molitvoslovm

Нова књига: Проповеди митрополита Филарета Вознесенског, 2. део

Објављено 26 децембар 2018
filaret 2.knjiga koriceПРОПОВЕДИ И ПОУКЕ МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА ВОЗНЕСЕНСКОГ 2. ДЕО

Поштовани читаоци, имамо велико задовољство да можемо да вам представимо 2. део Проповеди и поука митрополита Филарета Вознесенског - Буди веран до смрти, у издању манастира Рукумија и нашег удружења. Књига је посвећена стогодишњици страдања свете Царске породице Романов, и заокружује опус проповеди овог великог јерарха анти-екуменисте, кога је Бог прославио јављањем његових нетљених моштију 1998. године. Митрополит Филарет, трећи по реду поглавар Руске Заграничне Цркве, је јарка црквена личност нашег времена, чији је живот био спреплетан са многим светитељима и великанима нашег времена: митр. Антонијем Храповицким, св. Јованом Шангајским (који га је предложио за поглавара РПЗЦ), јеромонахом Серафимом Роуз (који је живео и стварао за време столовања митр. Филарета), архиепископом Аверкијем Џорданвилским и многим другим значајним људима нашег времена...

 

mitr.-Ilarion-sa-knjigomМитрополит Њујоршки Иларион (Капрал), садашњи поглавар Руске Заграничне Цркве,

иначе духовно чадо митр. Филарета,

са нашом књигом проповеди митр. Филарета Вознесенског.  

ipodjakon pavle i evgenija

Ипођакон Павле, у прошлости секретар св. Јована Шангајског и блаженог архиеп. Антонија Санфранцисканског, са сестра Евгенијом испред храма "Свих жалосних радост" у Сан Франциску. 

У рукама држи књигу проповеди митр. Филарета Вознесенског: "Буди веран до смрти".

 

metropolitan-philaret-of-new-york

Митрополит Филарет преживео је мучење незнабожаца који су га присиљавали да пристане на поклоњење идолу - као ранохришћански мученик, неколико покушаја убиства од стране совјетске безбожне власти, коју је немилосрдно критиковао, и који су га здравствено оштетили за цео живот; био је нелицемерни исповедник православља разобличавајући духовну суштину јереси екуменизма, што је крунисано чувеним проглашењем, за сада, једине анатеме екуменизма у православном свету, 1984.године. Прославио је свете Царске мученике, Руске новомученике и бројне преподобне земље руске у време када је у СССР био прогон Цркве.

На неки начин, неустрашиви митрополит Филарет је био савест православне Цркве у другој деценији 20. века (упокојио се 1985.). Пошто је своје чувене Посланице туге слао православним епископима широм васељене, покушавајући да разбуди њихове успаване савести, кажу да је у то време (70-тих година) на Светој Гори у многим монашким келијама могла да се види слика митр. Филарета - борца и исповедника за чистоту православне вере. 

Осим догматским питањима везаним за екуменизам и црквену тематику, он се бавио и већином савремених моралних питања. У својом духовном целомудрију, увек се обраћао науци Светих Отаца и из чистог извора светог Предања, тумачио све догађаје или питања која су му се наметала.

Није маловажно напоменути ни да је митрополит Филарет био васпитаник царског руског православља - оног које су проповедали Свети Оци у време Руске царевине: свети Оптински старци, Теофан Затворник, Игњатије Брјанчанинов, Јован Кронштатски (кога је прославио), Пајсије Величковски (такође), и наравно, свети Серафим Саровски, кога је цео живот нарочито поштовао. Као и сви ови Свети Оци, и он је био православни монархиста до краја живота.

Велики чувар светог Предања, поштовалац правила Васељенских сабора и зналац црквеног типика и поретка, велики испосник и молитвеник, чијим су се молитвама и за време његовог живота дешавала бројна чуда, велики ћутљивац и уздржљивац, и тајни добротвор, који је многима помагао за живота а да то нико није знао, митрополит Филарет чини чуда и после смрти и већ су познати случајеви исцељења од рака његовим молитвама, као и од тешких алергија, и то неколико случајева.

Свети Филарете Исповедниче, моли Христа Бога о нас!

П.С. Књига, такође, садржи и Кратку историју Руске Заграничне Цркве од светог Јована Шангајског, као и проповед патријарха Варнаве Росића над одром митрополита Антонија Храповицког, обраћање СА Сабора РПЗЦ 1999. год. поводом бомбардовања СР Југославије, као и молебни канон митр. Филарету Вознесенском на црквенословенском језику, али и канон светим Царским мученицима, на црквенословенском, али руским писмом. Осим тога, има и доста фотографија из историје РПЗЦ.

ikona filaret ruk

Доле наводимо садржај књиге и неколико проповеди, неке од проповеди из књиге су већ објављиване на нашем сајту, заинтересовани могу да је поруче на нашу мејл адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. као и на телефон 064 809 44 05.

Пошто још имамо неколико примерака Првог дела проповеди из 2015. и оне су на продају.

Цена књиге је 350 дин. + поштарина 65. дин обично, или 105 дин. препоручено тисковина.

filaret knjiga-izgled 2.png

filaret knjiga-izgled 3
 
ПРОПОВЕДИ И ПОУКЕ МИТРОПОЛИТА ЊУЈОРШКОГ ФИЛАРЕТА,
ИСПОВЕДНИКА ПРАВОСЛАВЉА
Други део
БУДИ ВѢРЕНЬ ДАЖЕ ДО СМЕРТИ
- БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ -

 

Посвећује се стогодишњици великомученичке кончине

Свете Царске породице Романов: Цара Николаја II,

Царице Александре,

Царевића Алексеја,

Царевих кћери, Великих Кнегиња: Олге, Татјане, Марије и Анастасије.

Њиховим молитвама и нас грешне Бог да помилује!

  

САДРЖАЈ:

ПРЕДГОВОР......................................................................5

УВОД

БЛАЖЕНИ ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ О МИТРОПОЛИТУ

ЊУЈОРШКОМ ФИЛАРЕТУ, ИСПОВЕДНИКУ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА. ............. 9

ПАСХАЛНИ ПЕРИОД ................................................. 14

ШТА ЈЕ ТО ПАСХАЛНИ КАНОН? ................................................................................... 14

НЕДЕЉА 2. ПО ПАСХИ: АПОСТОЛ ТОМА ................................................................. 15

НЕДЕЉА 3. ПО ПАСХИ: ЖЕНА МИРОНОСИЦА ...................................................... 18

ПРЕПОЛОВЉЕЊЕ ................................................................................................................ 20

НЕДЕЉА 7. ПО ПАСХИ: ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ................................................. 22

НЕДЕЉА 7. ПО ПАСХИ: СВЕТИХ ОТАЦА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА .. 23

НЕДЕЉА 7. ПО ПАСХИ: СВЕТИХ ОТАЦА ................................................................... 26

ТРОЈИЦА ................................................................................................................................. 28

ТРОЈИЦА – РОЂЕЊЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ .................................................................... 30

НЕДЕЉЕ ПОСЛЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ............................. 34

НЕДЕЉА 1. ПО ДУХОВИМА: СВИХ СВЕТИХ .............................................................. 34

НЕДЕЉА 6. ПО ДУХОВИМА: ИСЦЕЉЕЊЕ РАСЛАБЉЕНОГ ................................. 38

НЕДЕЉА 8. ПО ДУХОВИМА: О СИЛИ ВЕРЕ ................................................................ 40

НЕДЕЉА 10. ПО ДУХОВИМА: БЕСОМУЧНИ ДЕЧАК .............................................. 43

НЕДЕЉА 12. ПО ДУХОВИМА: МОЛИТВА ЗА САБОР .............................................. 44

НЕДЕЉА 17. ПО ДУХОВИМА: ИСЦЕЉЕЊЕ ХАНАНЕЈКЕ

– O ИСТРАЈНОСТИ У МОЛИТВИ ................................................................................... 44

НЕДЕЉА 21. ПО ДУХОВИМА: ПРИЧА О СЕЈАЧУ ...................................................... 46

НЕДЕЉА 22. ПО ДУХОВИМА: ПРИЧА О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ ........................ 49

НЕДЕЉА 23. ПО ДУХОВИМА: ИЗГНАЊЕ ЗЛИХ ДУХОВА ...................................... 51

НЕДЕЉА 28. ПО ДУХОВИМА: ПРИЧА О ЗВАНИМА НА ВЕЧЕРУ ....................... 54

РАЗНЕ ТЕМЕ ...................................................................57

„КОЈИ ПОВЕРУЈЕ И КРСТИ СЕ – ТАЈ ЋЕ СЕ СПАСТИ!“ ......................................... 57

НЕДОСТИЖНОСТ ТАЈНЕ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ ....................................................... 58

ГЛАВНИ ЗАДАТАК ЧОВЕКА ЈЕ ДА СПАСЕ СВОЈУ ДУШУ ...................................... 60

„ТАКО ДА СЕ СВЕТЛИ СВЕТЛОСТ ВАША ПРЕД ЉУДИМА...“ .............................. 63

ХРИШЋАНИН ТРЕБА ДА БУДЕ КРСТОНОСАЦ ....................................................... 64

ГОСПОДЊА ПОМОЋ ЧОВЕКУ У ТЕШКИМ ТРЕНУЦИМА ................................... 65

ПРЕДСКАЗАЊА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА ..................................................... 68

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ПРЕСАЂИВАЊЕ СРЦА.............................................70

ПЛАЖЕ СУ - СРАМНА БЕСТИДНОСТ...........................................................................72

ПОУКЕ ПАСТИРИМА ................................................ 74

СЛОВО НА ЗАВРШНОЈ СВЕЧАНОСТИ СВЕТО-ТРОЈИЦКЕ БОГОСЛОВИЈЕ .. 74

СЛОВО О ПАСТИРСКОМ СЛУЖЕЊУ,

ИЗРЕЧЕНО У СВЕТО-ТРОЈИЦКОЈ БОГОСЛОВИЈИ ................................................. 75

НЕДЕЉА 11. ПО ДУХОВИМА: БЕСЕДА О СЛОЗИ У ПАРОХИЈИ ......................... 81

ХУЛА НА ДУХА СВЕТОГ .................................................................................................... 82

„КО НИЈЕ СА МНОМ, ПРОТИВ МЕНЕ JE“ И

„КО НИЈЕ ПРОТИВ ВАС, С ВАМА ЈЕ“............................................................................. 86

САБОРИ И САБОРНОСТ................................................................................................... 87

СТРАШНО ГОСПОДЊЕ РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ФАРИСЕЈА И

О НЕМОЋИМА ПАСТИРА ................................................................................................ 90

ПРИЧА О КОРОВУ: РЕВНОСТ „НЕ ПО РАЗУМУ“ ..................................................... 94

НЕДЕЉА 1. ВЕЛИКОГ ПОСТА: ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА ........................... 95

БОГОСЛУЖБЕНИ ПРОКИМНИ – О СВЕТОМ НИКОЛИ ........................................ 98

САБОР ПРОРОКА ЈОВАНА КРСТИТЕЉА .................................................................102

ДОДАТАК:

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ ..........................105

ГОВОР ПАТРИЈАРХА СРБСКОГ ВАРНАВЕ НАД ОДРОМ МИТРОПОЛИТА

АНТОНИЈА ХРАПОВИЦКОГ...........................................................................................128

ИЗЈАВА АРХ. СИНОДА РПЦЗ ПОВОДОМ ВОЈНИХ ДЕЈСТАВА 1999. ГОД......130

КАНОН СВЕТОМ ФИЛАРЕТУ, МИТРОПОЛИТУ ЊУЈОРШКОМ,

ИСПОВЕДНИКУ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА................................................................133

КАНОН СВЯТЫМ ЦАРСТВЕННЫМ СТРАСТОТЕРПЦАМ...................................145

ПРЕДГОВОР

Ове, 2018. године обележавамо тужну стогодишњицу бољшевичког, јудео-масонског преврата у Царској Русији, као и великомученичке кончине светог Цара Николаја II Романова са његовом породицом, што је један од најважнијих догађаја светске историје. Свети Цар је са породицом био ритуално убијен јер је, по учењу Светих Отаца, православни самодржавни Помазаник Божији управо Онај, Који задржава да се оствари тајна безакоња и да се зацари на овом свету непријатељ Божији - антихрист. Хтели су да убију целу породицу како не би остао у животу ниједан потомак, који би могао да дође касније на престо и обнови руско православно Самодржавље (монархију). Међутим, по неким гласовима који су дошли до нашег времена, од Светог теофана Полтавског, још једног светилника Руске Заграничне Цркве, преживела је једна од Царевих кћери, чији ће потомак доћи на престо руског Цара у овим данима у којима ми живимо и обновити велико руско православно самодржавно Царство. Дај Боже да тако буде!

Као последица тог великог греха – преврата и Цареубиства, један део руског народа, који је желео да остане слободан и веран Богу, предвођен својим архијерејима, војним и народним вођама, морао је да напусти Русију. Тако је настала Руска Православна Загранична Црква (РПЗЦ). Митрополит Филарет био је њен трећи по реду поглавар током двадесет једне године. Зато у предговору ове књиге наводимо узроке страдања руског народа, а у Додатку на крају књиге, и кратку историју РПЗЦ из пера њеног најпознатијег светитеља - иже во святых Iоанна – Србског, Шангајског, Западноевропског, Санфранцисканског и Свеправославног - Чудотворца последњих времена.

Свети Јован Шангајски, у свом обраћању на Свезаграничном Сабору у Србији, у Сремским Карловцима 1938. године, рекао је: „...Цео Руски народ је, у целини, учинио велике грехе, који су узрок данашњих несрећа, а то су: гажење заклетве и Цареубиство. Друштвене и војне вође отказале су послушност и верност Цару, још пре него што се он одрекао престола, изнуђујући тиме одречење од Цара, који није желео унутрашње крвопролиће, а народ је јавно и бучно поздравио то дело, нигде гласно не изразивши своје неслагање са тим. Осим тога, овде се десило и гажење заклетве положене Господару и његовим законитим наследницима, а осим тога, на главу оних који су погазили ту заклетву, пале су и клетве предака са Земског сабора из 1613. године, који је своје одлуке запечатио проклетством оних који их буду нарушили.

У греху Цареубиства криви су не само физички извршитељи, већ и цео народ, који је ликовао због свргавања Цара и који је допустио Његово понижавање: хапшење и прогон, оставивши Га незаштићеним у рукама преступника, што је само по себи предодредило крај.

На тај начин, несреће које су постигле Русију, заправо су непосредна последица тешких грехова и препород Русије је могућ само после очишћења од њих. Па ипак, до данас нема правог покајања, учињени злочини нису јавно осуђени, а многи активни учесници револуције настављају и данас да тврде како није било могуће поступити другачије.

Не осуђујући отворено Фебруарску револуцију, побуну против Помазаника, руски људи настављају да учествују у греху, нарочито када бране плодове револуције, јер су, по речима апостола Павла, нарочито грешни они који знају да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине...“

И још само пар речи о овом издању. Између проповеди митрополита Филарета, ми смо одабрали оне, које су нам се чиниле најзанимљивијим за данашње наше време. Како би избегли понављање већ реченог, неке проповеди смо скратили јер се митрополит понављао и та места означили са три тачке (...) као ознаку да је нешто прескочено. Из истог разлога, код неких проповеди смо из изворног текста узели само неколико пасуса јер се већи део проповеди понављао и није било смисла преводити опет, тако да смо у том случају ставили три тачке на почетку пасуса, а наслов те скраћене проповеди у заградама, на крају тог дела. У сваком случају, трудили смо се да направимо мисаону целину, не изостављајући ништа од поруке, коју је митрополит Филарет желео да нам пренесе. Као и у првом делу његових Проповеди и поука (у издању манастира Рукумије, 2015. године), митрополитова цитирања Светог Писма и Светих Отаца писана су на црквенословенском језику, онако како их је изговарао, са србским преводом у заградама. Тамо где је наводио Свето Писмо на руском језику, преводили смо без навођења изворног текста. Тамо где је јасан смисао на црквенословенском, нисмо ни преводили.

Читаоце смирено молимо за опроштај за све грешке, као и за његове свете молитве. Захваљујемо се брату Младену Станковићу на љубазном уступању превода Кратке историје Руске Заграничне Цркве од Светог Јована Шангајског.

relics-of-metropolitan-philaret-of-

НЕДЕЉА 1. ВЕЛИКОГ ПОСТА: ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА

Православна црква сутра торжествено празнује дан посвећен самој нашој православној вери, јер се сутрашњи дан тако и назива Торжество православља. Црква празнује своју победу над свим својим непријатељима, који су током хиљаду година устајали против Ње и Њеног учења.

Тешким путем, крсним путем, многоскорбним и многострадалним путем ишла је Црква. Тај пут остаје и данас, нарочито данас. Али верно је слово Божанственог, Благог Оснивача Цркве, који је рекао, када је апостол Петар, не само у своје, већ и у име целог сабора апостола, исповедио веру у Њега, као у Сина Бога Живога. Господ Је на то апостолско исповедање рекао да ће на тој вери, на камену тог исповедања, Он саздати Своју Цркву и врата ада тј. сви адски напори тамних сила, неће Цркви одолети.

А те тамне, адске силе одмах су се на Цркву обрушиле. У прво време – кроз неверујуће Јевреје, књижевнике, фарисеје, чланове синедриона – Христове непријатеље. Они су се надали да ће претњама и разноразним злостављањима да угуше хришћанство, али, наравно, нису успели. Када су видели да се хришћанство распрострањује и шири, схватили су да не могу да га победе и почели су на сваки начин да побуђују државну, паганску римску власт на гоњење Цркве Христове.

Та власт се обрушила на Цркву свим својим моћним државним апаратом – мучењима, истјазавањима. Паганска држава је деловала свим врстама насиља како би победила и уништила хришћанство, али је на крају сама та држава била побеђена. Нарочито су на почетку и на крају гоњења била љута и страшна: прва Неронова гоњења, када је наредио да се хришћани разапињу на крстове и да их затим живе спаљују, и последња гоњења цара Диоклецијана, који је, на крају крајева, потпуно обезумљен издао едикт (одлуку) да се сви хришћани у држави истребе до последњег.

Ускоро после њега зацарио се равноапостолни Константин, и у време његове владавине хришћанство је просијало као вера за коју Свети апостол говори: „Сия есть победа, победившая мiрь, вера наша!“ (Ово је победа, која победи свет, вера наша!)

Истина, десио се касније још један безумни покушај. Покушај императора Јулијана Одступника, који је у младости васпитан у недрима Цркве, имао јестепен црквеног чтеца и учествовао у богослужењима. Али, велики стуб православља, Григорије Богослов, који је учио с њим у истој школи, говорио је да је он још тада видео какво зло расте у недрима Цркве. Зло, које ће потом напасти Цркву.

„Ја бих волео“, говорио је Свети Григорије Богослов, „да сам пророк који је погрешио. Али авај! Нисам погрешио“. Цар Јулијан, одлазећи у поход против Персијанаца, дао је скоро заклетву да ће истребити хришћанство кад се врати. Али, није се вратио јер је био чудесно поражен Небесном Руком за време битке.

Кад се завршила епоха гоњења, тамне адске силе нису се смириле, већ су почеле да нападају Цркву на други начин: појавиле су се јереси. Оне су постојале и раније, за време гоњења, али нису нарочито узнемиравале Цркву, али, када се појавила Аријева јерес, она је узбунила целу Цркву. Управо та прва јерес, као и последња, иконоборачка, исто као и у време гоњења, биле су најљуће и најзлобније . Тако су прва – Аријева, и последња – иконоборачка јерес, нарочито дуго и упорно узнемиравале Цркву.

Поражавајуће је колико је упорна била та Аријева јерес: осудио ју је Васељенски сабор, победоносно су се борили против ње Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и други, али упркос томе, она је опстајала и ратовала са Црквом више од сто година. Иконоборачка јерес је, такође, упорно и дуго узнемиравала Цркву. И на крају, када је на Седмом Васељенском сабору коначно установљен догмат поштовања икона, установљено је и да се Торжество православља прославља прве недеље Великог поста.

Сабор је у основ својих одлука о светим иконама ставио тачну одредбу Светог Василија Великог, који је, говорећи о молитвама пред иконом, пред светим ликовима, указао да се част, која се указује пред иконом, не односи на саму икону као на ствар, већ та част и молитва од образа усходи ка првообразу т.ј. усходи од иконе ка ономе ко је или шта је изображено на светој икони. Тако је Црква установила Торжество православља.

Ми не знамо путеве Цркве који су пред нама, али знамо да се у наше време појавила нова јерес, која се зове екуменизам. Као што је некада говорио наш Сабор, Архијерејски сабор Руске Заграничне Цркве у извештајима својих светитеља и својих саветовања: то је јерес над јересима, зато што екуменисти желе да сједине несједињиво, сјединивши истину са лажју и саздавши складну целину.

Безуман покушај! Али како се она привлачно предлаже у наше дане, да не треба много гледати, да бисмо одмах схватили да су многи и многи захваћени саблазнима те духовне подвале, тог лажног јединства. Чувај се, хришћанине! Чувај се тих саблазни у наше дане! Када се сутра буде вршио Чин православља, када испред свих који се моле ђакон буде наглас произносио Символ вере, као заједничко веровање целе Православне Цркве, и кад потом кажу „сия вера апостольская, отеческая, православная“ (ово је вера апостолска, отачка, православна), која је укрепила васељену – тада провери себе.

Символ вере тачно и кратко садржи изложење наше вере. Проверавај себе да ли и ти тако верујеш, по свим тачкама, које наводи Символ вере. И ако сумњаш у нешто, ако у нечему не мислиш тако, памти да у тачки у којој се твоје мисли разилазе са учењем Цркве, треба с мислима да поступиш онако како на икони поступа арханђел Михаило са ђаволом или великомученик Георгије са змајем: да их погазиш ногама и пробушиш копљем – да немилосрдно уништиш сваку своју мисао, која се противи учењу Цркве.

Чувај се тога – да се не слажеш са било којом тачком учења Цркве. Оснивач Цркве је рекао да ко Цркву не слуша, тај је исто што и митар и незнабожац. Зато, ако се у нечему колебаш, памти да на дан Торжества православља треба да молиш Господа да ти на сваки начин помогне да превазиђеш све своје сумње и одлучно, у свему, поверујеш у оно што те учи твоја Мајка-Црква, у чијим недрима ти живиш, без које се нећеш спасти, која савршава твоје сигурно спасење. Зато понављам, ако ти се у нечему поткрала сумња, моли се Богу да ти Господ да снаге да будеш веран Његовој Цркви, Његовом православљу. А ако си веран, онда ће заиста Торжество православља бити и твоје торжество (славље, победа, празник, прим.прев.), биће велики и радосни празник за твоју душу. Амин.

filaret propoved
СТРАШНО ГОСПОДЊЕ РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ФАРИСЕЈА И О НЕМОЋИМА ПАСТИРА

Јутрос је на Божанској Литургији у нашим храмовима читано св. Јеванђеље, које је одломак из 23. главе Јеванђеља од Матеја. Треба приметити да је главна тема те 23. главе Спаситељево страшно разобличавање књижевника и фарисеја –лицемера, како их Је он Сам назвао неколико пута.

Када читамо ту главу, када читамо та заиста громогласна, ужасна разобличавања, која Је Господ изрекао против тих духовних руководитеља јеврејског народа – постаје нам разумљива та злоба, која их је толико обузела, да нису могли да се насите никаквим страдањима Спаситеља, и да се нису задовољили ни када Је Он већ био изранављен и измучен после бичевања, већ су, видевши Га с трновим венцем, викали: „Распни, распни Га!“ Они су се после тог страшног разобличавања озлобили до крајње мере. Та разобличавања су данас читана на Литургији, а у своје време је читан њихов претходни део.

Господ Исус Христос Је увек и свуда имао у виду давање људима ове или оне духовне поуке, назидања, објашњења. Да је Он одмах почео да разобличава фарисеје и књижевнике, то би могло толико да подрије ауторитет тих духовних руководилаца народа, да би народ потпуно престао да их слуша. Зато Је Господ, пре него што их је тако страшно разобличио, ипак рекао неколико уводних поука, почевши их речима: „На Моисеевом седалище сели книжники и фарисеи“ (На Мојсијеву столицу сели су књижевници и фарисеји.). То јест, књижвеници и фарисеји су узели на себе то дело, то служење, које је испуњавао велики пророк и боговидац Мојсије, преко кога Је Господ даровао народу Свој свети закон у Старом Завету.

И тако, књижевници и фарисеји су сели на Мојсијеву столицу и, као што је некада то чинио Мојсије, тако сада и они уче народ. А Господ им говори: „Све што вам они говоре - држите, држите и творите. Али по делима њиховим“, додаје Господ, „не поступајте, јер они говоре а не творе“. И даље Господ указује на то да они отежавају законито бреме, полажу на људе законе и обавезе више него што то тражи Закон Божији, „а сами“, говори Господ, „неће ни прстом да мрдну“, већ се само лицемерно претварају да су праведници.

Запамтите следеће, љубљени. Често у животу бива да овај или онај свештенослужитељ, по свом животу, изгледа људима недостојан служења које носи. Али, ма како да је он немоћан, ма какве слабости он да има, он вероватно није гори од христоубица, од оних који су разапели Христа Спаситеља, и који су, ако не својим рукама, већ рукама римских војника, у сваком случају добили Његову крсну смрт. Али ипак, Господ чак и о тим изродима, о Својим непријатељима, о Својим убицама говори: „Све, дакле, што вам кажу да држите – држите и творите; али по делима њиховим не поступајте.“

Зар то није поука за нас? Ако човек види немоћног пастира, можда са недостацима и слабостима, он не треба да га осуђује већ да га преда на суд јединоме Богу, Који једини зна дубину људске душе и људског срца. Уопште, Њему јединоме припада суд, тим пре над Његовим служитељима.

Наравно, по људској немоћи, нажалост, догађали су се, догађају се и вероватно ће се догађати и у будућности случајеви када човек, саблазнивши се некаквом немоћи, слабошћу или неким недоличним поступком служитеља Цркве, одлази из Цркве. Наравно, у том случају, он није у праву. Из речи Господњих, које сте управо чули, видимо да, ма како да је недостојан свог служења овај или онај служитељ Цркве, ипак, по речима Господњим, оно чему он учи – треба држати и чинити.

Некада су се Јовану Златоусту, као архипастиру, жалили на неког презвитера - свештеника, који је водио потпуно недостојан начин живота, и верујући, благочестиви хришћани који су се жалили, почели су да говоре да они не желе да приме од њега ни молитве, ни службе, да неће ни да се моле када он служи. Јован Златоусти је кратко и јако на то одговорио: „Ако си жедан и желиш да утолиш жеђ ведром из бунара, зар ти није свеједно да ли је то ведро златно или је обично, гвоздено? Теби треба вода!“

Или, како се често говори у сличним случајевима: ако човеку долази поштар и доноси му вест да треба да наследи богато наследство, хоће ли он дуго размишљати да ли је тај поштар добар човек или лош?

Тако и овде. Човек у Тајинству Свештенства добија дар Божије благодати од Цркве кроз свештенодејство архипастира, и постаје свештенослужитељ. И треба памтити да док год свештенослужитељ нема забрану више црквене власти, сва његова свештенодејства су законита и делатна и благодат Божија преко његових свештенодејстава силази на верујуће, освећујући их и укрепљујући. Тек од тренутка кад му црквена власт забрани да свештенослужи, сва његова свештенодејства постају незаконита и неделатна.

То се може упоредити са начином на који гори електрична сијалица, која добија струју од извора енергије. Ако се исече проводник или се искључи прекидач, струја престаје да тече и сијалица се одмах гаси. Исто тако се пресеца „ток“ благодати код свештенослужитеља који је под забраном, по одлуци оних којима је дато да везују и дреше, да забрањују и одлучују . Кад се неком служитељу Цркве забрани свештенослужење, онда се он лишава својих благодатних пуномоћја и права. А док се то не деси, не треба да нас саблажњавају немоћи неког пастира.

Како је прекрасно, с каквом је љубављу и снисхођењем гледао прости руски народ на немоћи својих пастира. Он је, пре свега, код пастира ценио његову молитвеност, његову духовну настројеност. Кад би то видео, никакве људске слабости и немоћи пастира нису могле да одбију од њега његову паству.

Био је случај када је један пастир, сеоски свештеник, имао слабост да се често јако опијао. Ипак, његова паства не само да се није саблажњавала том слабошћу, већ га је, напротив, штитила и молила вишу црквену власт да га не кажњава, објашњавајући да, иако се то догађало с њим, он је волео да служи, волео да се моли и они су га ценили управо као свог пастира, пастира молитвеника. Они су то видели у њему и то је за њих било вредније од свега, а све његове слабости и немоћи само су их терале да тугују због њега и жале га, а никако да одступе од њега, да га оставе.

Памтићемо, љубљени, речи Христове о томе да, када законито постављени свештеник савршава своје служење, треба држати и чинити оно о чему он учи своју паству, своја духовна чада. Ако он сам не твори то чему учи, то је, наравно, врло тужно јер свака поука има силу онда када је загрејана личним духовним опитом оног који учи и проповеда. Ми знамо да је слово баћушке оца Јована Кронштатског и њему сличних великих пастира имало нарочиту, чудотворну силу на људске душе управо зато што је било проникнуто и загрејано духовним опитом, јер су они који су га изговарали, пре свега сами чинили то о чему су говорили и чему су учили.

Али, поновимо још једном у закључку: ако служитељ Цркве и не твори оно о чему говори, ипак треба држати и творити оно чему он учи и, не саблажњавајући се његовим немоћима, не треба мислити да је његово служење незаконито или неделатно, већ се треба само молити Богу да Он помогне Своме служитељу да се избави од тих немоћи, које помрачују његову високу службу. Амин.

1980 Dzordanvil

НЕДЕЉА 11. ПО ДУХОВИМА: БЕСЕДА О СЛОЗИ У ПАРОХИЈИ

 Честитам свима, и оцу настојатељу, и његовим сарадницима, и целој парохији, свима вама, љубљени, вашу храмовну славу! Била је у понедељак, на дан самог Успења Божије Мајке, али је празнично торжество, како се то овде често ради, пренешено на најближи недељни дан. Хтео бих, пожелевши вам сваки духовни напредак у вашој парохији, да вам укажем на неке ствари.

У наше време често у парохијама долази до несугласица, подела, које чак доводе и до отвореног непријатељства. Запамтите, љубљени, да се то увек може избећи. Јер тамо где се много људи сабрало, потпуно је немогуће да сви ти људи по свим питањима, увек имају исто мишљење. Јасно је да мишљења могу бити различита. Када се разматра неко питање које је важно за парохију, вредно, потребно за парохију, мишљења могу да се разиђу. А када се деси да се разиђу у мишљењу, људи одмах почну да подозревају један другог у лошим намерама, лошим побудама.

У тим случајевима не треба губити поверење у ближњега, већ спокојно, са поверењем, размишљати: ја мислим овако, он мисли другачије, а само Господ зна ко је од нас у праву; у сваком случају, иако се он не слаже са мном, ја верујем, тврдо верујем, да он жели добро и корист за своју парохију. Зато нема никакве потребе да се свађамо или устајемо један против другог, већ треба да се потрудимо да се договоримо и све разјаснимо на добар начин. 

Ја сам дуго живео и служио на Далеком истоку, у Харбину. Тамо је било много храмова, много великих парохија. Догађало се да се у парохији мишљења разиђу, али тамо из тога никада нису настајала непријатељства – људи су веровали један другоме и знали да ако неко говори другачије, и он жели нешто добро, само размишља другачије. Тако су они увек налазили заједнички језик и увек се лепо договарали. То ја и вама желим! Свако ко воли своју парохију, свој храм, њему је он, наравно, важан и жели му сваку корист, свако добро, сваки напредак, али размишљања су другачија – једноме се чини да је боље поступити овако, а другоме – да је боље поступити другачије. Тада не треба ићи један против другог, већ спокојно, с љубављу, веровати ближњему своме – нека он и не мисли исто, али он тако мисли јер жели нешто добро. Само ми да се потрудимо да се мирно и лепо договоримо. Ако будете тако усмеравали ваш парохијски живот, никаквих свађа, ни подела неће бити и ваша парохија ће заиста бити сложна породица.

Вољени моји, љубите свој храм! Сматрајте га блиским, својим рођеним, брините се о њему и на сваки начин подржавајте свог духовног оца, настојатеља. И јакоме је тешко кад је сам. А пуно је лакше и слабоме када осећа око себе другове, када осећа сложну и јаку подршку. Нека код вас буде баш тако и тада ће ваш храмовни живот да се рашири, продуби и процвета, што вам ја од све душе желим. Амин.

 

 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски