакле ли су измилеле? До тада  ме уопште нису бринуле... Са таквим страстима је познато како се треба борити. Читао сам Свете Оце. А када сам схиму примио од схиархимандрита Серафима (Мирчука), каква тек су искушења почела, да просто не знаш како са њима да се бориш!

Још ћу вам испричати о оцу Серафиму (Романцову), упознао сам га негде 1973. године.

Ишао сам код њега кад је већ био болестан. Када је био, као млади послушник, у Глинској пустињи, поседовао је такву чистоту, смирење и послушање, да му је Господ дао дар благодатне молитве. Молитва му се јавила у виду прекрасне деве небеске лепоте и рекла му:

„Ја сам молитва. Сада те по вољи Божијој морам напустити. Али, ако ме потражиш са усрђем, тада ћу ти се вратити, када будеш сасвим болестан и стар“. И нестала је...

Отац Серафим је потом причао: "Срце ми је опустело! Напустила ме је благодат!"

Он је тако туговао! И потом је сву снагу потрошио не би ли повратио молитву. Никако није могао да се смири... А колико да чека? Цео живот.

Он се толико подвизавао, толико се трудио да би опет дошле молитва и благодат! Трудио се не само да просто чита Исусову молитву, већ тако да би благодат молитве дошла. Како се он смиравао, како је тражио!

Један од Глинских отаца ми је тада причао за њега: „Отац Серафим ме једном позвао. Дођох, а он сав сија од радости, да се задихао“. Говори: „Вратила ми се молитва!“ И не може да се умири од радости. То јест у срце му је поново ушла она благодат, коју је имао у младости. Можда чак и већа. 

Сви они: владика Зиновије, отац Серафим и отац Андроник, имали су у срцу благодатну Исусову молитву. Преда мном је један схимник питао владику како да задобије Исусову молитву. Он се мало придигао и рекао му: „Крвавим знојем се задобија молитва!“

____________________________________

*Митрополит Зиновије (Мажуга), отац Серафим, (†1985), схиархимандрит Андроник (Лукаш, †1974), схиархимандрит Серафим (Романцов; †1976) су крајем 2017. године од стране Архијерејског сабора Руске Православне Цркве убројани у ред општецрквено поштованих преподобних светаца Сабора Глинских Светаца (дан празновања 9/22. септембра).

glinski starci ikona1

Извор: https://valaam.ru/publishing/142270/

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, децембар 2019.

 
 
 
 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски