molitvoslovm

Старац Сампсон Сиверс: Твој ава и духовник (6)

Објављено 31 децембар 2019

sampson

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

УСПОМЕНЕ

„Ако је Бог с нама невидљиво на земљи, то је знамење тога да ће Он бити с нама и на небу. А ако не угледамо срцем Бога на земљи, онда ни на небу нећемо.“

„Болела ме је рука: имала сам велики чир на десној руци. Дошао је дан да идем на исповест. За време исповести Баћушка је додирнуо својим показним прстом сами чир и упитао: „А шта ти је ово? “ Почела сам да објашњавам збуњујући се. Дошла сам кући, а на чир сам већ заборавила. Ујутро устанем и видим да од чира није ни трага остало. Овоме су били сведоци сви чланови моје породице.“

Баћушка је многе упозоравао да му нико не чини зло. Сви који су му чинили зло нису прошли некажњено. Једном је Баћушка отишао на службу и из неког разлога је пре времена изашао из храма и дошао у своју келију. Улази унутра, кад оно по његовом радном столу копа његов сусед, архимандрит. Видевши ово Баћушка се страшно онерасположио. Казна је одмах стигла. Архимандрит је исте вечери снажно посекао руку маказама.

Баћушка је послао честитку за Васкрс и написао је све чланове породице у ступцу, једино је маму потписао са стране, иако је на честитки било слободног места. Неколико месеци касније мама је умрла.

Баћушка је једној слушкињи Божјој заказао генералну исповест, т. ј. исповест за цео живот. Дошла она у келију и не може да почне исповест, не може ни уста да отвори. Баћушка се трипут помолио: „У Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Почни!“ После тога је почела глатко да исповеда сву своју прошлост… И тако јој је лако постало. Баћушка јој каже: „Ето, сви ви долазите да исповедате грехе у моју келију и све вам се овде опрашта. Али за сваку овакву исповест колико ја плаћам! Сам сатана ми долази и свети се и зове ме „зли старац“, „опет је зли старац све опростио“, и чак режи на мене, показујући ми своју огромну песницу.“

Дешавало се и следеће. Чекају Баћушку на изласку из храма да узму благослов или да нешто упитају. А он прође поред тог човека да га овај ни не примети када је прошао! И човек зачуђено каже: „Како прошао је? Па кад је прошао? “

За време исповести или беседе Баћушка не гледа на сабеседника, већ на Распеће. И једном приликом је неко упитао у недоумици: „А зашто стално гледа на Распеће? “

Баћушка је одговорио: „Понекад имам тај обичај када нешто чујем“.

Када би неко од његове духовне деце стајао у храму и очајавао, а Баћушка се налазио у олтару или је једноставно појао с монасима, он би осећао ту душу која тугује. Са било ког места у храму он би га налазио својим погледом, тако би га снажно пресекао погледом да је некаква сила пролазила у срце тог човека и њега би напуштало стање унинија. То су осетила на себи сва духовна деца Баћушкина.

Дешавало се и следеће: Баћушка није могао да иде на службу, седео је у келији. На прозорима су му увек биле затворене завесе, живео је на трећем спрату. Близу зграде је било забрањено да се приђе. Нека духовна деца која би западала у униније би прилазила на растојање од неколико метара од зграде и окретала се према прозору, мисаоно призивајући Баћушку. За 2-3 минута буквално би Баћушка брзим потезом померао завесе и благосиљао их. С великом радошћу и утехом би они одлазили.

После литургије је Баћушка понекад служио молебан. Нека духовна деца нису могла да стоје до краја, јер су живела далеко. Прилазе они Баћушки: „Баћушка, благословите нам да идемо кући, јер ћемо закаснити на аутобус“.

А Баћушка би, исправивши се колико је висок, гласно и веома јасно говорио: „У свој смрадни хотел! А за Кућу је још увек рано!“

На овај начин је он кроз шалу често отрежњавао своју децу да би се она стално сећала вечне вечности.

„Имитирала сам неке људе. Кревељила сам се, кривила лице, жмирила очима, правила разне покрете.

Дошла сам код Баћушке на исповест. Чак сам му и показала како сам све то радила.

Баћушка се прво насмешио, онда ми је запретио прстом и рекао: „Бој се то да чиниш, јер можеш за једну секунду да останеш таква са гримасом. И на Страшном Суду ће ти се судити као циркузанту“.

