molitvoslovm

Зашто Монголи нису могли да заробе рускe кнегиње?

Објављено 25 октобар 2018
ruska kneginja1ЗАШТО МОНГОЛИ НИСУ МОГЛИ ДА ЗАРОБЕ РУСКЕ КНЕГИЊЕ?

Једину идеју која је водила напред дивље монголске хорде изнео је сам Џингис Кан, који је сматрао да је највеће задовољство за сваког мушкарца могућност да пљачка, чује крике умирућих непријатеља, и да силује њихове жене и кћерке. И заиста, сладострасни канови захтевали су од покорених народа не само злато и поклоне, већ и њихове кћерке и жене, и сви су им се без поговора потчињавали. О томе у свом раду "Заробљеништво и ропство у периоду монголског освајања" пише историчар Александар Генадјевич Бахтин, који описује како је сва Средња Азија и Кавказ редовно обезбеђивала кановима жене за разоноду...

Победник узима све?

Тако је, освојивши Иверију, кан Кијаздан затражио од царице Русудане ћерку Тамару, да би је учинио једном од својих жена. Русудана је своју кћерку предала кану, тражећи од њега обећање да неће присилити Тамару да остави хришћанство.

Позната је чињеница да је владар хашинског народа, неки Бурхан, дао Џингис кану своју кћерку Чахану, а Цинцијски управник је Џингис кану свечано уручио ћерку цара Вејшао-вана, принцезу Ци го-гу Ичжу, пратећи овај "поклон" са пет стотина робова, крдом коња и златом.

Судбина заробљеника била је страшна

Судбина заробљеника већим делом је била страшна: племените жене су биле предвиђене за канове, хиљаде и стотине осталих постале су плен обичних војника. И једне и друге биле су превожене у таљигама иза власника.

Ако су освојени народи признавали моћ канова, то су робови и робиње постали део данка, а пошто самим Монголима није требало много робова, они су их слали на пијаце Истока, па чак и у Северну Африку, при чему су их гонили пешице.

Боравећи у заробљеништву код Монгола, историчар Киракос Гандзекеци овако описује судбину заробљеника: они који до јуче никада нису излазили из града, били су принуђени да по цео дан иду боси и наги под сунцем које пече, хранећи се цркнутим животињама...

Није ни чудо што су руски кнезови чинили све да та стравична судбина мимоиђе њихове жене и кћерке.

"Када нас не буде, све ће бити ваше".

Првобитно су Монголи, који се нису навикли на озбиљан отпор, покушали и од руских кнежева да траже за телесне ужитке њихове жене и кћерке, о чему отворено говори "Повест минулих лета", описујући посету рјазанског кнеза Фјодора Јурјевича кану Батију.

Бату-кан је примио кнежеве поклоне и чак обећао да неће уништити Рјазан, али је одмах почео да тражи да му Руси пошаљу своје кћери и сестре, кан "би их користио код себе на лежају", а нарочито је тражио за себе супругу кнеза Фјодора, о чијој се лепоти већ наслушао, захваљујући издајницима.

Ово је била права увреда према руском кнезу, јер је и код самих Монгола институција брака била на свој начин света. По сведочењу "Повести" Фјодор Јурјевич се гласно насмејао у лице Бату-кану: "Није достојно хришћана да воде своје жене нечастивом цару на блудничење. Када победиш нас, тада ћеш и женама нашим владати", одговорио је одважни кнез и одмах био убијен по наређењу Бату-кана; убијени су били и многи кнезови и војници који су били са њим, а њихова тела су бачена лешинарима на комадање.

evpraksija zarajska1

Боље смрт него ропство и срамота.

Обрачун са Бату-каном био је страшан: Рјазан је пао шестог дана по опсади - 21. децембра 1237. Град је збрисан са лица земље, становништво је поубијано, а жена убијеног кнеза Фјодора, Евпраксија, видевши да су хорде Монгола упале у град, попела се до високог торња, држећи у рукама једноипогодишњег сина Ивана и бацила се са прозора, разбивши се о камење. Тако је избегла срамну судбину за себе и страшну судбину за сина, кога су Монголи могли да употребе да застраше руске кнежеве.

Касније је Руска Православна Црква прибројала лику светих Евпраксију Рјазанску. Њеним примером – умрети, а не изложити се срамоти, пошле су многе друге руске кнегиње и кнегињице.

При заузећу Кијева од стране Монгола, племићке жене су умирале, скривајући се од дивљих хорди у црквама: у Десјатиној и у саборној цркви Свете Софије. Видевши немогућност заузимања камених цркава уз помоћ машина за рушење зидина, Бату је наредио да се моћ хордских катапултова концентрише на куполе.

На крају крајева, зграде нису издржале и обрушиле су се на главе у њима сакривених Кијевљана. Смрт згњечених под рушевинама могла се сматрати прилично лаком – Монголи, подивљали од крви, провалили су у Кијев, набијали његове житеље на колац, закуцавали им ексере под нокте, спаљивали живе свештенике и монахе...

Од 50.000 Кијевљана живих је остало 2.000 људи. Чак и после шест година, људске кости из пепелишта нису биле сахрањене – о томе је писао италијански свештеник Карпини, који је пролазио кроз изгорели град.

Судбина гора од смрти

Кад је Бату-Кан опколио Владимир, велики кнез Јуриј Всеволодович није био у граду - отишао је да организује отпор монголским хордама, зато је у граду остала кнегиња Агафја са синовима.

Оба кнежића су убијена рукама хорде: један пред опсадом, а други - на зидовима града. Када је постало јасно да ће град пасти, Велика кнегиња са другим племићким женама, свештеницима и људима из нижег сталежа склонила се иза зидова Успенске цркве, која је била спаљена. Према хроникама, принцеза је умрла у ватри, али неки литерарни извори и даље тврде да је она била заробљена и мучена до смрти у шатору Бату-кана.

Знајући о карактеру Монгола, руски кнезови су учинили све могуће да њихове жене, сестре и мајке никада не упознају заробљеништво; чак за време монголског јарма жене нису показивали кановима и баксакама, скривајући их у горњим деловима кућа, а при нападима и најездама одвозили су их даље.

Али због јачања односа са њима, и сами су се женили племићким женама Хорде: Велики кнез Јуриј Данилович био је ожењен сестром кана Златне Хорде Узбека - Агафјом, а смоленски кнез Теодор Чермни био је ожењен кћерком кана Менгри - Тимуром, која се по крштењу звала Ана.

Извор: http://russian7.ru/post/pochemu-russkikh-knyagin-ne-mogli-ugonya/

Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица, октобар 2018.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски