molitvoslovm

Геније руске просвете: Сергије Александрович Рачински

Објављено 01 мај 2018

racinski1ИРИНА УШАКОВА

СЕРГИЈЕ АЛЕКСАНДРОВИЧ РАЧИНСКИ

Познати руски просветитељ, педагог и наставник, професор Московског универзитета, Сергије Александрович Рачински (1833–1902) је још седамдесетих година 19. века створио узорну народну православну (парохијску) основну школу. Данас такве школе с муком оснивају, али затим успешно развијају многи професори и учитељи приватних школа. Ови људи, који су у ствари прави подвижници, ревносно се угледају на Рачинског и марљиво користе његово старо искуство.

 

 

 

Сергије Рачински је основао низ школа за децу недалеко од свог спахијског имања Татева (Татево) у Белском срезу Смоленске губерније (провинције). У школама Рачинског деца су учила не само да добро читају и пишу на матерњем језику, него и да рачунају напамет (без таблица и свезака). Црквенословенски језик, правопис, црквено појање и ликовно образовање су били обавезни предмети. Осим тога, ученици су стицали искуство столарског заната, пчеларства и цвећарства. Рачински је одгојио више од четрдесет учитеља; неки од тих учитеља су у истовреме били и свештеници, ђакони, хорски певачи у црквама.

Први пут у школској пракси Рачински је организовао ходочашћа, обилазак светиња. «Белски учитељ» је први оснивао такве школе које су имале интернате и болнице. У школи Рачинског је први пут у новијој историји дошла до изражаја „симфонија“ (спој) науке и вере која је била најсигурније средство за право образовање.

Међу ђацима Рачинског су били: чувени петроградски свештеник, професор веронауке царске деце (породице цара Николаја II) прота Александар Васиљев, који је стрељан од стране туђина и христомрзаца 1918. године; светски познати сликар Николај Петрович Богданов-Белски, на чијим сликама можемо видети децу сељака (Белски је био питомац Рачинског).

Педагошка активност Сергија Александровича Рачинског је добила признање (личну захвалност) цара Александра III и цара Николаја II, великог књаза Константина Константиновича Романова (познат као песник К.Р.). Руски дипломата, принц Е.Е. Ухтомски је рекао да је Рачински «учитељ столећа». Педагошко искуство Рачинског су активно користили (већ за време његовог живота) Енглези и Јапанци.

racinski1

С.А. Рачински

 

За педагога и наставника Рачинског су били везани многи духовници, писци, друштвени и политички радници друге половине 19. века: свети архиепископ Николај Јапански, обер-прокуратор Светог Синода Константин Победоносцев, Лав Толстој, композитор Петар Чајковски и друге познате личности.

Педагошка пракса „татевског учитеља“, његове методе лечења муцања, основана од његове стране друштва трезности и цео покрет за трезност имају сада шири одјек и користе се у различитим деловима Русије. На жалост, овакве здраве народне иницијативе готово немају подршке на нивоу државе.

Велики српски светитељ и духовни писац ава Јустин Поповићје говорио: «Ако си учитељ, буди свети учитељ, ако си радник, буди свети радник, ако си новинар, буди свети новинар». С.А. Рачински је васпитао свете учитеље и свештенике…

У крвавом 20. веку Српска земља је пружила уточиште чувеном Леснинском манастиру, који је основала матушка Јекатерина (Јефимовска), ученица и сарадница С.А. Рачинског. Данас она почива у манастиру Ново Хопово (Фрушка Гора) и прослављена је међу светима од стране Српске Православне Цркве.

Многе руске избеглице – професори и педагози – после антируске револуције 1917. године нашли су у Србији своју другу отаџбину. Ти људи су дали велики допринос српској култури. У многоме захваљујући њима је сачуван и стари узор руске царске школе који је деведесетих година прошлог века најзад враћен у Русију.

Данас руској и словенској школи, као и било којој школи европској (у правом смислу те речи) фали оно што је било чврст темељ правог образовања у 19. веку. Треба вратити из заборава и име С.А. Рачинског: у уџбеницима историје педагогије мора да постоји посебно поглавље посвећено његовој активности, као што мора да постоји и посебна награда – медаља Рачинског за додељивање наставницима, који су прави просветни радници у изворном смислу тих речи.

Живот и свестрана активност С.А. Рачинског – великог добротвора и мецене, дописног члана руске (Императорске) Академије наука (одсек за руску филологију) јесу добар узор и пример стварања духовно здравог друштва, подизања нивоа културе и образовања у народу, ревносног служења својој Отаџбини и јединог могућег начина супротстављања безбожном „грађанском“ друштву, туђинском утицају и белосветским подвалама – пре свега у систему образовања.

Аутор: Ирина Ушакова, члан Удружења књижевника Русиjе.

Са руског jе превео Иља Числов, слависта, члан Удружења књижевника Русиjе.

Објављује се са дозволом аутора.

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски