Кратко житије блаженог архиепископа Андреја Рокландског (Римаренко)

Објављено 16 април 2019

andrej roklandsk1iНОВИ СВЕТИТЕЉИ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

АРХИЕПИСКОП АНДРЕЈ РОКЛАНДСКИ (РИМАРЕНКО) (1883-1973) 

Хришћани нашег доба теже удобном хришћанству, док је хришћанство могуће живети само на крсту. Св. Серафим Роуз.

Поштовани читаоци, имамо велико задовољство да можемо да вам представимо кратко житије једног од нових светитеља Руске Заграничне Цркве, човека, који је био духовно чедо светог старца Нектарија Оптинског, а духовни отац светог митрополита Филарета Вознесенског, учитељ св. Серафима Роуза и многих других клирика и мирјана Руске Заграничне Цркве у Америци. Како сазнајемо, на његовом гробу с догађају чуда, а сахрањен је у Новодивјејевском манастиру у области Рокланд, у држави Њујорк у Америци, који је сам основао. Имао је живот препун великих и страшних страдања, која је сва смирено прихватао као из руке Самог Господа, због чега је добио велики дар тешења страдалних душа, поред велике ревности за чистоту и ширење православне вере, због чега је за живота имао велике благодатне дарове од Господа. Његовим молитвама и нас грешне Бог да помилује!

andrej roklandsk1i

Рођен као Адријан Римаренко, 15/28.марта 1883. године, одрастао је у богатој и побожној породици у граду Ромни, Полтавска губернија у Украјини. Он се присећа: „Одрастао сам у побожној породици... Био сам окружен православним начином живота, насталим кроз бројне генерације Свете Русије. У нашој породици живот се одвијао према црквеном календару, који је пратио црквени годишњи циклус. Празнични дани су били темељ/ signposts живота. Код куће смо стално имали Божанске службе, и не само молебане већ и вечерња бденија. Када се сетим тих година, неизбежно израња незаборавна слика: рано је јутро, мрак. Тек што сам се пробудио, видим своју мајку испред икона, напола осветљених кандилом. Дуго се моли. Још јачи утисак су оставиле Литургије, на које нас је мајка често водила, без обзира на време, јесен или зиму. После тих богослужења осећало се невероватно надахнуће, нека врста тихе радости.”1

Он се ећа се да овакав начин живота није био одлика само његове породице, већ и читавог њиховог окружења. После револуције 1905. све се променило. Радост људи се преобратила у „разочарење и пустош“. Током овог периода похађао је Политехнички институт у Петрограду и учио за инжењера, када су полако та осећања очајања почела да преовлађују. Каже да му је тада душа завапила: „Ја не могу овако”.

„Осећао сам да не могу да живим попут људи око мене. Недостајао ми је онај живот, православни начин живота, којим сам био окружен у детињству и младости, та лакоћа срца коју сам осећао. Осећао сам да ми недостаје ваздух који сам некад дисао“2. Од тог часа почео је да тражи начин да то поново оживи у свом животу.

andrej roklandski8

Нови живот се појавио у лику проте Јована Јегорова, вође студентске групе. Провео је пет година под његовим старатељством и открио „истинску стварност Христове Цркве којим је живела Света Русија“. О тој „истинској стварности“, која му је пренета, говорио је: „Схватио сам да богослужење није само ритуал, већ се кроз њега откривају догме вере. Оне су основа човековог поимања Божанског. Затим, проучавање дела Светих Отаца Цркве и њихови списи, открили су ми путеве живота. Кад сам завршио цео курс код оца Јована, дословно сам се вратио у живот. Осетио сам истинску силу Православља, осетио сам дах живота који оно пружа. Схватио сам у чему се овај живот састоји“4.

После овог периода, отишао је у Оптину, где је срео старца Анатолија Млађег 1921. У ово време у његов живот је већ била ушла Јевгенија Григоровна. Она је посетила Оптину пре њега, да би разрешила неке недоумице у вези са њиховим браком и његовим свештенством. Отац је благословио обе ове одлуке, а касније током лета је и Адријан отишао тамо да се додатно посаветује око истих ствари.

Матушка Јевгенија Римаренко је била кћи угледног земљопоседника у Полтави. Студирала је најпре у Петрограду а после и у Москви. Временом се одаљила од Цркве. После смрти родитеља и искуства са револуцијом, вратила се у град Ромни, у Полтавској губернији. Тамо је срела свог будућег мужа, који јој је дао неколико религиозних књига и надахнуо је да оде у Оптину.

andrej roklandski17

Архиепископ Андреј Рокландски

Сећајући се своје прве посете манастиру Оптина, рекла је: ”Зашто сам ономад ишла код оца Анатолија, не знам. Нисам ништа знала о старцима. Само сам читала Трилогију Лодизенског: ”Виша свест, невидљива светлост и мрачне силе” и књигу “На обали Божје реке”, Сергеја Нилуса. У ствари сам хтела да посетим старца да бих га видела и чула нека предвиђања будућности. Уместо тога, доживела сам радосне тренутке покајања и необично, мирно стање ума и потчињавање вољи Божјој. Толико ме је одушевио баћушка да је касније само помисао на њега била довољна да бих имала мирно, светло стање ума./5/

Отац Адријан описује свој први сусрет са старцем овако: „Стигао сам у Оптину на празник Светих апостола Петра и Павла, у шест ујутру, и одсео у конаку са дивним монахом Теодулом. Он ме најавио оцу Евстигнију, келејнику оца Анатолија. Баћушка је одмах послао по мене и благословио да дођем до њега после Литургије. Служба у цркви Ваведења је била величанствена а после службе сам одмах отишао до баћушке. Било је много света испред његове куће, углавном монахиња. Одмах су ме пропустили и отишао сам код старца. Зрачио је топлином и дружељубивошћу. На мах сам сметнуо сам с ума оно што се догодило: постављао ми је питања и ја сам му испричао све о свом животу. Разговарали смо углавном о мом унутрашњем, духовном животу. Разговарали смо о мом примању свештенства. Осећајући се недостојним, замолио сам га да ми забрани да уопште размишљам о томе, на шта је он, као и касније старац Нектарије рекао: „Прихвати свештенство без сумње, иначе ћеш страдати.” У току разговора, одједном ми рече: „Иди у ћошак где су светиње”. Почео је да чита молитве за исповест. Мислио сам да треба да се исповедим, али баћушка је сам сажео мој живот на основу нашег разговора, и ја сам потврдио да сам грешан због тога, па ми је очитао разрешну молитву. То је за мене било толико неочекивано да сам се осетио као наново рођен./6/

andrej roklandski12

Отац Адријан започиње свештеничку службу 1921. у родном Ромнију, у цркви Светог Александра Невског. Један његов парохијан је описао то доба као период друштвене нестабилности и затварања цркава. Каже да је о. Адријан служио усрдно и да је разгоревао вером срца слушалаца. Иако су друге цркве и манастири били затварани, његова је била пуна народа. Ни у једној цркви није било таквог духовног живота и посвећености њему.

Црква у Ромнију је ипак затворена 1926. и о. Адријана су послали у Кијев где је био под присмотром. Каже да су то била тешка времена али се тада зближио са групом свештеника-подвижника, које је описао као своје учитеље и пријатеље. У њима је пронашао очувану исту ону традицију из свог детињства, за којом је тако чезнуо. „Сви су давали живот за оно што сам ја већ имао у срцу. И дословце су дали. Са овим свештеницима су отишле у затвор, прогонство и смрт и хиљаде верника који су желели да живе по Богу и са Богом. На мојим леђима је огромна одговорност за настављање дела ових подвижника-мученика“.../9/

Након упокојења старца Анатолија Оптинског, мати Јевгенија и отац Адријан постају духовна чада старца Нектарија Оптинског. Долазили су му често у посету и остајали недељама. Старац је мати Јевгенији хвалио оца Адријана, говорећи: „О. Адријан је потпуно православан. Радује ме што је потпуно православан!“ Говорио је о њему са таквом топлином. Матушка је могла дуже да борави у манастиру него отац, због његових обавеза у парохији. Читала је често старцу, писала писма за њега, као и преписивала разне пасусе из књига.

За време боравка у Кијеву о. Адријан је говорио да га је Бог помиловао и сачувао од затвора. Ипак, само за кратко. Ухапшен је 1929. на кратко, па пуштен. Наставио је своју службу али много опрезније јер су га власти надзирале.

andrej roklandski6

Како је револуција у Русији напредовала, Оптина је постепено била затворена. Отац Нектарије је био протеран из манастира и уселио се код једног удовца са два сина, у селу Холмиши, Брјанска губернија. Ту су о. Адријан и попадија често долазили док се старац није упокојио. Старац је за живота прозрео да матушка неће бити присутна кад буде на самрти, али да отац Адријан хоће. У два часа изјутра 29. априла 1928.г. са много потешкоћа, о. Адријан је кренуо у Оптину. Стигао је у 4 часа поподне, кад је старац био на самртничкој постељи. О. Адријан му је читао Псалтир док је лежао на постељи. Док су неки људи помагали да се старац окрене, из гостинске собе су донете иконе Великомученика Пантелејмона и Светог Серафима. Једна млада жена је рекла: „Баћушка, благословите оца Адријана овим иконама”. Са великим напором, баћушка је испружио руку и ставио икону на главу оца Адријана. о. Адријан је затражио да старац благослови целу његову породицу иконом Св.Серафима. Убрзо је старац изгубио свест. У својим сећањима на старца Нектарија, попадија Јевгенија каже да је о.Адријан је схватио да баћушка умире, кад му се стање погоршало,. Почео је да му чита Канон на исход душе. Баћушка је још био жив. Отац Адријан је пао на колена и наслонио се на старчева леђа, на старчеву мантију. Још је дисао али све слабије и слабије. Схвативши да баћушка умире, покрио га је епитрахиљем. После неколико минута, старац се упокојио. Било је 8:30 увече, 29.априла 1928. године.

Док је служио пастви у Кијеву, Совјети су спремали инвазију. Отац Адријан и људи блиски њему побегли су у Немачку. Тамо је постао ректор храма Васкресења у Берлину. Свакодневно су држали Литургије, упркос сталном бомбардовању. За време бомбардовања, пред његовим очима, гелер од бомбе разнео је део главе његовог сина. /22

Одавде су евакуисани даље, на југ Немачке у град Виртемберг. И овде, као у Берлину, окупљени око оца Адријана одмах су изградили храм и почели са богослужењем, у сваком месту изграђујући православни начин живота, који је био окружен конфузијом туђег света.

О овим заједницама, које су настајале у Кијеву, Берлину и Витембергу, о. Адријан каже следеће: „Многи су на нас у почетку гледали као на наивне људе, који не живе у складу са духом времена. Али ми смо живели по Богу. Мало по мало, однос према нама се променио. Почела су ходочашћа. Дубоко очајни људи, код нас су добијали душевни мир и тиху радост, одлазећи просветљени и смирени“.

Следећи потез је био одлазак у Америку. Отац Адријан је 1949. стигао са групицом руских имиграната и настанио се у Најаку у области Рокланд, на један сат од Њу Јорка. У јесен исте године, владика Виталије Џорданвилски и владика Никон су од њега затражили да оснује женски манастир, да би окупили монахиње из расејања, као и да би успоставили православни начин живота у овом далеком крају. О. Адријан каже да је, поред монахиња, дошло и око хиљаду избеглица из Европе, како би ли се настанили око манастира и образовали једну велику православну породицу./12/

andrej roklandski9

Митрополит Филарет Вознесенски и његов духовник владика Андреј Рокландски.

Што се тиче њиховог новог станишта, о.Андреј је рекао: „Није довољно само успоставити манастирски живот већ га треба и очувати. Увек постоји опасност да се живот претвори у стакленик, који се одржава вештачком топлотом. Оног тренутка кад тај извор енергије пресахне - живот ишчезава. Дакле мора постојати сталан извор живота. Попут земље која напаја биљни свет својим хранљивим соковима, тако се и наш живот мора напајати животворном енергијом, коју нам даје Христова Црква преко православног начина живота, кроз богослужења, постове, молитве, бденија, кроз све оно што чини нашу Свету Русију. То је сила која говори устима умирућег човека: „У Твоје руке предајем дух свој”, и пружа му могућност да оде у живот вечни са Именом Христовим.”/13/

Мати Јевгенија се представила Господу 1968.г. и отац Адријан постаје монах Андреј, а затим и владика 1968.године. Као владика Андреј, он наставља живот у Новодивјејевском манастиру. Био је духовни отац митрополиту Филарету Вознесенском, и духовно је руководио бројне чланове Цркве, како са руског тако и са енглеског говорног подручја./14/

andrej roklandski7

1973. на дан свог рођења, добио је чин архиепискиопа.

Последњи дан живота владике Андреја је био уочи празника Св.апостола Петра и Павла. Било је врело. Са страхом Божјим ревносно се причестио као и увек недељом и празником. Био је веома слаб. У ишчекивању дуго очекиваног тренутка, лежао је на постељи окружен најближима. Сваки дан би слушао три акатиста: прво икони Богородице Владимирске, који је читала мати Нона, други Св.Николи, који је читан средином дана, и трећи Св.Серафиму увече. Све службе је слушао преко микрофона из цркве. Увече, при крају јутрења, Владика се молио Мајци Божијој са нарочитим жаром. Извадио је икону коју је добио од своје мајке, коју је увек носио. Тог дана се молио пред њом свом својом снагом. Сви су то осетили.

„Крв је почела да тече. Његов син и отац Александар су се забринули. Брат Михаило је почео да чита акатист Владимирској икони Богородице. Владика их је све позвао да се опросте и да им да последњи благослов. Рекао је да умире и да се сви моле за њега. Онда је почео усрдно да се моли: „Пресвета Богородице, спаси ме!” и друге молитве. Кад га је облио хладан зној, узвикнуо је: „Мртав сам!” Постао је бео попут снега.

Отац Александар је утрчао у своју собу да узме епитрахиљ, исти онај под којим је умро старац Нектарије пре 50 година. Међутим, Владика Андреј је већ напустио овај свет.

Било је 11 часова увече, уочи празника Св.апостола Петра и Павла, истог празника као и када је владика први пут крочио у Оптину./15/

andrej roklandski11

Аутори „Православне речи“ (о. Серафом Роуз и о. Герман Подмошенски, који су изузетно ценили валдику Андреја и саветовали се са њим после смрти св. Јована Шангајског, прим.прев), су написали чланак о владики Андреју 1975. Описали су га као „живу везу са Светим Оцима”/16/, израз који се користи у опису појединих благодатних људи који су преносили црквено предање кроз историју. У чланку је даље описан допринос владике Андреја православној васељени као „водич кроз живот православном хришћанину у анти-хришћанском 20.веку“. /17/ Тај допринос не чине толико његове књиге и беседе колико сам његов живот. Много се злопатио у разним земљама, у затвору, прогонству, током рата, у емиграцији. Многи људи су доживели слична страдања али без плодоносних резултата.

Где год је владика боравио, окупљали би се људи и настајала би православна заједница јако блиских људи. Аутори чланка заслугу томе придају „свесној православној животној филозофији”/18/. Ова филозофија није апстрактна систематизација већ сам православни начин живота којим је владика живео и који је изложио у пет тачака:

1. Православље није пуки ритуал, веровање или начин понашања, то је „стварна сила или реалност, која преображава човека и даје му снагу да издржи најтеже и најмучније околности, и припрема га да са миром пређе у живот вечни.”/19/

2. Суштина Православља је у „побожности“, која је дубља од формално исправног учења. То је улазак Бога у сваки аспект живота.

3. Овакав став води у „Православни начин живота“, који није толико спољашњи обичај и понашање, колико целокупност „свесне духовне борбе човека, за кога су Црква и Њени закони центар свега што мисли и ради. Заједничко, свесно искуство оваквог начина живота, чији је центар свакодневно богослужење, ствара истинску Православну заједницу, са њеним осећајем лакоће, радости и унутрашње тишине“./20/

4. Без сталне и свесне духовне борбе, чак и најбољи православни живот или заједница могу да постану нека врста „стакленика“, са вештачком православном атмосфером, у којој се пројаве православног живота просто „уживају“ или подразумевају, док душа остаје непромењена, опуштена и у удобности, уместо да буде будна, у борби за спасење.

5. Највећа опасност за православни начин живота у данашње време је такозвани „хуманизам“ – општи израз, који обухвата цео интелектуални покрет, који „има за свој крајњи циљ да уништи хришћанство и да га замени светском, рационалном философијом, по којој човек сам постаје себи бог. Изрази хуманизма су многи – од ренесансе на Западу до јереси жидовствујућих у Русији, од атеизма и револуције у 18 веку до комунизма и сваке друге философије, која данас заузима место највише вредности у свету и одаљава човека од Бога. Православни одговор на ову опасност, чији је крајњи циљ зацарење антихриста, је СВЕСНА ПРАВОСЛАВНА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА./21/

andrej roklandski

Ево још неких његових поука из књиге "Серафим Роуз, житије и дело" (Манастир Хиландар):

- Смисао човечјег живота на земљи се састоји у живљењу дневним кругом црквених богослужења. 

- Однос међу члановима породице је повезан са тајном богопознања.

- Зашто нас је Господ расуо као талас по шару Америчке земље? Зашто смо расути као ове звезде међу добрим људима Америке? Није ли то управо ради тога да бисмо овде оживели начин живота Свете Русије, као они, који сведоче истинито хришћанство свету, пре него што дође крај?“

 

Напомене:

/1/ Владимир Мос : Православно хришћанство,аутор

Златни низ: Животи владике Теофана Полтавског, владике Јована Санфранцисканског,владике Јоасафа Канадског, владике Андреја Рокландског и Митрополита Филарета Њујоршког (од Владимира Моса)

/2/ Владика Андреј Новодивјејевски Једна неопходна ствар(ЛибертиTN:штампарија Св.Јован Кронштатски, 1991)

/3/Исти извор

/4/исти извор 6-7

/5/ Мати Јевгенија Римаренко, Успомене: Сећања на старца Нектарија Оптинског.Mary Crockwell trans. (Џорданвил, Њу Јорк:штампарија св. Јова Почајевског,1993)5

/6/ Златни низ

/7/Википедија, слободна енциклопедија, о.Андреј Римаренко

/8/Једна неопходна ствар

/9/ Златни низ

/10/Мати Јевгенија Римаренко,Успомене и сећања на старца Нектарија Оптинског. Mary Crockwell trans.(Џорданвил,Њ.Ј.:штампарија св.Јова Почајевског,1993)40

/11/ Златни низ

/12/ Једна неопходна ствар

/13/ исти извор,9-10

/14/Златни низ

/15/исти извор

/16/ Братство св. Германа Аљаског” Наша жива веза са Светим Оцима: владика Андреј Новодивјејевски”, Православна реч, јули-август (1975):135.

/17/ исти извор

/18/ исти извор,136-137.

/19/исти извор

/20/ исти извор

/21/ исти извор,136-137.

/22/ Серафим Роуз, житије и дело, Манастир Хиландар

Извор: http://christthesavior.net/?p=525

Превод: Православна породица, април 2019.