molitvoslovm

Андреј Тарасјев: Блажењејши Антоније митрополит Кијевски и Галицки (7)

Објављено 24 јануар 2018

antonije hrapovicki portretmИПОЂАКОН АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ

СЕЋАЊА НА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА ХРАПОВИЦКОГ

...Нас неколико дечака силно смо заволели тиха и дивна богослужења у руској цркви у Сремским Карловцима  која се тада налазила у старој, касније порушеној згради богословског Благодејанија на спрату, па се до ње долазило трошним дрвеним степеницама . Свакле суботе одлазили смо на дуга бденија а недељом и празником смо одмах по завршетку Литургије у нашој Саборној цркви, трчали у нама драгу руску цркву где је било тако молитвено и лепо, црква је била дупке пуна, испуњена миомирисом дивног тамјана и умилних песама великог хора. Све је то стварало у нашим детињим душама осећање побожности и страхопоштовања...

 

antonije hrapovicki5

„ГОЛУБ НАС ЈЕ ДУГО ЧЕКАО, АЛИ СМО ГА МИ ИЗНЕВЕРИЛИ И ПРЕВАРИЛИ ПА ТАКО ИЗГУБИЛИ ЊЕГОВУ ЉУБАВ“

Често сам одлазио на чувени чај код митрополита Антонија . Причало се да је још као млади професор  духовне академије почео да окупља  побожну младеж и да је увек, ма где био, ма у каквим условима живео, сматрао да врата његовог стана морају бити отворена за сваког.

Тако су и у Карловцима на тај чај код Владике долазили и патријарси и обични монаси, и генерали и обични војници, и учени професори и ми, обични ученици богословије. Обично су се први гости окупљали у соби оца Теодосија  док би се Владика мало одморио.  Када би он позвао „ФеђУ“ онда смо и сви ми улазили у његову примаћу собу до које је била његова келија са мноштвом икона , „неугасимом лампадом“ – кандилом, налоњом са светим књигама и обичним дрвеним креветом. Лични слуга митрополитов Стефан Голицин у униформи (тада је још већина Руса носила униформе, често зато што нису имали одело) уноси самовар, слатко, кекс, а лети - воће и лубенице које је Владика необично волео.  То скромно „угошћеније“ било је само увод  у духовну гозбу, у дивне поуке и тумачења најразличитијих теолошких питања. После чаја отац Теодосије би однео Митрополита до колица и разговор би се настављао уз шетњу.

Владика Антоније је волео животиње и често причао како су многи светитељи знали да укроте чак и дивље звери. Једном док смо га возили дворском баштом и застали крај чесме, велики лепи голуб слете му на раме. Владика је пружио своју дивну,  меку, као сомот руку и пажљиво узео голуба , пославши „Феђу“ по комад хлеба, који је видео крај стазе. Кад је нахранио голуба, он га пусти и рече му да опет дође сутра. Сутрадан је и поред кише која је ромињала, Владика  инсистирао да кренемо до чесме.  Ми смо се смејали али смо га ипак одвезли тамо. Киша је престала и кад смо стигли - голуб је стварно чекао  и опет слетео Владици на раме. Весело смешећи се и тепајући покислој птици  Владика јој је мрвио хлеб који је понео из трпезарије.  Међутим, следећих неколико дана владика није смео да излази, па је мене стално слао до чесме да однесем хлеб. Кад је најзад Владика почео излазити, пожурио је до чесме али голуба није било. Митрополит се искрено растужио: „Лазаре, друже Христов (тако ме је често звао) он нас је дуго чекао али смо га ми изневерили  и преварили па тако изгубили његову љубав“.

Колико је име Владике поштовано и у савременом свету нека посведоче ова два податка: када је Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексије  боравио у Београду 1957.године као гост Српске православне цркве пожелео је да се поклони гробу митрополита Антонија. Иако болестан и мемоћан, сишао је у крипту  испод Руске Иверске капеле и служио помен. А кад је 1963.године Руска црква у Београду обележавала стогодишњицу рођења владике Антонија , патријарх Алексије је упутио телеграм настојатељу Подворја митроносном протојереју Виталију Тарасјеву којим се придружио молитвеном сећању на Великог Јерарха Руске цркве.

Лазар Бабић

antonije hrapovicki2

„ЈЕДИТЕ, МОЈИ ГОЛУПЧИЋИ“

Било ми је свега осам година и био сам ученик другог разреда  основне школе у Сремским Карловцима када сам упознао овог светог Архипастира Руске православне цркве, чији се светитељски лик  дубоко урезао у моју детињу душу и светли ево више од 55 година.

Нас неколико дечака силно смо заволели тиха и дивна богослужења у руској цркви у Сремским Карловцима  која се тада налазила у старој, касније порушеној згради богословског Благодејанија на спрату, па се до ње долазило трошним дрвеним степеницама . Свакле суботе одлазили смо на дуга бденија а недељом и празником смо одмах по завршетку Литургије у нашој Саборној цркви, трчали у нама драгу руску цркву где је било тако молитвено и лепо, црква је била дупке пуна, испуњена миомирисом дивног тамјана и умилних песама великог хора. Све је то стварало у нашим детињим душама осећање побожности и страхопоштовања.

Много смо волели оца Теодосија, скромног послушника Митрополита Антонија, који је привлачио сталним осмехом на лицу уоквиреном дугом црном брадом. Он је увек био уз блаженог старца који је седео у свом столу јер није могао ходати и увек смо га гледали као живу икону. Редовно је проповедао и скоро увек грцао у сузама. Нисмо тада много разумели његове проповеди али смо и ми са њиме плакали. Касније када смо одрасли наши родитељи су нам објашњавали да је свети Митрополит остао без своје Отаџбине и да се налазио у туђуни са својим верницима  оплакивао горку судбину своје земље. После Литургије, ми деца, окруживали смо колица у којима је достојанствено седео свети Старац и помагали оцу Теодосију да их гура до Патријаршијског двора где је митрополит Антоније становао уживајући топло гостопримство патријарха Варнаве. У радној соби митрополитовој били смо редовно послужени  топлим чајем и кексом, који нам је сам Владика  стављао у уста, стално понављајући: „Једите, моји голупчићи!“.

Још ми је једна слика остала у трајном сећању. Када је краљ Александар посетио патријарха Варнаву у Карловцима, на две године пре своје погибије, пред главним улазом у Патријаршију седео је у својим колицима и митрополит Антоније. И пре но што се пољубио са Патријархом, краљ се сагнуо и затражио од Митрополита благослов пољубивши га у руку. И опет смо видели светог старца како јеца и заплакасмо с њиме. Данас, када сви ми одлично разумемо те сузе и тај чести плач редовно се молимо Богу за покој душе светога Старца , блаженошпочившег Митрополита Кијевско-Галицког Антонија да нас се сети у Царству Христовом!

Протосинђел доктор Стефан Чакић  

antonije vrangel

Лево од митр. Антонија, у козачкој униформи седи барон Врангел, главнокомандујући руским избеглицама у Краљевини. 

- KРAJ –

Извор: Православље, бр. 474, Београд, 1986. год.

Прекуцавање и приређивање: Душка Здравковић, Православна породица, са допуштењем аутора.

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски