molitvoslovm

Житије нетљеног владике Бризбејнског- Константина Есенског

Објављено 25 децембар 2019
sinodkonstantinЖИТИЈЕ НЕТЉЕНОГ ВЛАДИКЕ БРИЗБЕЈНСКОГ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ - КОНСТАНТИНА (ЕСЕНСКОГ) (1907-1996.)

Дана 18.11./1.12. 2014. године у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени нетљени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамеричке епархије Руске Православне Заграничне Цркве, који су по упокојењу 31. маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос у брдима“ код града Бланко, држава Тексас. Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске Заграничне Цркве...

Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског, мученик Јосиф Муњос Кортес – чувар иконе Мајке Божије Иверско-Монтреалске, а високо су поштовани и архиеп. Аверкије Џорданвилски и Андреј Новодивјејевски – духовник митр. Филарета Вознесенског.

Доносимо житије владике Бризбејнског, Ричмондског и Бостонског - Константина (Есенског) у преводу са енглеског језика...

 

У петак, 18/31. маја 1996. год. Његово Преосвештенство епископ Константин (Есенски) представио се Господу у манастиру „Христос у брдима“ у Бланку, Тексас (Манастир „Христос у брдима“ односно „Christ of the Hills“ се назива тако јер се та црква Христова налази у брдовитом пределу, прим. прев.). Време смрти је било 4:30ч поподне...

Владика Константин се родио као Мануил (Емануел) Есенски, 17/30. маја 1907. год. у Санкт Петербургу у Русији. Његов отац, Маврикије Есенски је био родом из Риге у Летонији. Био је запослен у руској Царској канцеларији у Санкт Петербургу. Његов деда је био аустријско – мађарски конзул и преминуо је 1914. год. Владика је са очеве стране био потомак светог Великог кнеза Владимира, равноапостолног и просветитеља руске земље. Владичина мајка, за коју је био веома везан, се звала Марта Мосешвили тус-Фулариани и била је родом са Кавказа.

 

У погледу његовог раног детињства и раног духовног развоја, владика је говорио: „Не могу а да се не сетим раних година мог детињства, кад је моја незаборавна дадиља, која је, узгред, одгајила и мог оца, посејала у моју детињу пријемљиву душу, једноставно и са љубављу, прво семење свете вере и побожности.“ Водила га је у цркву, читала му Библију и препричавала му житија Светих. На тај начин су његове ране образовне године проведене у развоју духовне свести.

Што се тиче његових родитеља, владичиног оца су заробили комунисти и убили. Кад је његова мајка чула ове ужасне вести, добила је срчани удар и преминула. Тако су се оба владикина родитеља упокојила као жртве ратоборних атеиста и могу се убројати у свете руске Новомученике. Тај трагични догађај је, више него било које друго искуство, дирнуло владичину душу и променило га тако да не тражи испуњење у овоме свету, него да жуди једино за Небеским Царством.

Мануил је одбегао у Ригу у Летонији након бољшевичке револуције. Тамо је студирао медицину и радио у апотеци продајући лекове на рецепт до 1930. год. Такође је учио иконопис код Татјане Кашинске (која се касније замонашила и добила име Серафима) и код Пимена Сафронова (који је био познат староверски иконописац). Док је био у Риги, Мануил је упознао светог новомученика епископа Јована Рижског, који је неко време био његов духовни отац. Са његовим благословом је Мануил почео студије за свештеника.

Након 1930. год., Мануил се преселио у Париз где је завршио студије и добио докторат на Институту Св. Сергија. Године 1932. је примио чин ђакона и недуго након тога свештенички чин, који му је доделио Париски митрополит Евлогије. Отац Мануил је тада био послан у Лајпциг у Немачкој, где је четири године био старешина цркве светог Алексеја Московског. Док је био тамо често је служио у црквама у Каселу, Дрездену и Ајнбеку.

Увидевши лошу ситуацију цркава под митрополитом Евлогијем, отац Мануил је, заједно са читавом својом парохијом, пришао Руској Заграничној Цркви. Био је послан као изасланик 1938. год., на Други Свезагранични Сабор, који је одржан у Сремским Карловцима.

konstantin esenskicb

Владика Константин Есенски

Касније је оцу Мануилу била додељена берлинска Саборна црква. Током рата је на Универзитету у Берлину наставио студије медицине које је започео у Летонији. Он је због свог здравственог стања отишао у Бад Харцбург јануара 1945. год. Тамо је живео током америчке окупације и био у могућности да организује парохију у Гослару.

Отац Мануил је 1949. год. емигрирао у Сједињене Државе. Био је постављен као парох цркве (касније Саборне цркве) Св. Јована Крститеља у Вашингтону. Он је за оснивање те цркве добио благослов св. Јована Шангајског и служио као први свештеник тамо.

Кад је св. Јован дошао у Вашингтон да обави припреме како би руским избеглицама из Шангаја било допуштено да емигрирају у Сједињене Државе, боравио је код оца Мануила. Заједно су ишли од посланика до посланика и од сенатора до сенатора, куцајући на свака врата све док нису обезбедили дозволу да избеглице емигрирају.

Од 1951. до 1952. год. отац Мануил је био парох цркве Успења Пресвете Богородице у Трентону у Њу Џерзију. Године 1952. је постао парох цркве Покрова Пресвете Богородице у Глен Коуву на Лонг Ајланду у Њу Јорку. Ту цркву је од старе аутомобилске гараже претворио у задивљујуће леп храм, прави драгуљ. Отац Мануил је добро искористио своје умеће у иконопису, дрводељству и декорисању. Он је дизајнирао и изградио иконостас, ставио прелепе оквире око сваког прозора и направио куполу. Пошто је био врло запажљив и уметнички осећајан човек, све је декорисао са највећом пажњом према изузетно сложеним детаљима, претварајући најједноставније предмете у уменичка дела, уздижући верника дотле да схвати да ту, у Божијем храму, он стоји на заједничком простору између Неба и земље. Отац Мануил је такође направио прелепе предмете за неколико других цркава широм света.

Префињена осећајност оца Мануила није била ограничена на архитектонски и уметнички израз; он је такође био и душевни уметник, увиђајући да сав таленат даје Бог у сврху довођења душе до обожавања Бога. Највећи уметнички израз, схватио је он, лежи у самом чину обожавања. Стога је био изузетно посвећен Божанственим службама Православне цркве, а посебно Светој Литургији. Увек је служио са великом посвећеношћу и искреном молитвом. Често је плакао кад би примио Тело и Крв нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа.

21. септембра/4. октобра 1967. год. архиепископ Аверкије је постригао оца Мануила у монаха у манастиру Св. Тројице у Џорданвилу у Њу Јорку, а 2./15. октобра 1967. год., посвећен је у чин архимандрита.

У недељу, 27. новембра/10. децембра 1967. год., архимандрит Мануил је посвећен за епископа Бризбејнског, викара епископа Аустралије и Новог Зеланда. Посвећење се одвило у Саборној цркви Пресвете Богородице Знамење, на славу храма. Архијереји који су извршили посвећење су били Његово Високопреосвештенство митрополит Филарет, Његово Преосвештенство архиепископ Никон вашингтонски и Његово Преосвештенство епископ Лавр Менхетенски (сада архиепископ Лавр Сиракушки и манастира Св. Тројице). Именовање се одиграло претходне вечери, уочи славе, током свеноћног бденија.

konstantin esenski i m filaret2

Владика Константин и митр. Филарет Њујоршки (Вознесенски), чији је вл. Константин био викар.

Док је био у Аустралији, владика Константин је много пропатио. У време док је био тамо, Комунистичка партија је доживела велики успех на изборима. Владика није желео да ћути по питању зала милитантног атеизма и јавно и гласно је упозоравао на искуства напаћеног руског народа који је тада био малтретирани од стране „диктатруре пролетаријата“. Као резултат тога, владика је добио претњу по живот. Послана му је порука током Страсне седмице у којој је писало: „Убићемо те за три дана“. За три дана би био Васкрс. Уместо да буде застрашен том ужасном поруком, владика је сазвао конференцију за новинаре, показао им поруку и јавно рекао како комунисти стоје иза тога. Тако да, уместо да се реше бича који је владика био за њих, комунисти су само још више били посрамљени на овај јавни начин. Тајна полиција, која се прерушила у саслужитеље ухапсила је убице и владикин живот је био сачуван.

Међутим, невоље се ту нису завршиле. Много је страдао од клеветника, а такође су се јавиле потешкоће око права на власништво црквене имовине Саборне цркве Св. Петра и Павла у Сиднеју, што је довело и до парнице. На крају је епископ Константин пребачен назад у Америку.

Касне 1977. год., епископ Константин је боравио код оца Константина Фјодорова и његове породице у Џексону у Њу Џерзију (где је отац Константин служио као свештеник), док је чекао нову епископску дужност. 19. јануара/1. фебруара 1978. год. епископ Константин је постао епископ Бостонски, викарни архијереј Митрополије Источно-Америчке и Њујоршке. У то време је живео у манастиру Св. Преображења у Бруклину у Масачусетсу.

У сваком манастиру се дешава сусрет са људском слабошћу. Нажалост, чак је и тамо (у манастиру Св. Преображења, прим. прев.) било неких који га нису разумели. Једина његова радост су биле Свете службе, које никада није пропуштао, без обзира на то колико би био исцрпљен. Често би служио Свету Литургију, обично три пута недељно, увек обраћајући посебну пажњу на то да се све обавља „тачно и доследно“, у складу са заповестима апостола. Обично, кад не би био у цркви, остајао би у својој келији удубљен у молитву. То је изазвало ругање неких духовно неуких монаха. Један монах га је критиковао говорећи: „Па наравно да ће да служи све време! Шта он још друго ради? Не бави се никаквим послом! Кад не служи, он само седи у својој соби!“.

Због његове огромне љубави према Божијем храму и његових посебних естетских осећања, стално је предлагао побољшавања лепоте главног храма.

konstantin esenskicb1

Бивши монах тог манастира испричао је следеће: „Проводио је много сати свакога дана молећи се, уместо чега је могао да посећује пријатеље, пише, чита, ради било које ствари које су вредне похвале и које се увек чине примамљивије кад неко мора да бира између њих и молитве“.

(У питању је манастир Св. Преображења у Бостону, који је припадао грчким старокалендарцима, који су пришли Заграничној цркви, али су 1986. изашли из ње, после забране свештенослужења. Прим.прир.)

19. децембра/1. јануара 1980. год., епископ Константин је постављен за привременог администратора епископије Ричмондске и Велике Британије. (Британски закон не дозвољава да било која два епископа носе исту титулу, без обзира на то којој цркви припадају. Пошто титула „епископ Лондонски“ већ припада римокатоличком бискупу (у енглеском језику се епископ и бискуп називају истом речју „bishop“, прим. прев.), руски епископ у Лондону се назива „епископ Ричмондски и Велике Британије). Године 1981., епископ Константин је именован за владајућег епископа Ричмонда и Велике Британије.

Владика је наставио да страда много од руку људи који нити су могли да разумеју духовне тежње слабашног епископа у њиховој средини, нити су схватали приоритете духовног света за које се он чврсто држао. Један Рус, који је био чтец код владике док је био у Енглеској, нам је рекао: „Кад је служио Литургију његова молитва је била опипљива. Могао си да је осетиш“.

1./14. септембра 1985. год., владика је опозван из Велике Британије и враћен у Сједињене Државе, где се повукао због слабог здравља. Преселио се у манастир Рођења Пресвете Богородице у Махопаку у Њу Јорку, али је због свог здравља одлазио на разна топлија места током зимских месеци сваке године. Он је боловао од пернициозне анемије, опасног срчаног обољења, као и реуматозног артритиса.

sabor rpcz 1983

Сабор РПЗЦ 1983.г. који је прогласио Анатему на Екуменизам. Владика Константин стоји други слева. 

У септембру 1991. год. епископ Константин је током зиме дошао у манастир „Христос у брдима“ у Бланку у Тексасу. Те ноћи, кад је стигао, било је прилично касно. Монаси у Бланку су га примили како доликује у цркви Св. Серафима и, док је био на пријему, владика је искористио прилику да окупљенима исприча неке приче из свог живота. Истог момента су монаси могли да виде да је владика био човек који је пропатио у огромној мери. Били су дирнути до велике скрушености због тога.

Након што је владика провео неколико дана у манастиру, један од монаха је отишао код духовника моанастира, оца Бенедикта, и рекао му да је владика био узнемирен јер нешто није било у реду. Монах је рекао да је владика био врло узнемирен. Баћушка је рекао том монаху, а такође и другим монасима који су се бринули о владици: „Следећи пут када се владика узнемири због нечега, ви направите метанију, молећи за његов опроштај и останите на поду док вам не опрости. Онда, када вам владика опрости, урадите најбоље што можете оно што владика захтева“.

Таква прилика се јавила у току наредних неколико дана и келејник епископа Константина је начинио метанију испред њега. Владика се веома изненадио и одмах је отишао до келије оца Бенедикта тражећи објашњење. Отац Бенедикт је објаснио да су се монаси трудили да се науче смирењу, послушању и нарочито правилном поретку монашког живота и Божанствених служби. Рекао је владици: „Преосвећени, неће се подићи одатле док му Ви не опростите и не кажете му шта би требало да уради да изглади ствар“.

Владика се моментално вратио у своју келију и начинио метанију испред монаха који је још увек био у земном поклону, говорећи му: „Молим те, опрости ми. Често сам читао и слушао о томе да се ово ради, али никада раније то нисам видео у пракси“. Монах, који је до тад већ плакао, наставио је да моли за владичин опроштај и владика је, са сузама у очима, молио опроштај од тог монаха.

konstantin esenskicb3

Неколико дана касније, епископ Константин је отишао код оца Бенедикта и рекао му: „Приметио сам две ствари које су особене овде. Прва је та што их учиш да стварно буду смирени. Друга је та што је ово место испуњено љубављу. Љубав према Христу овде је као електрицитет. Можеш да је осетиш. Желим да останем овде до краја свог живота“.

Монаси у Бланку су били одушевљени владичином одлуком. Потајно су се молили да владика одлучи да остане са њима, зато што су се осетили благословенима што имају некога ко је толико страдао од прогона и неразумевања, а опет је остао толико осећајан.

Владика је био врло племенит човек, који је поседовао посебан осећај за прави поредак ствари. Јеромонах кога је епископ Константин рукоположио за свештеника поделио је следеће о владици са нама: „Пре револуције, руски уметници су измислили комплексну декоративну шему засновану на византијској уметности и руским декоративним мотивима. То се посебно могло видети на поморској цркви Св. Николаја Чудотворца у Кронштату. Епископ Константин је овладао том техником". Владика је схватио да икона није само форма уметности него теологија у светлу и боји. Са овим на уму, увек је узмао детаље у обзир и често је делио свој увид са другима. Tо било приметно у његовој келији у Бланку. Сваки центиметар његове келије био је као унутрашњост цркве. Било je неколико прелепих кућних иконостаса које је направио и пажљиво изрезбарио и украсио, користећи вештачко камење, чак је марљиво офарбао делове тог камења да би изгледали као мозаици, драго камење и бисери. Његов најимпресивији недовршени рад (током година када је живео у Бланку) је велика изрезбарена икона светог Владимира Равноапостолног. Како је старио и како се артитис у његовим рукама погоршао, постајало му је све теже да ради ову врсту посла.   

Након што је епископ Константин провео неко време у Бланку, монаси су почели да примећују да се око 12:30 ч након поноћи владичина светла пале у његовој келији и остају упаљена све до пред зору. Прошло је неколико месеци пре него што су схватили шта се догађа. Добили су наговештај јер се често, око 2ч после поноћи, могла видети батеријска лампа како се клати кроз шуму, иде од келије до келије и на крају до манастирских цркава и после тога се враћа у владичину келију око 3:30ч ујутру. На крају су схватили шта се дешава. Владика је устајао ноћу да се моли Исусовом молитвом. Прво би направио много метанија, некад и по хиљаду. После тога би ишао од келије до келије и молио се пред вратима монаха, почињујући од искушеника, где су сви млађи монаси живели заједно у једном конаку, и на крају је ишао до одвојених келија јеромонаха и старијих монаха и завршавао свој обилазак код цркве св. Серафима и олтарске капеле Мајке Божије. Овај обичај је владика обављао свакодневно.

Епископ Константин је посебно волео децу. Био је врло радостан у манастиру у Бланку зато што је то било место ходочашћа. Око 100.000 поклоника годишње посећивало је манастир због мироточиве иконе Пресвете Богородице „Умиљење“ Дивјејевско и реликвијара са брадом светог Серафима Саровског. Владика би у виду вежбе сваког дана ишао у две дуже шетње око заједничких манастирских зграда, што му је давало прилику да поздравља и благосиља многе поклонике, а посебно децу. Волео је да иде до олтара цркве Мајке Божије и помазивао би Њеним сузама све људе који су били у капели. Поред тога што би помазао себе, свог келејника и све посетиоце, владика би ишао около и помазао све иконе у цркви сузама Пресвете Богородице. Овај обичај је обављао два пута дневно током више од пет година и напуштао га је једино због изузетно хладног времена.

То је за владику био огроман извор радости али истовремено и велики извор надахнућа за многе душе. Као резултат ових сусрета многи су се дубље распитивали о православној вери а касније се и преобраћали у разним црквама близу својих домова широм Америке.

konstantin-mosti

Нетљене мошти владике Константина.

Епископ Константин је волео цркву више него било шта на свету. Био је строги надзорник када се радило о поретку Божанствене Литургије. Желео је да ток службе иде лагано, са великим достојанством и молитвено. Ништа му није било тако важно као то да се цела служба врши на тај начин, без грешака и са лепотом и достојанством. Много је желео да свачије срце и ум буду уздигнути ка Господу, потпуно и исправно. Велики извор жалости му је био тај што му његова пернициозна анемија није дозвољавала да служи. Уместо тога, седео би у олтару на месту спремљеном за њега, обучен у мантију, са ептирахиљом, омофором, наруквицама и молио се. Ту је била икона светог Цара Константина и Царице Јелене коју је он окачио на зид тачно испред себе. Иако му је енглески био тежак, увек је пажљиво пратио ток службе у служебнику, читајући сваку молитву, благосиљајући оне који служе и са великом благошћу, али истрајно, пазећи да се све чини на одговарајући начин.

Током година које је провео у манастиру у Бланку о њему су се бринули искушеници и као резултат тога, успео је да у великој мери утиче на пет различитих монаха и да са њима проведе велики део времена. Сваки од њих осећа да је прилика да се брину о владици оставила приметан траг на читаве њихове животе.

Владика је био велики аскета. Јео је изузетно мало. То што је јео, припремао је врло пажљиво и делио је дарежљиво са сваким ко је био ту, тако да често не би ни приметили колико је он мало јео. Нико никад није могао да оде из његове келије а да не добије некo мало послужење од њега, барем мало парче чоколаде или крекер.

Чак и кад му је неко само преносио поруку или само свратио да му донесе нешто, владика би га увек примио са великом радошћу и указао би му гостопримство.

Такође је на себе био узео и подвиг лишавања сна.

manastirsvtrojicedzordanvilmosti1

 

Пронађене нетљене мошти владике Константина.

Када би примио Свето Причешће, често би био дирнут до суза. Изгледао је као да је био потпуно несвестан ичијег присутва у тим тренуцима, његове сузе су биле апсолутно без икакве извештачености. Било је надахњујуће посматрати га како се причешћује у тим приликама.

Владика Константин је истински волео Христа, Мајку Божију и Светитеље, више него било које људско биће, које је ико од монаха икад упознао. Била је привилегија живети са њим. Он је био човек обузет љубављу према Богу. Током последњих пет или шест година његовог живота, његова љубав према Богу је произвела да постане још нежнији и љубазнији. До свог упокојења, владика Константин је био најљубазија и најсветија особа коју је ико од монаха икада упознао у свом животу.

6./19. маја 1996. год., у Недељу слепог, владика је као и обично устао у сред ноћи. Батерије у његовој батеријској лампи су се испразниле и наставио је свој вечерњи обилазак без ње. Месечина је била врло јака. Поред зграде где се правио тамјан видео је велику гомилу ђубрива, које је ту одложено баш претходне вечери. Отишао је да га прегледа, саплео се на камен и пао. Сломио је карлицу и поломио ацетабулум (место где глава бутне кости улази у карлицу). Није могао да стоји.

Владика је лежао на том месту на земљи у тишини и молио се Исусовом молитвом шест или седам сати док га један од отаца није пронашао. Позвао га је и извинио му се што га узнемирава на његовом путу до цркве, али је рекао: „Пао сам и можда сам поломио нешто. Не могу да ходам сам." Након што су га нахранили и утоплили га, оци су успели да контактирају владичиног лекара, који им је рекао да га одведу у Меморијалну болницу округа Хил у Фредериксбургу.

Владика је мрзео болнице и на сваки начин је покушавао да из болнице изађе, иако је тамо био само један цео дан и део другог. У понедељак ујутру, након ЦТ скенера, молио је оца Тихона, који је био у болници са њим, да га одведе у шетњу са инвалидским колицима. У том тренутку, владика није могао да хода сам уопште, већ само са двојцом људи који су му помагали и само на кратко растојање.

manastirsvtrojicedzordanvilmosti4

Након што су се провозали низ ходнике на спрату где је била његова соба, питао је оца Тихона да га одведе низ степенице у боравак и провоза по болници. Када су стигли у боравак, владика је рекао: „Хајдемо напоље“, и тако је он извео владику напоље. Онда је владика рекао: „Хајде да одемо преко аутопута и да скренемо лево" (у правцу манастира). Отац је рекао: „Преосвећени, немамо ауто". Владика је рекао: „Закочићеш колица и стаћеш тамо и подићи ћеш свој палац и добићемо вожњу натраг у манастир". Била је потребна сва упорност коју је отац имао да би инсистирао да се владика врати у болницу у своју собу. Владика је био врло несрећан због световног окружења у болници, иако су један или двојица монаха били са њим све време. Напокон је у понедељак увече, 7./20. маја, владици било допуштено да се врати у манастир.

Био је Спасовдан у четвртак, 10./23. маја. Владика је био врло слаб и зато је само доведен у цркву током половине службе. Седео је у својим инвалидским колицима у броду цркве и када је било време за Причест монаси су га увели у олтар. Кад је схватио да ће примити Свето Причешће, Владика је почео да дрхти и да плаче. Цело његово тело се толико тресло да су монаси прво мислили да има дрхтавицу.

Нико од нас ко је био присутан у том тренутку неће заборавити невероватно стање у којем се владика причестио са пуно суза и гриже савести. Изненада, како је примио Свето Причешће, светлост се појавила око владике која је изгледала као да излази из њега. Била је јасно видљива свима који су били у олтару: свештеницима, ђаконима и прислужницима. Никада нису видели нешто слично. Сваки пут после тога када би се владика причестио, дешавала се иста ствар. Бројни сведоци могу да посведоче истинитост тога. Са великим оклевањем сада то објављујемо.

manastirsvtrojicedzordanvilmosti5

Много пута током пет и по година док је владика био у манастиру, кад би постао нарочито слаб или болестан, рекао би оцима да жели да иде у Рај са Христом, Његовом Мајком и светима. Отац Бенедикт би га преклињао да оздрави и да остане дуже, говорећи му: „Преосвећени, веома сте нам потребни. Ваше молитве су огроман благослов за нас, а Ваше присуство је изузетан поклон младим монасима“. Преклињао би владику да се бори, а понекад би чак рекао владици: „Немате благослов да умрете, треба нам да останете“.

На крају Литургије за Спасовдан, монаси су приметили да је владика имао огромних тешкоћа са дисањем и да има велику конгестију (накупљање крви у органима). Тог поподнева су га одвели код лекара, који је дијагностиковао да је владика добио упалу плућа зато што је морао да мирује због карлице. Међутим, мировање је наредио лекар. Као што је често случај са старијим особама, последица је била упала плућа.

Упала плућа се погоршала и само би најјачи антибиотици били успешни у лечењу. Лекар је наредио мобилним сестрама да дођу и започну интравенску инфузију, али оне нису биле у могућности да то ураде. Скоро чудесно, у петак увече, 11./24. маја, на празник светих Кирила и Методија, један лекар је телефонирао из Даласа са личним проблемом. Питао је да ли може да долети у Сан Антонио те вечери, да га сачека неко од отаца и доведе у манастир.

Др Стивен Ватс је буквално непрекидно провео наредна 33 сата са владком и потом је остао са њим скоро непрестано до уторка, 15./28. маја, кад је владика коначно био ван опасности од упале плућа и лекар се вратио у своју ординацију у Даласу. Имали смо доста среће пошто је он био познат педијатар. Владика је прилично дехидриро због антибиотика и његове вене су биле изузетно мале зато што је био велики аскета. Међутим, ситне вене нису проблем педијатру. Док је био тамо, др Ватс је буквално спасио владику од отказивања бубрега.

Упркос овој дивној нези и иако је упала плућа почела да се повлачи, владичино срце је почело да се напреже од свега тога и он је ослабио.

У петак, 18./31. маја у 3:30ч после подне, лекар Џон Вивер, владикин лекар у Бланку, телефонирао је оцу Бенедикту и рекао му да је мобилна сестра управо била у манастиру и да је одмах дошла у његову канцеларију. Рекао је оцу: „Владикино срце слаби и има великих потешкоћа са дисањем, чак и кад му се спроводи кисеоник“. Рекао је оцу да не би могао да настави да га лечи у кућним условима и да, уколико бисмо ми желели да настави да лечи епископа Константина од те болести, морао би одмах да буде одведен на одељење интензивне неге.

Отац Бенедикт је објаснио лекару како је владика лоше реаговао на болницу. Лекар је рекао да зна то и додао је: „Искрено, да је он мој деда, ја бих отишао код њега и дао бих му благослов да се упокоји. Знам да га ви сматрате великим благословом за себе, и ми можемо да га ставимо на интензивну негу, прикаченог на разне врсте цеви и машина. Можда бисмо успели да га одржимо у животу током недељу дана или две, али вероватно не дуже од тога“. Отац Бенедикт је рекао: „Да ли сте сигурни да се неће опоравити од овога?“. Лекар је признао да је изненађен што је владика уопште могао да се избори са упалом плућа као што јесте, и да је, иако се није потпуно излечио, успео да је преброди.

Отац Бенедикт је потом повео оца Василија, игумана манастира, јеромонаха Јеремију и оца Језекиља до владичине келије где су два монаха била с њим. Владика је још увек имао великих тешкоћа са дисањем и отац је објаснио владици да је лекар рекао да уколико бисмо желели да се опорави, морао би да иде на интензивну негу. Рекао је: „Преосвећени, шта желите да урадите?“. Владика је махнуо рукама и рекао: „Шта да се ради? Шта да се ради? Ви морате да одлучите. Ја ћу вас послушати. Ви желите да мени буде боље. Одведите ме у болницу.“ Отац Бенедикт је рекао: „Не, Преосвећени, ја не желим да Ви испуњавате моју вољу. Ја желим да обојица испунимо Божију вољу. Преосвећени, ја хоћу да урадим оно што Ви желите“.

Владика се насмешио прелепим осмехом и загрлио оца Бенедикта који се нагнуо над њим и привукао га к себи. Пољубио је оца Бенедикта у чело и у оба образа и онда је снажно повукао ка себи руке оца Бенедикта и пољубио их. Отац Бенедикт је пољубио владику у оба образа и у руке и рекао је владици да он не би требало да љуби његове (свештеникове) руке. Владика се насмешио и мирно легао у свој кревет, држећи леву руку оца Бенедикта у својој десној руци.

Након неколико тренутака, придигао се узбуђено и покушао је да каже нешто. Ниједан од отаца испрва није разумео шта је говорио, а онда је отац Бенедикт рекао владици: „Желите да прочитам молитву за болесника?“. Владика је климнуо главом и насмешио се. Отац је замолио оца Језекиља да му дода молитвеник и, док је један отац узимао књигу, а други епитрахиљ, отац Бенедикт је већ започео уобичајене уводне молитве. Када је дошло време да се прочита прва молитва из књиге, отац Бенедикт је спустио поглед и почео да је чита и после једне или две реченице схватио је да су му оци донели молитве за исход душе из тела. Рекао је: „Оче Језекиље, молим те, дао си ми погрешну књигу – требају ми молитве за болесне, а не молитве за исход душе“. Владика је чврсто стиснуо руку оца Бенеикта и рекао: „Не“, и показао је на страницу коју је отац имао пред собом и тапнуо је страницу прстом своје леве руке, говорећи: „Читај!“

Отац Бенедикт је почео да чита молитве за исход душе и одједном је владичино дисање постало веома мирно и тихо. Гледао је оца Бенедикта како чита молитве и прелепо се осмехивао. На крају је затворио очи и успавао се на четири или пет минута. Отац је подигао поглед и приметио да је владика отворио очи и да му се насмешио и поново окренуо главу ка страници да би наставио да чита молитве.

Након три или четири минута, предивно се осмехујући оцу док су се читале молитве, лагано је уздахнуо. Прошло је неколико минута пре него што је отац схватио да се владика упокојио. Наставили су са завршним молитвама и на крају су питали један другог: „Јеси ли сигуран да је отишао?“. Моментално су почели да звоне и сви из манастира су дошли у владичину келију. Одслужен је први парастос и потом су јеромонаси, и даље носећи епитрахиље, припремили владичино тело. Јерођакон и ипођакони су такође били обучени у одежде.

Након уобичајене припреме тела монаха, владику су обукли у његову архијерејску одежду. Како су владику облачили одређеним делом одежде, јерођакон је кадио и изговарао одговарајуће молитве за облачење одежде, као на архијерејској Литургији, с тим што је свака молитва била у прошлом времену: „Зарадовала се душа моја Господу, јер ме обукао у ризу спасења...“.

Кад је облачење било готово, сместили су владику у наслоњачу са бројаницом испред које је била столица на којој је он провео толико сати молећи се у својој келији. Ипођакони су ставили упаљену дикирију и трикирију у његове руке, а јерођакон је узвикнуо: „Тако се светлела светлост твоја пред људима, да су видели добра дела твоја и прославили Оца нашег који је на Небесима свагда, сада и увек и у векове векова!“ Онда, уместо „Тон деспотин...“, сви су певали „Вјечнаја памјат“, док су ипођакони померали владичине руке покретима благосиљања са дикиријом и трикиријом. Тако је владика дао свој последњи благослов. Након тога су ставили Јеванђеље у његове руке и владика је изгледао тако лепо, тако живо, тако мирно, да је све што је ико могао да учини било да стоји ту и да се моли с покајањем и топлином срца.

Телефонирали су оцу Џорџу Бруксу, свештенику из Арканзаса, столара који прави прелеп православни литургијски намештај и ковчеге, да спреми ковчег за владику. Владика је поново смештен у кревет у својој келији да лежи, док не стигне ковчег. Монаси су непрестано читали Јеванђеље и псалтир и држали бденије код владичиног тела. Клима уређај у владичиној соби се покварио и његово тело се јако угрејало.

Следеће вечери, на задушнице, владичин ковчег је стигао из Арканзаса. Након помена су понели његове остатке у литији до цркве, праћено звонима. Тамо се молитва наставила до почетка сахране, а једино је била прекинута службом за празник Силаска Св. Духа на апостоле.

Следећег јутра, током Божанствене Литургије, клима се опет покварила и владичино тело се јако угрејало, будући да је температура тог дана достигла 37.7°С.

manastirsvtrojicedzordanvilmosti2

Те вечери, кад се служило вечерње, коленопреклоне молитве су биле посебно болне. Сви су клекнули када је свештеник читао трећу молитву: „Непресушни, животни и просветилачки Изворе... Христе Боже наш: раскинуо си нераскидиве окове смрти и преворнице ада... упокој душе слугу Твојих, до сада преминулих отаца и браће наше, и осталих сродника по телу, и свих Твојих у вери, за које сада и помен чинимо...Ти надом на васкрсење веселиш убодене жаоком смрти... душе до сад преминулих слугу Твојих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном... јер Те мртви неће славити, Господе, нити ће се усудити да Те исповедају они у аду, него Те ми живи благосиљамо и молимо, и молитве умилостивљења и жртве Ти за душе њихове приносимо.“

„...Ваистину је, Господару свих и Творче, стварно велика Твоја тајна привремено разрешење Твојих твари, и затим њихово удруживање и вечно упокојење... Господе, нама слугама Твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост.“

Био је четврти дан пре него што су сахранили владику. Његово тело је изгледало изузетно добро свим монасима и посетиоцима манастира. Кожа није изгубила боју нити се надула, иако није био балсамован. Обично би се већ другог дана осећао јак смрад из тела особе која није балсамована.

Током службе су сви стајали држећи цвеће, а након отпуста су дирљиво и спонтано стављали своје цвеће у владичин ковчег.

У владичином случају није било надимања након смрти нити мртвачке укочености, иако се његово тело јако угрејало два пута – нису се осећали непријатни мириси. Уместо тога, у недељу Педесетнице је из владичиног тела почео да излази сладак мирис као на руже или цвеће. Овај пријатан мирис се временом појачавао.

Његово преосвештенство епископ Иларион Вашингтонски и његово високопреосвештенство архиепископ Хризостом из Етне, допутовали су да служе на владичиној сахрани. У понедељак ујутру, 21. маја/3. јуна, на Божанственој Литургији се прослављао Духовски понедељак (што је, по Божијем промислу, такође био датум када се прослављају Св. Константин и Јелена), праћен сахраном свештеника. Служили су епископ Иларион, архиепископ Хризостом и бројни свештеници са читавог југозапада. До краја сахране су сви у цркви, у којој се збило толико људи колико је могло да стане, и многи испред цркве (преко педесет људи), коментарисали мирис, који се осећао. Кад је отац Бенедикт прочитао разрешну молитву, увио је и ставио у руку епископа Константина, она је била савитљива као да је био жив. Један очевидац је прокоментарисао: „Скоро сам очекивао да видим како владика хвата свитак и сам га узима“.

Кад су људи прилазили ради последњег целива, мала деца су доведена до њега и отац Бенедикт их је благосиљао владичином руком. Сви су приметили да није било мртвачке укочености и да је владичино тело било још увек мекано и гипко. Сам мртвозорник је запањено подробно коментарисао са оцима о томе након сахране. Поново је следећег дана назвао тражећи још информација, пошто су му оци рекли да светитељска тела понекад остају очувана.

Сви су били задивљени огромним миром и слаткоћом владичиног упокојења и његове сахране. Било је очигледно колико су га монаси волели и колико су дубоко, целим срцем, били ожалошћени што су га изгубили. Међутим, тог поподнева након сахране, приметили су да се осећало као да је владика још увек присутан.

Оба архијереја која су присуствовала сахрани су рекла колико су били дирнути, а архиепископа Хризостома су чули како каже: „Осећам се као да сам учествовао на сахрани светитеља“. Епископ Иларион је плакао док је држао беседу на сахрани...

konstantin esenskicb4

Сахрана вл. Константина.

Извор: In memory of Bishop Constantine (Jesensky) May 17/30. 1907. – May 18/31. 1996. New Sarov Press, Blanco, Texas, 1996.

Штампа се са благословом Архиепископа Илариона, РПЗЦ.

Превод са енглеског: Тамара Јовановић, Православна породица, децембар 2019.

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски