Протојереј Петар Перекрјостов: Сећање на митрополита Лавра

Објављено 15 мај 2019

lavr8ПРОТОЈЕРЕЈ ПЕТАР ПЕРЕКРЈОСТОВ

СЕЋАЊЕ НА ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОГ МИТРОПОЛИТА ЛАВРА (ШКУРЛА)

На десету годишњицу његове блажене кончине (2018.)

Поштовани читаоци, представљамо вам текст о митр. Лавру, петом поглавару Руске Заграничне Цркве, који је ушао у историју као митрополит, који је 2007. године, у име СА Сабора РПЗЦ потписао Акт о канонском јединству са Московском Патријаршијом, на тај начин исцељујући 80-то годишњу трагичну раздвојеност два дела Руске Православне Цркве, онда када су се стекли одговарајући услови за то... 

 
 
Први сусрет

Први пут сам се срео са будућим митрополитом Лавром (Шкурла) кад сам имао 15 година, 1971. у Монтреалу. Тамо је одржан Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве. Мој брат и ја смо служили на саборној служби и први пут у животу видели смо тако велики број архијереја. Брат је причао баки о својим утисцима и она је решила да позове групу архијереја код нас на вечеру. Једне вечери, након редовног радног састанка дошло је шест или седам архијереја. Сећам се да је најпричљивији и најгласнији био архиепископ Чикашки, Серафим (Иванов), најдуховитији - архиепископ Женевски Антоније (Бартошевич), а најтиши – епископ Менхетенски Лавр, најмлађи по годинама и хиротонији за архијереја Руске Заграничне Цркве. За време вечере није рекао ни реч, и оставио је на мене утисак најскромнијег монаха. Међутим, после вечере, мој брат и тада млади собни друг владике Лавра, Павле Лукјанов (сада архиепископ Чикашки Петар) разговарали су на спрату куће - и одједном долази владика Лавр, почиње да поставља питања и да са нама отворено и једноставно разговара. Мене, младог олтарника, импресионирало је то истинско и срдачно интересовање архијереја за младе.

lavr8

Монах

Моје ближе познанство са митрополитом (тадашњим епископом Менхетенским) Лавром десило се при мом приступању у Свето-Тројицку богословију у Џорданвилу. Тада је игуман био архиепископ Сиракуски и Тројицки Аверкије (Таушев). Владику Лавра су сврставали у братију, али је он фактички живео у Њујорку, при Архијерејском Синоду. Једном недељно, четвртком, долазио је у манастир аутомобилом или возом и предавао патрологију у богословији. После смрти архиепископа Аверкија 1976. године, братство манастира је једногласно изабрало владику Лавра за свог игумана, а Архејерејски Синод га је превео, на велику жалост парохијана Синодалног саборног храма у Њујорку, на Сиракуско-Тројицку катедру. Током година мог студирања у богословији, ја не само да сам свакодневно виђао владику Лавра (кад се налазио у манастиру), већ сам почео и да обављам код њега дужност ипођакона.

Владика Лавр се сместио у малој једнособној кућици, удаљеној од манастирских зграда. Та кућица се и сад зове скит. У тај скит је он увек ишао пешице. Живео је тамо сам. Лети се сам старао о скромном врту у скиту, косио траву, а зими је сам чистио и снег.

Свакодневно, чак и кад је постао Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве, по свом обичају, раним јутром, у 4:30, пешице је ишао у главни манастирски Тројицки сабор на полунoћницу, и по речима монаха, понекад је чак помагао и да се попале кандила. Потом је улазио у олтар, читао свој помјаник и целивао раме служашчег јеромонаха. Никада није стављао eпитрахиљ и наруквице на руке, нити је сам вадио честице, сматрајући да је проскомидија део Божанске Литургије и да се не може, не служећи Литургију и не спремајући се за њу, учествовати у неотуђивом њеном делу - проскомидији.

Памтим своје прве месеце школовања у богословији. Тада, у октобру месецу, сва братија и богослови излазили су на манастирска поља да скупљају кромпир. Први је излазио и до краја остајао епископ Лавр. На празник Светог Духа и на дан свенародне прославе преподобног Јова Почајевског, владика Лавр је у свом скиту приређивао гозбу на коју је могао доћи сваки свештеник, богослов или ходочасник. У време мог школовања у богословији ми смо код њега, на једном делу скита, волели да играмо одбојку против тима из парохије Рођења Пресвете Богородице из Албанија.

Недавно је на пастирском сусрету клира Западно-Америчке епархије, протојереј Стефан Павленко изнео своја сећања на митрополита Лавра. Посебно се присетио како је он, још као дечак, помоћник у манастиру, помагао тада архимандриту Лавру. Непосредно пре једног од народних празника у манастиру, отац Лавр је позвао будућег оца Стефана да му помогне, и одвео га иза манастирских гаража, где су били тоалети за ходочаснике. Отац Стефан је мислио да ће отац Лавр њему само да покаже шта треба да ради, али он је сам узео да пере клозетске шоље заједно са о. Стефаном!

Пожуривши унапред, испричаћу вам нешто. Године 2000. епископ Евтихије (Курочкин) провео је неколико месеци у Свето-Тројицком манастиру. Приликом нашег сусрета у Синоду, рекао ми је следеће: „Владика Лавр је први искушеник Руске Заграничне Цркве!" Мени се чини да нема веће похвале за архијереја него: „Он је прави монах." Митрополит Лавр је био и остао прави монах све до последњег уздаха.

lavr

Архијереј

Захваљујући томе што сам код владике Лавра обављао дужност ипођакона, могао сам пажљиво да посматрам како он врши богослужења, а понекад и да га пратим у посетама парохијама епархије. Никада га нисам видео на богослужењу да је нервозан или љут, њему је било савршено страно и незамисливо да покаже чак најмању грубост. По узору на блаженог митрополита Анастасија (Грибановског) он никада није упућивао замерке свештенству у олтару за време Литургије, већ само после службе. Владика Лавр је био изврстан познавалац богослужбеног устава и архијерејског поретка. Он се доста угледао на праксу служења митрополита Анастасија, који је, као московски викарни епископ (са седиштем у Даниловом манастиру), изванредно знао како се вршило богослужење у Успењском сабору.

Владика Лавр је био природан у служењу, није било ничег извештаченог или било какве врсте убацивања нечег личног. Имао је необичну отменост и достојанственост у служењу, а истовремено и задивљујућу једноставност. Био је веома љубазан и снисходљив према нама, ипођаконима, и односио се према нама не као према подређенима, већ као отац према својој деци, са љубављу и једноставношћу.

Владика Лавр је обичан радни дан почињао са богослужењем, затим је доручковао са братијом (он је увек јео у манастирској трпезарији заједно са свим монасима и студентима), а ако није имао посла у богословији, он је цело јутро радио у својој манастирској канцеларији, где је такође примао и посетиоце.

Архиепископ Лавр нам је предавао патрологију, и треба напоменути да је он изванредно знао Свете Оце Цркве.

Навику на канцеларијски рад владика Лавр је стекао док је био секретар Архијерејског Синода. Он је одлично писао протоколе, водио канцеларију, уредно одговарао на писма а умео је и да уређује текстове - понекад је проверавао слогове направљене у штампарији Свето-Тројицког манастира. Владика Лавр је увек сам одговарао на сва писма која су њему написана: он није имао секретаре или референте, и за њега је било незамисливо да не одговори на неко писмо. По том односу, као и по многим другим, он је био врло сличан светитељу Јовану (Максимовићу). Протојереј Георгије Ларин, послужитељ светитеља Јована у Шангају, једном је приметио да је од свих епископа које је он знао, митрополит Лавр по духу био најсличнији светитељу Јовану.

lavr1

Млади јерођакон Лавр.

Често сам морао да пратим владику Лавра по епархији. Таква је била уобичајена процедура за посете парохијских слава (ако су се прослављале у недељу), за време мојих студија на богословији Сиракуско-Тројицке епархије. У суботу после ручка, ми бисмо одлазили у парохију. Обично је за воланом био протођакон Виктор Лохматов. Заједно са њим, напред је седео владика Лавр, а позади архимандрит Сергиј (Ромберг), предавач литургике; и два ипођакона - Павле Лукјанов (сада архиепископ Чикашки Петар) и ја. Чим бисмо изашли на главну магистралу, владика Лавр би благословио почетак читања правила - троканонског. Служитељи и архимандрит Сергије, читали су три канона, а акатист - сам владика.

У парохији смо се увек смештали или код оца, старешине храма, или код парохијана. Тада није постојала чак ни могућност да се остане у хотелу.

Било је незамисливо и да владика Лавр учествује само у празничној Литургији парохије. Учешће у свеноћном бдењу било је саставни и неопходни део славске свечаности. Владика је сматрао да је архијереј отац парохије и да је дужан да зна не само оно што се дешава на Литургији, већ и како је у парохији која је њему подредеђена одржано свеноћно бдење. После бдења, обично је била вечерња трпеза у уском кругу: архијереј, клир, старешина села (месне заједнице), и понекад неки активни парохијани.

Ако је у путу до парохије читано правило пред Причешће, то би у повратку владика Лавр или задремао или нешто причао са својих путовања и састанака. Да, и архимандрит Сергије је врло добро знао и памтио, он је такође био изврстан приповедач. Ја се не сећам да је за време тих путовања икада било осуђивања људи, па чак ни расправљања о црквеним питањима.

Још се добро сећам, да, када бисмо владика Лавр и ја дошли у парохију, ако је пре свеноћног бдења био архијерејски састанак, и он је, после целивања крста и икона ишао право у олтар да би почео службу; он би звао мене или другог ипођакона, и из свог џепа вадио новац и говорио нам да купимо свеће и ставимо их на празничну икону. Владика Лавр је имао потребу да учини мали поклон због празника, а такође је схватао да ако клир не ставља свеће, како могу да позивају парохијане да то раде?

Ја до данас чувам посебан осећај једноставности, топлине и захвалности при сећању на те посете парохијама мале, не богате, али пријатне и сложне Сиракуско-Троицке епархије.

Хоћу да поделим са вама једну причу, која нам открива изванредну личност митрополита Лавра. По мени, то је било 1978. године, колико памтим, и ја сам већ имао невесту, са којом сам се венчао 1979. године. Протођакон Виктор Лохматов нам је предложио да идемо са владиком Лавром у парохију у Рочестер (главни град државе Њујорк), пошто би, у будућности ту могла бити моја ђаконска служба. Као и обично, одржано је празнично архијерејско бденије, међутим, група младих жена (супруга оца Виктора, моја невеста и друге) хтеле су да негде седну и попричају после службе. Позвале су и попадију старешине храма (он и жена су имали троје мале деце).

Она је замолила старешину да остане са децом, али је он одбио, рекавши да треба да се припреми за архијерејску Литургију. Владика Лавр је присуствовао овом разговору; њему је било жао свештеникове жене и понудио је своју помоћ. Можете ли да замислите следећу сцену? Попадија је отишла да поприча са пријатељицама, свештеник се заузео својим пословима, а архијереј Руске цркве је ставио троје деце да спавају - читао им је, помолио се с њима, и они су мирно и радосно заспали!

lavr2

Отац

Током студија у Свето-Тројицкој богословији, ми, студенти, веома смо волели високопреосвећеног ректора - архиепископа Лавра. Наши односи са њим су били засновани на поверењу, поштовању, отворености и једноставности. Владика Лавр је увек био доступан, увек је био међу братијом и студентима, видели смо га на послушањима, властољубље је њему било потпуно страно. Кад смо имали било какве проблеме, владици смо могли отворено да говоримо о њима, али понекад је и сам видео кроз нас. Он је, слично Светом Јовану, веома волео младе, штитио нас је, молио се и бринуо се за нас. Познати су чести случајеви, кад је он помагао студентима не само речју и молитвом, већ и материјално, из свог џепа.

Између осталог, он се веома радовао кад бисмо ми, студенти, имали девојку, потенцијалну матушку. Волео је да нас потапше по рамену и са смешком пита: „Како иде у Си Клиф?", ако је, рецимо, студент имао девојку из Си Клиф парохије. Он, као архијереј, следећи упутство блаженог митрополита Анастасија, по правилу, није венчавао, мада је било неколико посебних случајева када је прекршио то правило (у случају венчања његових келејника који су га молили да то учини).

Генерално, владика Лавр је увек остао монах: високи чин га није покварио, и он је до краја свог живота сачувао призор скромног монаха. То је, између осталог, и привлачило и придобијало к њему, како младе, тако и старије. После избора владике Лавра за Првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве, ништа се у принципу није изменило: он је продужио да живи у свом Џорданвилском скиту, исто је одговарао на писма, остао је исто тако доступан, као и раније, мада је дужности и послушања добио врло много. Владика Лавр је не само речима, већ и самим начином свог живота, отелотворио у себи то истинско духовно очинство.

Наша породица сматрала је владику Лавра нашим „породичним" архијерејом: он је често, много пре свог архијерејства, на путу за Њујорк или из Њујорка у Џорданвил, боравио у кући породице моје будуће супруге. Он ме је постригао за чтеца, рукоположио у ипођакона, а затим ме рукоположио како у ђаконски чин, тако и у јерејски. Он је рукоположио матушкиног оца, њеног брата и мог брата. Његово последње рукоположење, у децембру 2007. године, било је рукоположење за ђакона нашег зета, оца Алексија Пјавка. У нашој породици брижљиво се чува дар владике Лавра, мени и матушки за дан нашег венчања - књига Тумачење Типикона (М. Скабалановича) са његовом посветом.

Приликом посете Сан Франциску (са изузетком његове последње две посете, када је владици Лавру било тешко да се попне на трећи спрат, у стан где смо живели), он је увек одседао у нашој кући. Те посете су увек биле испуњене топлином и радошћу. Посебно се сећам његове посете Сан Франциску 1994. године, поводом канонизације светитеља Инокентија Московског и Николаја Јапанског у РПЗЦ. После прославе, у недељу увече, наш правствујушчи архијереј, архиепископ Антоније (Медведев) и архиепископ Чикашки Алипије, дошли су у нашу кућу на вечеру. После вечере, они су седели код нас и гледали фотоалбум у којем је било много фотографија манастира у Ладомирову и старом Џорданвилу. И сада се сећам с каквом љубављу су спомињали сабраћу ових манастира, своје наставнике, причали најзанимљивије случајеве из њихових живота. Сећам се њихових једноставних мантија са монашким појасевима...

lavr3

Владика Лавр Шкурла и Алика.

Васељенски архипастир

Високопреосвећени Митрополит Лавр, као и блажени митрополит Антоније (Храповицки) и светитељ Јован (Максимовић), био је истовремено и руски архијереј и васељенски архијереј. Он је био тело од тела архипастира Руске цркве и истовремено је био заинтересован за живот свих Православних цркава, радовао се позитивним појавама у њиховим животима, жалио и преживљавао њихове тешкоће. По питању васељенског православља посебно место у срцу митрополита Лавра заузимале су Света Земља и Света Гора.

Владика Лавр је ишао у Свету Земљу на сваке две године, сакупљао ходочаснике, поклоне, мале белешке, и можемо са сигурношћу рећи да су у веома тешким годинама, када још није било огромног прилива ходочасника из Русије, Румуније и Украјине, руске Јелеонска и Гетсиманска обитељ преживљавале само захваљујући помоћи владике Лавра и његових ходочасника. У саставу ходочасничких група владике Лавра, били су људи који су живели од ходочашћа до ходочашћа. Враћајући се из Свете Земље, они су одмах почињали да штеде копејке не само за отплату следећег пута, већ и да донирају нашим манастирима; то су били посебни људи.

Владика Лавр је имао огроман ауторитет у Јерусалимској патријаршији. Упркос чињеници да је 1970-их 1980-тих година постојала нека врста "конфронтације" између Московске Патријаршије и Руске Православне Заграничне Цркве, и Јерусалимска Патријаршија је званично подржавала позицију Московске Патријаршије, врата храмова и олтара у Светој Земљи била су увек отворена за владику Лавра: њега су са поштовањем дочекивали на Гробу Господњем, пуштали га да се облачи и врши проскомидију баш на Гробу у Кувукулији, и увек се причешћивао Христовим Тајнама из заједничке Чаше заједно са њима.

Владика Лавр је често боравио и у Грчкој и на Светој Гори; њега су познавали многи архипастири, свештеници и игумани и игуманије грчких манастира. Он лично је познавао и општио са старцем Никодимом Каруљским, имао је невероватан и значајан састанак са, данас прослављеним, старцем Порфиријем Кавсокаливитом у манастиру Преображења у Атини.

У време овог сусрета, у другој половини 1980-их година, старац Порфирије је био скоро потпуно слеп. Чувши гласове, он је питао грчког свештеника који је био у пратњи владике Лавра: „Павлос, ти си довео руског архијереја из Америке код мене?" По речима сведока сусрета старца Порфирија и руског архијереја, десило се следеће: митрополит Лавр се приближио старцу Порфирију, а старац је изненађено погледао владику. Тада је лице старца постало радосно и он је са љубављу ухватио браду владике Лавра и детаљно описао манастир Свете Тројице у Џорданвилу. Владика Лавр, од изненађења што је старац све тако детаљно знао, хтео је нешто да каже, али није могао.

Тада је старац Порфирије рекао владици Лавру, тада још архиепископу Сиракуском и Тројицком, да покуша да успостави односе са Московском Патријаршијом. Митрополит Лавр је о том сусрету мало коме причао. Један од људи који су знали детаље овог сусрета био је митрополит Дидимотихонски и Орестиадски, Дамаскин. Њему је митрополит Лавр испричао о свом сусрету са старцем Порфиријем за време посете Владике Дамаскина Свето-Тројицком манастиру, а такође му је поверио да је дуги низ година у свом срцу чувао савет старца Порфирија који се односио на Цркву у Русији.

lavr4

Захваљујући својој оданости заветима оснивача Руске Заграничне Цркве, блаженом митрополиту Антонију, као и непосредном општењу, не само из књига и по казивању, са православљем у многим земљама, укључујући ту и Русију, митрополит Лавр је имао реалну слику црквеног живота са свим њеним тешкоћама и разноликостима. Та ширина, у добром смислу те речи, омогућила му је да има отворену и објективну процену стања ствари у Руској цркви, и да крене на пут исцељивања рана које су раздвајале јединство Руске цркве.

Првојерарх

2001. године, стање у Руској Заграничној Цркви је било алармантно: нема јединства, нема саборности. Првојерарху, митрополиту Виталију, је 91 година, он већ три године не може да одслужи Божанску Литургију, старачки је немоћан и забораван, и подноси захтев за пензионисање: „У сагласности са мојом изјавом на последњем заседању Архијерејског Синода Руске Православне Заграничне Цркве 27. јуна/10. јула 2001, ја сада понављам пред свима вама, пред целим Архијерејским Сабором - да одлазим у пензију. И молим од свих вас, сабраће архипастира, свете молитве. Ја се такође молим за све вас, и сада ћемо се сви заједно молити и тражити од Пастироначелника нашег Господа Исуса Христа, да Он помогне нашем Архијерејском Сабору да изабере новог челника наше многострадалне Руске Заграничне Цркве. Са моје стране, ја позивам све вас да се уједините око нашег саборног изабраника и да се сви заједно постарамо око успостављања мира и јединства међу нама и нашом паством. Само у јединству имаћемо снагу, и уз Божју помоћ, моћи да издржимо сва лукавоства непријатеља, видљива и невидљива. Амин. Од свих вас, драга сабраћо, тражим свете молитве и опроштај.“

На Архијерејском Сабору 24. октобра 2001. године, први пут у историји Руске Заграничне Цркве, при првом гласању изабран је нови првојерарх – жреб Божји пада на архиепископа Лавра. Десило се оно чега се више од свега плашио владика Лавр – оно што је он хтео да избегне. На свом устоличењу, он је поновио речи 11. недељног Јеванђеља, речи Господа Исуса Христа, обраћање апостолу Петру: „Егда бе юн, поясашеся сам, и хождаше, аможе хотяше: егда же состареешися, и воздежеши руце твои: и ин тя пояшет, и ведет аможе не хощеши.“ И изабраник Божји, од младости волећи Христа, преузима крст службе првојерарха.

Митрополит Лавр је започео своју нову службу повратком црквеног живота на пут сарадње и саборности, строго се придржавајући духовног завештања блаженог митрополита Анастасија (Грибановског) које се односи на 34. Апостолско правило као камен темељац за изградњу односа између старијег јерарха и његове сабраће - архијереја. На заседањима Архијерејског Сабора и Архијерејског Синода, све одлуке доносе се саборно и у складу са правилима, и ако се донесе одлука на Сабору или Синоду, онда се она проводи у пракси. Обично, на заседањима Синода, нови челник је увек прво давао свим преосвећеним члановима Синода да се изјасне о питању о коме се расправља, а сам се изјашњавао последњи. Таква је била и пракса блаженог митрополита Анастасија.

lavr5

Митрополит Лавр, поред њега архиепископ Антоније Медведев.

У чину првојерарха, митрополит Лавр је и поред тога, остао исти као и пре: једноставан, приступачан, „народни“архијереј, који је познавао свој клир, и био близак и њему и својој пастви. Кад је ишао да служи на разним свечаностима, он то није чинио да би их „предводио”, већ да би на тај празник био са својим свештенством и паством. Није волео никаква указивања почасти, и кад су на његову адресу стизале честитке и похвале, он је обично спуштао главу и под столом пребирао своје бројанице, говорећи Исусову молитву.

Владика Лавр никада није заборављао „малог" човека. Добро се сећам једног тренутка током прве званичне посете делегације Руске Заграничне Цркве Русији, 2004. године. У року од 10 дана, наша делегација је посетила 5 градова: Москву, Јекатеринбург, Петроград, Нижњи Новгород и Курск. На почетку путовања, први пут је одржан састанак са Његовом Светошћу Патријархом Алексијем II, а други пут по нашем повратку у Москву. На том састанку (чланови званичне делегације седели су за истим столом), Свјатјејши патријарх је упитао митрополита Лавра: „Ваше Високопреосвештенство, какви су ваши утисци са путовања?“ И прво што је Владика Лавр, окренувши се према ђакону (сада свештенику) Георгију Кириндасу, који је стајао далеко од зида, одговорио, било је: „Ох, колико је са нама морао да издржи јадни отац Георгије, како се он намучио!" Отац Георгије, који је управљао сектором протокола ОВЦС МП, пратио је нашу делегацију свуда и решавао сва организациона питања. Владика Лавр се за њега, „малог” човека, бринуо и био му веома захвалан!

lavr9

Митрополит Лавр и Патријарх Московски Алексије II.

Такође се сећам како је у мају 2007. године велика група архипастира, духовенства и парохијана Заграничне Цркве, са хором Синода у проширеном саставу, у истом авиону са митрополитом Лавром летела у Москву да учествује у потписивању Акта о Канонском Јединству, и првој Литургији уједињене помесне Руске цркве, после 80 година раздвојености. Владика је корачао између редова столица и, доброћудно се осмехујући, разговарао са сваким од њих. Чинило се да познаје све по имену, како руске, тако и староседеоце православне Америке, Србе, Румуне, Чехе и Грке. То је заиста одражавало јеванђелске речи о односу пастира и пастве, о томе да је пастир дужан да зна своје овце по имену. Ето, такав је био владика Лавр!

Поборник црквеног јединства

Семе служења Русији и дело црквеног јединства, које је посејао владика Виталије (Максименко), дубоко је ушло у срце искушеника Василија (будућег митрополита Лавра) и није га оставило током целог његовог живота.

Недавно сам у Русији упознао породицу једног веома поштованог и уваженог архијереја. Један члан ове породице ми је причао да је њихов отац говорио својој деци: „Никада не учествујте у критици Америке: у најтежим годинама духовне глади, баш из Америке смо добијали помоћ у облику духовне литературе, и за то бисмо требали бити захвални тој земљи." Литература о којој је реч долазила је првенствено из манастира Свете Тројице у Џорданвилу - непрекидно, било којим путевима, бесплатно, и у славу Божју. Тешко је описати колико је молби за књиге дошло у манастир крајем 1980-тих и почетком 1990-тих година! Архиепископ Лавр, упркос огромним трошковима, никога није одбио. Он је говорио да ће ове књиге служити оживљавању Цркве, да је наша дужност да помогнемо страдајућем и духовно изгладнелом руском народу. У то време те књиге су понекад читане док се сасвим не распадну!

lavr10

Кад је владика Лавр постао Првојерарх Руске Заграничне Цркве - а то су биле године у којима су се десиле велике промене у црквеном животу Русије: прослављање Светих Новомученика и Царских великомученика, усвајање социјалне концепције МП, која осуђује екуменистичку теорију грана и практично одбацује црквену потчињеност држави, бурна издавачка делатност... он није могао да превиди те промене, није могао да усмери љубав само ка прошлости, већ је требало, у складу са Божјом вољом, да је пројави и у садашњости, управо у том времену и на месту где нас је Господ поставио. Владика митрополит је већ био у поодмаклим годинама, а његово здравље је било веома слабо. Најтежа ствар за њега у успостављању јединства Руске цркве, чини ми се, била су унутрашње бриге и свест о одговорности коју он носи пред Богом, пред паством и пред руским народом. Овај физички слаби старац учинио је херојско дело које је захтевало невероватне духовне напоре. Упркос привидној немоћи, владика Лавр је испунио ово последње послушање које му је Бог дао.

Смрт

У септембру 2007. манастир Свете Тројице у Џорданвилу посетила је Мајка Божја у виду Њене Државне иконе, са делегацијом Руске Православне Цркве коју је предводио митрополит Онуфрије (садашњи поглавар УПЦ-МП). Током литије после Литургије, пролазећи поред гробнице са два места (у којој је у то време био сахрањен духовни отац митрополита Лавра, архимандрит Кипријан (Пижов)), владика Лавр се окренуо владици Онуфрију и, показујући прстом на ову гробницу, рекао му: „Ево моје куће.“

Шест месеци касније, на дан Торжества Православља, 16. марта 2008. године, починуо је пети првојерарх Руске Заграничне Цркве, Високопреосвећени митрополит Лавр (Шкурла). Вест о његовој смрти муњевито се проширила не само по свим епархијама Руске Заграничне Цркве и Русији, већ и широм православног света.

lavr7

Опело митрополита Лавра 2008. године.

Његова Светост Патријарх Алексеј II, у име целе Руске Цркве одредио је митрополита Крутицког и Коломенског Јувеналија, да отпрати на последњи пут новопредстављеног првојерарха. На првом парастосу поред гроба владике Лавра, митрополит Јувеналије рекао је следеће речи које су ме запањиле: „Ја сам био на сахранама многих архијереја и достојанственика, али такву жалост, каква је сада у Русији за митрополитом Лавром, ја нисам видео!“

Расположење на опелу владике Лавра, подсетило ме на оно које су описивали у својим сећањима очевици опела Његове Светости патријарха Тихона: велика туга, једноставност и духовно јединство.

Данас, на дан 10. годишњице смрти незаборавног владике Лавра, ми, наравно, жалимо што он није са нама, али се у исто време радујемо и захваљујемо Богу што је био са нама.

 

Протојереј Петар Перекрјостов, старешина саборног храма „Свих жалосних радост“ у Сан Франциску.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/111524.html

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2019.