Баћушка је успео да измоли од Господа једној породици ослобођење из затвора за младића. Касније је Баћушка посетио ту породицу и рекао том младићу: „Ти си измољен од Господа за врећу суза. Дошао сам само због тебе, да бих те видео.“

Друго чадо прича о следећем случају:

„Добила сам писмо од сестре (она је радила у колхозу као главни књиговођа) да бих разјаснила са Баћушком неколико питања везаних за њен посао. Прочитавши писмо помислила сам недобронамерно: „Баћушка је болестан, зар да га узнемиравам некаквим колхозним пословима!“. И ставила сам писмо у комоду. Неколико дана касније сам отишла код Баћушке. Он се обрадовао што сам дошла и каже ми: „Баш добро што си дошла. Данас сам баш слободан. Неће ми више нико доћи, моћи ћемо да поразговарамо ти и ја“. И за време нашег разговора је стално разјашњавао питања која је сестра поставила у писму. Седела сам и слушала, и ништа нисам могла од себе да кажем. И само сам се чудила како може Баћушка то да зна? Разговор се завршио, и ја сам отишла добивши благослов од Баћушке. Сва питања моје сестре је разрешио.“

Један човек је често нападао Баћушку својим захтевима да му их испуни.

Да би се овај смирио, Баћушка му је једном приликом рекао: „Не само да не морам да се помолим, већ је довољно и да једноставно поглед подигнем на небо, и да човека више нема“.

„Веома сам волела старицу код које сам становала. Сву душу сам јој поклањала.

Дођем код Баћушке на исповест, и на крају исповести он ми каже: „Господ нам је усадио љубав, и ту љубав се ми трудимо да пружимо некоме: монаси дају своју љубав само Богу, родитељи дају своју љубав деци, породици, а усамљени, који немају циљ живота такође се труде да дају своју љубав макар коме, макар некој старици…“

Дошла једном нека Мордовка, карактер јој се још није одредио. Баћушки јављају: „Баћушка, дошла вам је Мордовка, да уђе? “

А он у шаљивој форми каже: „Xак репе!“ И смеши се: „Нека уђе, нека уђе.“

Једна жена је пришла Баћушки за благослов и стоји као прикована, не може ни реч да каже, ни да се помери: само плаче као киша. Баћушка јој с љубављу каже: „Не плаши ме се, и ја сам исти грешник као и сви“, и благосиља је.

Овакво страхопоштовање је било својствено многима који су видели Баћушку.

Једна парохијанка је видевши Баћушку у храму рекла: „О! Иде преподобни!“ Прилазећи му после службе, замолила га је за исповест. Баћушка јој је рекао у које време да дође. Она га никако друкчије није називала него преподобни, била је на исповести код Баћушке четири пута. Упокојила се блажено, на Васкрс…

Једна жена није могла да дође на сахрану Баћушке, веома је плакала и била жалосна. И усни овакав сан: огроман храм, у олтару стоји Баћушка са монасима. Онда излази из олтара на амвон са Светим Јеванђељем и крстом. Угледавши Баћушку тако близу, притрчала сам му и рекла му своју жалост: „Баћушка, нисам била на вашој сахрани!“

Баћушка је одговорио: „Знам. То није без разлога.“ Ја га питам: „А како сте умрли? “

Баћушка поче да прича: „Упокојио сам се у Москви. Прво је било страшно, али угледавши свог Анђела-чувара, приљубио сам се уз њега и полетео заједно с њим. Нико нас није задржао, полетели смо горе, све више, и тако нам је лепо постало!

Ја питам Баћушку: „Нисам се одавно исповедила, исповедите ме“. Баћушка одговори: „С тобом ће се сада позабавити о. Петар, ја немам времена. Видиш колико их чека, ја се њима бавим (показујући на монахе у олтару). Онда се одмах окренуо и пошао према олтару“.

„Хтела сам да снимим глас једног певача који ми се веома допадао. Укључим магнетофон, а он не ради. Дођем кући – код куће ради нормално. Какво чудо је Баћушка направио!“

Једна жена је посетила Баћушку први пут недељу дана пре његове смрти. Изашла је од Баћушке, села у кухињу и никако да се смири. Каже: „Када сам стајала крај Баћушке, ударала ме је струја, и од те силе ме и сад још увек тресе!“ Дуго је још седела и стално говорила: „Каква сила, какав дух има Баћушка!“

Једна жена, Баћушкино чадо, целу годину је очајавала и није долазила код Баћушке. Нешто пре његове смрти сања она да је Баћушка зове.

Истог дана је дошла код њега, и Баћушка јој каже: „Данас ликујем и радујем се омамљен просто радошћу: моја вољена овчица је читава и пронађена је!“

Друго једно Баћушкино чадо је нешто пре његове смрти молила: „Баћушка, не остављајте нас после ваше смрти!“

Старац је одговорио: „Ако по немоћи телесној овде на земљи моја глава стално мисли на вас: ујутро, чим отворим очи, први уздах је вама посвећен, како ћу тек тада, ако ме Господ удостоји грешног да будем близу Њега, ослобођен телесне немоћи, да заборавим на вас? Како? !“

О. Јован Јанорев из Ставропоља се сећа Баћушке:

„Похађао сам у семинарију у Лаври. Неколико пута сам долазио код Баћушке на исповест. Неозбиљно сам се исповедао. У глави ми је био хаос. И једном, дошавши на исповест као и обично, Баћушка ме је дочекао нарочито строго рекавши ми: „Хајде да се исповедиш, добро се сети сваког свог греха, поступка да би коначно решио твој пут у животу. Замисли да између нас стоји Сам Господ и слуша нас и гледа нас. А овде стоје и моја три Анђела-чувара и твој Анђео-чувар, и они ће бити сведоци на Страшном Суду на овој твојој исповести. Верујеш ли у то? “

Обузео ме је страх и ужас. Почела је исповест. За сваки мој грех који сам изговорио обузимао ме је ужас од мог прошлог живота, и лио сам сузе покајања. Од тада сам постао потпуно други човек. Постао сам свештеник о чему раније нисам ни помишљао. Много година је од тада прошло…

После старчеве смрти сањао сам овако: седим ја код своје куће у Чебоксарама (ја сам Чуваш), кад се одједном отварају врата и улази Баћушка у црној доњој мантији и са крстом. А у мојој соби има толико прашине да се чак намештај једва види. Уставши брзо с кревета, пришао сам старцу и начинио поклон до земље. А он мени исто.

Уплашио сам се и још једном му се поклонио пред ноге. Старац је поново одговорио истим таквим поклоном. Радим већ трећи поклон и размишљам: колико дуго ћемо овако да се клањамо? И старац, као да је чуо моју мисао, трећи поклон не чини. Молим га да ме благослови, и он ме благосиља великим широким крстом.

Затим прилази намештају, ћутке прелази руком преко целе собе и оставља трагове својих прстију на намештају. Затим одлази.

У том тренутку сам се пробудио. Тај сан ме је отрезнио. Схватио сам да је та прашина – мој греховни начин живота. Као да сам се пробудио из зимског сна. Наступила је нека врста озарења у мом пастирском животу. Тај сан ни до дан-данас не заборављам.

Ето како ме је старац Сампсон двапут извукао из греховне умртљености и неозбиљности и отрезнио од равнодушности, немарности.

ЈОШ УСПОМЕНА

„Била сам на исповести код Баћушке само једном, последње године његовог живота, у Великом Посту.

Била сам лепо обучена, дотерана. Када сам ушла у његову келију, збунила сам се угледавши таквог старца. Једноставно сам се уплашила.

Али, на моје чуђење, он ме је примио тако једноставно и природно да су ме сва моја страховања одмах напустила. Он ми је веома једноставно рекао: „Хајде да се исповедиш, да поразговарамо…“ Сама нисам могла ништа да му кажем. Уопште нисам знала о чему да говорим, ништа о себи нисам могла да кажем.

Баћушка је сам започео са мном разговор, спонтано из мене извлачећи сав мој прошли живот, подсећао ме је сам. Неприметно за саму себе све сам му лако говорила. Било ми је тако лако с њим, и ја сам Баћушки открила сав свој живот. Поверила сам му своје срце, нисам ни помишљала да нешто сакријем, да прећутим. Два сата моје исповести су прошла као један минут. Тако ми је било добро да нисам осећала тло под ногама. Дошла сам кући омамљена, једно недељу дана сам била у нарочитом стању лакоће и неког новог осећања према Богу и људима.

До данас у мени живи ова исповест. Нигде нисам ни читала, ни видела, ни чула за нешто слично.

Обично када се исповедаш не осећаш такав контакт с духовником. Ти си посебно, а духовник је посебно. Као да је некакав зид међу вама. И не осећаш обновљење, лакоћу и радост према Богу и људима после такве исповести.“

Сећа се лекар-стоматолог из Москве.

„Описаћу догађај који је био са мном пре годину и по дана. Пре 16 година сам сломила шаку десне руке. Касније су се с времена на време јављали болови, нарочито на промену температуре.

По струци сам лекар-стоматолог и сама сам излазила на крај са боловима: мазала сам мастима, или стављала облоге, или масирала пунктуалном масажом…

Али у новембру 1993. године сам се пробудила у 3 сата ноћу од снажног бола који је ишао од десне подлактице према шаци. Рука као да ми се одузела, прсти десне руке се скаменили, отекли, престали да се савијају, кожа је постала модро-тамно-црвена.

Никако не могу да умањим бол, почнем да читам молитве, бол се мало стиша, али не могу да се прекрстим – боли ме при најмањем покрету.

Причали су ми о старцу Сампсону и позвали ме да посетим његов гроб. Овде сам осетила снагу молитви старца када сам замолила за помоћ у својој болести. Поменувши Баћушку, душевно умирена, села сам у аутобус да се вратим кући. Народа је у аутобусу било много, ја сам још увек била под утиском приче о подвигу старца, у глави су ми биле његове прозорљиве очи које су ме гледале са фотографије на крсту гроба.

Ни сама не приметивши ухватила сам се за држач десном руком, а онда видела зачуђени поглед пријатељице и схватила: догодило се чудо!

Нестао је не само бол у целој руци, већ и оток, рука је постала топла, прсти су се савијали и кожа је постепено од модро-црвене добијала природну боју.

На изласку из аутобуса сам се у мислима ватрено захваљивала Баћушки за исцељење. А када сам дошла кући, све сам испричала сину. А он је био сведок мојих ноћних мука. Прегледавши моју руку замислио се. После тога је почео боље да учи, да иде у цркву, да се моли. Купили смо и тротомник беседа старца Сампсона.

Његове беседе уче нас много чему, и његовим молитвама постајеш други човек.

То је заиста свет човек!“

„После читања прве књиге житија старца Баћушка је толико ушао у моје срце да више нисам могла да живим без његових књига и савета. Једном сањам следећи сан: брзим кораком Баћушка улази у собу, бодар, одлучан, у монашкој одећи. Пришао ми је и каже: „Ово је за тебе, Ваља“, и пружио ми Богородичину просфору. Из ње је било извађено толико честица да на просфори уопште није више било корице.

Огромну радост сам осетила и неколико дана била под утиском овог сна. Баћушка ми је постао још ближи.“

„Прочитала сам Баћушкино житије. Какво житије! Колико је патио! Нисам могла да не плачем…

Болујем од плућа. Тако су ме понекад болела да ми недостаје ваздух, астма ме је мучила. И у таквом болесном стању сам легла на кревет, држећи у рукама Баћушкино житије и са сузама и вером га молила као живог: „Баћушка, ти си и сам патио од плућне болести, па ти знаш како то страшно боли. Излечи моја плућа, ја више не могу да издржим!“ И тако сам плачући заспала. И сањам књигу житија Баћушке и унутра његов портрет са трновим венцем. Трнови на венцу дугачки, и на свакој иглици са свих страна причвршћена по 4 брилијанта. Трнов венац је светлуцао, преливајући се свим бојама.

Пробудила сам се, а болова у плућима као да није ни било. И тако сам се осећала лако и утешено!“

На фотографији из 1978. године Баћушка је написао следећи текст:

„Без Госпође Пречисте за мене утехе нема, не! Друге наде нема!“

Стално се на делу кајући, пред постриг у велику схиму је записао покајни канон. Проживевши многострадални живот, на питање блиских који су му најрадоснији дани били у животу, Баћушка је изазовно одговорио овако: „Дан Православља! Миропомазање када сам постао Сергије, са 19 година. У години погубљења царске породице“.

Пред своју смрт Баћушка је преклињући говорио својим чадима:

„Живота ми је још сасвим мало остало. На губите време на празне ствари, журите се да живите за Бога…

Русија ће остати мала као за време цара Ивана Грозног, а граница ће проћи кроз Печоре.“

Старац Сампсон (Сиверс) је сахрањен на Николо-Архангелском гробљу у Москви, парцела 33-А.

Од станице метроа „Шчолковска“ се иде аутобусом 760 до станице „2. московски крематоријум“.

 

 

КРАЈ

Превод са руског:

Биљана Вићентић

Извор: https://svetosavlje.org/tvoj-ava-i-duhovnik/ 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски